Pitate me već danima šta se dešava u Harkovskoj oblasti. Iskreno, nemam neke tajnovite izvore, znam isto koliko i svako drugi ko pažljivo prati razvoj i ne volim da donosim zaključke preko kolena. Situacija je i dalje dinamična, no sada se već može izvršiti prva ruka zaključivanja. Prvo da kažem da sam za neke stvari bio u pravu, a za druge u krivu.
Pogrešio sam kada sam očekivao da nema šanse da se Ukrajinci probiju čak do Kupjanska, a kamo li da ga zauzmu (bar njegov zapadni deo). Istini za volju niko, uključujući i njih same, nije očekivao ovakav uspeh. Takođe sam pogrešno očekivao da će ruski protivnapad rezultirati velikom bitkom u susretu negde između Kupjanska i Ševčenkova. Ali me instinkt nije prevario kada sam zaključio da sve ovo nije neka premudra varka da se Ukrajinci uvuku u zasedu na otvorenom i da im se tu uništi cvet vojske, kako su mnogi tvrdili prvih dana.
Odmah ću da se osvrnem na ono što znam da ćete primetiti:
1) Ne mislim da se radi o nekoj političkoj predaji jer ovo nije Klauzevic na Balkanu, ovde su ulozi daleko veći i Moskva svakako nema šta da dobije, niti joj neko nešto nudi.
2) Ne mislim da je „kontraofanziva“ na Hersonu bila varka, iako to deluje kao zavodljiva ideja – datumi za tako nešto se ne poklapaju i Oružane snage Ukrajine (VSU) su zaista imale dobre namere sa znatnim ešaloniranim potencijalnom, ali je naišla na tvrdo. Mislim da se pre radi o strategiji probnih napada na više pravaca, pa gde upali, tamo se šalju pojačanja. To su isto, samo na operativnom nivou, probali i na Hersonu.
Ovo je ne samo nesumnjivo najveća pobeda VSU još od zauzimanja Slavjanska u aprilu 2014. već bezmalo jedina pobeda od zauzimanja Slavjanska u aprilu 2014. Ono što celu stvar čini gotovo bizarnom je što se uopšte ne radi o bici sa ishodom pobede ili poraza u klasičnom smislu reči, već o gotovo neometanom ulasku u nebranjen prostor. Najneobičnija operacija u istoriji konvencionalnog ratovanja koja mi dolazi trenutno na pamet, no o tom po tom, prvo kratka rekapitulacija.
Šta se desilo?
Dakle, 6. septembra, jedinice VSU su napale predstraže garnizona u Balakleji sa zapadne strane reke Severski Donec i nakon kratke borbe istisnule ih preko mosta u istočni. Potom se napad okrenuo na niz sela u pravcu severoistoka gde praktično nije bilo nikakve odbrane, dok nisu pronašli prelaz u selu Javirski i razvili visokomobilni napadni klin. Vrh je, prema raspoloživim informacijama, činila leteća grupa od 1.500 specijalaca u lakim vozilima koja se zaletela što je dublje moguće, izbegavajući borbeni dodir i obilazeći utvrđene položaje – taktika u skladu sa sovjetskim borbenim izviđanjem, samo na višem organizacionom nivou, a jurišna grupa koja je išla neposredno iza je imala desetak hiljada pripadnika motorizovane i mehanizovane pešadije. U trećem ešalonu je bilo znatnijih snaga, a kada se uspeh pokazao na brzinu je krenulo prebacivanje snaga čak od Dnjepropetrovska i Krivog Roga – procena je da je u tom talasu (koji je izvršio eksploataciju prethodne penetracije i osiguranje postignutog uspeha) bilo pedesetak hiljada boraca.
Momentalno se u ruskim izvorima osetila operativna kriza, i bilo je dosta kontradiktornih informacija. Dana 8. septembra prebačena su pojačanja koja su suzbila prednje napadne klinove VSU i naizgled stabilizovala front negde isped Kupjanska i Oskila. Međutim već sutradan je objavljeno da Rusi nemaju dovoljno snaga za upornu odbranu Kupjanska (i Ševčenka) te da su se povukli na suprotnu obalu reke Oskil, u industrijsku zonu grada.
