Marija Stajić: Svedoci smo borbe kulture života i kulture smrti

Pitanje kulture života u suočenju s kulturom smrti vidimo i u nametanju onoga što je nazvano „političkim homoseksualizmom”

Marija Stajić je kourednik srpske stranice međunarodnog portala ifamnews.com, član Upravnog odbora dobrotvorne organizacije Centar za život u Beogradu i član Srpskog naučnog centra. Marija je master profesor engleskog jezika i književnosti, sa skoro dve decenije iskustva u pismenom i usmenom prevođenju. Autor je naučnog rada „Slučaj Rou protiv Vejda: društvene okolnosti koje su dovele do legalizacije abortusa u SAD”, kojim je ova ključna odluka Vrhovnog suda SAD prvi put stručno predstavljena srpskoj javnosti. Bavi se ženskim reproduktivnim zdravljem i prvi je licencirani edukator u Srbiji za FEMM metodu praćenja plodnosti.

Nedavno je Džordž Soroš izjavio da Americi mnogo veća opasnost preti od njenog Vrhovnog suda i republikanaca nego od spoljašnjih neprijatelja, poput Rusije. To je izjavio povodom presude Vrhovnog suda vezane za pitanje abortusa. Ovo je izjava koja govori o dubinskim podelama u američkom društvu. O čemu je, u stvari, reč? Kakvu je presudu povukao Vrhovni sud SAD, pa je nastala ovakva bura u javnosti, čak i na globalnom nivou?
– Povlačenje presude u slučaju Rou protiv Vejda zaista je istorijski događaj za američko pravosuđe. Organizacije koje se zalažu za prenatalno pravo na život decenijama su mukotrpno radile na tome – pomagale trudnicama, ženama i deci – i jasno je da se ovako važan događaj ne može desiti preko noći niti sam od sebe. Bilo je potrebno pet decenija građanskog aktivizma, marševa za život, lobiranja, molitvenih bdenja ispred klinika za abortus, predavanja, tribina, edukacije i obuke novih generacija da bi prvo došlo do promene u srcu i umu ljudi, pa tek onda i u zakonu.

Nažalost, glavni mediji kod nas mahom izveštavaju na jedan te isti način i reprodukuju poluinformacije i neistine. Prva i najvažnija netačna informacija jeste da je pravo na abortus „ukinuto” – istina je da sud nije ništa ukinuo već je zapravo pokazao da to pravo, prema američkom ustavu, nikada nije ni postojalo na saveznom nivou i da je presuda u slučaju Rou pogrešno doneta. Takođe, upravo je ovim činom Vrhovni sud uradio ono što feministkinje stalno zagovaraju – a to je da žele da odlučuju o svom telu. Sada im je sud to i omogućio jer je pitanje abortusa vraćeno u nadležnost pojedinačnih država, te svaki građanin Amerike o tome može da odlučuje putem svojih izabranih predstavnika.

Zatim, neprekidno se ponavlja da će „milioni žena ostati bez prava na abortus”, a niko ne kaže da će milioni žena u demokratskim državama i dalje imati pristup abortusu. Pri tome u pojedinim ekstremno levičarskim državama, kao što su Njujork, Kalifornija i Merilend, žene imaju neograničen pristup abortusu do samog termina porođaja, a da ne moraju da navedu nijedan određeni razlog (npr. loša prenatalna dijagnoza).

A šta ćemo sa tzv. nelegalnim abortusima koji ugrožavaju život žene?
– Još jedna opasna dezinformacija jeste da će žene masovno umirati usled nelegalnih abortusa. Za vreme sudskog postupka u slučaju Rou, proabortivna organizacija NARAL lažirala je podatke o smrtnosti žena usled nelegalnog abortusa, govoreći da ih je 5-6.000 godišnje, dok ih je u stvarnosti bilo oko 160, a uz neprijavljene slučajeve procena je bila da broj smrti iznosi oko 500. To je priznao dr Bernard Nejtenson, jedan od osnivača NARAL-a, ginekolog-akušer i direktor najveće abortivne klinike u to vreme (u Njujorku). Bio je ateista, i prestao je da radi abortuse kada je prisustvovao abortusu izvođenom uz ultrazvuk, nakon čega je na osnovu materijala snimljenog prilikom tog abortusa urađen dokumentarni film Nemi krik (1984).

