Simbolika ubistva Darje Dugine

Ubistvo Dugine je ona tačka u istoriji, onaj trenutak u kome zlo otvoreno svlači sa sebe sve maske zaštitnika ljudskih prava, kad sve humanističke krilatice odnosi vetar

Kada sam, kasno uveče dvadesetog avgusta pročitala vest o ubistvu Darje Dugine, trebalo mi je više vremena nego što je uobičajeno kada proveravam istinitost medijskih navoda i objava na društvenim mrežama, da se uverim u autentičnost ovog obaveštenja. Razlog za to nije nekakva bezbrižna uljuljkanost, uverenje da se tako nešto u Rusiji ne može dogoditi. Od krvave Oktobarske revolucije do masakra u Beslanu, svesni smo da je i Rusija, iako vojna i geopolitička super-sila, ranjiva spolja i iznutra kao i svaka druga država, uostalom, kao i SAD 11. septembra 2001. godine. Izvor moje neverice, odbijanja da prihvatim ovakvu realnost bio je čist ljudski bol, ono što čovek oseti kada ostane bez nekoga koga voli. Ali ne samo to.

Ne postoji mentalno zdrava osoba koja ne oseća tugu zbog ljudskih stradanja, bez obzira na okolnosti, versku, nacionalnu i ma koju drugu pripadnost žrtava. Čak i kada je borba nužna odbrana i uslov opstanka u nju se uvek ide stisnutim srcem, ne iz straha od smrti nego zbog gorčine koju smrt drugih u čoveku trajno i neminovno ostavlja. Ako je rat, po Heraklitovim rečima, otac svih stvari, onda je pustoš koju stvara njihova mati, no nema tog pacifizma i čovekoljublja, nema te empatije i mekog srca koji mogu da opravdaju nesuprotstavljanje zlu. A cena tog otpora je uvek visoka. Mi Srbi je dobro znamo. Znaju je i Rusi.

Kćer Evroazije

Upravo u toj tački istorijskog i metafizičkog preseka zajedničkog iskustva borbe protiv zla koju naša dva naroda dosledno vode, odjeknula je eksplozija koja je ubila Darju Duginu. Neki od nas pratili su njen rad odranije. Bila je interesantna, obrazovana i pametna osoba, sposoban i talentovan novinar i prava kćer svoga oca. Kćer Evroazije i novoga sveta koji se danas u plamenu rađa. Neki su o njoj znali manje ali to ničim ne umanjuje, možda čak i naglašava, epsku žestinu potresa koji su osetili i razumeli kada smo saznali za tragediju. Ubijeno je dete Aleksandra Dugina.

I to je drugi razlog moje neverice koju sam opisala na početku ovog teksta. Kada sam se uverila da nije u pitanju lažna vest, sela sam i nisam mogla dugo ni na šta drugo da mislim. To je dakle, to. Ona tačka u istoriji, ona faza borbe, onaj trenutak u kome zlo otvoreno svlači sa sebe sve maske zaštitnika ljudskih prava. Sve humanističke krilatice odnosi vetar. Sloboda, bratstvo, jednakost, konvencije, povelje, sve nestaje u toj eksploziji i zver udara tamo gde boli najviše. Čak ne pragmatično, ali simbolički nedvosmisleno. Ponovo ubija Luja XVI a onda se širi kao podmetnuti požar, pronalazi i masakrira svete Romanove, ali ubija opet i naše Obrenoviće, i sve  jasenovačke i srpske žrtve, i naše mučeničke generale, naposletku, cilja i na noši ponovo  pronalazi malu Milicu Rakić.

Spomenik Milici Rakić u Beogradu sa natpisom „Bili smo samo deca” (Foto: Simon Legner/Wikimedia/creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0/deed.en)

Ne znam može li se o odnosu Srba i Srbije prema Aleksandru Duginu govoriti kao o dugu. U njegovoj perspektivi, sasvim je jasno, mi smo bližnji, ako ne i jedno, i tu ne može biti govora o dugovima pa čak ni o zahvalnosti. To je prosto identitetsko, ideološko i versko ali i interesno prožimanje koje je jedan od retkih naših istorijskih kontinuiteta koji nismo napustili. Kako sam sigurna da nismo?

Istinu govoreći, često se činilo upravo suprotno. Pritisci i kulturno nasilje koje trpimo duže od jednog veka imali su upravo za cilj da nas od našeg moćnog zaštitnika i duhovnog brata udalje, kako bismo odsečeni na Balkanu i potpuno sami postali plen svojih lažnih prijatelja, Anglosaksonaca ili lošeg policajca u ovoj podeli, Germana. Sama sam, kao potomak belih Rusa, mnogo puta morala da odslušam tiradu o tome kako nam „Rusi nisu pomogli“, „teško onome koga Rusija brani“…i ostale nikakvim činjenicama i izvorima potkrepljene propagandne prepeve antiruskih, ujedno antisrpskih i najčešće jugoslovenskih ideja o ruskoj nezainteresovanosti za sudbinu Srbije zbog koje bi trebalo, puni mlade i jedre krvi, da se bacimo u naručje Nosferatuu sa Zapada.

Tuđi dom

Fakti nam, naravno, govore drugačije i to je već potvrđeno i utvrđeno kao opšte mesto u onim krugovima koji još haju za istinu. Uvek kad je Rusija udarana, stradala je i Srbija. Od ubistva Romanovih do zavođenja crvenog terora kod njih i kod nas, razbijanja države te poniženja i sloma koje su doživeli devedesetih a kroz koje smo mi prošli kao žrtva razjarene atlantističke zveri sa njenim balkanskim ispostavama, naši pravoslavni slovenski narodi nose isti krst. On je često na našim leđima teži, zato što nam je i snaga manja ali Rusija svakako nije uvek mogla da ga ponese umesto nas. Suprotstavljanje zlu traži našu volju, odluku, i našu žrtvu kao i njihovu. Pre svega, razumevanje stvarnosti i prepoznavanje zla.

Od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini srpski narod svedoči da mu čulo za pravdu i Pravoslavlje u srcu nisu umrli. Ovakav ili onakav, sa stotinama mana i dugom istorijom stradanja, sa duboko ukotvljenim crvenim antisrpskim strukturama i srbofobnim parazitima na svakom mestu gde se o sudbini Srbije odlučuje, srpski narod je pokazao žilavost karakterističnu samo za zajednice dugog trajanja, što on jeste, za zajednice čvrsto sabrane oko nadmaterijalnih ideala, što on, uprkos svim mantrama o krunskom značaju „dobrog standarda“, ipak jeste.

Srpski narod zna, nepogrešivo i masovno, i to praktično svakodnevno eksplicitno svedoči, da dehristijanizovana, sekularizovana i „humanistička“ krvava Evropa današnjice, sa njenim kiklopom sa zapada, nije njegov dom. To naravno, zbog kulturoloških razlika, teško može da bude, i pored svih simpatija, krajnji istok. To može da bude, kao što je uvek kroz istoriju i bila, jedino pravoslavna Rusija.

Krvava poruka

I onda, usred borbe, u srcu Moskve, pravo u srce idejnog oca novog i pravednijeg sveta, neprijatelj udara iz sve snage. Mi od 2014. godine znamo kako teško strada ruski narod u Donbasu i Ukrajini. Ko je jednom video fotografije „madone iz Gorlovke“, Kristine Žuk i njene desetomesečne bebe Kire koju su, ukrajinski nacisti brutalno masakrirali u parku granatirajući civilne ciljeve, nikada ih ne može zaboraviti. Ko je video kako plamen u Odesi proždire žive ljude taj ne može, ukoliko nije potpuno demonizovan, da veruje Anđelini Džoli koja, tobož, pred kamerama beži u sklonište iz straha od nekakvih bombi. I premda u svakom zločinu postoje logika i simbolika ideja samog Satane, smrt Darje Dugine do kraja je razotkrila antihrišćansku prirodu našeg sadašnjeg neprijatelja koji je isti oduvek. Na toj smrti je isti onaj potpis iz 1793. i 1918. godine. Sada nemoćan da liši života ruskog vladara, neprijatelj odlučuje da svoju krvavu poruku ipak pošalje u svet.

Opravdanja ovog zločina u stranim medijima koja su, operisana od etike, prevela i prenela i naša pro-zapadna glasila, nikoga od nas nisu iznenadila. Čak ni sporadično likovanje zbog smrti devojke, neumesne „šale“, otrovne i normalnom čoveku nepodnošljive reči,  pa ni ćutanje onih koji su bili dužni da u naše ime velikom prijatelju srpskog naroda barem izjave saučešće, ni ćutanje po licemerju poznatog liberalno-feminističkog sektora koji se pravio mrtav na činjenicu mučkog ubistva jedne devojke, ne dodelivši joj hešteg heroine koji svakako zaslužuje ali je za nju toliko mali da bi je zapravo samo obesvetio. Istina je da nas više ništa od toga ne remeti, ne obavezuje, ne uznemirava. Konačno razgraničenje je sasvim blizu. Jer čak i da smo čuli koju reč saosećanja, to bi bile one izlizane građanističke fraze „civilna žrtva“, „novinarka“, i reči koje u našem Univerzumu gotovo ništa ne znače. Naše žrtve, pa ni naša Darja, nisu tek nesrećno stradali „civili“, neke kolateralne greške, posledice ratnih dejstava, nego mučenici, istine, pravde i Hrista radi zaklani jaganjci, sveti i svetlucavi naši molitvenici pred Bogom i svedoci našeg zaveta.

Darja Dugina (Foto: geopolitika.ru)

Zato je Darja Dugina od srpskih pesnika dobila već prekrasni pesnički venac, spontano, kao što u proleće procvetaju bašte. Dobila je više murala i transparenata nego publikovanih epitafa i tako je nikakvom propagandom usmeren, nikakvim moranjem prinuđen, srpski narod sam od sebe, osećajući tu ranu kao sopstvenu zagrlio njenoga oca bez ikakvih posrednika, čitavom svojom dušom koja je velika, i dalje je i uprkos svemu i svima velika, kao što je bila velika naša Darja. Kao što je velika Rusija.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: KIRILL KUDRYAVTSEV |APA/AFP

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u