D. Bisenić: Zavahiri je bio tvorac islamističkih ćelija od Albanije do Pešavara

Ćeliju, sa šesnaest članova, osnovao je Muhamed al Zavahiri ranih devedesetih. Ona je služila za delovanje Al Kaide i Islamskog džihada na Balkanu

Dok sam noćas sedeo s prijateljima na kairskom Zameleku, sve egipatske televizije su prekinule program da bi javile vest o pogibiji lidera Al Kaide, Egipćanina, Ajmana al Zavahirija. Ubrzo je to postala i tema razgovora za stolom, ali su sagovornici svi odreda istaknuti sekularisti i poznati protivnici političkog islama.

Zavahiri je decenijama unosio zlokobnu reputaciju globalnog nasilja u egipatski politički život. Iako je po profesiji bio lekar, poreklom iz ugledne porodice, odrastao u ekskluzivnom gradskom naselju Madi, Zavahiri je po sebi nosio opasnost radikalizacije u egipatsko društvo.

Istina, vesti o njegovoj smrti su se pojavljivale i ranijih godina, ali tek sada, posle potvrde američkog predsednika Bajdena, prihvaćene su sa izvesnošću.

Razgovori sa Šlajferom

O Ajmanu al Zavahiriju, najpre zameniku pa vođi Al Kaide, tokom svog ranijeg boravka u Kairu razgovarao sam više puta sa čovekom koji ga je veoma dobro znao i koji mu je jedno vreme bio blizak, ako ne i prijatelj. Reč je o Abdali Šlajferu, poznatom novinaru, američkom Jevrejinu koji je prešao u islam.

Rođen u Njujorku 1935. godine kao Mark Šlajfer, odrastao je u jevrejskoj porodici na Long Ajlendu. Prošao je kroz marksistički period, a zatim, tokom putovanja u Maroko 1962. godine susreo se sa sufijskom tradicijom islama. Jedno značenje reči „islam” je „predati se”, i to se dogodilo Šlajferu. Preobratio se, promenio ime iz Mark u Abdala i od tada je svoj profesionalni život proveo na Bliskom istoku.

Šlajferova karijera u novinarstvu na Bliskom istoku počela je 1965. godine, kada je bio prvi glavni urednik The Jerusalem Star, jordanskih novina na engleskom jeziku koje su od tada promenile ime u The Palestine News. Godine 1967. Šlajfer je postao pomoćnik urednika, a potom i specijalni dopisnik The New York Times iz Jerusalima, a zatim iz Amana. Od 1974. do 1983. bio je šef dopisništva NBC u Kairu.

Kada smo se sreli, bio je profesor na Američkom univerzitetu u Kairu i tek osnovanom Britanskom univerzitetu. Abdala, tada već u devetoj deceniji života, bio je visok, markantan, vitalan čovek, iako je hodao sa štapom. Znao je dosta o Jugoslaviji. Njegova sestra je tokom Drugog svetskog rata u letnjem kampu, u komadu koji su spremali američki školarci, igrala kćerku Draže Mihailovića. Bio je bitnička, levičarska generacija pedesetih, prijatelj sa Džekom Keruakom, a šezdesetih je uređivao je časopis Kulchur, čiji je naziv uzet iz pesme Ezre Paunda „A Guide to Kulchur” i koji je bio povezan sa tadašnjom njujorškom scenom i The New School. Finansirala ga je bogata Lita Hornik i njen suprug Morton. Zajedno sa Vorenom Milerom bio je, na određeni način, pristalica Kastra i Kube.

Šlajferov susret sa Zavahirijem

Godine 1974, kada je Šlajfer prvi put došao u Kairo kao šef biroa za NBC news, Zavahirijev ujak Mahfuz Azam postao mu je svojevrsni učitelj. „Preobraćenici se često usvajaju, a Mahfuz je bio fascinantan”, rekao mi je Šlajfer. „Za njega je bila neka vrsta časti što je Amerikanac preuzeo islam. Imao sam osećaj da sam pod zaštitom cele porodice Azam.”

