Šta podrazumeva Viznerov „modus vivendi“?

Albanci treba da se pomire sa činjenicom da priznanje od Srbije neće dobiti. Vizner to otvoreno ne pominje, ali je jasno: neće dobiti ni stolicu u UN

Modus vivendi (Način življenja ili sporazum uprkos neslaganju). Frenk Vizner, nekada član posredničke Trojke za rešavanje statusa Kosova i Metohije (zajedno sa Volfgangom Išingerom i Aleksandrom Bocan–Harčenkom) u poslednjem osvrtu ovaj pojam upotrebljava nekoliko puta.

Albanci treba da se pomire sa činjenicom da priznanje od Srbije neće dobiti u dogledno vreme. Vizner to otvoreno ne pominje, ali je jasno: neće dobiti ni stolicu u UN.

Išingerov plan (članstvo albanske državolike tvorevine u UN bez obaveze Srbije da ih formalno prizna) odavno je mrtav, a sa eskalacijom ukrajinske krize konačno je i sahranjen. Zato se američki diplomata vraća na modus vivendi. Odnosno, postizanje nekog sporazuma koji će omogućiti saradnju uprkos međusobnom neslaganju.

Podrazumeva se, sporazumevanje uključuje postizanje saglasnosti o važnim pitanjima. Takav dogovor projektuje se dugoročno. Slažemo se da se ne slažemo, ali živimo dalje, premošćavajući barijere i održavajući funkcionalna rešenja.

Prema mišljenju Viznera, Albanci treba da se pomire sa tim da priznanja neće biti, a Beograd treba nagovoriti da razmišlja na duge staze, fokusiranjem na trgovinu, slobodno kretanje ljudi, finansije, naučnu i kulturnu saradnju… Sa jedne strane, stav da od „uspostavljanja bilateralnih odnosa u punom kapacitetu“ nema ništa (a na čemu i dalje insistira Aljbin Kurti) značajan je pošto dolazi od čoveka koji nije bilo ko. Možda je danas Vizner manje uticajan, godine čine svoje, možda njegove predloge ne treba precenjivati, ali sigurno je da ga ne treba ni potcenjivati.

Albanski „non-pejper“

Posebno ako se ima u vidu sadržaj „non-pejpera“ koji je cirkulisao prethodnih dana. Iskustvo sa „non–pejperima“ nije baš najbolje, bilo je sa njihovom distribucijom u balkansku političku čaršiju svakojakih nedoumica, zakulisnih rabota, nedorečenosti, bilo je i situacija kada su se autori sakrivali ili odricali svojih predloga.

Poslednji je, prema navodima iz dela albanskih medija došao iz „diplomatskih krugova“, a prema navodima iz dela srpskih medija od albanske strane. Da je bilo „petljanja“ albanske strane izgleda nije upitno, jer se u tački jedan pominju registarske tablice kao aktuelno otvoreno pitanje, a da je pri tom nastavak intoniran u drugačijem tonu, dok se u tački četiri navodi da Srbija treba da podrži „kandidaturu i izbor Vetona Suroija za generalnog sekretara Regionalnog saveta za saradnju čiji je zadatak zbližavanje Inicijative za otvoreni Balkan i Berlinskog procesa“, dok se u nastavku dodaje kako „Kosovo podržava kandidaturu i izbor srpskog kandidata za generalnog sekretara CEFTA iduće godine (krajnji cilj je integracija CEFTA u jedinstveni proces Otvorenog Balkana/Berlinskog procesa)“.

Bazirati potencijalno rešenje u dokumentu sa ozbiljnim naslovom „Proces normalizacije između Srbije i Kosova – regionalni okvir“ na izboru pojedinca na određenu funkciju, nije uobičajeno, tako nešto ne bi se omaklo strancima. Međutim, sve ostalo ukazuje da tekst sasvim sigurno nije pisan u Prištini (uključujući i ovu „trampu“ rukovodećih mesta u dve regionalne inicijative).

Statua Bila Klintona i američka zastava u Prištini (Foto: Wikimedia/Arianit, CC BY-SA 4.0)
Statua Bila Klintona i američka zastava u Prištini (Foto: Wikimedia/Arianit, CC BY-SA 4.0)

Modus vivendi koji se ovim „non-pejperom“ ocrtava postavljen je na četiri osnove u osam tačaka. Prvo, to je podsticanje „stapanja“ regionalnih projekata u konfiguraciju Otvoreni Balkan. Najpre CEFTA – e, za njom moguće i Regionalnog saveta za saradnju (koji je ionako skrajnut i zaboravljen), uz širenje na BiH, Crnu Goru i Kosovo (u ovom slučaju bez famozne fus-note, pošto je i to sadržano u tački tri dokumenta koja glasi: „Srbija pristaje na korišćenje naziva Kosovo u komunikacijama i predstavljanju.“).

