Војна почасна стража носи америчке и кинеске заставе приликом дочека кинеског председника Си Ђинпинга у Белој кући, Вашингтон, 25. септембар 2015. (Фото: AP Photo/Andrew Harnik

Svetski ekonomski poredak postaje bipolaran

Verovatno je da tajvanski spor neće dovesti do vojnog sukoba SAD i Kine, ali će izvesno ojačati trend koji je uzeo zamah pre oko deceniju, a koji podrazumeva razdvajanje dve najveće globalne ekonomije

Rivalstvo Amerike i Kine ubrzano postaje paradigma međunarodnih odnosa. Sukob dve supersile, koji se za sada najviše manifestuje kao trgovinski, usko je povezan s razvojem svetskog poretka.

Čini se da su sa krizom oko Tajvana američko-kineski odnosi prešli kritičnu tačku, koja je završila poluvekovni period započet obnovom veza 1972. Verovatno je da tajvanski spor neće dovesti do direktnog vojnog sukoba, ali će izvesno ojačati trend koji je uzeo zamah pre oko deceniju, a koji podrazumeva razdvajanje (decoupling) dve najveće globalne ekonomije, odnosno podelu sveta u dva tabora.

Naime, pekinška iznenadna obustava bilateralnih sastanaka i pregovora o saradnji o svemu, od koordinacije politike odbrane do krijumčarenja droge, ukazuje da nije realno očekivati bolje odnose u bližoj perspektivi. Dodatno, ima mnogo nagoveštaja da će se divergencija proširiti daleko izvan dva centralna igrača. Dakle, ubrzavanje ekonomskog razdvajanja između SAD i Kine se čini sigurnim, ali ostaje pitanje da li će decoupling sa sadašnjeg, još uvek visoko selektivnog oblika, preći u proces sveobuhvatnijeg karaktera.

Izgleda da će na kraju politika, čiji je neodvojivi deo vojna moć, presuditi u kom pravcu će se svet kretati u narednim decenijama. Naime, iako ekonomski razlozi (cost-benefit analiza) ukazuju da je globalizacija, koja implicira globalne lance snadbevanja i posledično minimiziranje troškova proizvodnje, racionalan izbor, čini se da će upravo SAD, zemlja koja ju je promovisala od poslednjih decenija prethodnog veka, odlučiti da krenu u suprotnom pravcu.

Ipak, kako tvrdi Aron Fridberg, svet se neće suočiti sa potpunom deglobalizacijom, niti sa kreiranjem novog globalnog poretka predvođenog Kinom. Ovaj autor smatra da će ćemo ubrzo videti konture ili delimično zatvorenih regionalnih trgovinskih blokova ili pak saveza država okupljenih na bazi zajedničkih političkih vrednosti i strateških interesa. On ovu opciju, koju smatra najverovatnijom, vidi i kao najmanje poželjnu za Vašington.

Naime, SAD će, napuštajući ideju o integrisanoj globalnoj ekonomiji, morati ponovo da kreiraju svoj blok država koje će biti ekonomski otvorene jedna prema drugoj, ali i suprostavljene drugom savezu koji će predvoditi Kina. Ova opcija podrazumeva da bi standardi u vezi sa slobodom izražavanja, privatnošću podataka ili sajber špijunažom bili osnov za formiranje „digitalne verzije Šengenskog sporazuma“ (u okviru tzv. Demokratskog digitalnog bloka), ali bi se, za razliku od Hladnog rata, trgovinsko-investicioni tokovi sa suparničkom stranom (Peking) nastavili, istina suženi i strogo regulisani.  

Globalni jug

Zabrinuta da bi SAD mogle da iskoriste mobilizaciju zapadnog javnog mnjenja izazvanu ratom u Ukrajini i krizom oko Tajvana kako bi izgradile ekonomske, tehnološke ili bezbednosne koalicije koje će je obuzdavati (contain), Kina intenzivira napore da ojača partnerstva sa nezapadnim zemljama, odnosno „Globalnim jugom“, gde inače uživa široku prijemčivost za svoju razvojnu pomoć i diplomatske poruke. Cementiranje blokova zemalja koje će je podržati, ili barem neće biti uz Vašington, moglo bi povećati imunitet Pekinga na eventualne sankcije Zapada, posebno imajući u vidu iskustvo Moskve i fakat da je Kina mnogo više nego Rusija zavisna od spoljne trgovine i tehnologije.

Povezano sa ovim, Peking pokušava da ojača i proširi BRIKS – kao alternativni svetski blok u razvoju koji će se takmičiti sa G7, NATO-om ili QUAD-om. Cilj je i transformacija Šangajske organizacije za saradnju u moćnu asocijaciju koja implicira i snažniju vojnu komponentu. Kina pokušava i da iskoristi bliske odnose sa Pakistanom i Saudijskom Arabijom da izgradi podršku među muslimanskim zemljama.