Tada su u igri bile brojne spekulacije da se radi o namernom, lažnom povlačenju kako bi se Urkajinci navukli da se masovno investiraju u džep, te da sledi bitka uništenja čim pristignu pojačanja. Koja nikad nisu pristigla. Naprotiv, juče je prvo najavljeno, a kasnije tokom popodneva i realizovano povlačenje operativne grupe iz Izjuma, da bi nešto kasnije rusko Ministarstvo odbrane izašlo u javnost sa totalno sumanutom pričom da se zapravo radi o planskom povlačenju u cilju ojačavanja snaga u Donbasu.
Paralelno sa svim ovim, vode se žestoke borbe oko Severska gde već par dana snage LDNR sprovode koncentrisane napade, što međutim nije sprečilo Ukrajince da formiraju jednu ad hok operativnu grupu koja je nesmetano forsirala Severni Doneck i nastupila u pravcu lako branjenog Limana kroz šumski pojas u cilju dezorijentacije ruskog strateškog manevra prema Oskilu, dok su snage ispred Izjuma pokrenule demonstrativne napade u cilju vezivanja ruskih snaga. Na bočnim pravcima od Harkova pokrenuto je povezivanje sa snagama na istoku i VSU je pomerila front severno prema Velikom Burluku gde su Rusi formirali improvizovanu odbrambenu liniju koja je odbila probne napade.
Nebranjeni prostor
I dalje vlada šok kako je moglo da da se desi da celokupna linija odbrane između Severskog Donecka i Oskila padne za tri i po dana. Objašnjenje je jednostavno – ceo taj prostor niko nije ni branio. A zašto nije, to je posebno pitanje.
Poslednji relativno pouzdani podaci kojima raspolažem od pre dva meseca kažu da je su taj front širine skoro 90km branila samo tri bataljonske grupe RF, a noviji podaci govore o navodno dva puka gardijske motostreljačke 144. divizije, ali verovatnije je da su ti pukovi zapravo ojačani bataljoni, i to ne regularne moto-pešadije već rezervista LDNR pojačanih sa nešto tehnike i interventim odredima SOBR, jer su to jedine snage koje se uopšte pominju. Nije bilo nikakve operativne rezerve na celokupnom pravcu.
Takvo stanje stvari koje tamo traje mesecima je bilo izazivanje nevolje. Okrnjena divizija sa dva potpuno popunjena puka regularaca bi bila neki minimum za držanje takvog fronta i jedna oklopna brigada u razervi i jedna eskadrila borbenih helikoptera (i to ne Aligatora, već bi bili dovoljni i stari dobri Mi-24) bi bili dovoljni da u potpunosti reše ovakav problem u začetku. No, to nije postojalo i efektivno ceo prostor je bio pokriven samo stražarskim odredima.
Naprotiv, ovo veoma podseća na situaciju severno i istočno od Harkova u majskoj „ofanzivi“ kada je, nakon povlačenja glavnice ruskih snaga od Harkova početkom aprila ostalo svega pet bataljonskih grupa sačinjenih uglavnom od rezervista LDNRa da izigravaju raštrkanu predstražu bez ikakve podrške. Što kada su Ukrajinci shvatili, počeli su oprezno da ih potiskuju, selo po selo, tokom nekoliko nedelja, bez ikakve ozbiljnije borbe, uglavnom pešice šetajući od sela do sela, sve dok nisu izbili na samu granicu, kada su Rusi konačno odreagovali i poslali ograničene snage da vrate Ukrajince bar desetak kilometara od granične linije, ali bez neke ambicije da ih gone nazad do Harkova.
Čini se da je ruska armija zapravo želela da sa onim povlačenjem sa severa krajem marta potpuno napusti i Harkov, ali prevladalo mišljenje da se ostave makar neke simbolične snage koliko da se ne dozvoli da VSU postavi artiljeriju na samu granicu odakle bi mogla da granatira skladišta i komunikacioni čvor u Belgorodu. Pa su tamo poslali nesretne rezerviste.
Ako je logika na tom pravcu bila dubiozna, ali u domenu shvatljivog, odluka da se znatno bitniji pravac Ševčeno-Balakleja ostavi podjednako nezaštićenim je definitivno dubiozna. Ta dva gradića zatvaraju komunikacione pravce koji vode ka Izjumu, koji je od izuzetne strateške važnosti jer se od njega zatvara severni klin ka Slavjansku.
