Šta je u pozadini novog sukoba u Iraku?

Do 28. avgusta, zemlja se nalazila usred političke bitke, a nakon objavljenog Al Sadrinog povlačenja iz politike, na ulicama Bagdada počeli su stvarni sukobi. Zašto?

Uoči invazije na Irak koja je otpočela 20. marta 2003, Pentagon je želeo da stvari u Iraku sredi jednim udarcem, laserski vođenom bombom usmerenom ka restoranu u Bagdadu u kojem se navodno nalazio Sadam Husein. Kada je taj plan propao, ulogu rešavača krize je preuzeo Stejt department, koji je početkom marta 2003. u kontroverznoj operaciji u Danskoj praktično oteo prebeglog komandanta iračkih snaga u ratu protiv Irana, generala Nizara al Harzaija u želji da ga postavi na mesto prvog čoveka vlasti u Bagdadu. Takođe bez uspeha. Al Harzai je, zbog ranijih grehova, ostao na crvenoj poternici Interpola, mada ga već četiri godine niko nije video, pa se postavlja pitanje da li je uopšte živ.

Tada je rešavanje iračke krize preuzela Centralna obaveštajna agencija. Uoči Sadamovog pada, u Irak je iz Londona stigao Abdulmadžid al Koeji, ali ga je rulja linčovala tokom posete najvećem šiitskom svetilištu, grobu Alija ibn Abi Taliba u Nadžafu. Iako nikada nije dokazano, Amerikanci smatraju da je iza ovog ubistva stajao Moktada al Sadr, do tada malo poznati najmlađi sin vođe iračkih šiita, ajatolaha Muhameda Muhamed-Sadika al Sadra.

Moktadinog oca i dva brata ubila je 1999. Sadamova tajna policija u Nadžafu. Moktada je važio za najmanje talentovanog od tri sina šiitskog verskog lidera, kojeg je i otac, godinama pre smrti, navodno otpisao kao mogućeg naslednika. Ali, kao sin ajatolahov, Moktada je postao vođa iračkih šiita, iako je nominalno njihov vrhovni poglavar bio i ostao Kadim al Hari, koji živi u Komu, u Iranu.

A onda se Kadim al Hari 28. avgusta javio i saopštio da se zbog starosti i bolesti povlači sa mesta poglavara iračkih šiita, a za svog naslednika je izabrao vrhovnog vođu Irana, ajatolaha Alija Hamneija. Ajatolah Al Hari je iz Koma poručio svojim sunarodnicima da pođu za Ali Hamneijem, pošto je on „jedini čovek koji je u stanju da povede narod u borbu i okonča američku okupaciju“. Moktadu al Sadra nije ni pomenuo.

Dan nakon Al Harijeve objave, Moktada Al Sadr je posle gotovo dvadeset godina uspona i padova saopštio da se povlači iz politike.

Sadristi protiv al Sadra

Al Harijeva biografija blisko je vezana za odbranu interesa Teherana, jer je posle izbijanja rata 1982. godine prebegao u Iran, odakle je sa više ili manje uspeha pokušavao da „vodi“ iračke šiite. Tokom godina, njegove aktivnosti bile su u skladu sa politikom Teherana, pa je redom stajao na stranu Hezbolaha u Libanu, vlade Bašira el Asada u Siriji, dok je, istovremeno, neko vreme spremao Moktadu al Sadra za naslednika.

Do raskola je, kako navode iranski izvori, došlo jer verski lideri u Teheranu veruju u teoriju prema kojoj granice ne postoje, pa im grubo rečeno, pripada nadležnost i nad šiitima u Iraku. Upravo zbog toga, Al Hari se našao pozvanim da posle iračkih parlamentarnih izbora prošle godine izda „fatvu“ usmerenu direktno protiv Moktade al Sadra, u kojoj se protivnikom islama naziva svako ko na bilo koji način podrži sekularnog kandidata. Sledbenici Moktade al Sadra do nogu su na izborima potukli proiranske stranke.

