Sto godina od pada Smirne ili o grčkoj katastrofi

Kako je bilo moguće da 2.500 godina istorije jednog brojčano malog ali po doprinosu evropskoj kulturi i civilizaciji velikog naroda nestane u nekoliko dana?

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je, pre nekoliko dana, u svom prepoznatljivom maniru, optužio Grčku za okupaciju ostrva u Egejskom moru uz pomorsku granicu sa Turskom, čak otvoreno zapretivši da će ,,kada dođe vreme preduzeti sve što je potrebno’’, te da ,,jedne noći možemo iznenada doći’’. Iako je ovakvih, sličnih, (pre)jakih izjava bilo i ranije, do sada su sa turske strane stizale optužbe za grčko naoružavanje (što u Atini demantuju), nominalno demilitarizovanih ostrva, ali ne i za njihovu okupaciju. Na sve ovo su se nadovezale i, već uobičajene, međusobne optužbe za narušavanje vazdušnog prostora, targetiranje sopstvenih borbenih aviona od strane suparničke avijacije ili PVO sistema, itd. Međutim, Erdogan je (očigledno svesno, namerno i proračunato, poručivši Grčkoj da ,,pogleda istoriju, jer ako ode dublje, cena će biti visoka’’ i ,,da se seti Izmira’’) podsetio na događaje od pre tačno 100 godina (septembar 1922.) i dirnuo u jako bolne i traumatične rane za Grke i Grčku – pad Smirne i etničko čišćenje grčkog stanovništva u Maloj Aziji, prisutnog na tim prostorima dva i po milenijuma, još od grčke kolonizacije u antičko doba.

Kako je i zašto do ovoga došlo? Kako je bilo moguće da 2.500 godina istorije jednog brojčano malog ali po doprinosu evropskoj kulturi i civilizaciji velikog naroda nestane u nekoliko dana? Kako je Smirna pala?

Grci su Smirnu (Izmir, poznat i kao Đaur Izmir – nevernički Izmir, kako su Turci zvali Smirnu, zbog ogromnog broja nemuslimana u njoj) praktično dobili kao nagradu za usluge koje su, ne uvek voljno, pružali Antanti u toku Prvog svetskog rata (Francuzi su im zauzeli Krf da bi tamo smestili srpsku vojsku i vladu, na grčkoj teritoriji se nalazio Solunski front, itd). Zauzeli su je još 15. maja 1919. pod formalnim obrazloženjem, zapravo čistim izgovorom, da im je cilj zaštita Grka u Smirni od nasilja Turaka. Učinili su to uz saglasnost Velike Britanije, Francuske i SAD, koje su, u toku Versajske mirovne konferencije, preko Grka htele da pošalju poruku Italijanima da malo ,,smanje doživljaj’’, jer su ovi, bez prethodnog dogovora oko podele osmanskih teritorija, još krajem marta i početkom aprila počeli da se iskrcavaju u oblasti Antalije (Adalije), na jugozapadu male Azije, a uz to su, u svojim planovima, i sami bacali oko na Smirnu.

Međutim, kako to obično biva, trijumfalizam pobedničke vojske (,,E, sad ćemo da im…’’) se vrlo brzo pretvorio u nasilje u kojem je stradalo ili ranjeno oko 350 Turaka. Uprkos tome što je, nekoliko dana kasnije, u grad pristigao visoki komesar Stergijadis, umerenjak po pitanju grčko-turskih odnosa, koji je odmah zaveo strogu disciplinu i kaznio počinioce, šteta je već bila nepopravljiva. Seme razdora je posejano. I ne samo to, ovi događaji će zapaliti fitilj turskog nacionalizma.

Grčki raskol

Da stvar bude još složenija, Grčku u to vreme, uprkos tome što su zauzeli Smirnu i što su bili na pragu ostvarenja Megali idea (Velika ideja, nacionalni program oslobođenja i ujedinjenja svih Grka ili, tendenciozno rečeno, stvaranja ,,Velike Grčke’’, nastao još 1844. godine, kad, koincidencijom, nastaje i Garašaninovo Načertanije), još drmaju i tresu posledice Nacionalne šizme (raskola, Etnikos dihasmos) 1916-1917. U čemu se sastojao raskol?