Sa Ajmanom al Zavahirijem upoznao se sedamdesetih godina, dok je ovaj bio na medicinskom fakultetu, kada je Šlajferu kao američkom novinaru priredio obilazak kampusa u Kairu. Prisećajući se svog prvog susreta sa Zavahirijem, Šlajfer mi je rekao: „Bio je mršav i njegove naočare su bile izuzetno istaknute. Izgledao je kao levičarski intelektualac ​​gradskog koledža od trideset godina ranije.”

Tokom Šlajferovog obilaska studentskog kampusa, Zavahiri je s ponosom istakao studente koji su slikali plakate za političke demonstracije, i pohvalio se da je najveći uspeh u regrutovanju članova islamistički pokret postigao na dva najelitnija fakulteta – medicinskom i mašinskom.

„Zar niste impresionirani time?“, pitao ga je Zavahiri. Šlajfer je odgovorio da su ti isti fakulteti šezdesetih bili uporišta marksističke omladine. Tadašnji islamistički pokret, primetio je, bio je samo najnoviji trend studentskih pobuna: „Rekao sam: ‘Slušaj, Ajmane, ja sam bivši marksista. Kada pričaš, osećam se kao da sam ponovo u partiji. Ne osećam se kao da sam sa tradicionalnim muslimanom.’”

„Ajman je bio dobro vaspitan i ljubazan, i rastali smo se prijateljski. Ali mislim da je bio zbunjen”, priča Šlajfer.

Ajman jeste bio islamski revolucionar, iako nikada nije bio u galabeji, a imao je tek malu bradu. Ime Zavahiri koje je nosio, međutim, bilo je povezano pre svega sa religijom. Godine 1929, Mohamed al Ahmadi al Zavahiri postao je veliki imam „Al Azhara”, hiljadugodišnjeg univerziteta u srcu Starog Kaira, koji je i dalje centar islamskog učenja na Bliskom istoku. Vođa te institucije uživa neku vrstu papskog statusa u muslimanskom svetu, a imam Muhamed se i danas pamti kao jedan od velikih modernizatora univerziteta.

Njegov deda s majčine strane, dr Abd al Vahab Azam, bio je predsednik Univerziteta u Kairu i osnivač i direktor Univerziteta „King Saud” u Rijadu. Takođe je, u različitim vremenima, bio egipatski ambasador u Pakistanu, Jemenu i Saudijskoj Arabiji. Njegov ujak bio je osnivački generalni sekretar Arapske lige. Od prvog egipatskog parlamenta, ustanovljenog pre više od sto pedeset godina, u egipatskoj vladi bili su Azami.

Šlajfer se ponovo susreo sa Zavahirijem na proslavi Bajrama. „Čuo sam da će biti molitva na otvorenom u džamiji Faruk u Madiju”, prisećao se. „Pa sam pomislio, super, idem da se pomolim u njenoj divnoj bašti. Tamo sam sreo Ajmana i jednog njegovog brata. Postavili su plastične molitvene prostirke i stavili mikrofon.”

Ono što je trebalo da bude meditativni dan pevanja Kurana pretvorilo se u nadmetanje između prisutnih i braće Zavahiri sa mikrofonom.

„Shvatio sam da uvode salafističku formulu, koja ne priznaje nijednu islamsku tradiciju posle vremena proroka”, rekao je Šlajfer. „Bilo je haotično. Posle sam otišao do Zavahirija i rekao: ‘Ajmane, ovo nije u redu.’ Počeo je da objašnjava. Rekao sam mu: ‘Neću da se raspravljam sa tobom. Ja sam sufi, a ti si salafist. Ali vi pravite ‘fitnu’ (izraz za izazivanje nevolja), koja je zabranjena Kuranom. A ako to želite, uradite to u sopstvenoj džamiji.’ Zavahiri je krotko odgovorio: ‘U pravu si, Abdalah.’”