Drugo, nakon „objedinjavanja zapadnobalkanske šestorke“ pripremila bi se „zajednička inicijativa prema EU, u cilju potpisivanja Sporazuma o pridruživanju jedinstvom tržištu EU“ i formirao međuvladin savet sa EU (tačka šest). Treće, u priču se ubacuje Kvinta koja bi posredovala u definisanju „bezbednosnog paketa uključujući mapiranje potencijala za bezbednosne prekršaje, provokacije i opstrukcije od strane trećih aktera“ (tačka sedam). I četvrto (navedeno u tački osam), usaglasio bi se „sveobuhvatni plan za energetsku bezbednost regiona Zapadnog Balkana – mapiranje gasovoda, potencijalnih izvora gasa, uglja i mogućnosti eksploatacije uz minimalnu ekološku štetu, kao i mogućnosti korišćenja nuklearne, solarne i drugih oblika energije (u sklopu zajedničkog rada međuvladinog saveta Zapadno-balkanske šestorke, EU i SAD).“

Ko su „treći akteri“

Nesumnjivo, deo formulacija bazira se na do sada potpisanim dokumentima u Briselu i Vašingtonu, kao i na tumačenjima SAD i EU o obavezama (potencijalnih) kandidata tokom procesa evrointegracija. Deo formulacija bazira se i na težnji o širenju Otvorenog Balkana na sve zapadnobalkanske aktere.

Ipak, suština se ne tiče ni trgovine, ni slobodnog kretanja, ni finansija, ni naučne ili kulturne saradnje. Otvaranje vrata takozvanoj „Republici Kosovo“ u ovoj regionalnoj konfiguraciji na ovakav način najpre bi značilo dodatnu legitimizaciju njihovog statusa u međunarodnim odnosima preko potpune inkorporacije u regionalni politički i bezbednosni okvir (bez obzira što ih Srbija ne bi de jure priznala).

A zatim i menjanje sadržaja ove regionalne konfiguracije kroz uvođenje novih principa koji se tiču odnosa prema „trećim akterima“ i oblikovanja jedinstvene energetske politike. Normalno, u skladu sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, što bi postalo nova obaveza formalizacijom međuvladinog saveta sa institucijama EU i pokretanjem „zajedničke inicijative“ ka Briselu (a što bi Brisel oberučke prihvatio!).

Ko su ti „treći akteri“? Možda Zimbabve i Ekvador!? Ili Rusija, pa Kina, plus Iran, moguće i Turska u određenom razvoju situacije. Kome je namenjen „sveobuhvatni plan za energetsku bezbednost“ i „mapiranje novih gasovoda“? Čijih gasovoda? Po kojoj ceni? Zašto bi pored Balkanskog toka sada Srbija rizikovala svoje odnose sa Rusijom zbog učestvovanja u neizvesnim projektima kojima će u najboljem slučaju stizati limitirane količine po visokim cenama? Da li je „oživljavanje“ ideje o nuklearnoj energiji zapravo stara namera (ispoljena još od strane Saljija Beriše) američkog Vestingahusa da gradi reaktor nedaleko od Skadra i da li to ima veze sa načelnim razgovorima Beograda i Moskve iz 2021. godine o dolasku Rosatoma u Srbiju? Hoće li onda Srbija kupovati električnu energiju iz Skadra ili još u startu zahvaljujući „sveobuhvatnom planu za energetsku bezbednost“ biti primorana da učestvuje u projektu Vestingahusa? Uz logično „spasiba za družbu“ Rosatomu!?

Da li pristupanje jedinstvenom tržištu znači i usaglašavanje carinske politike sa zapadnobalkanskim partnerima i EU? Podrazumeva li to odustajanje od sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom i Turskom, u bliskoj perspektivi i sa Kinom? Kao i sa drugim „non–pejperima“ i u ovom slučaju primetne su nedoumice, zakulisne rabote, nedorečenosti. Moguće i zbog toga što se „opipava puls“ političkih krugova i javnosti.

Tek, modus vivendi koji je predložen nije protiv albanskih interesa. Tema priznanja od strane Srbije samo se odlaže na određeni rok. Do tada, Srbiju valja „udaviti“ u zapadnobalkanskoj šestorci i kroz restrukturiranje Otvorenog Balkana naterati je da promeni spoljnu, bezbednosnu, trgovinsku i energetsku politiku. Nakon toga, ni priznanje neće biti daleko.

Samit zemalja Otvorenog Balkana uz goste iz Mađarske i Turske, Beograd, 3. septembar 2022. (Foto: Tanjug)

Uostalom, da se i u budućnosti sve „vrti“ oko priznanja podvlači i Frenk Vizner. „Bilo bi beskrajno bolje da Srbija prizna nezavisnost Kosova i to bi označilo kraj. Obe strane bi krenule napred i postale članice Evropske unije.“ Sa „non – pejperima“ koji stižu na sto ne stavlja se tačka na pitanje statusa, već samo zapeta.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Stoyan Nenov

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u