D. Tanasković: Srbi su imuni na ideološke podvale globalizma

Ideološko-politički feminizam, globalni LGBT front i ekstremni ekologizam „zelenih” ima za cilj relativizovanje i poništavanje temeljnih tradicionalnih vrednosti, nacionalnih, verskih i kulturnih identiteta

Bez političkog pluralizma nezamislivi su zrela društvena zajednica i dinamika demokratskog javnog delovanja i odlučivanja. Ipak, on ne bi smeo da se izrodi u ukidanje sposobnosti sadržajne komunikacije i odgovorne saradnje između onih kojima su građani izbornom voljom poverili da tokom svoga mandata odlučuju o sudbini nacije i države. Nešto nade budi, kako izgleda, uspešno formiranje skupštinskih odbora. Videćemo… Sve što rekoh nije nikakva politikološka ekspertiza, jer za takvu nisam kvalifikovan, već razmišljanje jednog zabrinutog građanina.

Ovako, u intervjuu za Novosti, konstatuje profesor Darko Tanasković, diplomata, orijentalista, pisac… Na pitanje kako vidi događanja u Ukrajini gde je otvorena Pandorina kutija, Tanasković kaže:

– Kažete da je otvorena Pandorina kutija i može se opravdano upotrebiti ova metafora. Ja bih, manje elegantno, rekao da je rat u Ukrajini neizbežno pucanje čira jednog odavno poremećenog stanja svetskog organizma, stanja koje se na različite upozoravajuće načine već poduže ispoljava i stalno pogoršava upornim i bezobzirnim delovanjem onih moćnika koji bi da čitavu planetu i celo čovečanstvo globalistički podrede svojoj volji i interesima. Sve to pod maskom zalaganja za ideale demokratije i ljudskih prava, prema kojima se u stvarnosti odnose krajnje selektivno i liberalistički totalitarno, nespremni da uvaže bilo čiju ravnopravnost i suvereno pravo na uređivanje sopstvenog života.

Kako ocenjujete snažan odjek događanja u Ukrajini na živote naroda u celom svetu?
– Pošto je reč o sukobu kakav nije viđen posle Drugog svetskog rata, čije razmere i implikacije, a pre svega priroda i suštinski smisao, daleko prevazilaze prostore na kojima se odvijaju borbena dejstva, on se odražava posvuda, produbljujući postojeće antagonizme, povećavajući tenzije i stvarajući nove probleme. Ta krizna dinamika naročito je izražena na evroazijskoj „šahovskoj tabli”, ali se na razne načine oseća i osećaće se u celom svetu.

A na Balkanu?
– Balkan je posebno složen region, sa mnogo unutrašnjih protivrečnosti, otvorenih i latentnih neslaganja i sporenja, a uz to je i oduvek granično područje u koordinatama geopolitičkih projekcija interesnih sfera velikih i makroregionalnih sila. Razumljivo je, stoga, da se međunarodna situacija stvorena ratom u Ukrajini ovde reflektuje kroz pojačane pritiske sa strane i pokušaje većine lokalnih aktera da se konjunkturno pozicioniraju, odnosno svrstaju i deluju na način za koji procenjuju da će im doneti najviše koristi, po pravilu nauštrb onih koje smatraju svojim regionalnim rivalima.

Odavno je rečeno da velike krize, pored toga što uzrokuju velike probleme, onima koji raspolažu sposobnošću da vide dalje od neposredne ustalasane pojavnosti mogu nagovestiti i neke nove izglede ili bar put ka njima. Viševekovna pretežno nesrećna balkanska iskustva morala bi, uz preduzimanje razumljivih samozaštinih mera regionalnih subjekata, usmeriti i ka realističnom sagledavanju horizonata svima korisne saradnje u oblastima u kojima je to ostvarljivo, pošto su geografskom i geoekonomskom logikom prirodno upućeni jedni na druge. U suprotnom, pretrpeće i ovoga puta veću štetu od one koja je neminovna.

Jedna od glavnih tema u javnosti prethodnih dana je otkazivanje „Evroprajda”. Šta vi mislite o tome?
– U trenutku dok razgovaramo, najaktualnije je pitanje, oko koga se žestoko lome koplja i u zemlji i u delu međunarodne zajednice, održavanja „Evroprajda”, odnosno jednonedeljno okupljanje predstavnika evropskih pokreta homoseksualaca i transrodnih osoba u Beogradu. Držim da je s obzirom na niz okolnosti, razložno ove godine odustati od takve manifestacije u našem glavnom gradu ili je otkazati, odložiti ili zabraniti, što su sve izrazi kojima se pribegava u zavisnosti od toga ko se obraća javnosti i koja mu je ciljna grupa. Od sporednog je značaja šta ja uopšte lično mislim o ovakvom načinu masovnog provokativnog demonstriranja sopstvene seksualne orijentacije i zašto bi se u vezi sa tim aktivnostima upotrebljavala reč „ponos”. Međutim, ovaj fenomen je već postao svetska činjenica i deo koreografije odmeravanja društvenog uticaja i moći, na šta je krajnje upitno koliko se danas može globalno delovati, dok lokalno sve mogućnosti još uvek nisu iscrpljene.