Premijer Pakistana Imran Kan i premijer Kine Li Kećijang tokom ceremonije potpisivanja sporazuma u Velikoj sali naroda, Peking, 08. oktobar 2019. (Foto: Yukie Nishizawa – Pool/Getty Images)

Svojevrsna konceptualizacija svih ovih napora je „Globalna bezbednosna inicijativa“ Pekinga, predstavljena aprila 2022, koja je zbog insistiranja na multilateralnom globalnom poretku prijemčiva za zemlje Trećeg sveta (cilj je da se upravo one obeshrabre da se pridruže vojnim ili drugim grupacijama predvođenim SAD). Uključivanjem reference o „nedeljivoj bezbednosti“, strategija potvrđuje strateško usklađivanje između Kine i Rusije.

Diplomatska ofanziva Pekinga se oslanja na snažnu ekonomiju zemlje. Naime, kineski izvoz u najveće ekonomije Globalnog juga skoro se udvostručio sa nivoa pre pandemije na sezonski prilagođenih 70 milijardi američkih dolara u junu 2022, što je skoro duplo više od istog meseca prepandemijske 2019. To je posledica strateškog ulaganja u digitalnu i fizičku infrastrukturu, od širokopojasnih mreža u Indoneziji i Brazilu do elektrana u Turskoj i železnica u jugoistočnoj Aziji. Pola milijarde ljudi širom sveta zavisi od kineske tehnologije za komunikacije, obradu podataka i logistiku, što Pekingu pruža ogromno i rastuće izvozno tržište.

Ekonomski pristup Globalnom jugu i posledično generisanje sopstvenog nezavisnog pokretača rasta je ključ za neutralisanje američkih napora da se Kina obuzda. Peking ne samo da promoviše domaću potrošnju kao i izvoz, već pokušava da ojačavanjem prisustva u zemljama „Puta svile“ (Azija, Afrika i Latinska Amerika) stvori „odstupnicu“ u slučaju konflikta sa Zapadom.

Spoljnotrgovinski podaci ukazuju da kineske investicije u većini zemalja u razvoju konačno donose plodove. Naime, trgovina sa Globalnim jugom (zajedno sa Južnom Korejom i Tajvanom) sustigla je ukupni izvoz u SAD i Evropu. Dodatno, deo trgovine sa Globalnim jugom mogao bi se prebaciti u nacionalne valute, budući da je do 2019. Kina samo sa azijskim centralnim bankama uspostavila 470 milijardi dolara deviznih svopova, dok je finansijska tehnologija sada dostupna za obavljanje maloprodajnih transakcija direktno između ovih država.

Uprkos tome što će krajem ove decenije prestići Ameriku kao najveću globalnu ekonomiju, Kina i dalje sebe prezentuje kao deo Globalnog juga, odnosno kao zemlju u razvoju. Ipak, Put svile, kojim Peking pokušava da obezbedi tržišta i resurse u međunarodnom okruženju koje je politički stabilno i naklonjeno Kini, otkriva konture novog sinocentričnog svetskog poretka. Naime, i pored toga što Kina ne radi aktivno na zameni globalnog sistema kontrolisanog od strane Zapada, Peking ipak (zahvaljujući i sankcijama Vašingtona) nema dileme oko mera i politika koje podrivaju zapadni poredak ili delegitimišu Zapadu naklonjene multilateralne institucije. Ovo je povezano s tim što Peking zalaganje Zapada za liberalni svetski poredak i univerzalna ljudska prava isključivo posmatra kao hegemonistički diskurs.

Pored toga, Kina ne očekuje da će SAD dobrovoljno ustupiti deo svog međunarodnog uticaja Kini, shodstveno njenoj ekonomskoj i političkoj težini, što implicira da će biti agresivnija u nameri da se izbori za svoj status. Na kraju, kada je u pitanju status, odnosno pozicioniranje Pekinga, problem za SAD i EU je to što za za zemlje u razvoju uspešna kineska simbioza ekonomskog rasta i autoritarne političke stabilnosti predstavlja atraktivnu alternativu zapadnom modelu.

Izbor trećih zemalja

Brojni su primeri razdvajanja dve ekonomije. Program „Made in China 2025“, koji podrazumeva tehnološku samostalnost Pekinga, izvesno je jasan korak u tom pravcu. Kada je u pitanju Vašington, on je isključio brojna kineska preduzeća s američkih finansijskih tržišta i uveo finansijske sankcije protiv određenih kineskih kompanija i pojedinaca. Dodatno, Bajdenova administracija je malo učinila da smanji antikineski uticaj u Beloj kući koji je snažno porastao tokom mandata Donalda Trampa.

Ne samo to, Bajden je potpisao „zakon o čipovima“ koji podrazumeva 50 milijardi dolara federalnih grantova kompanijama koje grade naprednu proizvodnju poluprovodnika u SAD. Od svih primalaca sredstava se zahteva da ne investiraju u nijednu fabriku u Kini za deceniju; uključene su i neameričke kompanije, pri čemu su posebno važne južnokorejske i japanske.

U skladu sa podsticajima svoje administracije, američke kompanije intenziviraju restrukturiranje lanaca snabdevanja, pa je tako npr. Apple preselio deo proizvodnje iPad-a iz Kine u Vijetnam, dok Foxconn i Pegatron razmatraju da isele proizvodnju iPhone-a za Severnu Ameriku iz Kine u Meksiko.

Primerak Eplovog ajfona (Foto: Photo by blocks on Unsplash)

Na pogoršanje odnosa ukazuje i izjava ministarke finansija SAD Dženet Jelen, koja je u aprilu 2022. pozvala na „održavanje prijateljstava“ s partnerima od poverenja. Pored toga, Bajden je na junskom sastanku G7 objavio novo „Partnerstvo za globalnu infrastrukturu i investicije“, sa planiranih 600 milijardi dolara investicija u narednih pet godina za zemlje u razvoju u pokušaju da ih odvrati od kineskog „Puta svile“.

Indikativan je i odnos prema kobaltu, metalu neophodnom za pravljenje litijumskih baterija za električna vozila. Da bi obezbedila snabdevanje iz Konga, koji proizvodi 70 odsto svetskih rezervi kobalta, Kina je, lobirajući kod moćnih političara u rudarskim regionima zemlje, uspela da obezbedi svojim firmama posed u 15 od 19 rudnika tog metala u najvećoj državi subsaharske Afrike. Vašington nije sedeo skrštenih ruku; Kompanija General Motors razvila je svoju Ultium baterijsku ćeliju, kojoj je potrebno 70 odsto manje kobalta, dok Nacionalna laboratorija „Oak Ridž“ trenutno razvija bateriju kojoj taj metal uopšte nije potreban. U nano-čipovima, SAD predvode pakt s Japanom, Tajvanom i verovatno Južnom Korejom u cilju razvoja tehnologija sledeće generacije i proizvodnih kapaciteta.

Problem za Peking je i to što i u EU postoji sve dublji konsenzus da se Kina tretira kao ekonomska i bezbednosna pretnja, te će politika Brisela postati defanzivnija, i pored lobističke moći evropskih kompanija sa velikim ulaganjima u Kini.

Između dve vatre

SAD i Kina će nesumnjivo širiti svoj tehno-politički uticaj. Kako ekonomski pritisak bude rastao i politički prostor se bude smanjivao, ostale zemlje neće imati puno opcija i najednostavnija će biti da se pridruže jednoj od ove dve sfere uticaja. Primer toga je bliska saradnja između obaveštajnih službi SAD, Britanije, Australije, Kanade i Novog Zelanda („Five Eyes“), posebno u pogledu tehnoloških metoda špijunaže. Drugo, države mogu strateški da iskoriste postojeće međuzavisnosti selektivno birajući da se oslanjaju na tehnologije iz obe sfere uticaja, što bi, istina, vremenom moglo postajati sve teže. Treće, zemlje mogu pokušati da smanje zavisnost u pojedinačnim tehnološkim sektorima.

Primer Rusije koja pokušava da postane autonomna uspostavljanjem sopstvenih ekvivalenata dominantnim američkim servisima kao što su Gugl (Yandex) i Fejsbuk (vKontakte) je indikativan, ali sa polovičnim uspehom, sve do administrativne zabrane prisustva mnogih stranih socijalnih mreža u Rusiji s početkom rata u Ukrajini. Opcija s razvojem domaćih alternativa za sve ključne tehnologije i posledično razvoj sopstvene tehno-političke sfere uticaja podrazumeva ogromne finansijske troškove, koji bi malo (para)državnih entiteta moglo da podnese.

Kako će zemlje sve više biti prinuđene da biraju stranu, korporacije će u skladu s tim planirati svoju međunarodnu logistiku inputa, dobrim delom razbijajući globalne lance snadbevanja. Oni koji žele da trguju u oba bloka, želeći da ostanu „nesvrtani“, moraće da vode paralelne poslovne operacije. Ne tako česta preduzeća koja budu napredovala u ovom novom okruženju će verovatno biti ona koja dobro planiraju u podeljenom svetu s razdvojenim lancima snabdevanja. Ipak, podela verovatno neće biti potpuna i američke firme koje žele da opslužuju kineske potrošače moraće da nastave svoje proizvodne aktivnosti u Kini (ili drugim zemljama unutar tog bloka), dok će kineske kompanije raditi isto, ali u obrnutom smeru.

Moguće je da će borba oko tehno-političkih sfera uticaja dovesti do toga da SAD uvedu dodatne sankcije kineskim kompanijama i pojačaju pritisak na treće države da učine isto. Korporacije u trećim državama će se nalaziti pred neprijatnim izborom da posluju sa Amerikom ili Kinom. U slučaju kritičnih tehnologija, ovo bi bio korak ka svetu podeljenom između kineskih i američkih standarda i sistema.

Chinese flags are seen near the logo of the China Evergrande Group on the Evergrande Center in Shanghai, China, September 24, 2021. Reuters/Aly Song/File Photo
Kineske zastave ispred Evergrande centra u Šangaju, 24. septembar 2021. (Foto: Reuters/Aly Song)

Nema sumnje da bi danas većina zemalja izabrale savezništvo i sa SAD i sa Kinom. Na primer, iako Indonezija i Vijetnam pozdravljaju prisustvo SAD u jugoistočnoj Aziji kao protivtežu Kini, njihove ekonomije su previše zavisne od kineske bi napravile efikasan raskid sa istom.

Iako se decoupling već dešava, postoje barem tri značajna ograničenja za to. Prvo se odnosi na nesposobnost SAD da uvuku druge zemlje u taj proces, čak i bliske saveznike poput Japana, suštinski zbog visokih troškova za domicilne kompanije. Drugo, i sa kineske i s američke strane, korporativni otpor ubrzanom razdvajanju će biti tih ali značajan, koliko god da je politika postala bučna. Poslovni odnosi, investicije i lanci snabdevanja nisu trivijalne veze koje se brzo mogu raskinuti, a kinesko tržište je i dalje najatraktivnija profitna destinacija gledano dugoročno. Isto tako, kineske kompanije ne mogu sebi priuštiti izlazak stranih tehnologija i iznenadni prekid u njihovoj krivulji učenja. Treće pitanje je vreme, i tu je indikativan primer poreskih olakšica za firme koje bi da iz Kine u Ameriku premest lanac proizvodnje baterija za električna vozila, što će zahtevati (prema Goldman Saksu) period od četiri do sedam godina za svaku od glavnih tačaka u lancu snabdevanja.  

Opasni scenariji

Da bi se izbegli opasni scenariji, brojni eksperti predlažu strategije koje kombinuju različite oblike angažovanja i razdvajanja, saradnje i konkurencije. Sve ponuđene opcije suštinski podrazumevaju razvijanje uzajamno poštovanih crvenih linija, diplomatiju na visokom nivou za njihovo sprovođenje i saradnju na globalno važnim domenima. Ekonomska pitanja treba odvojiti od tzv. vrednosnih pitanja, budući da opisivanje konflikta kao sukoba autoritarnog i demokratskog modela vladanja neće doprineti razrešavanju sporova dve strane. Od scenarija koji nisu suviše optimistični, poput pravog multilateralizma, najbolja nada je G2, gde SAD i Kina deluju kao „neformalni upravni odbor“ za rešavanje globalnih problema kao što su klimatske promene, finansijska stabilnost, pandemija i izazovi ekonomskog razvoja.

Bivši australijski premijer i dobar poznavalac Kine Kevin Rad smatra da se odlučnost Pekinga da povrati Tajvan neće promeniti zbog bilo čega što se dešava u Aziji i uveren je da se rat može izbeći ako svaka strana nastoji „da bolje razume strateško razmišljanje one druge“. Definišući narednih deset godina kao „deceniju opasnog života“, on smatra da SAD treba da priznaju određene aspiracije Kine.

Jasno je da rastući antagonizam već stvara štete, od rata carinama do pojačanih tenzija oko Tajvana, što je oslabilo globalni odgovor na COVID-19 ili klimatske promene. Iako će se rast globalne trgovine, koji se praktično prepolovio nakon Velike recesije 2008-09, dodatno usporiti, on će se ipak nastaviti budući da će dve najveće ekonomije, i dva potencijalna bloka, i dalje zavisiti jedan od drugog.

Flags of Taiwan and U.S. are placed for a meeting in Taipei, Taiwan March 27, 2018. Reuters/Tyrone Siu
Zastavice Tajvana i Sjedinjenih Država (Foto: Reuters/Tyrone Siu)

Svakako da je potrebno vreme da se pronađe novi modus vivendi, kao što je to bilo u slučaju SSSR-a i SAD-a, dveju supersila koje su i uz greške naučile da koegzistiraju bez ulaska u direktan vojni sukob. Nadajmo se da će i rivalstvo Amerike i Kine, koje već delimično ugrožava temelje međunarodnog sistema, podrivajući multilateralne institucije poput Svetske trgovinske organizacije ili čak OUN, biti upravljano tako da spreči dramatične ishode.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Andrew Harnik

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u