Poslednji susret sa Zavahirijem

Sledeći njihov susret bio je osamdesetih, posle prvog Zavahirijevog povratka iz Avganistana, kada je stigao u Kairo pun priča o „čudima” koja su se dešavala u džihadu protiv Sovjeta. Kada je delegacija mudžahedinskih vođa došla u Kairo, Zavahiri je odveo svog ujaka Mahfuza u prestižni hotel „Šepard” da ih upozna. Njih dvojica su im predstavili ideju koja je došla od Abdalaha Šlajfera.

Naime, kao šef biroa NBC-a, Šlajfer je bio frustriran nemogućnošću zapadnih novinskih organizacija da se približe ratu. Rekao je Zavahiriju: „Pošalji mi tri bistra mlada Avganistanca, i ja ću ih obučiti da koriste film, i oni će moći da počnu da izveštavaju”.

Kada je Šlajfer pozvao Zavahirija da razgovara o ovom predlogu, bio je iznenađen njegovim ponašanjem. „Počeo je tako što je rekao da su Amerikanci pravi neprijatelj i da se mora suočiti sa njima”, rekao mi je Šlajfer. „Rekao sam mu: ‘Ne razumem. Upravo ste se vratili iz Avganistana, gde sarađujete sa Amerikancima. Sada kažete da je Amerika neprijatelj?’”

„Naravno, uzimamo američku pomoć u borbi protiv Rusa”, ​​odgovorio mu je Zavahiri. „Ali oni su podjednako zli.” „Kako možete napraviti takvo poređenje?”, pitao ga je Šlajfer. „Postoji više slobode da se praktikuje islam u Americi nego ovde u Egiptu. A u Avganistanu su Sovjeti zatvorili pedeset hiljada džamija!”

Šlajfer se dalje priseća: „Razgovor se završio loše. U našim prethodnim debatama uvek smo otvoreno razgovarali, oči u oči, a sada se napetost mogla razbiti samo šalom. Sada sam osetio da on i ne razgovara sa mnom, već mi se obraća kao da je na masovnom mitingu od sto hiljada ljudi. Sve to je bila retorika.” Od Šlajferove ponude nije bilo ništa.

Zavahiri je od svojih sudentskih dana bio pristalica i aktivista Islamskog džihada, jedne od najradikalanih organizacija u spektru islamskog političkog aktivizma. Od nje se nije nikada rastao, pa čak ni kada se 1985. upoznao sa Bin Ladenom i zajedno s njim počeo da vodi Kancelariju za pomoć koju je stvorio Abdula Azam. Bila je to u stvari kancelarija koja je organizovala dolazak islamskih dobrovoljaca iz celog sveta i koja je globalizovala avganistanski sukob, a time i džihad.

Sa Bin Ladenom

Bin Laden i Zavahiri su morali da otkriju jedan drugog među radikalnim islamistima koji su bili privučeni u Avganistan nakon sovjetske invazije 1979. Kao prvo, obojica su bili veoma moderni ljudi. Bin Laden, koji je tada bio u ranim dvadesetim, već je bio međunarodni biznismen; Zavahiri, šest godina stariji, bio je hirurg iz ugledne egipatske porodice.

Obojica su bili pripadnici obrazovanih klasa, izrazito pobožni, tihi i politički gušeni od strane režima u svojim zemljama. Dopunjavali su se: Bin Laden, idealista sa nejasnim političkim idejama, tražio je pravac, a Zavahiri, iskusni propagandista, obezbedio mu ga je.

„Bin Laden je imao sledbenike, ali oni nisu bili organizovani”, priseća se Esam Deraz, egipatski reditelj koji je snimio nekoliko dokumentarnih filmova o mudžahedinima tokom sovjetsko-avganistanskog rata. „Ljudi sa Zavahirijem su imali izuzetne sposobnosti – doktori, inženjeri, vojnici. Imali su iskustva u tajnom radu. Znali su da se organizuju i stvore ćelije. I oni su i postali lideri.”

Cilj Islamskog džihada bio je zbacivanje civilne vlade Egipta i nametanje teokratije koja bi na kraju mogla postati model za ceo arapski svet; međutim, godine gerilskog ratovanja dovele su do raspada grupe i bankrota. Za Zavahirija, Bin Laden je bio spasitelj – bogat i velikodušan, sa gotovo neograničenim resursima, ali i politički neoblikovan.

