Bugarska kao pokazni primer za Srbiju

Sve ono što se u Bugarskoj odigravalo od 24. februara do danas uverljivo svedoči o ulozi koju je jednoj balkanskoj slovenskoj državi dodelio anglosaksonski režiser

Kakvu ulogu su Anglosaksonci namenili slovenskim pravoslavnim balkanskim narodima postalo je kao dan jasno posle 24. februara. U tom smislu je Bugarska, kao član NATO-a i EU, po mnogo čemu paradigmatična. Sve ono što se na bugarskoj političkoj sceni odigravalo od 24. februara do danas uverljivo svedoči ne samo o ulozi koju je jednoj balkanskoj slovenskoj državi dodelio anglosaksonski režiser već i u kojoj meri se ostvaruju očekivanja istog tog režisera.

Tek što je počela Specijalna vojna operacija Moskve u Ukrajini, u Bugarskoj je, 28. februara, smenjen tadašnji ministar odbrane general Stefan Janev. Kao razlog navedeni su njegovi navodni proruski stavovi sadržani u izjavama da teritoriju Bugarske treba da obezbeđuju samo nacionalne oružane snage i da za označavanje vojne akcije Rusije u Ukrajini treba koristiti termin koji upotrebljava i zvanična Moskva – Specijalna vojna operacija. To što je samo četiri dana nakon početka ruske SVO smenjen ministar odbrane u zemlji koja je član NATO-a od 2004. godine, a u kojoj su se zapadne obaveštajne strukture ukotvile još daleke 1989, više nego jasno govori o tome koliko kolektivni Zapad uspešno kontroliše jednu balkansku pravoslavnu slovensku zemlju. Simbolička poruka ove smene dodatno je pojačana činjenicama da je Janev zauzimao važnu poziciju u procesu pristupanja Bugarske NATO-u (početkom 2000-ih bio je pomoćnik načelnika uprave bugarske vojske za strateško planiranje), te da je, verovatno, kao čovek od američkog poverenja 2011. godine imenovan za vojnog atašea Bugarske u SAD.

Novi zadatak

Tako su Anglosaksonci bili prinuđeni da u jeku oružane faze hibridnog trećeg svetskog rata protiv Rusije na mesto ministra odbrane, umesto nedovoljno kooperativnog i previše suverenistički nastrojenog Janeva, dovedu tadašnjeg stalnog predstavnika Bugarske pri NATO-u Dragomira Zakova. Na istoj sednici vlade na kojoj je bio smenjen ministar Janev doneta je i odluka da se na teritoriji Bugarske razmeste trupe drugih članica NATO-a. Umesto da brine o bezbednosti Bugarske u promenjenim okolnostima sveta nakon 24. februara, o čemu je govorio smenjeni ministra Janev, novi ministar odbrane dobio je zadatak da hitno uključi Bugarsku u ratnu koaliciju za spasavanje zapadnog globalističkog projekta. Onog projekta koji je Bugarskoj nepovratno oduzeo 2,5 miliona stanovnika, a doneo deindustrijalizaciju i neviđenu korupciju.

Stefan Janev (Foto: promiana.eu)

U skladu sa ulogom antiruskog sanitarnog kordona koju su Anglosaksonci dodelili državolikim teritorijama na potezu od Baltičkog do Crnog mora, te stalnim zahtevima Vašingtona da ove tvorevine povećaju izdatke za vojsku, novi ministar Zakov je već 12. maja izjavio kako je izdvajanje dva procenta iz državnog budžeta za odbranu – nedovoljno. Posebno kada se imaju u vidu planovi Sofije da od SAD kupi osam aviona tipa F-16. I dok je novi ministar odbrane planirao da uveća izdatke za odbranu, većinu Bugara brinulo je novo drastično pogoršanje njihovog ionako skromnog životnog standarda, kao posledice inflacije od 18 odsto, a u sferi industrijskih proizvoda čak 40 odsto.