Elem, od 1910. sa povremenim prekidima, na mestu predsednika grčke vlade nalazi se Elefterios Venizelos. On je svojevrsni grčki ekvivalent Nikole Pašića. Liberal, nacionalista, čovek ogromnog intelektualnog, političkog, svakog drugog formata, ali i čovek koji izuzetno polarizuje grčko društvo. Elefterios, inače, na grčkom znači ,,Oslobodilac“, a na srpski se često kreativno prevodi i kao – Slobodan. Oko njega se okupljaju ,,venizelisti“. Na drugoj strani je kralj Konstantin I, koji okuplja ,,rojaliste“, mada je bolje reći – ,,antivenizeliste”, a zašto je tako ilustruje sledeći citat: ,,Postojali su venizelistički nacionalisti i antivenizelistički nacionalisti, venizelistički marksisti i antivenizelisticki marksisti. I bilo je hiljadu puta lakše venizelističkom nacionalisti da nađe zajednički jezik sa venizelističkim marksistom nego sa antivenizelističkim nacionalistom“. Situacija je u mnogo čemu podsećala na podele koje u Srbiji postoje u odnosu na ličnost aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića, ili ranije kad je u pitanju bio Slobodan Milošević.

Naravno, osim personalnog (za i protiv Venizelosa), postojali su još neki razlozi podela u grčkom društvu tada (Antanta – Venizelos ili Centralne sile – Konstantin, Megali idea nasuprot ,,Mala, ali časna Grčka’’ – Grčka koja je bila do tada tj. posle Balkanskih ratova), ali, zapravo, to se pre može opisati kao – Osma sednica. Dva tabora, čiji je pravi, suštinski sukob oko toga ko će uživati u privilegijama koje donosi vlast. I kako bi koja strana u kom trenutku nadvladala onu drugu, tako bi izvršila ,,diferencijaciju’’ tj. ,,čistku“ od vrha do dna u svim mogućim sferama života i popunjavala je svojim ,,zaslužnim prvoborcima“.

Kolorizovana fotografija Elefteriosa Venizelosa, bivšeg grčkog premijera i državnika (Foto: gr.pinterest.com)

Dakle, suma sumarum, grčka država i grčko društvo se u tom momentu nalaze u tzv. pretpolitičkom stanju u kome se, kao što je pokazano, ljudi ne okupljaju oko određenih ideja, agendi, ideologija ili politika (ili su one od sekundarnog značaja tj. služe samo kao paravan) već oko određenih osoba tj. ličnosti koje imaju kontrolu nad resursima bitnim za funkcionisanje date zajednice, odnosno, prozaičnije rečeno, ličnosti koje imaju – moć. Moć da dele, opet krajnje prozaično rečeno, novac, privilegije, sinekure, prinadležnosti ili kakve druge, kako bi to Branislav Nušić rekao, ,,koncesije’’, članovima svog tabora, u zavisnosti od njihove pozicije u samom taboru. Ovakvo stanje, odnosno način funkcionisanja može biti i izraz velikog siromaštva grčke države i društva u tom istorijskom trenutku i nije bilo karakteristično samo za Grčku, nego je daleko širi fenomen, poznat još od perioda osmanske vlasti na Balkanu, a kao što se može videti, prisutan je i danas.

Okidač za Nacionalni raskol je bio napad Bugarske na Srbiju septembra 1915. Venizelos i vlada traže od Francuske I Velike Britanije da pošalju trupe u Solun i odatle pokušaju da pripomognu Srbiji. Kralj prvo pristaje, pa naprasno odbija (pored ostalog i zbog svojih dinastičkih veza, preko supruge, sa nemačkim dvorom, čiji značaj ne treba preuveličavati) i traži od Venizelosa ostavku. Dobija je, a u decembru su bili izbori koje venizelisti bojkotuju, pod obrazloženjem da je ,,kralj prekršio svoja ustavna ovlašćenja’’. U međuvremenu se formira Solunski front, a u avgustu 1916. grupa venizelističkih oficira vrši državni udar u Solunu, pa Venizelos formira ,,privremenu vladu“ uz podršku Antante. Pokušaj Antante da u decembru nametne rojalistima kontrolu, iskrcavanjem u Pireju, propada i zavodi se pomorska blokada rojalističke Grčke.

