Kinesko preuzimanje Tajvana je već počelo?

Vašington to možda još uvek ne vidi ili odbija da nazove pravim imenom. Ali nakon objave Narodnooslobodilačke armije Kine da se vojne vežbe nastavljaju do daljnjeg, preuzimanje Tajvana je započeto

Istočna komanda oružanih snaga Narodne Republike Kine u izjavi od ponedeljka (8. avgust) navela je da se vojne vežbe u vazduhu i vodi oko Tajvana nastavljaju.

Objava nije sadržala tačnu lokaciju vežbi ili datum kada će se završiti. Ostalo je nejasno da li će se vežbe nastaviti u šest opasnih zona u kojima su održavane između 4. i 7. avgusta. Narodno-oslobodilačka vojska nije službeno proglasila kraj tih trodnevnih ratnih igara.

Najava o nastavku vojnih vežbi je verovatno iznenadila američke zvaničnike – ili će se barem pretvarati da su iznenađeni, na šta ukazuje njihova reakcija na objavu tajvanskih zvaničnika da su kineski avioni i ratni brodovi u subotu simulirali napad na ostrvo.

Porparol Bele kuće za bezbednosna pitanja Džon Kirbi istakao je da Kinezi „mogu značajno doprineti da se spuste tenzije tako što će prosto obustaviti ove provokativne vojne vežbe i zapaljivu retoriku.” Državni sekretar Entoni Blinken rekao je da kineske akcije oko Tajvana nagoveštavaju prelazak sa plana mirnog rešenja na plan upotrebe sile.

Nasuprot njima japanski ministar odbrane je rekao da su čak četiri projektila letela ka tajvanskoj prestonici, što je potez bez presedana, te da je pet od devet projektila koji su ispaljeni ka Tajvanu završilo u njegovoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ). Tako zvuči činjenično tačna i precizna izjava.

Ono što ni Bela kuća ni Stejt department izgleda ni do danas nisu shvatili jeste da je zbog „neodgovorne” posete Pelozijeve Tajvanu (da se poslužimo terminologijom Toma Fridmana iz Njujork tajmsa) Sijeva vlada donela nepokolebljivu odluku da „pređe Rubikon” i sistematski iznudi ujedinjenje Tajvana sa kopnenom Kinom.

Akcija Pelosijeve bila je previše očigledno provokativna, a napori Bele kuće i Saveta za nacionalnu bezbednost da je spreče previše očigledno mlaki. Zajedno su uspeli da ubede Peking da će ovaj Vašington – ili sledeća administracija pod Bajdenovim naslednikom – nastaviti da kvari odnose sa Pekingom i na kraju potpuno odbaciti politiku jedne Kine.

Korak dalje

Vojne vežbe koje su počele 5. avgusta nisu zapravo bile vežbe, već prava stvar, odnosno blokada ostrva koju Kina može produžiti koliko god bude htela.

Amfibijska invazija na Tajvan od strane Narodnooslobodilačke vojske (PLA) nije scenario koji Peking priželjkuje. Naprotiv: upravo pomorska blokada bi u roku od nekoliko nedelja prigušila ostrvsku ekonomiju i dovela do nužne kapitulacije. Prokineski list sa Tajvana Čajna tajms je 3. avgusta objavio da su vojne vežbe kineske vojske zapravo bile trodnevna blokada ostrva.

Ministarstvo ekonomije Tajvana javlja da ostrvo ima dovoljno prirodnog gasa za 11 dana i dovoljno nafte za 146 dana. Blokada bi oslabila Tajvan, ostavljajući otvorenu mogućnost za punu invaziju. Ukoliko Kina poželi da ide tim putem, ona će manje-više uraditi ovo što upravo sada izvodi tokom ovih vežbi.

Turisti posmatraju vojni helikopter kineske vojske dok proleće iznad ostrva Pingtan, jedne od najbližih tačaka Kine ka Tajvanu, 4. avgust (Foto: Twitter/JIJI)

Osim blagovremene i intenzivne intervencije američkog Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, Kina je možda već primenila silu. To se nagoveštava u članku koji je objavljen u Saut čajna morning postu (vlasništvo Alibabe): 

Ovog puta stvari stoje drugačije, jer je Peking prekršio prećutne sporazume sa ostrvom i demonstrirao bolje planiranje tokom masivnih vežbi koje imaju za cilj da upozore Tajvan, smatraju stručnjaci.