Činjenica je i da su, nakon kravavih borbi za Izjum i njegovu okolinu u aprilu i maju Rusi naprosto odustali od proširivanja napadnog pravca odatle, i zadovoljili su se taktičkim borbama u okolnim šumama i selima, dok je težište borbi prebačeno na istok – sa ciljem oslobađanja preostalih delova Luganske oblasti.
Ozbiljna operacija
Ipak, po informacijama od pre dva meseca, u Izjumu i okolini je bilo locirano dvadesetak bataljonskih grupa RF, što je respektabilna snaga. Danas, po poslednjim informacijama ostalo je svega pet.
Ja od februara govorim da VSU nema kapacitet za efektivno združeno komandovanje iznad nivoa bataljona i sposobnost da napreduje dublje od desetak kilometara, što se sve dokazalo i nedavno u Hersonu. Međutim ovo je kvalitativno nov domet – po prvi put su pokazali da su u stanju da organizuju složenu, koordinisanu operaciju ranga divizije. Pitanje je naravno da li bi to nešto značilo da su ispred sebe imali jaču odbranu, ali nisu.
Ne radi se o spontanom napredovanju kako je to izneo Dejan Berić u svom poslednjem obraćanju (istini za volju on nije na tom pravcu i ogradio se da je tako čuo od saboraca) nastalom usled neke taktičke greške ruske strane, već o brižljivo pripremanoj operaciji sa ozbiljnim obaveštajnim podacima, razrađenom doktrinom i svežim snagama. Dodatno – na širkom području su delovale brojne izviđačko-diverzantske grupe (IDG), koje su tu očigledno infiltrirane danima unazad. „Infilitrirane“ je možda teška reč, jer sa ljudstvom sa kojim su Rusi na tom pravcu raspolagali za zatvaranje i kontolu pravca, mogli su komotno da se pešice ušetaju u po bela dana.
Ruske snage su pružile jak otpor u Ševčenkovom i Kupjansku, nanoseći brojne gubitke pre nego što je doneta odluka o njihovom povlačenju. I dalje je nejasno šta se tačno izdešavalo u Balakeleji, jer izgleda da tamo uopšte nije bilo nekih ozbiljnijih borbi, moguće je da se lokalna komanda uspaničila od mogućnosti opkoljavanja i krenula samoinicijativno da napušta centar grada dok im nije stigao odred padobranaca. Međutim tada je beć bilo prekasno za protivnapad i nakon dana premišljanja su se povukli ka Izjumu.
Nakon napuštanja Ševčenkova otvorena je cesta od Čugujeva i Harkova gde su nagrnule sveže snage drugog talasa, sa desetinama hiljada ljudi. Lokalci kažu da je ceo Harkov praktično izpražnjen od vojske. Kako je u međuvremenu krenula da radi ruska avijacija koja je gađala te kolone, postoje svedočanstva o velikom broju ukrajinskih žrtava i uništene tehnike na putevima, bolnice su krcate kao i u Nikolajevu, ali očigledno to nije bilo dovoljno – verovatno nije bilo dovoljno aviona na raspolaganju, a i svejedno nije moguće samo iz vazduha rešiti operativni problem tog obima.
Procene sa obe strane su da su Ukrajinci izgubili najmanje 3.000 ljudi uz desetak hiljada ranjenih, a Rusi samo par stotina, uz oko hiljadu ranjenih. To je međutim totalno nevažno. Za razliku od Moskve, Kijev se ne libi da žrtvuje vojsku koliko god da je potrebno za ostvarenje ciljeva. Na kraju, ma kako to zvučalo– vojska tome i služi. Napoleon je bio notorno hladan prema stradanju vojske, ali je imao niz neprekinutih pobeda sve do 1812.
Opravdane žrtve
Sa druge strane, Ukrajinci su sad osokoljeni do te mere da su ove žrtve apsolutno vredele samo toga. Sada će lakše trpeti i druge, još veće. Prag tolerancije na žrtvovanje se upravo podigao. To im je možda i najveći uspeh ove operacije.
Rusi su dakle imali vrlo lake gubitke, ali dramatičan pad nacionalnog (mada ne i borbenog) morala. Neki Telegram kanali su se samoukinuli u rezentmanu, a javnost je raspeta između glasnika propasti i vernika „da sve ide po planu“. Napušteno je nešto malo tehnike, ali je izgleda ostavljeno dosta skladišta – kako nikome nije palo na pamet da ih uništi mi je neshvatljivo.
