Putinov projekat resuverenizacije Rusije

Resuverenizacija znači i devesternizaciju. Zapada u Rusiji više neće biti, a koliko će novim pristupom biti Rusije na Zapadu, to je otvoreno za polemiku i razne procene. Više ništa nije isto

Od kraja 2021. godine, pa do sredine naredne, Vladimir Putin se nekoliko puta obraćao javnosti. U njegovoj karijeri, čini se, nikada veći broj značajnih istupanja u tako kratkom vremenskom intervalu.

Povodi su bili vrlo ozbiljni: pregovori sa SAD o strateškoj stabilnosti, zatim situacija u Donbasu, potom odluka vezana za DNR i LNR, mere za ekonomsku stabilizaciju nakon uvođenja zapadnih sankcija, stanje u Ukrajini, budućnost Ukrajine, specijalna vojna operacija u Ukrajini… Ukrajina, Ukrajina, Ukrajina. I pored nje, u tom kontekstu, uvek i pitanje odnosa sa kolektivnim Zapadom.

Sankt Peterburg kao Minhen

Međutim, govor iz juna 2022. godine koji je predsednik Rusije održao na Sanktpeterburškom ekonomskom forumu razlikuje se od prethodno navedenih. Zbog sadržaja i karaktera napisanog, može se uporediti sa onim iz 2007. godine sa Minhenske bezbednosne konferencije.

Ako je tada u Minhenu Vladimir Putin najavio zaokret u ruskoj spoljnoj politici i saopštio svetu da zahteva ravnopravan status za svoju zemlju u svim budućim pregovorima, sada je u Sankt Peterburgu najavio da će Rusija imati važnu ulogu u strukturiranju novog multipolarnog poretka.

Kao što je u prvom slučaju iz insistiranja na ravnopravnosti proizilazilo mnogo toga u političkoj praksi i tekućim procesima, tako i u ovom slučaju iz ove najave ishodi ogroman broj vrlo konkretnih stvari.

Analizirajući rečeno, stiče se utisak da angažman u Ukrajini za Putina nije cilj sam po sebi, već sredstvo pomoću kojeg se ostvaruju više i dalekosežnije strategijske zamisli. To će se odraziti i na spoljnopolitičkom planu, u ukupnim međunarodnim odnosima, ali i na unutrašnjem planu, u Rusiji.

Prirodno stanje

Kada je reč o svetskoj politici, Putin je konstatovao da više nema jednopolarnosti. Ne, ovo nije bila pretnja bilo kome, nije bila ni najava bilo čega, već prosto zaključak. Dobro obrazložen i višeslojno argumentovan.

Slika SAD i evrobirokratije o današnjem svetu samo je iluzija. Zanimljivo, u predsednikovom obraćanju pojavljuju se ocene o različitosti kultura, civilizacija, percepcija i interesa, reklo bi se ništa novo u ruskoj teoriji i praksi, ono što je Putin saopštio počiva na tezama Aleksandra Panarina, Lava Gumiljova, Nikolaja Berđajeva, Konstantina Leontjeva, Vladimira Solovjova, Jevgenija Primakova i mnogih drugih, ali u ovom kontekstu izgovoreno – time se ukazuje i da je multipolarnost prirodno stanje.

Vladimir Putin tokom obraćanja na Sanktpeterburškom ekonomskom forumu, jun 2022. (Foto: Sputnik/Pavel Bednяkov)

Šta se tako nagoveštava? Postbipolarni period u međunarodnim odnosima, kada su „SAD proglasile sebe Bogom na zemlji“ samo je izuzetak, incident, odstupanje od pravila, anomalija zbog koje preti haotizacija. Ono što se na Zapadu anticipira vrhuncem dominacije, za ostatak sveta je vrhunac krize. Zlatna milijarda želela je da živi lagodno i bogati se nauštrb ostatka sveta. Jednopolarni poredak bio je neokolonijalni poredak, temeljio se na surovoj ekonomskoj eksploataciji zasnovanoj na besomučnom štampanju dolara koji odavno nema vrednost koja mu se pripisuje (vrhunac toga manifestuje se poslednje dve godine kada je novčana masa u SAD povećana za neverovatnih 38 odsto, iako se u pandemijskim uslovima uočavala stagnacija u realnoj ekonomiji), ali i nametanju vrednosti i pravila. Odnosno, kako to Putin ocenjuje „pseudovrednosti dehumanizacije i moralne degradacije“.