Suštinski, raskol između Mokade al Sadra i njegovog dojučerašnjeg mentora, svodi se na odmeravanje snaga verskih lidera u Nadžafu i Komu, pri čemu su irački poglavari, suprotno interesima Teherana, već godinama podržavali održavanje slobodnih izbora. Al Harijevim odlaskom sa mesta verskog lidera iračkih šiita, koji u Iraku čine oko dve trećine stanovništva, povećala se mogućnost da budućnost Iraka ne bude definisana u Bagdadu, već ili u Nadžafu, verskom centru i sedištu Moktade al Sadra, ili pak u Komu, svetom mestu Iranaca.

Mokata al Sadr (Foto: AFP)

Ovakav Al Harijev izbor naslednika, suštinski, predstavlja prevrat i onemogućiće Moktadi da ostane lider Sadrista, pokreta zasnovanog na načelima koja je svojevremeno uspostavio njegov otac, čiji je cilj da uspostave društvo zasnovano na kombinaciji verskih zakona i plemenskih običaja. Pre nego što je umro, Moktadin otac je Sadristima rekao da slede Al Harija kao svog vrhovnog verskog lidera.

Odluka da se najznačajnije mesto među šiitima u Iraku prepusti iranskom lideru tumači se i kao svojevrsna ekskomunikacija Moktade al Sadra. Razlog za to krije se u činjenici da je on, posle godina bliske saradnje sa Teheranom, donekle izmestio fokus političkog delovanja i glavne sponzore svojih akcija, umesto u Iranu, potražio u Saudijskoj Arabiji.

Teheran mu je na spisak greha stavio i podršku koju je svojevremeno davao liderima Arapskog proleća, kao i pokušaj da se od nepopustljivog verskog vođe transformiše u reformatora Iraka, zbog čega je dobio nadimak „boljševički islamista“.

Moktadin uspon

Haos u koji je u Iraku nastao nakon invazije 2003. godine, i pošto su Jan Brener i ostali stratezi američke politike odlučili da rasformiraju sve institucije sistema i na čelo vlasti dovedu ljude za koje prethodno niko nije čuo, suštinski su značajno podigli akcije Moktade el Sadra.

Sa Amerikancima se Al Sadr žestoko sukobio još 2004. godine, tokom Bitke za Nadžaf, kada je poginulo najmanje pet vojnika iz SAD; Al Sadrove snage uspele su tada da obore helikopter i unište petnaestak tenkova, pre nego što su se obe strane povukle sa bojnog polja.

Auru lidera dobio je predstavljajući se kao čuvar iračkog suvereniteta, iako je njegove akcije u velikoj meri finansirao Iran. Vlasti u Teheranu, međutim, ni u jednom trenutku nisu bacile sve karte na njegove akcije, pa su istovremeno, i zavisno od stanja na terenu, finansirale još čitavu plejadu šiitskih vođa.

Iako optuživan da je deo novca za svoje akcije skupljao mafijaškim metodama i da je zastrašivao političke protivnike, Moktada al Sadr je uspeo da mobiliše najsiromašnije među iračkih šiitima. Uz pomoć Irana naoružao je desetine hiljada pristalica i postao nezaobilazan deo tamošnje političke scene, na kojoj je većina aktera ionako laka na oružju.

Pristalice Mokade al Sadra u Republičkoj palati nakon što je njihov lider objavio povlačenje iz politike, avgust 2022. (Foto: Murtadha Al-Sudani/Anadolu)

Da bi umanjili pritisak Teherana, Amerikanci su 2007. godine ozbiljno razmatrali odmrzavanje desetak milijardi iranskih dolara, što bi teoretski ohrabrilo nežniji pristup Irana, bez zadiranja u najvažnija pitanja poput Golanske visoravni ili nuklearnog programa. „Mislim da možemo da ponudimo odmrzavanje iranskih sredstava u SAD. Radi se o osam milijardi dolara, blokiranih još 1979. godine. Mislim da bi Teheran mogao da prihvati takav ustupak, kao znak dobre volje“, rekao mi je tada jedan američki diplomata.