Od ponavljanja upozorenja, do formalnog objavljivanja i konkretnih operacija vojnih vežbi, Narodnooslobodilačka armija želi da pokaže svetu da je ne samo borbeno spremna za nepredviđene situacije na Tajvanu, već i da drži sve rizike pod kontrolom“, smatra Andrej Čang, glavni urednik kanadskog lista Kanva ejžan difens.

Poslednji put kad je Narodnooslobodilačka vojska izvodila raketne testove usmerene na Tajvan, svi ratni brodovi ostali su ispred linije razdvajanja, i dok je nekoliko bojevih glava pogodilo vode u blizini Tajpeja i Kaosjunga, nijedna od raketa nije preletela ostrvo.

Vojni ekspert Či Leji iz Tajpeja ističe da su testovi 1995-1996 (tokom poslednje Tajvanske krize; prim. prev.) pokrili sever i jug Tajvana kako bi blokirali njegove vazdušne i pomorske puteve sa ciljem da prikažu „taktiku raketne blokade“. 

Međutim ovoga puta PLA je otišla korak dalje i obuhvatila istočni Tajvan i jugozapadni Baši kanal u domet svojih raketa“, ističe Či. „Ovo je jasan potez koji ima za cilj da pokaže kako bi blokirali ulazak plovila i aviona iz SAD i Japana na Tajvan u slučaju nepredviđenih situacija.

Šangajsko saopštenje

Pelosi je iza sebe ostavila regionalnu stratešku situaciju koja je promenjena iz temelja. Na putu kući sastala se sa japanskim premijerom Fumijem Kišidom 4. avgusta. Ništa neobično. Za razliku od toga, Pelosijevoj je „u Južnoj Koreji bio ponuđen prijem koji bi se najblaže rečeno mogao opisati kao hladan“, napisao je Endrju Salmon za Ejža tajms.

„Predsednik Jun Suk-jeol, koji je ove nedelje na odmoru (premda u svojoj kući u Seulu) nije se sastao sa visokom zvanicom iz SAD, ali jeste održao 40-minutni telefonski poziv sa njom. Ministar spoljnih poslova Park Jin takođe je nije primio; bio je na putu na sastanak ASEAN-a”.

Južna Koreja deli granicu sa Kinom i razume njenu zabrinutost.

Šta se promenilo i zbog čega? Odgovor leži u detaljima diplomatskih crvenih linija. Diplomatski odnosi SAD sa Kinom počeli su Šangajskim saopštenjem iz 1972. godine u kojem se navodi:

Kineska strana je ponovo potvrdila svoj stav: pitanje Tajvana je ključno pitanje koje ometa normalizaciju odnosa između Kine i Sjedinjenih Država; (…) Tajvan je provincija Kine (…) oslobođenje Tajvana je unutrašnja stvar Kine u koju nijedna druga zemlja nema pravo da se meša; i sve američke snage i vojne instalacije moraju biti povučene sa Tajvana.

Američka strana je tada objavila: ”Sjedinjene Države priznaju da svi Kinezi sa obe strane Tajvanskog moreuza tvrde da postoji samo jedna Kina i da je Tajvan deo Kine. Vlada Sjedinjenih Država ne osporava tu poziciju. Ponovo naglašavamo da je naš interes mirno rešenje tajvanskog pitanja od strane samih Kineza.”

U nezvaničnoj diskusiji za Ejža tajms, jedan od članova delegacije Ričarda Niksona u Kini 1972. izjavio je da poseta Pelosijeve „očigledno krši duh Šangajskog saopštenja“. To proizilazi iz ustavnog položaja predsedavajuće Predstavničkog doma.

Predsedavajuća Predstavničkog doma SAD Nensi Pelosi i tajvanska predsednica Caj Ingven, 3. avgust 2022. (Foto: Handout)

Pretpostavimo da je predsednik ili potpredsednik Sjedinjenih Država trebalo da poseti Tajvan. Predsednička poseta bi predstavljala defakto priznanje suverenog Tajvana u suprotnosti sa Šangajskim saopštenjem jer šefovi država se ne sastaju sa šefovima država koje ne priznaju i ne planiraju da priznaju.