Da cela stvar bude bizarnija, koncentracija tih snažnih snaga VSU na tom pravcu je bila poznata čak i laicima koji prate sukob dve nedelje unazad, a očigledno i Rusima jer su 5. i 6. raketirali koncentracije trupa i štabove u Čugujevu odakle se rukovodilo operacijom. Dakle ne može biti reči o tome da su bili uhvaćeni „spuštenih gaća“. Imali su informacije, ali nisu odreagovali.
Takođe i izostanak adekvatnih pojačanja je neshvatljiv ako se zna da postoji jaka koncentracija trupa u Belgorodu i Harkovu koji nisu baš toliko daleko – za dva dana bi se prebacilo nekoliko brigada železnicom do Kupjanska. Čini se da je doneta odluka o napuštanju celog pravca još prvog dana, ako ne i ranije, jer je povlačenje garnizona izvršeno organizovano i bez panike, sa naredbama odozgo, a pojačanja pristigla osmog su imala samo zadatak da obezbede nesmetano izvlačenje iz Kupjanska i Izjuma. Čak, juče tokom dana je bilo više izveštaja sa terena da su vojnici i komanda u Izjumu odlučno odbacili mogućnost povlačenja i iskazali spremnost da se bore koliko treba, jer su imali dobre položaje i uspešno su odbijali napade od Slavjanska. Pa ih je neko „odozgo“ pritisnuo da se ipak povuku. Simptomatično je da je kolektiv Ribar, praktično neformalna Telegram stranica GRU, po najmanje dvanaest sati unapred ucrtavala na mape povlačenja iz mesta koja su se još uvek držala. Čak je i Igor Strelkov, notorni kritičar generalštaba, pohvalio odluku o napuštanju Izjuma.
Dakle jasno je da se radi o planu za prepuštanje prostora bez odlučne borbe. Ali zašto? Gde je uopšte ruska vojska ako nije tu? Misterija ravna sudbini templarskog blaga.
Lajtmotiv koji je svima jasan je da Rusija ratuje sa nedovoljnim brojem vojnika i da je potrebna makar delimična mobilizacija. Zapravo nije potrebna – potrebno je samo angažovati već mobilisane regrute, a postoje i drugi izvori ljudstva koji se mogu preusmeriti. Na primer samo ruska Federalna zatvorska služba ima 340.000 pripadnika (uključujući i sopstvene specijalne jedinice) – otprilike isto koliko i celokupna kopnena vojska RF na svega 470.000 zatvorenika. Amerikanci preko dva miliona zatvorenika kontrolišu sa samo 390.000 stražara. Dakle niko me neće ubediti da ruski zatvori ne bi funkcionisali i sa polovinom uhleba. To je 170.000 spremnih ljudi samo potpisom jednog dekreta. Ko odbije prekomandu u OS mogao bi dobiti momentalni otkaz i trajnu zabranu zapošljavanja u državnoj službi do kraja života.
Na kraju, Amerikanci su, u trenucima najveće krize u Iraku 2006-2008, kada su kopali personal sa dna kace da održe okupacioni režim, rutinski prebacivali personal iz drugih vidova u borbene zone, makar u pomoćnim ulogama. Svaki vojnik, bio on kuvar, mornar ili laborant u nuklearno-biološko-hemijskom sastavu, je pre svega bazično obučen pešadinac i može da obavlja bar neke borbene zadatke čak i bez dodatne obuke. To je uostalom 80 odsto VSU, ako ne i više od tog procenta.
Međutim ako se na osnovu poznatih podataka zaključi da realan broj ruskih vojnika raspoređenih u Ukrajini nije veći od 100.000, a moguće je i da je znatno manji, i to u najkritičnijoj fazi kada se pouzdano zna da Kijev mora da uradi nešto pred NATO i EU konferencije da bi obezbedio dotok finansija, onda se nameće zaključak da to nije slučajno.
Ovako više ne ide
Ono što mi se javlja – ne kažem da se ovo desilo, čak ne postavljam ni kao radnu teoriju, već samo kao hipotezu: Harkov je prepušten od strane ruske vojske da bi se šokirala javnost i izvršio pritisak na Kremlj da batali igranje sa tezom kako „Rusija nije u ratu“, te da se priča propisno eskalira zarad daljeg vođenja rata kako dolikuje.