Anesteziranje javnosti

Kada se vlada američkog đaka Kirila Petkova tokom marta i aprila suočila sa snažnim antiratnim protestima građana protiv aktivnog mešanja Bugarske u rat u Ukrajini, pad vlade odložen je prividnim kompromisom. Naime, bugarska vlada se početkom maja zvanično obavezala da neće prodavati oružje Ukrajini, ali da će zemlja pružati vojnotehničku pomoć kijevskom režimu, u vidu remonta borbene tehnike i aviona, kao i mašina i opreme za ukrajinsku namensku industriju.

Međutim, već tada je bivši direktor bugarske državne kompanije Kintex za trgovinu proizvodima namenske industrije Aleksandar Mihajlov izrazio sumnju da su bugarska preduzeća Terem i Avionams sposobna da remontuju ukrajinsku oklopnu tehniku i avione sovjetskog porekla, pošto rade s nekih 40 odsto mogućnosti, što je tek dovoljno za održavanje bugarske vojne tehnike. I dok je takva vojnotehnička podrška kijevskoj hunti mogla biti beznačajna, to se ne može reći i za prodaju bugarskog oružja i municije, koje je, prema Mihajlovu, neprekidno dostavljano Ukrajini, još od 2014. godine, „po staroj šemi, preko Češke, Slovačke i Poljske“.

Da je zvanična vladina priča o isključivo vojnotehničkoj pomoći Ukrajini puka demagogija, kojom se anestezirala nezadovoljna biračka većina koja je tražila od vlade zauzimanje neutralnog stava u odnosu na sukob u Ukrajini, još u maju je u intervjuu televiziji BTV potvrdio bivši bugarski ministar odbrane Angel Najdenov. Kako prenosi „Dojče vele“, Najdenov je rekao da će „Bugarska nastaviti da prodaje oružje Ukrajini“. Prema svedočenju Aleksandra Mihajlova, samo su poljski posrednici u periodu od sredine marta do kraja jula od bugarskih prodavaca kupili oružje i municije u vrednosti više od milijarde evra.

Prema pisanju bugarskih medija, „krvavi novac“ od prodaje oružja nisu zarađivali samo oligarsi i visoki zvaničnici bliski prozapadnim krugovima, već i Kornelija Ninova, aktuelni predsednik navodno proruske Socijalističke partije Bugarske, koja je kao ministar u vladi Petkova odobrila prodaju Poljskoj čak 4.200 tona oružja i municije. Tajna trgovina preko posrednika, koja se odvijala iza zvaničnog stava vlade Kirila Petkova da Bugarska neće prodavati oružje kijevskom režimu, trebalo je, prema pisanju ruskih medija, da ostvari tri cilja: donese u kratkom roku astronomsku zaradu pojedincima, podigne ugled bugarskoj vladi u Vašingtonu i izbegne rizik otvorenog izazivanja Kremlja. Skorašnja ogromna eksplozija u skladištu municije u nekadašnjoj kasarni u bugarskom gradu Karnobat što danas pripada poznatom bugarskom trgovcu oružja Emilijanu Gebrevu, koji je još 2014. godine s kijevskim vlastima zaključio ugovor radi prodaje oružja, pokazuje da su na Balkanu ovakvi poslovi postali odveć rizični.

Vojnotransportno čvorište

Prema navodima bugarske novinarke Tedi Angelove, naoružanje namenjeno kijevskom režimu iz Bugarske se prebacuje vazdušnim putem preko najveće američke avio-baze na Starom kontinentu u nemačkom Ramštajnu ili železnicom preko rumunsko-ukrajinskog graničnog prelaza Vadul–Siret–Dornešti. Prema svedočenju Angelove, krajem jula u bugarsku luku Burgas pristiglo je ne manje od 20 američkih tenkova tipa M1 Abrams, koji su prebačeni u druge NATO baze u regionu, dok na bugarski vojni aerodrom Bezmer dva do tri puta nedeljno sleću američki transportni avioni C-130 Herkules. Angelova tvrdi da je trenutno u toku „neprimetno jačanje snaga SAD i NATO-a na Kosovu“. Imajući to u vidu nije nimalo slučajno što je ministar odbrane Zakov 1. juna primio ministra odbrane tzv. Republike Kosovo Armenda Mehaja, i što je tom prilikom rekao kako će Bugarska pružiti svu pomoć tzv. Kosovu da postane član NATO-a i drugih međunarodnih organizacija.