Veliku štetu nanosi nam, kako kažete, ostrašćena ideologizacija, odnosno nasilno nametanje rodno osetljivog jezika, zelenih, LGBT.
– Želeo bih da ukažem na simptomatičnu i koordinisanu ideologizaciju i politizaciju triju pokreta koji su rođeni kao reakcija i odgovor na realno postojeće društvene probleme sveta i u početku bili nesumnjivo potrebni, pozitivni i progresivni. Reč je o borbi za prava i ravnopravnost žena, brizi za dramatično ugroženo prirodno okruženje i zalaganju za ukidanje diskriminacije ljudi homoseksualne orijentacije. Međutim, pomenute aktivnosti i organizacije koje su se njima bavile izrodile su se u moćne grupe za pritisak, sa ciljem posrednog, ali i nametljivog uticaja na stanje u društvima, usmeravanje socijalnih procesa i transformisanje mentaliteta. Sve to se radi u sklopu projekta relativizovanja i poništavanja temeljnih tradicionalnih vrednosti, nacionalnih, verskih i kulturnih identiteta, a zarad afirmisanja bezlično i beslovesno nivelisanog liberalno-globalističkog modela svetskog poretka. Tako su nastali ideološko-politički feminizam, tzv. globalni LGBT front i ekstremni ekologizam „zelenih”, sa tendencijom klizanja u ekofašizam.

Parlamentarni život je ovih dana u žiži interesovanja. Šta po vama Srbija može da uradi sa stanovišta svog političkog kapaciteta unutar zemlje?
– Ono što je za razliku od prethodnog saziva Skupštine, svakako pozitivna novina jeste prisustvo predstavnika opozicije u sali. Sve ostalo, a naročito utisci sa konstitutivne sednice, ne upućuje, nažalost, na preveliki optimizam. Niska kultura političkog dijaloga i dalje je boljka neprebolna naše društvene stvarnosti, a spremnost za pristojno i konstruktivno verbalno opštenje sa neistomišljenicima, bar javno, odsutna iz najvišeg narodnog doma. Za većinu poslanika, onih koji uzimaju reč, kako iz redova vlasti tako i opozicije, izgleda da je najvažnije ironičnim grimasama, nipodaštavajućim cerekanjem i mahom pseudoduhovitim utucima, a ponekad i lupanjem o klupe, „nadmašiti” one iz suprotnog tabora, koji se ne doživljavaju kao skupštinske kolege i politički suparnici na zajedničkom poslu, već gotovo neprijatelji.

Šta mislite, zašto je to tako?
– To je odraz raspolućenosti i duboke ideološke, ali i interesne, podeljenosti naše, uslovno rečeno, političke elite, u čemu ona, rekao bih, verno ne odražava stanje u narodu, ali ga sluđuje i uporno upućuje na svađu, a ne na sabiranje nacionalnih snaga za suočavanje sa ozbiljnim iskušenjima u kojima se, i izazove pred kojima se Srbija objektivno nalazi. Bio bih mnogo spokojniji kad bi se poslanici izražavali na način jednog Vladete Jankovića, iako mu neki zameraju protokolarnu uzurpaciju uloge privremenog predsedavajućeg, ili, recimo, Marine Raguš…

Kako okom iskusnog diplomate vidite sve ono što može da se podvede pod pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji?
– Teško je i krajnje nezahvalno utvrđivati kurs srpske spoljne politike i krmaniti njenim državnim brodom u sadašnjim (a i svagdašnjim) prilikama. Srbima i Srbiji nije suđeno da ih ne zapljusnu talasi bar nekog većeg potresa na međunarodnom planu, a pogotovo na evropskom kontinentu i u Sredozemlju. Libim se, zato, da sa informisanošću i odgovornošću jednog penzionera određenije odgovorim na ovo vaše pitanje. Izneću, ipak, kako se meni čini da stoje stvari, teku procesi i kako bi se, ako je to moguće, valjalo postavljati. Pre svega, u neminovnom usklađivanju političke taktike sa tokom promenljivih, ali uglavnom nepovoljnih kretanja u međunarodnim odnosima, ne bi se smeli ugroziti naši temeljni i vitalni državno-nacionalni interesi.