„Bin Laden je imao islamski referentni okvir, ali nije imao ništa protiv arapskih režima”, rekao mi je nedavno u Kairu Montaser al Zajat, advokat mnogih islamista. „Kada je Ajman sreo Bin Ladena, napravio je revoluciju u njemu.”

Mozak Al Kaide

Godine 1998. Zavahiri je naručio studiju o jevrejskom uticaju u Americi, nakon koje je Islamski džihad zvanično stavio Sjedinjene Države na svoju listu prihvatljivih meta. Bin Laden je time bio dovoljno zadovoljan da podigne godišnji budžet organizacije sa trista na petsto hiljada dolara.

„Ameriku sada potpuno kontrolišu Jevreji, kao i njene vesti, njene izbore, njenu ekonomije i njenu politiku”, objasnio je kasnije te godine Zavahiri u časopisu Jihad Al-Mujahidin. „Koristi Izrael da napadne svoje susede i da pobije one koji tamo mirno žive… Ako smo nacija šehida – kako tvrdimo – sve što nam je potrebno jeste hrabrost srca i volja mučenika, i vera u ono što tvrdimo da je ljubav prema žrtvovanju za Alaha. To je ključ našeg trijumfa i početak njihovog poraza. Ako želite da živite kao slobodni ljudi i da umrete u časti i budete poslani kao mučenici, put je pred vama čist.”

Godine 1998, Zavahiri je formalno uključio egipatski Islamski džihad u Al Kaidu. Često su ga opisivali kao „poručnika” Osame bin Ladena, iako ga je biograf Bin Ladena nazvao „pravim mozgom” Al Kaide.

Zavahiri je formalno zapečatio svoj novi savez sa Bin Ladenom 23. februara 1998. godine, kada se Zavahirijevo ime pojavilo među potpisnicima dokumenta objavljenog u Alquds Alarabi. Zavahiri je tog dana zajedno sa Osamom bin Ladenom izdao fatvu pod naslovom „Svetski islamski front protiv Jevreja i krstaša”. Smatra se da je Zavahiri, a ne Bin Laden, bio stvarni autor fatve. U dokumentu je najavljeno formiranje Međunarodnog islamskog fronta za džihad protiv Jevreja i krstaša.

„U skladu sa Božjim naređenjem”, glasio je tekst, „svim muslimanima izdajemo sledeću fatvu: odluka o ubijanju Amerikanaca i njihovih saveznika – civilnih i vojnih – individualna je dužnost svakog muslimana koji to može učiniti u bilo kojoj zemlji u kojoj je to moguće”.

U alijansu su bile uključene džihadske grupe u Avganistanu, Sudanu, Saudijskoj Arabiji, Somaliji, Jemenu, Eritreji, Džibutiju, Keniji, Pakistanu, Bosni, Hrvatskoj, Alžiru, Tunisu, Libanu, Filipinima, Tadžikistanu, Čečeniji, Bangladešu, Kašmiru, Azerbejdžanu i Palestini. Dokument je Zapadu dao prvi uvid u svetsku organizaciju koja je počela da se formira.

Islamski front

Zavahirijev mlađi brat Muhamed, vojni komandant Islamskog džihada, dugo je bio kontroverzna ličnost grupe, ali ipak je ostao stalni član u hijerarhiji „kompanije”, kako su se članovi Džihada nazivali. Dva brata su bila zajedno od ilegalnih dana. Ponekad su bili u sukobu – jednom prilikom Ajman je otišao toliko daleko da je pred svojim kolegama osudio Muhameda zbog lošeg upravljanja oskudnim finansijama grupe. Ali Muhamed je bio popularan među članstvom, i, kao zamenik emira, vodio je organizaciju kad god je Ajman putovao. Međutim, Muhamed je odbio da prihvati savez sa Al Kaidom i napustio je Islamski džihad nedugo nakon sastanka u Avganistanu.