Na kraju krajeva i Niksonova poseta Kini je rezultirala diplomatskim priznavanjem.

Prema Zakonu o predsedničkoj sukcesiji iz 1947. godine, predsedavajući Predstavničkog doma je sledeći u redu za predsedničku funkciju, odmah posle potpredsednika. Zbog svog ustavnog položaja, predsedavajući Predstavničkog doma je treći najviši zvaničnik u Sjedinjenim Državama. Predsednička ili potpredsednička poseta Tajvanu bi prešla kinesku crvenu liniju. Poseta predsedavajućeg Predstavničkog doma je tu crvenu liniju pomerila.

Promena, zauvek

Upravo ovako Peking posmatra ovo pitanje.

Si Maosong sa Nacionalnog instituta za strateške studije Univerziteta Tšingua napisao je 5. avgusta na internet stranici lista „Posmatrač“ (guancha.cn):

SAD i tajvanska vlada na čelu sa Caj Ingven u suštini su preduzeli inicijativu da odbace i promene tajvanski status kvo. Kina je stoga bila prinuđena da aktivira Zakon protiv otcepljenja [iz 2005. godine] i da pokrene proces ponovnog ujedinjenja u vreme koje sama izabere. Da li to podrazumeva ujedinjenje silom ili ujedinjenje uz pomoć pretnje silom, zavisi od same Kine. Za ovo postoje jasni i legitimni razlozi.

Član 8 Zakona protiv secesije na koji se poziva Ksi Maosong kaže:

U slučaju da secesionističke snage „nezavisnosti Tajvana” pod bilo kojim imenom ili izgovorom probaju da proglase otcepljenje Tajvana od Kine, ili ukoliko dođe do velikih incidenata koji podrazumevaju otcepljenje Tajvana od Kine, ili ukoliko mogućnost mirne reintegracije bude potpuno iscrpljena, država će upotrebiti nemiroljubiva sredstva i preduzeti druge neophodne mere da zaštiti suverenitet i teritorijalni integritet Kine.

Zvanični kineski mediji su se tokom protekle nedelje u više navrata pozivali na Zakon protiv secesije, uključujući izjavu Stalnog komiteta Nacionalnog narodnog kongresa koju je 2. avgusta objavio Čajna dejli.

Maosong pojašnjava:

Nakon što je američki predsednik Tramp pokrenuo trgovinski rat sa Kinom 2018. godine, Kisindžer je rekao da se kinesko-američki odnosi nikada neće vratiti na raniji kolosek. Ove godine se navršava 50 godina od Niksonove posete Kini. Kao specijalni izaslanik 1971. Kisindžer je bio prethodnica i ledolomac. U 22 časa i 43 minuta 2. avgusta, u trenutku kada je Pelosi – treća najvažnija politička ličnost u Sjedinjenim Državama – sletela na aerodrom Tajpej songšan, Sjedinjene Države i tajvanske vlasti su jednostrano promenile status kvo na Tajvanu, koji se nikada više neće vratiti na ono što je bio ranije.

Kisindžer, čovek koji je odigrao ulogu ledolomca u kinesko-američkim odnosima pre 50 godina, bio je pozivan u Belu kuću od strane svih američkih predsednika nakon Niksona, kako bi izneo svoje poglede o kinesko-američkim odnosima… Jedini izuzetak je aktuelni predsednik SAD Džo Bajden.

Pre pedeset godina, baš kao i danas, inicijativa je potekla od strane Sjedinjenih Država. Ovoga puta SAD su napravile suprotan korak od onoga iz 1972. U oba slučaja, američki koraci su bili vođeni onim što su Sjedinjene Države smatrale svojim nacionalnim interesom. Ovo je politički realizam u međunarodnim odnosima.

Prvi sastanak kineskog i američkog predsednika Mao Cetunga i Ričarda Niksona, Peking, 21. februar 1972. (Foto: Bela kuća)

Neki od kineskih lidera predlagali su da se avion Pelosijeve spreči da sleti na Tajvan, sudeći prema izvorima upoznatim sa diskusijama u Pekingu. Američka vojska je takođe smatrala da postoje ozbiljne šanse za takav ishod. U trenutku kada je avion sa Pelosijevom na ruti iz Kuala Lumpura za Tajpej napravio zaokret ka severu iznad Filipina, drugi američki avion je poleteo sa Vazdušne baze Klark na Filipinima, kako bi bio u pratnji aviona sa predsedavajućom Predstavničkog doma.