Lakše reći, nego učiniti, pogotovo s obzirom na to da smo u Srbiji daleko od bazičnog konsenzusa o tome šta su nam ti interesi. Zatim, mora se održavati što intenzivnija komunikacija sa svim relevantnim činiocima u međunarodnoj zajednici, a naročito sa onima koji nam dokazano nisu skloni. Bez obzira na sve, daleke obale EU su prirodan horizont naše plovidbe, ali ne i neposredno odredište koje bi u svim aspektima determinisalo njen kurs.

Koliko bi eventualno uvođenje sankcija RF naštetilo Srbiji?
– Sankcije Rusiji nikako ne treba uvoditi, jer bi njihov efekat i za Rusku Federaciju i za one koji nas teraju da ih uvedemo bio samo simbolički značajan, a za nama bi ta simbolika donela veoma konkretne negativne posledice. Iako nesumnjivo ima svoje velikosilske interese i manire, Rusija se o nas do sada ni u čemu bitnom nije ogrešila, drži se prijateljski i saveznik nam je u vezi sa nekim našim najvažnijim nacionalnim, a i egzistencijalnim pitanjima i brigama.

Čisto međunarodnopravno posmatrano, Ruska Federacija jeste izvršila napad na državni suverenitet i teritorijali integritet Ukrajine, što Srbija zvanično nije osporila. Ali, bilo bi krajnje pogrešno i štetno, kako se sa Zapada i iz malog dela domaće javnosti imperativno traži, protezati gornju konstataciju na plan istorijskog, politikološkog i realpolitičkog, a naročito moralnog tumačenja i ocenjivanja situacije i na osnovu takve interpretacije, izvoditi argumente za ukupno antirusko postavljanje, kakvo je usvojeno i do histerične opsesivnosti dovedeno na tzv. kolektivnom Zapadu, premda se i u tom frontu javljaju prve pukotine. Stvari su neuporedivo slojevitije i složenije.

Kako vidite situaciju u Crnoj Gori i kakva je vaša vizija njene bliske budućnosti i opstanka Srba u njoj?
– Posle veličanstvene mirne „litijske narodne revolucije”, kao što se moglo i očekivati, Crna Gora prolazi kroz složen i protivrečan tranzicijski period, sa mnogo iskušenja i nepoznanica, ali je moje duboko ubeđenje da ukupno društveno kretanje teče u pozitivnom smeru, odnosno ka normalnosti. Tokom prethodnog tridesetogodišnjeg perioda vlasti DPS, odnosno Mila Đukanovića, stvoren je i učvršćen sistem koji institucionalno, interesno i mentalno nije lako razmontirati.

Uostalom, Đukanović je i dalje predsednik, a njegova stranka pojedinačno ima najviše poslanika u parlamentu. Biće potrebna bar dva izborna ciklusa da se politička slika Crne Gore razjasni i stabilizuje. Danas nije moguće obrazovati iole stabilniju i trajniju parlamentarnu većinu, jer su politički subjekti, odnosno stranke, vrednosno, ideološki i programski izrazito heterogeni i uzajamno nepoverljivi, a postoje i određene liderske ambicije i surevnjivosti između najistaknutijih političara. Pored toga, značajan je upliv inostranog faktora, pa tako neki zvaničnici sa Zapada dopuštaju sebi da otvoreno izjavljuju ko bi, a ko ne bi trebalo da uđe u sastav koalicije za formiranje vlade.

Bolje sa komšijama

Kako vidite naše odnose sa susedima?
– Potrebno je, uprkos svim preprekama, dosledno unapređivati ili bar konstruktivno normalizovati odnose sa susedima, što je imperativ svake odgovorne spoljne politike i važan preduslov njenog što rasterećenijeg planiranja i operacionalizacije u vezi sa ključnim i trajnim državno-nacionalnim prioritetima. Mislim, takođe, da bi, na način primeren svojoj najvišoj nadležnosti i odgovornosti, Narodna skupština trebalo da se u strategijskom smislu više posvećuje problematici spoljne politike.

Crna Gora i Temeljni ugovor sa SPC

Da li pozitivno ocenjujete dosadašnju ulogu crnogorskog premijera Abazovića?
– Potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom od strane preduzimljivog premijera Dritana Abazovića ima poseban i dalekosežan značaj. To je ohrabrujući znak političke odgovornosti i razumnog pragmatizma, za koje se valja nadati da će postepeno osvajati sve širi prostor u crnogorskom društvenom i političkom ambijentu.

 

Autor Mila Milosavljević

 

Izvor Večernje novosti, 11. septembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u