Pobornice abortusa sa transparentima tokom jednog protesta ispred američkog Vrhovnog suda, Vašington, 18. januar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP/Getty Images)
Pristalice abortusa sa transparentima tokom protesta ispred američkog Vrhovnog suda, Vašington, 18. januar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP/Getty Images)

Danas imamo uporedne podatke i o smrtnosti majki u zemljama u kojima je abortus legalan i u onima u kojima je nezakonit ili veoma ograničen. Poređenja radi, stopa smrtnosti majki u Srbiji šest puta je veća nego u Poljskoj, gde je od 1993. abortus veoma ograničen, a od te godine stopa smrtnosti majki u toj zemlji pala je sa 17 na 2 (na 100.000 živorođene dece), znatno ispod evropskog proseka. Malta (gde je abortus sasvim zabranjen) takođe se može pohvaliti jednom od najnižih stopa smrtnosti u svetu. Pre legalizacije abortusa u Irskoj (2018) umiralo je pet majki na 100.000 živorođene dece; s druge strane, u SAD ova stopa iznosi čak 19.

Često čujemo tvrdnju (čak i od američkih lekara) da će žene koje žele da abortiraju naći načina da to učine po svaku cenu, čak i ako je on zabranjen. Šta je istina?
– Postoji mnogo svedočanstava iz zemalja u kojima je abortus zabranjen ili je bio zabranjen, kao što je slučaj sa Irskom, gde mnoge žene tvrde da nisu abortirale samo zato što je to bilo zabranjeno, i da su sad zahvalne zbog tog ustavnog amandmana koji je sačuvao život njihove bebe. To potvrđuju i studije, poput jedne nedavne iz 2021. godine, koja je pokazala da je 96 odsto žena koje nisu mogle da abortiraju kada su to želele pet godina kasnije srećno zbog toga što je rodilo dete, a samo 4 odsto žena kaže da se kaju što nisu mogle da abortiraju. Pri tome, sedam dana nakon što su žene odbijene za abortus (najčešće zato što je trudnoća prekoračila zakonsku granicu od 24 nedelje), više od trećine žena više nije želelo da abortira, što ukazuje na izuzetno visok nivo ambivalentnosti kod trudnica.

Šta ćemo sa takozvanim neželjenim trudnoćama u Americi, posle presude Vrhovnog suda?
– Proaborteri stalno govore da svaka ograničenja abortusa primoravaju žene da nose trudnoću koju ne žele, ali ova studija je pokazala da neograničen pristup abortusu zapravo gura žene da abortiraju čak i kad to možda ne žele. Da je zaista tako govore nam i podaci o broju abortusa pre i nakon legalizacije u SAD: 1963. godine (deceniju pre presude u slučaju Rou) u SAD je zabeleženo 100.000 nelegalnih abortusa godišnje; 1973, kada je presuda doneta, u SAD je izvršeno 750.000 legalnih abortusa, a 10 godina kasnije (1983) obavljeno je čak 1.500.000 legalnih abortusa. Kada se ženama nudi samo abortus kao „izbor“, one se mnogo češće odlučuju za to, a kada je on ograničen ili nedostupan, država je primorana da izdvaja više sredstava za roditeljstvo i brigu o deci – i upravo se to sada dešava i u Americi.

Malo žena iz studije (4 odsto) koje i dalje žale što nisu mogle da abortiraju uglavnom su imale nedovoljno podrške porodice i društva, te stoga i dalje smatraju da bi bilo bolje da su abortirale. To nam još jednom pokazuje da mnoge žene abortiraju ne zbog toga što zaista ne žele bebu već zbog drugih okolnosti u životu. Takođe, iskustvo psihologa koji rade predabortivne konsultacije potvrđuje da u tzv. kriznoj trudnoći najčešće problem nije beba već nešto drugo u životu trudnice (školovanje, posao, partnerski problemi, stambena pitanja…) i kada se pronađe rešenje za taj problem, trudnica rado zadržava bebu i oba života su spasena. Stoga je presudno da čitavo društvo pomaže trudnicama u takvim situacijama kako bismo zajedno izgradili kulturu života, a ne smrti.

