Recesija, mračna snoviđenja i teorije zavere

Iz ugla interesa velikog kapitala, visoka inflacija nije ključni problem, koliko god da je u centru medijske pažnje i koliko god da ugrožava golu egzistenciju ogromnog broja ljudi

Zapadne ekonomije su na ivici recesije i to bi trebalo da bude zabrinjavajuća vest … osim za najmoćnije zapadne poslovne, pa i neke političke strukture. Ako bude sreće, ako se ekonomske i geopolitičke karte nameste kako treba, umerena recesija će pomoći ostvarenju njihovih ciljeva, koje nije baš mudro javno deklarisati.

Iz ugla interesa velikog kapitala, visoka inflacija nije ključni problem, koliko god da je u centru medijske pažnje i koliko god da ugrožava golu egzistenciju ogromnog broja ljudi. Gospodare univerzuma najviše brinu kretanja na tržištu rada, gde je prvi put, posle mnogo decenija, tražnja za radnom snagom veća od ponude. Ova neravnoteža dovodi do neugodnog pritiska da se plate zaposlenih povećavaju. Radnici su, sasvim neuviđavno, počeli čak i da izvoljevaju tražeći (i nalazeći) bolje plaćene poslove. Kako u zapadnim ekonomijama produktivnost odavno stagnira ili sporo raste, kako se rast troškova ne može u punom iznosu preneti na cene, rast plata preti da nagrize profite. A ugrožavanje profita je prilično nepopularno – bar je tako poslednjih nekoliko stoleća, od kada je kapitalizam na sceni.

Povratak 70-ih?

Situacija s platama danas pomalo podseća na sedamdesete godine prošlog veka, kada su realna primanja radnika bila na vrhuncu i kada je uloga sindikata bila veoma važna. U zapadnom svetu radnici su nepodnošljivo, gotovo uvredljivo dobro živeli. Nešto se moralo uraditi i rast inflacije tih godina, velikim delom izazvan skokom cena energenata (kroz dva tzv. naftna šoka), ponudio je izgovor za obračun s razmaženim radnicima. Inflacija je eliminisana strahovitim rastom kamata i dubokom recesijom koja je time izazvana. Masovna otpuštanja, jad i beda pomogli su da se radnici disciplinuju, sindikati desetkuju, i da se uđe u zonu sreće i stabilnosti koja je počivala na višedecenijskoj stagnaciji radničkih primanja.

Kako je tokom osamdesetih godina došlo i do velikog ubrzanja globalizacije i seljenja proizvodnje u Aziju, industrijski radnici zapadnog sveta su i bez recesije masovno gubili dobro plaćene poslove u industriji i prihvatali loše plaćene poslove u sektoru usluga. Neki su se kroz alkohol, drogu i kriminal prilagodili novoj situaciji. Amerika je, inovativna kao uvek, rešenje našla i u masovnom zatvaranju neprilagođenih građana (pogotovo tamnije boje kože), i tako postala svetski lider u zatvorskoj populaciji po glavi stanovnika. Slom socijalističkog Istoka (i posledično slabljenje zapadnih socijalističkih partija) cementirao je taj sjajni ambijent u kome je kapital trijumfovao i kojim je otpočeo novi ciklus neviđenog bogaćenja njegovih vlasnika.

Protest protiv rasta cena u Londonu (Foto: Reuters/Henry Nicholls)

Rast dolarskih kamatnih stopa je, zgodno, gurnuo u dužničku krizu ogroman broj država trećeg sveta i oduzeo im bar jednu deceniju rasta i razvoja, lišavajući ih pri tome ekonomskog suvereniteta koji je prešao na MMF. Ako je verovati tadašnjim kreatorima američke ekonomske politike – ja ne bih – njima je potpuno promaklo da će takva monetarna politika naneti ogromne štete državama trećeg sveta.

Ako je ovo kratko podsećanje faktografski ispravno, bilo bi očekivano da se nešto slično ponovi i danas. Mehanizam bi mogao funkcionisati tako što će se rast cena energenata i hrane stalno veštački podsticati, a krivica za inflaciju svaljivati na zlog Putina. Neophodni, umereni rast kamata u prvoj fazi će se nepotrebno odlagati kako bi se dodatno podstakla inflacija, da bi se potom rast kamata naglo ubrzavao, jer se, gle, inflacija otela kontroli. Iako su prethodne rečenice pisane u kondicionalu, reč je o scenariju koji se već uveliko realizuje.

Biće posla

Bitno je da se inflacija kontroliše isključivo monetarnom politikom, te da se fiskalna politika nikako ne koristiti za njeno suzbijanje. Pogotovo je važno da se ne povećavaju porezi na profit korporacija ili porezi bogatijim slojevima društva iako i oni imaju antiinflacioni efekat. Rast kamatnih stopa će biti sasvim dovoljan da se problem reši – izazvaće recesiju i porast nezaposlenosti uz realni pad nadnica.

To će sniziti i troškove proizvodnje i tražnju i tako staviti inflaciju pod kontrolu. Radnici bez posla će prestati da fantaziraju o boljim platama i prihvataće ponovo bilo šta kako bi se preživelo. Na kraju tog puta je povratak u idilično stanje kakvo je vladalo poslednjih decenija. (Uzgred, recesija je danas još važnije sredstvo pritiska na rast plata nego ranije – deglobalizacijski procesi su već počeli i pretnja seljenjem industrije na istok neće više imati isti, ucenjivački potencijal.)

Što se zemalja u razvoju tiče, one su već na mukama i više od 40 država je na samoj ivici bankrota i na putu na kome su već Šri Lanka, Zambija ili Argentina, na primer. U MMF-u se verovatno slavi i nazdravlja – biće posla preko glave. A možda su sve ovo samo mračna snoviđenja teoretičara zavere?

 

Izvor Nkatic.wordpress.com

 

Naslovna fotografija: Unsplash

 

BONUS VIDEO:

 

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u