Ipak, pritisak Antante je prevelik i kralj Konstantin odstupa sa prestola, mada ne zvanično, i odlazi iz zemlje u junu 1917, a nasleđuje ga mlađi sin Aleksandar. Venizelos se još krajem maja vratio u Atinu i Grčka konačno i formalno ulazi u rat na strani Antante, a učestvuje i u proboju Solunskog fronta. Onda, kao što je već rečeno, maja 1919. grčke trupe ulaze u Smirnu u kojoj je, prema Ričardu Klogu, britanskom istoričaru, živelo više Grka nego u Atini, mada za celu oblast nije baš bilo najjasnije ko je u tom momentu činio onih famoznih 50 odsto + jedan.

Sporazum iz Sevra

Avgusta 1920. u Sevru dolazi do mirovnog ugovora, potpisanog između vlade  Osmanskog carstva (tačnije, onoga što je od njega ostalo) i sila Antante, kojim je trebalo da se izvrši rasparčavanje Osmanskog carstva tj. podela osmanskog nasleđa. Francuzi su dobili Liban i Siriju, a Britanci Irak, Palestinu i Jordan. Predviđeno je stvaranje autonomnog Kurdistana (u nejasnim granicama), nezavisne Jermenije (u istočnoj Anadoliji, na granici Gruzije i današnje Jermenije, odnosno Irana, od Jermena koji su uspeli da prežive genocid od 1915. pa do tada). Moreuzi Bosfor i Dardaneli se stavljaju pod međunarodnu upravu, a u Anadoliji se dele interesne zone između Italijana, Francuza i Britanaca. Sevr je dodelio Grcima istočnu Trakiju (evropski deo Turske danas), ostrva Imbros i Tenedos (pred ulaz u Dardanele) i, konačno, oblast Smirne. Na grčku nesreću, a i nesreću ostalih, turski nacionalisti (Velika nacionalna skupština, poznata i kao ,,vlada u Ankari’’), na čelu sa Mustafom Kemal-pašom, kasnije nazvanim Ataturk (,,Otac Turaka’’), ugovor nikada nisu ratifikovali.

Ugovor u Sevru je, pored ostalog, predviđao i da oblast Smirne ostane još pet godina pod grčkom okupacijom, iako i dalje pod formalnim turskim suverenitetom, ali, ukoliko nakon tih 5 godina tamošnja skupština, koju je tek trebalo oformiti, to zatraži, onda se pripaja Grčkoj, s tim što je Društvo naroda moglo da zatraži i – referendum. Venizelos se nadao da će onih „50 odsto + 1″ moći da obezbedi doseljavanjem Grka iz ostatka Male Azije (Kapadokija, Pont, priobalje Mramornog mora, itd). Istovremeno, zbog turskog odbijanja ratifikacije ugovora, započinje rat niskog intenziteta.

Izgledalo je da se ostvaruje Megali idea o Grčkoj ,,na dva kontinenta (Evropa i Azija) i pet mora (Jonsko, Sredozemno, Egejsko, Mramorno i Crno)“, ali ne lezi vraže.

Mehmed Hadi Paša potpisuje Sporazum iz Sevra, 23. avgust 1920. (Foto: Bettmann/CORBIS)

U oktobru, dva meseca posle Sevra, grčki kralj Aleksandar umire od sepse, pošto ga je ujeo majmun, kućni ljubimac. To je odmah otvorilo pitanje nasleđa prestola, a samim tim i Nacionalni raskol, posto su izbori bili zakazani sledećeg meseca. Antivenizelisti, iza kojih je provirivao i bivši kralj Konstantin su odmah videli svoju šansu i ostvarili 246 od 370 poslaničkih mesta (Venizelos je čak izgubio svoje), između ostalog i zbog toga sto je Grcima bilo muka od rata, a oni su u kampanji osuđivali njegovo dalje produžavanje. Naravno, čim su uzjahali na vlast, nastavili su rat. Odmah je, početkom decembra, organizovan i namešteni referendum za povratak kralja Konstantina, uprkos protivljenju Francuske i Britanije, ali i Italije. Obračun sa ,,mračnim poraženim snagama bivšeg režima“ ni ovde nije izostao, a nije mimoišao ni komandni kadar u Maloj Aziji, što je imalo negativne posledice po borbeni moral, poverenje među oficirima i vojnicima, itd.