Hiljadugodišnja istorija

Kada je o pravilima reč, o organizaciji sopstvenog sistema, Putin ih pronalazi u hiljadugodišnjoj istoriji, a ne u zapadnim normama i okvirima. Pri tome, međunarodne institucije se devalviraju i ne postoje nikakve garancije bezbednosti. Što onda znači da je sa kolektivnim Zapadom u postojećim uslovima nemoguće postići bilo kakav sporazum.

Rusija ide dalje, sama gradi svoj put, ali će ne samo pozvati ostale da slede ovakav pristup, već i sa drugima tesno sarađivati da se legitimizuje i nadograđuje takav pristup.

Multipolarnost dobija svoje nove obrise, u novom poretku zapadne vrednosti i pravila predstavljaće tek jedan centar odlučivanja, i to onaj koji će biti odbačen od ostalih aktera (a ko će krenuti za pseudovrednostima dehumanizacije i moralne degradacije i pristajati da bude ekonomski eksploatisan!?). Ukrajinska kriza će jednog dana biti okončana, oružana dejstva završena, ali to ne znači i da će se zapadne zemlje predvođene SAD tada u međunarodnom poretku nalaziti tamo gde su bile pre februara 2022. godine. Tek se neće nalaziti tamo gde su bile pre samo jedne decenije.

Upravo u tom zapadnom delu sveta zahvaljujući medijsko-informativnoj kampanji kreira se sasvim drugačija slika, ali koga je to briga u nezapadnom delu sveta? Putina to ič ne interesuje, pet para za to ne daje! Čak i upozorava da će zbog samozavaravanja stradati evropska društva, doći do novih raslojavanja na celom kontinentu.

Totalna resuverenizacija

Kada je reč o unutrašnjoj politici, akcenat se stavlja na (re)suverenizaciju. Totalnu i beskompromisnu. „Suverenitet ne može biti delimičan, fragmentiran.“ On se tiče finansijske, kadrovske, tehnološke samostalnosti, ali i „naučnih potencijala, naučnog suvereniteta“. Razvojna paradigma neće se oblikovati prema tuđim standardima i projekcijama, nego prema sopstvenim. Zbog toga je i otvoren proces debolonjizacije visokog obrazovanja. Zbog toga se već pišu brojni zakoni i usvajaju podzakonski akti.

Obraćanjem u Sankt Peterburgu ocrtano je i šta su okviri Putinovog nasleđa u ruskom sistemu. To neće biti ono što se do sada odigralo, to nije ni ono što se sada odigrava, uključujući i sudbinu Ukrajine, već ono što će na osnovu prethodnog i tekućeg biti utemeljeno.

Rusija sebe vidi kao ravnopravan i nezavisan pol u multipolarnom svetu, u kom će samostalno odlučivati o sopstvenom razvoju, štititi sopstveni identitet i braniti istorijsku sliku koja je određuje, a posthladnoratovske narative kreirane od strane kolektivnog Zapada posmatrati samo kao izuzetke, incidente, odstupanja od pravila, anomalije koje su proizvele haotizaciju.

U tom poslu, Rusija sebe vidi kao saveznika drugim akterima koji dele iste principe i težnje, koji ne žele da budu eksploatisani, koji ne pristaju na pseudovrednosti dehumanizacije i moralne degradacije.

Indijski premijer Narendra Modi i ruski predsednik Vladimir Putin na jednoj od debata tokom Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, jun 2017.  (Foto: Reuters)

Naravno, usled ekstremne putinofobije, posađene još davno, a poslednjih meseci obilato zalivane i đubrene, mnogima u SAD i Evropi i ovaj govor deluje kao samo još jedan u nizu obraćanja, sadržaj ih preterano ne zanima, tumače ga načelno – u kontekstu tekućeg.

U redu, i to je legitiman stav, samo što to nije problem za Putina, već upravo za putinofobe. Da su pažljivije analizirali šta je nagovestio u Minhenu 2007. godine možda bi i drugačije postupali, izbegli haotizaciju i krize u koje su upadali.

Gde je Rusija bila pre 15 godina, a gde je danas? I gde će tek biti za 15 godina? I što se tiče njenih spoljnopolitičkih ciljeva i što se tiče unutrašnje rezilijentnosti, i što se tiče ekonomskih potencijala i projektovanog razvoja. Ali, pre svega, što se tiče uticaja Zapada na Rusiju u svakom pogledu!?

Resuverenizacija znači i devesternizaciju. Zapada u Rusiji više neće biti, a koliko će novim pristupom biti Rusije na Zapadu, to je otvoreno za polemiku i razne procene. Više ništa nije isto, nema povratka na staro.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Sputnik/Grigoriй Sыsoev

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u