Kome odgovara širenje dezinformacija o ovoj presudi i abortusu u Americi?
– Pre svega organizacijama koje dobijaju finansije od međunarodnih promotora abortusa; abortivna industrija u SAD vredna je 3,7 milijardi dolara (prosečna cena abortusa u SAD je 500 dolara). Planirano roditeljstvo, najveći pružalac „abortivnih usluga” u SAD, tvrdi da ima ključnu ulogu u pitanjima reproduktivnog zdravlja i da je abortus samo 3% onoga što oni rade. Ipak, nakon što su u nekim državama na snagu stupile potpune zabrane abortusa, klinike Planiranog roditeljstva u tim državama su zatvorene. Zašto ako je abortus samo tri odsto usluga koje te klinike pružaju?

Protest feminističkih organizacija protiv povlačenja presude u slučaju Rou protiv Vejda, jun 2022. (Foto: Jason Connolly/AFP via Getty Images)

Zatim, nakon povlačenja presude u slučaju Rou, 26 korporacija (među njima i Epl, Majkrosoft, Dizni, Netfliks…) izjavilo je da će pokriti troškove abortusa i putovanja u drugu državu zaposlenima koji žive u državi gde abortus nije dozvoljen. Mnogi su pozdravili takvu „brigu o ženama“, ali s druge strane ispada da su korporacije spremne da plate ženama da ne budu majke jer im se to mnogo više isplati nego da žene odlaze na trudničko i porodiljsko odsustvo, zatim razna bolovanja zbog nege o detetu i slično. Verujem da je žena zadovoljna kada hoće da abortira i dobije to što želi od poslodavca, ali kad ta ista žena za godinu dana bude htela dete, poslodavac će joj opet ponuditi naknadu troškova abortusa, ali ne i pogodnosti i olakšice zbog toga što će postati majka. Gde je onda tu istinska briga o dobrobiti žena i njihovim pravima?

Šta kažu liberalne feministkinje? Kakav je njihov stav?
– Važno je pomenuti i način na koji se liberalni krugovi u Americi sada bune zbog ograničenja abortusa. Naime, mnoge žene izjavljuju da više neće stupati u odnose sa slučajnim muškarcima koje sreću na izlascima jer ako ona ne može da abortira kad hoće, onda i taj muškarac ne može da provede noć s njom a da se pre toga ne obaveže da će biti uz nju ukoliko ona zatrudni, da će izdržavati dete i slično. Drugim rečima, liberalne feministkinje su upravo otkrile značaj braka, o kom mi neprekidno i pričamo. I pri tome potvrđuju još jedan stav koji godinama ponavljamo, a to je da je lak pristup abortusu omogućio stvaranje tzv. kulture neobaveznog zabavljanja (hookup culture), koja podrazumeva prolazne seksualne odnose, objektifikaciju ljudi, tj. svođenje druge osobe na objekat telesne želje i iskorišćavanje radi sopstvenog zadovoljstva, i samim tim stvara mnoštvo nesrećnih, usamljenih osoba, koje su nakon takve mladosti retko kad u stanju da imaju zdrav i funkcionalan brak.