Italijani i Francuzi su povratak kralja Konstantina iskoristili kao povod, odnosno izgovor, za lagano odustajanje od svojih pretenzija na teritorije u Maloj Aziji, kao i za približavanje turskoj strani. Baš u to vreme dolazi do prvog grčkog ozbiljnijeg poraza kod Inona, januara 1921. Od druge polovine februara do polovine marta održana je mirovna konferencija u Londonu na kojoj su i Grci i Turci odbili predlog saveznika koji je, pored svega ostalog, predviđao i da se Smirna vrati Turskoj, uz pravo Grka da u njoj imaju svoj garnizon. Petnaesak dana nakon konferencije, usledio je novi grčki poraz, ponovo kod Inona. U aprilu 1921, svi saveznici su proglasili neutralnost, mada to nije smetalo Francuzima i Italijanima da prodaju oružje Turcima, što je već uveliko, iz svojih razloga, činila i sovjetska Rusija. Britanci, konkretno, premijer Lojd Džordž, zadržali su se na filohelenskim izjavama, prepunim ljubavi, pažnje i razumevanja.

Ostavljeni na ledini

Grci su, praktično, ostavljeni sami, na ledini, sa Turcima. Pokušaj da stignu do Ankare i tako nateraju Turke da prihvate Sevr, u ofanzivi pokrenutoj s proleća 1921, zaustavljen je na reci Sakarji avgusta-septembra 1921, oko stotinak kliometara od Ankare. Mesec-dva dana nakon zaustavljanja ofanzive, 20. oktobra, Francuzi sklapaju mir sa vladom u Ankari, uz koncesije francuskim kompanijama za izgradnju železnice, a još u junu, dok je grčka ofanziva dobro išla, to su učinilii i Italijani u zamenu za pravo eksploatacije uglja u Turskoj.  Grci u martu 1922. očajnički prihvataju britanski mirovni predlog koji sada, nota bene, predviđa povlačenje grčkih snaga iz Male Azije i protektorat Društva naroda nad Grcima u Maloj Aziji. Turci su glatko odbili sporazum.

Turci krajem avgusta pokreću napad i 30. avgusta odigrava se poslednja bitka grčko-turskog rata. Taj dan se danas u Turskoj obeležava kao Dan pobede i posvećen je oružanim snagama. Grci su razbijeni i naterani u haotično, bezglavo povlačenje ka obali Male Azije. Dana 8. septembra Smirna je evakuisana. Narednog dana, 9. septembra, Turci ulaze u Smirnu. Taj dan je Ataturk kasnije uzeo kao datum osnivanja svoje partije, Republikanske narodne partije koja će u narednim decenijama, sa povremenim prekidima, vladati Turskom, a danas predstavljati najjaču opozicionu partiju u turskom parlamentu.

Iako u početku uglavnom miran, ulazak Turaka u Smirnu je, razume se, ubrzo doveo opet do onog ,,E, sad ćemo da im …“. Započele su pljačke, uništavanja, ubistva, silovanja, najpre u jermenskoj, a onda i u grčkoj četvrti grada. Grčki mitropolit Hrizostom je linčovan, razvlačen po ulici od besne turske rulje i na kraju ubijen. Od nasilja i ubistava nisu bili pošteđeni ni pojedini stranci koji su se zatekli u Smirni. Četiri dana kasnije, 13. septembra u jermenskoj četvrti izbio je požar, koji se vrlo brzo proširio i na grčku četvrt.