Ublažavanje sankcija u zamenu za konstruktivan odnos prema gušenju šiitske pobune u Iraku posledica je činjenice da su instruktori Hezbolaha obučavali oko 2.000 pripadnika oružane formacije „Armije Mahri“ pod komandom Moktade al Sadra.

Tvrdnje o umešanosti Hezbolaha Amerikanci su potkrepili izjavama svedoka, rezultatima ispitivanja zarobljenika i podacima dobijenim prisluškivanjem komunikacija. Veza između iračkih ustanika i Hezbolaha uspostavljena je uz ogromnu pomoć iranske Revolucionarne garde, a oko 300 Al Sadrovih boraca je, kako su tvrdile izraelske i američke obaveštajne službe, ratovalo na strani Hezbolaha tokom rata sa Izraelom 2005. godine.

Dvostruka igra 

Iran je, međutim, sve vreme igrao dvostruku igru, pa je Revolucionarna garda naoružavala i finansirala Al Sadrove snage, „Armiju Mahri“, ali je istovremeno oružje i finansijsku pomoć pružala i rivalskoj grupaciji – „Armiji Badr“. Ta strategija je u prošlosti davala prilično dobre rezultate, pa bi Teheran, svaki put kada je Moktada al Sadr postao previše svojeglav, novac preusmeravao na račune njegovih rivala.

Takav odnos Teherana donekle je naterao Al Sadra da potraži nove mecene, pa se u i inače komplikovane odnose koji već dvadeset godina vladaju u Iraku uključila i Saudijska Arabija.

Novi, načelno antiiranski stav Moktade el Sadra ohrabrivao je zapadne diplomate koji su smatrali da bi jedan od ključnih lidera iračkih šiita mogao predstavljati kontratežu rastućim proiranskim milicijama u Iraku. Iako je odbijao da se direktno sastaje sa Amerikancima, razgovori vođeni preko posrednika rezultirali su Moktadinom koalicijom sa Kurdskom demokratskom partijom i snagama koje podržavaju iračkog premijera Mustafu Kadimija.

Ipak, deo američkog establišmenta bio je od početka prilično skeptičan prema takvom političkom zaokretu Moktade el Sadra, smatrajući da njegovo razilaženje sa Iranom predstavlja pre odbijanje da se potčini zahtevima Teherana nego želju da od Iraka stvori liberalnu demokratsku državu sazdanu prema zapadnim merilima.

Ni na Istok ni na Zapad 

Do konačnog kidanja veza između Moktade al Sadra i Teherana, kako navode irački, iranski i američki izvori, došlo je početkom ove godine, kada ga je u Nadžafu posetio general Revolucionarne garde i naslednik Kasema Solejmanija – Esmail Gani.

Susret dvojice uticajnih osoba Iraka i Irana usledio je posle nekoliko događaja u kojima se Moktada al Sadr žestoko usprotivio interesima Teherana. Najpre su njegove pristalice pre tri godine pokrenule velike proteste posle kojih su sa vlasti zbačene proiranske stranke, da bi dve godine kasnije, u jesen 2021, iste te stranke do nogu potukao na izborima.

„Ni na istok ni na zapad. Nacionalistička većinska vlada“, napisao je Al Sadr u rukom napisanoj poruci koju je objavio na Tviteru.

Odmah je osetio posledice. Ni deset meseci posle pobede na izborima i obezbeđene većine u parlamentu nije uspeo da formira vladu, a u sukobima sa proiranskim milicijama na obe strane stradalo je desetak ljudi. Al Sadrovi politički saveznici Kurdi bili su meta raketnih napada u nekoliko navrata, a nikada do kraja rešeni napadi zabeleženi su i u Saudijskoj Arabiji.

Prilikom susreta, Moktada je navodno rekao Ganiju da će Irak, kao suverena zemlja, sam izabrati svoj put u budućnost, ne obazirući se na želje vlasti u Iranu, i poručio Teheranu da ne želi da se on i dalje meša u unutrašnja pitanja Iraka.