Tokom Arapskog proleća Muhamed Zavahiri vodio je mnoge organizovane akcije islamista u Kairu. Upad demonstranata u američku ambasadu 2012. bila je jedna od najeklatantnijih. Iste godine organizovao je demonstracije pred francuskom ambasadom zbog francuske vojne akcije u Maliju. Uhapšen je i osuđen 2013. godine, ali je pušten na slobodu tri godine kasnije.

Formiranje Islamskog fronta i njegov poziv na borbu protiv Amerikanaca i njihovih saveznika izazvali su novu budnost na Zapadu. CIA, koja je sporadično pokušavala da prati Islamski džihad tokom godina, reagovala je brzo. U julu 1998. američki agenti su kidnapovali Ahmada Salamu Mabruka i još jednog člana Džihada ispred restorana u Bakuu. Ispostavilo se da Mabrukov laptop računar sadrži vitalne informacije o članovima Islamskog džihada u Evropi.

Albanske ćelije

Istog leta, CIA je pokrenula akciju protiv ćelije Islamskog džihada u Tirani. Ćeliju, sa šesnaest članova, osnovao je Muhamed al Zavahiri ranih devedesetih. Ona je služila za delovanje Al Kaide i Islamskog džihada na Balkanu. Albanski policajci, pod nadzorom CIA, kidnapovali su pet članova ćelije, vezali im oči, ispitivali ih nekoliko dana, a potom egipatske članove poslali u Kairo. Suđeno im je zajedno sa više od stotinu drugih osumnjičenih terorista. Suđenje je donelo dvadeset hiljada stranica priznanja, a oba brata Zavahiri, Ajman i Muhamed, osuđena su u odsustvu na smrtnu kaznu.

Mesec dana nakon raspada albanske ćelije, Zavahiri je jednom arapskom listu sa sedištem u Londonu poslao sledeću izjavu: „Zainteresovani smo da ukratko Amerikancima kažemo da je njihova poruka primljena i da se odgovor pažljivo priprema, jer ćemo ga, uz Božiju pomoć, napisati na jeziku koji razumeju.”

Sledećeg dana, istovremeni samoubilački napadi uništili su američke ambasade u Keniji i Tanzaniji; dve stotine dvadeset i tri osobe su poginule, a više od pet hiljada je povređeno.

Bilo je jasno da su bombaški napadi bili planirani već neko vreme. Zavahirijev čovek, dvostruki agent Ali Mohamed, svedočio je u Njujorku da ga je Bin Laden krajem 1993. zamolio da izvidi američke, britanske, francuske i izraelske mete u Najrobiju. „Snimio sam slike, nacrtao dijagrame i napisao izveštaj”, rekao je. „Kasnije sam otišao u Kartum, gde je Osama bin Laden pregledao moje dosijee o nadzoru… Bin Laden je pogledao sliku američke ambasade i pokazao gde bi kamion kao bombaš samoubica mogao da priđe”, objasnio je Ali.

Tokom uspona Islamske države Zavahiri nije prihvatio saradnju s njom, pre svega zbog načelnih razloga različitog odnosa prema muslimanima. Naime, Al Kaida u Zavahirijevo vreme, za razliku od Islamske države, nije prihvatila „takfir doktrinu”, prema kojoj je muslimanu dozvoljeno da ubije muslimana. Ajman al Zavahiri do kraja se držao ubeđenja da su samo Zapad, Amerika i Izrael pravi neprijatelji islama.

Kairski analitičari pretpostavljaju da onaj ko može da nasledi Zavahirija jeste Saif al Adel i to iz različitih razloga. On je bivši pukovnik, kao i operativni komandant sa ogromnim iskustvom i uticajem u Al Kaidi. Nije samo član vojnog komiteta Al Kaide, već i član organizacije Medžlis al šur. On ima ogromno iskustvo nasilja u svetu. Na kraju, on je takođe Egipćanin.

 

Autor Dragan Bisenić

 

Izvor RTS, 2. avgust 2022.

 

Naslovna fotografija: Visual News/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u