Egzodus koji je započeo još prethodnih dana sada se pretvorio u bezglavu bežaniju na brodovima ili čak na čamcima, od kojih su se pojedini i prevrtali od težine. Tačan broj mrtvih se, naravno, ne zna. Procenjuje se na deset do sto hiljada Grka i Jermena. Klog u svojoj knjizi ,,Istorija Grčke novog doba“ (prevedena kod nas) navodi broj od 30.000. Broj izbeglih u tom prvom talasu se procenjuje na 150-250.000. Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka bilo je još živih ljudi koji su pamtili prizor ,,kako gori Smirna“.

Kako primećuje Klog: ,,Tako je na žalostan način naglo okončano 2500 godina dugo grčko prisustvo u Maloj Aziji. Neuhvatljiva vizija ‘Velike ideje’ sagorela je u pepelu Smirne“.

U Grčkoj se ovi događaji nazivaju – ,,(Maloazijska) Katastrofa“ (okretanje naglavačke, prevrtanje, uništenje, propadanje, propast), a 1922. se smatra jednom od najgorih godina grčke istorije.

Ugovor iz Lozane

I dok su i izbeglice i vojska pristizale na grčka ostrva i grčko kopno, venizelistički nastrojeni oficiri na čelu sa pukovnikom Plastirasom preuzeli su vlast državnim udarom. Kralj Konstantin je abdicirao i oteran je u egzil, a, kako to obično biva, krenuo je lov na krivce i žrtvene jarce. I ovde je bilo optužbi za veleizdaju, međusobnih prepucavanja ,,ko je izdao/prodao Smirnu“, pa je osam političara i vojnih lica, među kojima trojica predsednika vlade (Gunaris, Stratos, Protopapadakis) u tom periodu i glavnokomandujući maloazijskih snaga Hadžianestis, izvedeno pred preki revolucionarni sud i osuđeno (šest od osam) na smrt zbog navodne ,,veleizdaje“. Optužbe su, naravno, bile besmislene, jer namerne veleizdaje nije bilo, što je u jednom govoru pred parlamentom kasnije priznao i Venizelos. Ali, i ovde je ,,neko morao da bude kriv“.

Venizelos se vraća na vlast, ali i njemu i Revolucionarnom komitetu je bilo jasno da je rat izgubljen, iako su imali neka razmišljanja, dodatno podstaknuta ohrabrenjima i inicijativama Lojda Džordža, da ga nastave, makar na tračkom frontu. Kako Lojd Džordž nije uspeo da dobije podršku Francuza za novu intervenciju u kojoj bi Britanci opet ginuli ,,do poslednjeg Francuza’’, a takođe ni vlada britanskih dominiona, kojima nije bilo do još jednog Galipolja, od ovoga se odustalo, a sam Lojd Džordž je pao sa vlasti.

Nova britanska vlada je vrlo brzo inicirala mirovne pregovore i, u novembru, počinje mirovna konferencija u Lozani, koja se završava mirovnim ugovorom jula 1923. kojim se, između ostalog, poništavaju svi teritorijalni dobici Grčke iz Sevra. Što je još važnije, još u januaru je potpisan sporazum o razmeni stanovništva između Grčke i Turske, čime se praktično formalizovalo ono što je već (u)činjeno nekoliko meseci, pa i godina unazad, plus dodatna ,,humana preseljavanja“. Venizelos je imao sličnu ideju i uoči 1914. kao moguće rešenje, mada u manjem obimu.

Turska delegacija neposredno nakon potpisivanja Lozanskog sporazuma (Lozanski mir)

Kao posledica ovog sporazuma, a i ranijih dešavanja, iz Male Azije u Grčku je preseljeno oko 1.100.000 pravoslavaca, dok je na drugoj strani, iz Grčke u Malu Aziju otišlo oko 380.000 muslimana. Namerno je rečeno pravoslavaca i muslimana, zato sto je u sporazumu kao osnov za preseljenje uzeta veroispovest, a ne jezik ili nacionalna svest (,,Religija kao vododelnica nacije’’, M. Ekmečić). To je dovodilo i do apsurdnih situacija jer su mnogi pravoslavci govorili turski (Turci pravoslavci), dok su mnogi muslimani, naročito sa Krita, govorili – grčki (Grci muslimani). Mnoge izbeglice iz Male Azije, za koje se vidi, po imenima i prezimenima, da su bili Grci, često nisu znale drugi jezik osim turskog. Ako su i pričali grčki, to je ili bilo narečje sa Ponta (Trabzon, odnosno Trapezunt, Sinop(a), itd) ili Kapadokije (Kayseri – Cezareja, Konya – Ikonijum, Niğde – Nigdis) ili je to bila katarevusa, ,,književni jezik“ učen u skolama, znatno različit od dimotiki (narodni jezik).

Za te ljude, izbeglice i njihove potomke u savremenom kontekstu postoji naziv – Romios tj. ,,Romeji” – ,,Rimljani“, ljudi koji su nekad živeli na području Romejskog (Rimskog) carstva tj. Vizantije. Iz razmene su izuzeti Grci iz Carigrada (tada ih je bilo oko 100-120.000), ostrva Imbros i Tenedos (Gokčeada i Bozdžada) i muslimani (Turci, ali i bugarski muslimani – Pomaci) iz grčkog dela Trakije tj. zapadne Trakije, sa centrom u, ovih dana i meseci medijski aktuelnom, Aleksandropolisu (Dedeagač), dobijene od Bugarske mirom u Neiju 1919. Takođe, nevezano za razmenu Grčka-Turska, Grčka je morala da primi još oko 100.000 svojih sunarodnika iz Rusije i iz Bugarske. Jedan deo ih je ostao u Rusiji. To su tzv. Kavkaski Grci i Grci sa Krima i severne obale Crnog mora. Jedan od tih Kavkaskih Grka, verovatno najpoznatiji, jeste Ivan Savidis, vlasnik PAOK-a.

Prijem i integracija tih izbeglica nisu baš tekli sasvim glatko, budući da su stanovnici ,,stare“ Grčke – paleoeladiti gajili jake predrasude prema svojim sunarodnicima, pa su ih, posprdno, nazivali jaurtovaptismeni (kršteni u jogurtu), zbog široke upotrebe jogurta u njihovoj, inače znatno boljoj, ishrani. Sa druge strane, Grci iz Male Azije, pošto su mahom živeli po velikim, urbanim, kosmopolitskim centrima poput Smirne, paleoladite su smatrali za ,,palančane’’ i primitivce. Na sve postojeće podele u tadašnjem grčkom društvu, sada se javila i ova, a takođe i nostalgija za ,,izgubljenim zavičajima“ (hamenes patrides). Formirane su i posebne izbegličke četvrti po predgrađima, pa i čitava naselja, dobar deo, ako ne i većina, ih je sastavljao kraj sa krajem i bio sklon radikalnim političkim strakama, itd. A neki su, kao Aristotel Onazis, čija je porodica živela u Smirni pre rata, uspeli da se snađu.

Jedini izlaz

Kako primećuje Klog u svojoj knjizi, napisanoj 90-ih, sa prostorne i vremenske distance od 70 i više godina: ,,Ovo čupanje ljudi iz njihovih korena prouzrokovalo je strašne patnje, ali čini se da drugog realnog izlaza nije bilo. Događaji iz prethodnih godina, krug zločina i osvete, uništili su svaku mogućnost za miran zajednički život Grka i Turaka“. Ipak, sada su svi Grci, odnosno najveći broj njih, konačno živeli – u jednoj državi. Ali ne onako kako je to prvobitno bilo zamišljeno.

Na kraju krajeva, kakav su stav izbeglice imale prema Venizelosu i novim vlastima, Venizelosu koji je i započeo celu agresivnu, iredentističku, oslobodilačku avanturu (tačnije i preciznije, njeno sprovođenje, pošto je sama ideja, kao što je već ukazano, starija od samog Venizelosa), koja je na kraju doživela – katastrofu?

Manji broj se okreće grčkim komunistima, ali se i tu vrlo brzo hlade zbog insistiranja Kominterne na nezavisnoj Makedoniji, koja bi obuhvatala i grčki deo, gde je najveći broj izbeglica i naseljen, dok je najveći broj izbeglica, Venizelosa – obožavao.