Pristalica Mokate al Sadra pokazuje čaure nakon sukoba sa bezbednosnim snagama u Bagdadu tokom kojih je život izgubilo više od 20 ljudi, avvgust 2022. (Foto: Murtadha Al-Sudani/Anadolu)

Iranski general je, kako navode izvori, sastanak napustio vidno zabrinut, pošto je Moktada al Sadr odbio njegovu ponudu da ga Teheran prizna kao vrhovnog šiitskog lidera u Iraku pod uslovom da u buduću iračku vladajuću koaliciju uključi netom poražene proiranske partije.

Od susreta Al Sadra i Ganija Irak je praktično politički paralisan, a u pitanje je doveden i teškom mukom dogovoren iračko-iranski sporazum o podeli prihoda od nafte.

U takvom spletu okolnosti, Al Sadr je naredio svojim poslanicima da napuste parlament, a tokom leta je organizovao seriju protesta zahtevajući kažnjavanje korumpiranih političara.

Do 28. avgusta, zemlja se nalazila usred političke bitke, a nakon objavljenog Al Sadrinog povlačenja iz politike pošto mu je ajatolah Al Hari uskratio legitimitet iračkog vođe, na ulicama Bagdada počeli su stvarni sukobi.

Boljševički islamista 

Moktadu al Sadra su poredili sa ajatolahom Homeinijem, koji je svega nekoliko meseci pre svrgavanja šaha Reze Pahlavija tvrdio da nema nikakvu želju da preuzme vlast, te da traži demokratiju u šta su, tada, brojni političari na zapadu poverovali.

Neki smatraju i da Moktada el Sadr ide istim putem. Sada mu veruje i ozbiljan broj zvaničnika Stejt departmenta, iako činjenice govore da gaji izuzetan antiamerički sentiment, te da prezire Izrael i homoseksualce.

Moktada al Sadr je, bez sumnje, vešt političar koji je iz niza nevolja u koje je upadao od početka američke okupacije Iraka uspevao da izađe živ i ojača pozicije na lokalnoj političkoj sceni. Igrajući se verskim i nacionalnim osećanjima iračkih šiita, stekao je status koji u prethodnih dvadeset godina nije dostigao nijedan političar u toj državi.

Posle dve decenije američkih eksperimenata, nedostatak međusobnog poverenja među različitim političkim snagama predstavlja najveći problem u pokušajima da se tamošnja scena bar unekoliko pacifikuje. Dogovori, koji su tokom tog perioda ponekada i postizani, zbog sveopšteg nepoverenja aktera redovno su padali u vodu.

Suštinski, politička kriza koja trenutno potresa Irak jedan je od najboljih pokazatelja nepoverenja među ključnim snagama: dvotrećinska većina potrebna za izglasavanje nove vlade, smišljena kako bi se zaštitio kurdski uticaj, sada predstavlja najveći prepreku potvrđivanju kabineta u kojem su Kurdi ključni koalicioni partner.

Iz istog razloga, u doglednoj budućnosti, kako se čini, biće nemoguća i najavljivana promena ustava iz 2005, neophodna kako bi se sprečio dalji raspad političkog sistema u Iraku, ukoliko je tako nešto od 2003. godine i postojalo.

Borci Al Sadrovih Mirovnih brigada pucaju tokom sukoba sa iračkim bezbednosnim snagama u blizini Zelene zone u Bagdadu, avvgust 2022. (Foto: Thaier Al-Sudani/Reuters)

Sukobi u Bagdadu će, kako stvari stoje, u velikoj meri uobličiti budućnost Iraka, ali i Moktade al Sadra, posebno pošto nad njegovim političkim delovanjem kontrolu nema ama baš niko – ni SAD, ni Iran, ni Saudijska Arabija. Al Sadr, pak, u svakom trenutku može da mobiliše nekoliko desetina hiljada boraca, što je njegove rivale stavljalo u podređen položaj i omogućavalo mu da razvije prilično složene odnose sa svim igračima na tamošnjoj političkoj sceni.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Thaier Al-Sudani/Reuters

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u