Armend Mehaj i Dragomir Zahov sa delegacijama, maj 2022. (Foto: Instagram)

Praveći od Bugarske centralno transportno čvorište istočnog krila NATO-a, prozapadne marionetske vlasti iz Sofije istovremeno uključuju Bugarsku u svoje antiruske i antisrpske planove, što je dugoročno gledano visokorizično iz ugla bugarskih nacionalnih interesa. Bugarska će postati važno vojnotransportno čvorište tek izgradnjom za NATO strateški najznačajnijeg putnog i železničkog koridora, koji preko Prištine i Niša treba da poveže luke Drač i Burgas. Onog putnog i železničkog koridora čiju izgradnju, nažalost, podržavaju i aktuelne vlasti u Srbiji.

Iz ličnog iskustva

Primer Bugarske pokazuje da kolektivni Zapad lokalnim političkim elitama i oligarsima omogućuje da na ukrajinskom sukobu zarade ogroman novac, čime se odveć jasno potvrđuje da je kolonijalni model koji je balkanskim državama nametnut kroz članstvo u NATO-u i EU glavni izvor korupcije. Svu ekonomsku, geopolitičku i moralnu štetu od pristupanja Bugarske novoj antiruskoj koaliciji zapadnih „sila Osovine“ platiće, naravno, bugarski narod. Najpre kroz povećane izdatke za vojsku i istovremenu rasprodaju domaćeg naoružanja, potom kroz plaćanje neuporedivo skupljeg američkog tečnog naftnog gasa, ako ga zimus uopšte bude, a u budućnost ko zna još i kakvim i kolikim nacionalnim gubicima. Uostalom, odavno se već zna da je korupcija, po kojoj je Bugarska nadaleko poznata, plata kojom lokalno stanovništvo plaća lokalnu kolonijalnu upravu, pošto njeno izdržavanje nikada ne pada na pleća metropole.

S tim u vezi, pisac ovih redova nikada ne može zaboraviti svoj razgovor iz 2012. godine s Dragom Kosom, tek imenovanim inostranim savetnikom Agencije za borbu protiv korupcije, i njegovu potpunu nezainteresovanost za slučaj progona s posla jednog asistenta zbog ukazivanja na do danas sudski neokončanu najveću korupcionašku aferu u Srbiji svih vremena – aferu „Indeks“. Prvi intuitivni utisak, da ispred mene stoji NATO obaveštajac kome je isključivi cilj da pod vidom borbe protiv korupcije uspostavi sistem koji će onemogućiti resuverenizaciju Srbije (koja je nemoguća ukoliko Zapad institucionalno kontroliše sve tokove novca), potvrdilo je kasnije kretanje u službi ovog bivšeg slovenačkog policajca.

Drago Kos (Foto: Delo)

Pre dolaska u Srbiju Drago Kos je bio predsednik Grupe Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO), potom međunarodni komesar za borbu protiv korupcije u Avganistanu, a danas je po zasluzi inostrani član ukrajinskog komiteta za nadzor nad borbom protiv korupcije (NAKO) i savetnik agencije za borbu protiv korupcije tzv. Kosova. Likovi kakav je Drago Kos danas nam prodaju priču o malignom ruskom uticaju u politici balkanskih država, o opasnostima zavisnosti od ruskog gasa i nafte i navodnoj međunarodnopravnoj obavezi pružanja podrške teritorijalnom integritetu „propale države“ Ukrajine.

 

Naslov i međunaslovi: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/SERGEY DOLZHENKO

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u