Da je avion Pelosijeve bio primoran da otkaže sletanje u Tajpej, moguće je da bi se u tom trenutku nalazio na udaljenoj lokaciji gde ne bi imao mogućnost za izvrši dopunu goriva, kojeg nakon petosatnog leta iz Malezije moguće ne bi bilo dovoljno. Prateći avion (koji je poleteo sa Filipina) je bio tu da, u slučaju potrebe, transportuje Pelosijevu i njenu pratnju u Seul.

Članovi Bajdenovog Saveta za nacionalnu bezbednost bili su u stalnom telefonskom kontaktu sa svojim kolegama u Kini. Njihova poruka Kinezima bila je da Bajdenova administracija ne želi da se Pelosi pojavi na Tajvanu. Kao što je Tomas Fridman napisao u kolumni Njujork tajmsa od 2. avgusta: „Bajdenov tim za nacionalnu bezbednost je jasno stavio do znanja Pelosijevoj, dugogodišnjoj zagovornici ljudskih prava u Kini, zašto sada ne bi trebalo da ide na Tajvan.”

Bez obzira na to, dodao je Fridman, „predsednik je nije pozvao direktno i zamolio da ne ide, očigledno zabrinut da će ispasti slabašan prema Kini, što bi ostavilo mogućnost republikancima da ga napadnu uoči izbora. Mera naše političke disfunkcije je to što demokratski predsednik ne može da odvrati predsednika Predstavničkog doma od diplomatskog manevra koji je ceo njegov tim za nacionalnu bezbednost — od direktora CIA do predsednika Združenog generalštaba — smatrao potezom koji nije pametan.”

Sledeći koraci

Šta će se dogoditi sada kada se pojave implikacije „prelaska Rubikona“ u Sijevoj vladi?

Nasuprot nekim fantazmagorijama u Beltveju, Peking nigde preterano ne žuri. Elbridž Kolbi, niži zvaničnik Ministarstva odbrane pod Trampovom administracijom, često je citirani zagovornik ideje da je invazija neizbežna.

On je 13. jula tvitovao da Peking „neće prevariti tajvanski narod da odustane kroz ’politički rat‘ i slične poteze. Tajvan vidi šta se dogodilo Hong Kongu. A mlađa generacija je više antikineski nastrojena od starije: Tajvan se udaljava od ujedinjenja. Dakle, vojna sila je verovatno najbolja opcija za Peking. A kao što primer Ukrajine pokazuje, ako nameravate da upotrebite vojnu silu, upotrebite je odlučno”.

Ovo je potpuno pogrešno. Kina ne mora da se previše širi geografski, demografski, vojno ili finansijski da bi izvršila ujedinjenje. Prirodni tok ekonomskog razvoja u samoj Istočnoj Aziji (i globalno) je njeno najmoćnije oružje. Vreme je na strani Kine. Vojna sila je ultima, a ne prima ratio. Pokoriti neprijatelja bez borbe je vrhunska strategija

Nakon Sijevih oštrih reči u video pozivu sa Bajdenom, očekivanja nacionalističkih analitičara i uzbuđenih internet korisnika u Kini da će doći do brze vojne intervencije bila su visoka. To se nije desilo. Umesto toga, primenjena je prva faza dugoročne i fleksibilne strategije, a to je strategija vojnih vežbi koje se svode na blokade i stezanje vojne omče koja povećava nivo pretnje.

Kineski predsednik Si Đinping vrši smotru počasne garde u Pekingu (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Ovo je već dovelo do toga da mnoge strane kompanije preispituju svoju privrženost Tajvanu. Nakon toga sledi blago popuštanje, pauza za razmišljanje i ponuda za razgovor. Stezanje i popuštanje, uz poruku da u svakom trenutku velika vojna vežba zapravo može biti uvod u pravu stvar. A ta prava stvar je efikasna blokada ostrva.

Vašington to možda još uvek ne vidi ili odbija da nazove pravim imenom . Ali preuzimanje Tajvana je u toku. Jasno je kao dan.

 

Prevod Novi Standard

 

Izvor Asia Times, 9. avgust 2022.

 

Naslovna fotografija: Li Gang/Xinhua/Via Associated Press

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u