Srbija je prošle godine izgubila sto hiljada stanovnika više no što ih se rodilo. Kakva je situacija kod nas?
– Verujem da je samo pitanje vremena kada će ovaj talas doći i do nas budući da je pozicija zagovornika prava na život zasnovana pre svega na istini, što je potkrepljeno i naučnim podacima jer medicina potvrđuje da ljudski život počinje od začeća, a tehnološki napredak nam je omogućio da steknemo uvid u sve faze razvoja nerođenog deteta, od prvih dana, kada je zigot samo „loptica ćelija” do faze embriona i fetusa kada beba već ima oblik ljudskog bića. Bebe rođene prevremeno uspešno preživljavaju, čak i one rođene pre tzv. granice održivosti bebe van materice, te imamo slučajeve preživelih beba rođenih sa samo pola kilograma. Kada imate situaciju da na istom odeljenju lekari spasavaju život prevremeno rođene bebe u 24. nedelji, a u drugoj sobi rade abortus bebi u tom istom uzrastu, čime ovaj drugi slučaj može da se opravda? Ako ta beba nije ljudsko biće, šta je onda? Ako njen život nije vredan življenja zato što će možda imati neki telesni nedostatak ili živeti u siromašnoj porodici, smemo li da stanemo pred odrasle osobe s takvim nedostacima ili onima koje su siromašne i da im kažemo da bi bilo bolje da se nisu rodile jer mi mislimo da su one nesrećne i da vode „nekvalitetan” život?

Pitanje kulture života u suočenju s kulturom smrti vidimo i u nametanju onoga što je nazvano „političkim homoseksualizmom”. Pričamo o demografskom slomu Srbije, a zagovaramo tobožnje „evropske vrednosti” koje poriču prirodnu porodicu i ukidaju duhovne osnove mnogodetnosti kao puta ka preporodu. U Srbiji samo jedan odsto porodica ima četvoro i više dece. Zar smo toliko „napredni” da nam, umesto praznika porodice i dece, treba Evroprajd?

Takozvana Parada ponosa, Beograd, 18. septembar 2021 (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

Zaista je nečuveno dozvoliti održavanje takve manifestacije u trenutku kada svetski naučnici upozoravaju na novu epidemiju tzv. majmunskih boginja, i na to da homoseksualci imaju povećan rizik da obole i prenesu majmunske boginje. Nikada nećemo zaboraviti medijski progon pravoslavnih vernika za vreme vanrednog „korona stanja” 2020. godine, kada su nam branili da uđemo u crkvu i stojimo na liturgiji, da ne pominjem prozivanje za Sveto pričešće, a mi sad treba da ćutke gledamo kako homoseksualci iz čitavog sveta sedam dana neometano borave u našem gradu, okupljaju se i razmenjuju telesne tečnosti dok se istovremeno građani Srbije opet instruiraju da nose maske u zatvorenom prostoru. Videli smo svi kako izgledaju evropske parade LGBT osoba, i većina građana Srbije ne želi da to vidi na ulicama glavnog grada. Seksualnost i polni život su privatne stvari svakog čoveka i mi ne želimo da na ulici budemo prisiljeni da prisustvujemo telesnim odnosima bilo istopolnih bilo raznopolnih parova. Povrh svega, prema programu za tu nedelju, planirana je „gej tura” do Fruške gore i Novog Sada, s posetom manastiru Krušedol, pa se pravoslavni vernici pitaju sa čijim je to blagoslovom.

Ima li koraka u pravcu pravoslavnog svedočenja istine, kako je to bilo, recimo, u Gruziji, u kojoj je verujući narod, sa svojim episkopima i sveštenicima na čelu, litijski odbranio hrišćanske moralne vrednosti?
– Uoči Petrovdana ove, 2022. godine, održan je i sabor porodičnih i rodoljubivih organizacija koje su se okupile pod krovnim udruženjem „Ujedinjeni za tradiciju i porodicu” sa ciljem da se zaustavi održavanje evroparade. U toku je prikupljanje potpisa za peticiju koju su pokrenuli Antiglobalisti, najavljena su dva krsna hoda (14. i 28. 8) u organizaciji Saveza pravoslavnih žena, Porodični sabor će već tradicionalno održati Nedelju porodičnog jedinstva u septembru (4–11. 9), a u pripremi su i druge aktivnosti, protesti i razni oblici građanske borbe.

Čvrsto verujemo da će srpski episkopi i sveštenici, s Njegovom svetošću i članovima SA Sinoda SPC na čelu, reći svoju reč u odbranu Bogom blagoslovenih porodičnih vrednosti.

 

Izvor Pečat, 26. avgust 2022. 

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Matthias Schrader

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u