Opravdanje, izgovor, kako god, nađen je u tome da nije on kriv za poraz, nego ,,domaći izdajnici’’ – rojalisti i mahinacije stranih sila, što nije suštinski bilo sasvim netačno, ali ovakav stav se može posmatrati kao još jedan dokaz ili ilustracija onog pretpolitičkog stanja o kome je bilo reči – dakle, nije bila loša ili pogrešna ideja ili politika koja je dovela do ,,maloazijske katastrofe’’, nego su, eto, neke ličnosti samo pogrešno ili loše sprovele ideje ili politiku, koje bi neke druge ličnosti, samo da su u datom momentu bile na vlasti, sprovele bolje.

Iz svega ovoga, naravno, ne sledi da je Megali idea izraz ,,duha vremena’’ u kome je nastala i u kome je bila sprovođena i, što je najvažnije naglasiti, ni po čemu različita od ostalih balkanskih ili evropskih ideja toga doba (Ujedinjenje Italije i Nemačke u 19. veku, Velika Rumunija – Romania Mare, Sanstefanska Bugarska iz 1878, Italia Irredenta, Ugarska u granicama zemalja krune Sv. Stefana, ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda, pa i šira, jugoslovenska ideja, šta god danas mislili o njoj, itd.), bila sama po sebi – loša. Kao što se može uočiti, poraz Megali idea, odnosno grčke nacionalističke politike, značio je, na drugoj strani, trijumf turske nacionalističke politike. Dakle, u istoriji, pa i u politici, bitan je samo – krajnji rezultat. A krajnji rezultat zavisi od mnogo faktora, a ne samo od ,,kvaliteta’’, ,,koherentnosti’’, ,,održivosti’’, ,,ubedljivosti’’, ,,pravednosti’’, itd, određene ideje ili politike ili (ne)sposobnosti i (ne)doraslosti ličnosti koje je sprovode.

Zastave Kipra, Grčke, Turske i kiparskih Turaka u tampon zoni pod kontrolom Ujedinjenih nacija, Kipar, 6. jul 2017. (Foto: REUTERS/Yiannis Kourtoglou)

Venizelos je bio omiljen, čak i kad je 1930. sa Kemalom Ataturkom potpisao ugovor o prijateljstvu (Ankarska konvencija) i to po cenu (po)priličnih grčkih ustupaka oko odštete za nepokretnu imovinu koju su Grci iz Male Azije bili primorani da napuste. Da apsurd bude još veći, Venizelos je, bezuspešno, Ataturka predložio za Nobelovu nagradu za mir, a narednih par godina će biti vrlo aktivan u pregovorima oko zaključivanja Balkanskog pakta između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke, sklopljenog 1934. u vreme kada on više nije bio na vlasti.

Samo 18 godina kasnije, a 30 godina nakon 1922. i ,,Katastrofe’’, u potpuno izmenjenoj, kako bi se to danas eufemistički reklo, ,,političko-bezbednosnoj arhitekturi’’ Evrope i sveta posle Drugog svetskog rata, Grčka i Turska će, zajedno, te 1952. pristupiti NATO paktu i predstavljati njegovo južno krilo, odnosno bedem protiv izlaska SSSR-a na Mediteran. U NATO-u će i ostati do današnjeg dana, uprkos povremenim velikim napetostima (Prva kiparska kriza pedesetih, zatim druga i treća šezdesetih, da bi sve kulminiralo turskom invazijom na Kipar 1974. godine). Sve tri krize su, između ostalog, imale za posledicu i skoro kompletno iseljavanje Grka iz Istanbula (takođe i sa Imbrosa i Tenedosa) kao i stalne tenzije između dve države i dva naroda, koje idu i do otvorenog zveckanja oružjem (kriza oko Imije 1996.) i bliskih susreta turskih i grčkih vojnih aviona u pograničnim područjima poslednjih godina, meseci, pa i dana.

 

Miloš Mišić je diplomirani istoričar iz Kovina. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u