Rekao sam juče da mislim da je bazična strategija Moskve solidna, ali da je uslovljena niskim gubicima – otuda odustajanje od ofanzivnih operacija osim u Donbasu, a tamo je to pod rukovodstvom lokalnih organa, ne ruske armije. General Dvornikov, od koga se puno očekivalo, je u tišini smenjen sa glavnokomandujućeg operacije posle samo dva meseca. Neformalno, upravo zato što je insistirao na neadekvatnosti strategije i raspoloživih snaga.
Zapravo potpuna je nepoznanica kakava je tačno komandna struktura „savezničkih snaga“, ko formuliše strategiju, ko je za šta odgovoran, generali na terenu se menjaju češće nego neki ljudi čarape. To je uvak pouzdan znak da nešto „gore“ ne štima.
U svakom slučaju izuzetno je neodgovrno organizovanje manevara Vostok 2022 sa 50.000 pripadnika OS u sred najkritičnije faze rata. To je tipično ruska arogancija koja bagateliše protivnika sve dok ne padne ozbiljna krv. Moguće je da je ovo naprosto krušlus nastao raskorakom u višim komandama, a moguće je i da je namerno dopušena predaja nekritičnog prostora uz minimalne gubitke kako bi se ostvario pomak u velikoj slici. Šta god da je od toga, neodgovorno je.
Možda grešim, možda će koliko prekosutra neki veliki ruski kontranapad sa prostora Rusije uslediti kada se snage grupišu a VSU razvuku i omekšaju vazdušnim udarima, ali sumnjam. Ova teritorija se neće povratiti na duže staze, i ne bez borbe.
Pored osokoljavanja i odobrenja nove tranše novca i oružja, ovo će imati i druge posledice. Oslobodiće se snage za ponovni pokušaj u Hersonu ili Zaporožju, gde ionako već stoji jedna jača grupacija, jer ako je uspelo u Kupjansku, zašto ne bi uspelo i u Melitopolju ili Mariupolju – razdaljine su slične. A iskreno, posle ovih indicija o malobrojnosti razmeštaja ruske armije u Ukrajini, nisam ni siguran koliko je taj prostor zaposednut. U svakom slučaju nikad nije dobro davati neprijatelju takve ideje i dizati mu moral. Sa mobilizacijom ili bez nje, Rusi moraju da se uozbilje i nađu neko rešenje – beskontatno ratovanje je instrument ratne strategije, a ne njen cilj, i neko svejedno mora da pouzdano drži liniju dok artiljerija i raketne snage rade svoje.
Ukrajinci već najavljuju mobilizaciju obveznika sa „oslobođene teritorije“ u teritorijalne bataljone. Dakle, Rusi ih nisu mobilisali jer bilo nije politički zgodno, ali će to zato učiniti Ukrajinci kojima je vrlo zgodno – cenim da će ih poslati baš na najveće klanice.
Ipak, najtragičnije će ovde proći civili.
Jedinice Krakena su već počele „filtraciju izdajnika“ U Balakleji, uskoro će i drugde. A kako je ovde relativna većina proruska i mali broj civila se izvukao na vreme, sudbina velikog broja ljudi će biti užasna. Lično, ne bih dozvolio da im živ padnem u ruke.
I to je možda najveći gubitak za Ruse. Prethodno sam pisao o nužnosti obraćanja pažnje na ljudski faktor, čemu ruska vojska tradicionalno nije sklona. Ruski politički ciljevi će se užasno zakomplikovati. Ko će ubuduće verovati da neće biti i on ostavljen na cedilu jer se neko igrao rata, pardon specijalne vojne operacije? Ko će se pojaviti na nekom budućem referendumu u Hersonu? Tako ne ide.
Mora da se zna da je vojska uz narod, pogotovp što se ne radi o objektivno slabijoj strani koja nema druge opcije do povlačenja nego o nuklearnoj sili sa milion vojnika, od kojih skoro pa više učestvuje na vojnim vežbama na drugom kraju sveta nego što ih brani kućni prag.
Izvor Fejsbuk
Naslovna fotografija: AP/Tanjug
BONUS VIDEO:
