Rat će trajati godinama, Ukrajinu čeka sudbina Sirije

Posrednički rat u Siriji traje duže od jedne decenije, a još uvek nije završen. Isto bi se moglo dogoditi i sa ratom koji već pola godine traje u Ukrajini

Godinu dana posle iznenađujućeg američkog poniženja u Kabulu – a na rubu još jedne slično zaslužene reprize u Donbasu – imamo sve razloge da poverujemo da su u Moskvi zabrinuti da bi Vašington mogao da pokuša da im se ossveti, i to u vidu avganistanizacije Ukrajine.

Sa i dalje neprekidnom bujicom zapadnog oružja i finansija koja kulja ka Kijevu, lako je prepoznati da će se borba Ukrajinaca dezintegrisati pa pretvoriti u još jedan od ratova bez kraja. Slično avganistanskom džihadu tokom 1980-ih koji je uz dotur američkog oružja i finansiranja gerilaca Rusiju uvukao u tako stvoren bezdan, i sada bi oni koji podržavaju Ukrajinu mogli još jednom ponoviti sve svoje ranije proverene metode i omogućiti da se i ovaj produženi rat prelije i na okolne ruske teritorije.

S druge, pak, strane, ovaj američki pokušaj kriptoavganistanizacije bi u najboljem slučaju mogao samo ubrzati dovršenje onog što je ruski ministar odbrane Šojgu definisao kao „zadatke“ Specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini. Za Moskvu bi danas taj put vodio sve do kraja, do Odese. A nije moralo tako da bude. Sve do nedavnog ubistva Darje Dugine na samoj kapiji Moskve, bojno polje u Ukrajini je u stvari bilo u procesu sirijizacije.

Stabilizacija fronta

Kao tokom stranog posredničkog rata u Siriji tokom prošle decenije, linije fronta oko značajnih ukrajinskih gradova danas su se uglavnom stabilizovale. Sa svojim porazima na glavnim linijama sukoba, Kijev je počeo da sve više pribegava primeni terorističkih taktika. Nijednoj strani nije pošlo za rukom da protivnika na ovako ogromnom bojnom polju kompletno nadvlada. Zato je ruska strana odlučila da u bitkama angažuje minimalan broj vojnika – sasvim suprotno od onog što je radila u Avganistanu 1980-ih.

Podsetimo se i nekih činjenica iz Sirije: Palmira je oslobođena marta 2016, zatim izgubljena i ponovo osvojena 2017. Alepo je oslobođen tek u decembru 2016. Deir ez-Zur u septembru 2017. Delić severne Hame tokom decembra i januara 2018. Predgrađa Damaska na proleće 2018. Idlib – a što je najvažnije s njim i još uvek preko 25 odsto sirijske teritorije – i dalje nisu oslobođeni. To dovoljno govori o ritmu sa kojim se stvari na tom bojištu i dalje odvijaju.

Ruska vojska nikada nije donela svesnu odluku da prekine protok zapadnih oružja ka Kijevu. Sasvim je druga priča u vezi sa metodičnim uništavanjem tih istih oružja kad se nađu unutar ukrajinske teritorije – što ide vrlo uspešno. Slično uništaanje događa se i sa mrežom za ubacivanje plaćenika.

Moskvi je jasno da bi bilo potpuno uzaludno truditi se oko pregovora sa onima koji vuku konce iz Vašingtona i diktiraju sve uslove marionetama u Briselu i Kijevu. Borbe u Donbasu i okolini jesu borbe za opstanak ili smrt.

Ukrajinski vojnik u rovu u blizini Severodonjecka, 6. jun 2022. (Foto: AFP Photo)

I zato će se te borbe nastaviti, uništavajući sve što je od Ukrajine ostalo, jednako kako se to događalo i u Siriji. Razlika je u tome da će i ono što od Ukrajine ostane ekonomski potonuti u crnu rupu mnogo više nego Sirija. Jedino će teritorije pod ruskom kontrolom doživeti obnovu, a to važi i za najveći deo ukrajinske industrijske infrastrukture.

Ono što preostane – krnja Ukrajina – već je uveliko opljačkano zato što su se Monsanto, Kargil (Cargill) i Dipon (Dupont) već dočepali 17 miliona hektara prvoklasne, plodne, obradive zemlje – više od polovine sve zemlje u Ukrajini. A to onda znači da Blek RokBlekston i Vangard (BlackRockBlackstoneVanguard), vrhunski vlasnici većinskih paketa akcija u agrobiznisu, već sada poseduju svu zemlju koja će nešto značiti u nesuverenoj Ukrajini. A kako se stvari budu dalje razvijale, već sledeće godine Rusi će se postarati preseku dopremu NATO oružja Kijevu. I dok se to bude događalo, Angloamerikanci će eventualno marionetski režim – koji god – prebaciti u Lavov. A kijevski terorizam će – sprovodiće ga svi obožavaoci Bandere – tada postati ili nastaviti da bude nova normalnost.

Dvostruka igra Kazahstana

Do sada je postalo svima jasno da ovo nije rat radi samo osvajanja teritorije. Ovo je izvesno i rat oko ekonomskih koridora – budući da SAD ne štede truda u svojim naporima da sabotiraju i razmrve sve kanale višestruke povezanosti unutar evroazijskog prostora, tj. u sklopu projekta evroazijskih integracija, bez obzira da li su mu na čelu Kinezi (Inicijativa pojas i put – Belt and Road InitiativeBRI) ili Rusi (Evroazijska ekonomska unija, EAEU).

Jednako kako je posrednički rat u Siriji promenio situaciju u čitavoj Zapadnoj Aziji (na Bliskom istoku – prim. prev.) o čemu, na primer, svedoči predstojeći susret Erdogana i Asada, tako i borbe u Ukrajini, u njenom mikrokosmosu, jesu rat radi rekonfiguracije trenutnog svetskog poretka, u kojem je Evropa žrtva samopovređivanja, kao sporedni zaplet unutar bitno šireg scenarija. Šira slika ukazuje na uspostavljanje i uzdizanje višepolarnosti.

Posrednički rat u Siriji trajao je skoro čitavu deceniju, a još uvek nije završen. Isto bi se moglo dogoditi i sa ratom u Ukrajini. Kako sad stoje stvari, Rusija je već uzela površinu približno jednaku Mađarskoj i Slovačkoj zajedno. Ali to još nije blizu ispunjenju „zadatka“ – i po svoj prilici će se nastaviti sve dok Rusija ne uzme svu zemlju do Dnjepra, ali i Odesu, i ne spoji se sa odvojenom Republikom Pridnjestrovlje.

Deluje zbilja prosvetljujuće kad pogledate kako na sve ove geopolitičke turbulencije reaguju važni evroazijski činioci. A to nas već dovodi do pitanja Kazahstana i Turske.

Rajbar (Rybar), jedan od kanala na Telegramu (sa preko 640 hiljada pratilaca) i hakerska grupa Beregini su u jednoj od svojih istraga otkrili da je Kazahstan Ukrajini prodavao oružje, što u prevodu znači de facto izdaju Rusije, svog saveznika iz Organizacije za kolektivnu bezbednost (ODKB). Treba imati u vidu i činjenicu da je Kazahstan član i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) i EAEU, dve krovne organizacije koje predvode rad na promeni svetskog poretka u višepolarni. Kao posledica ovog skandala Kazahstan je bio primoran da se i službeno obaveže i odbaci bilo kakvu mogućnost buduće prodaje i izvoza oružja do kraja 2023.

Sve je počelo kada su hakeri otkrili da kazačka kompanija Tehnoeksport prodaje Kijevu oklopne transportere, protivoklopne sisteme i municiju preko posrednika u Jordanu, a sve po naređenjima iz Velike Britanije. Samo to pregovaranje je nadzirao i omogućio britanski vojni ataše ambasade u Nur-Sultanu, prestonici Kazahstana.

Nur-Sultan je, što se moglo i očekivati, pokušao da odbaci sumnje u svoju umešanost, tvrdeći da Tehnoeksport nije podneo zahtev za takvu dozvolu. To u stvari nije tačno, Rajbarov tim je otkrio da je Tehnoeksport za to upotrebio drugu firmu, Blue Water Supplies iz Jordana. A tu cela priča postaje još sočnija, jer su sve te ugovorne dokumente potom hakeri otkrili i na računarima obaveštajne službe Ukrajine.

Kasim Žomart Tokajev
Kazahstanski predsednik Kasim Žomart Tokajev na zasedanju Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u Biškeku, Kirgistan, 28. novembar 2019. (Foto: Aleksej Nikoljski/Kremlj)

Štaviše, hakeri su otkrili i još jedan sličan posao koji je preko bugarskog kupca zaključila firma Kazspeceksport (Kazspetseksport), oko prodaje više kazačkih aviona Su-27s, avionskih turbina i Mi-24 helikoptera. Trebalo je da sve to bude najpre isporučeno za SAD, ali je krajnje odredište bila Ukrajina.

A kao šlag na ovu centralnoazijsku tortu, Kazahstan je Kijevu prodavao i značajne količine nafte, ne kazačke nego upravo ruske.

Tako je po svemu sudeći Nur-Sultan, možda samo neslužbeno, ipak pomogao u avganistanizaciji rata u Ukrajini. Nikakvo curenje diplomatskih podataka to nije potvrdilo, ali je lako pretpostaviti da je Putin imao štošta da o tome saopšti predsedniku Kasimu Jomart Tokajevu prilikom nedavnog vrlo srdačnog susreta.

Sultanovo balansiranje

Slučaj Turske neuporedivo je složeniji. Ankara nije članica ŠOS, ODKB ili EAEU. Ona još uvek ne otkriva karte, pa i dalje kalkuliše pod kojim bi se uslovima priključila na ubrzani kolosek evroazijskih integracija. S druge strane, pak, kroz nekoliko različitih šema, Ankara Moskvi omogućava da izbegne moguće posledice lavine zapadnih sankcija i embarga.

Turski biznisi se – i bukvalno svi oni koji su u bliskim vezama sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i njegovom Strankom pravde i razvoja (AKP) – namlatiše para, pa uveliko uživaju u svojoj novoj ulozi skladišta na raskrsnici puteva između Rusije i Zapada. U Istanbulu se otvoreno hvale da sve ono što Rusija ne može sama da kupi u Nemačkoj ili Francuskoj, ona kupuje „od nas.” A takvim poslovima se u stvari tu već uveliko bave i neke od evropskih kompanija.

Balansiranje Ankare na žici slatko je kao dobra baklava. Ekonomski ga u vrtlogu beskrajnog i vrlo ozbiljnog turskog ekonomskog debakla pomaže vrlo važan partner. Saglasni su da u to uključe skoro pa sve – ruski gas, raketne sisteme S-400, gradnju ruskih nuklearnih centrala, turizam – Istanbul je prepun Rusa – tursko voće i povrće.

Ankara i Moskva su udžbenički primer zdrave geopolitike. Tu igru igraju sasvim otvoreno i potpuno transparentno. To nikako ne znači da su saveznici. To je samo vrlo pragmatično poslovanje dvaju država. Na primer kad ekonomski odgovor jedne može pomoći da olakša geopolitički problem druge i obrnuto.

Sasvim je jasno da je kolektivni Zapad sasvim zaboravio kako treba da izgledaju normalni odnosi i ponašanje država s drugim državama. A to je zbilja jadno. Tursku sa Zapada redovno „optužuju“ da se ponaša kao izdajnik – a slično se ponaša i Kina.

Podrazumeva se da će Erdogan s vremena na vreme morati da se okrene i publici na gornjoj galeriji, pa da svako malo izgovori kako Krim pripada Kijevu koji bi zato trebalo da ga povrati. Jer, na kraju krajeva, njegove kompanije posluju i sa Ukrajinom – oko dronova Bajraktar  i koječega drugog.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom zajedničke konferencije za medije sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nakon sastanka, Istanbul, 10. april 2021. (Foto: Murat Cetinmuhurdar/Presidential Press Office/Handout via Reuters)
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom zajedničke konferencije za medije sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nakon sastanka, Istanbul, 10. april 2021. (Foto: Murat Cetinmuhurdar/Presidential Press Office/Handout via Reuters)

A tu je onda i prozelitizam. Krim ostaje teoretski prijemčiv za pokušaje turskih uticaja, tu bi Ankara mogla pokušati da iskoristi koncepte panislamizma ili panturkizma, koristeći istorijske odnose tog poluostrva sa Otomanskim carstvom.

Da li je Moskva zbog toga zabrinuta? Ne, uopšte. Jednako kao ni oko onih Bajraktar TB2 dronova prodatih Kijevu. Njih će i dalje neumorno pretvarati u prah i pepeo. Ništa lično – to je samo posao.

 

Prevod Stevan Babić

 

Autor Pepe Eskobar

 

Naslovna fotografija: Evgeniy Maloletka/AP Photo

 

Izvor The Cradle/Stanje stvari

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u