Britanske brige nakon smrti kraljice

Elizabeta II je bila jedini preostali simbol onoga čega nema. U modernoj Velikoj Britaniji sve je odavno postalo laž. Kraljičina smrt je jedina i poslednja preostala istina

Umrla je britanska kraljica Elizabeta II. Rođena je 21. aprila 1926. godine i vladala je nešto više od 70 godina, najduže od svih u britanskoj istoriji. Bila je najpoznatiji globalni brend savremene Britanije i svjedok jednog od najburnijih perioda ovovremene istorije. I sada se i od njene smrti vešto generiše globalna medijska kampanja. Njena smrt se koristi da se održi privid važnosti Velike Britanije.

Ali, to je, ipak, samo privid. Kraljičina smrt je i simbol kraja jedne epohe. Retko kada jedna smrt ima toliku simboliku. Sa njenom smrću i simbolički je nestala jedna Britanija, koje, doduše, odavno više nema. Njeno rušenje je započela još Margaret Tačer, a dovršio i definitivno srušio Toni Bler. Kraljica je bila jedini preostali simbol onoga čega nema. U modernoj Britaniji sve je odavno postalo laž. Kraljičina smrt je jedina i poslednja preostala istina.

Ona je zaista imala posebno mjesto kod većine Britanaca i to su sada već nekolike generacije koje i ne znaju da postoji neki drugi monarh i za njih će kraljica Elizabeta II i dalje biti ne samo simbol monarhije nego i njihov jedini monarh, iako nije više živa. Biće potrebno mnogo vremena da se ljudi naviknu da više nema Kraljice, ako neki za svog života to ikada uopšte prihvate. To je zaista realnost.

Najgori trenutak

Nijedna smrt naravno nema pravi trenutak. I ljudi su, ipak, koliko god je voljeli, bili svjesni da jednoga dana kraljica mora da umre. Britanci su, međutim, zabrinuti jer veruju da je umrla u najgorem času za Britaniju. Umrla je u času kada je Britanija, po većinskim ocenama, dobila najgoreg premijera u istoriji, Liz Tras, osobu koju i javno nazivaju da je „luda kao kutija zmija” i da je „idiot”. Šta ti je sudbina. Najgori britanski premijer sahranjuje, po većinskom mišljenju, najboljeg monarha u savremenoj istoriji. I to se događa u vremenu kada je Britanija u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi (praktično u ponoru), kada su na pomolu socijalni nemiri, i kada ne postoji autoritet kojem bi prosečan Britanac mogao bilo šta da veruje. A u takvim ili sličnim situacijama kraljica Elizabeta je bila neka vrsta poslednje nade, osoba prema kojoj se svaki čovek mogao okrenuti, iako ona nije imala stvarnu vlast. Sada tog više nema. Nesreća nikada ne dolazi sama.

Uprkos dubokoj starosti mnogi Britanci su se nadali da će još da poživi. Njena majka je umrla sa 101 godinom, pa su se mnogi uzdali da je nasledila tu škotsku dugovečnost svoje majke. Njena majka je u duhu škotske tradicije i pred spavanje u noći kada je umrla, kao i svaki put, popila čašu viskija. Kraljica nije pila alkohol. Doduše, njen otac, kralj Džordž VI je umro sa 58 godina a njena mlađa sestra Margareta je umrla sa 70 godina života. Aktuelna kraljevska porodica je na vlasti od 1714. godine, najduže od svih kraljevskih porodica. Zanimljivo je da je kraljevska porodica koja najduže vlada Engleskom nemačko-škotskog porekla i da nema ni kapi engleske krvi.

Ima tu i još simbolike. Kraljica Elizabeta II je došla na vlast sa 26 godina, u vreme ratnih ruševina, a umrla je takođe u ruševinama Britanije, političkim i ekonomskim. A u stvari ona nije ni trebalo da bude kraljica jer njen otac nije bio u prvoj liniji nasledstva trona. Ali, to je sudbina, istorija je bila na njenoj strani.

Kraljičina slika na bilbordu u Kardifu, 9. septembar 2022. (Foto REUTERS/Molly Darlington)

Kraljica je stekla iskrenu naklonost svojih podanika ne samo zato što je bila monarh nego je bila i takva ličnost, to se nije moglo naučiti niti medijski stvoriti. Imala je urođenu blagost, nevidljivu moć komunikacije sa svojim podanicima, njoj se jednostavno verovalo.

Kada je reč o našem delu sveta trebalo bi podsetiti da je kraljica Elizabeta II bila poslednji živi svetski lider koja je prijateljevao sa liderom bivše Jugoslavije Josipom Brozom Titom. Bila je vezana za Tita i svim ambasadorima i političarima Srbije je prilikom ceremonijalnih susreta dosta pričala o Titu. Jednom ovdašnjem ne tako davnom predsedniku je rekla da je on bio „nebrušeni dijamant”. Prilikom posete Beogradu 1972. godine proglašena je počasnim građaninom Beograda.

U Britaniji se već „šapuće”, kako je to i u duhu britanske tradicije da se javno ne govori ono što svi znaju ili u šta sumnjaju, od čega je u stvari umrla Kraljica. Ona je generalno bila dobrog zdravlja, jedino je poslednjih godina imala problema sa kolenima. Primetno je bilo, međutim, da se njeno zdravlje pogoršalo kada je pre nešto više od godinu dana primila četvrtu dozu vakcine protiv Korona virusa, takozvanu „buster” dozu. Potom se razbolela, bila nekoliko dana u bolnici, i od tada se nije oporavila.

Kralj bez autoriteta

Kraljicu je nasledio njen sin Čarls, rođen 1948. godine, koji je postao kralj Čarls II. On, međutim, nema dovoljno autoriteta u javnosti i odatle potiču i mnoge zabrinutosti Britanaca. Njegov autoritet je organizovanom medijskom kampanjom dugo godina podrivan, izlagan je čak i ruglu, od tragične sudbine princeze Dajane do manipulacija o njegovoj intelektualnoj sposobnosti.

Najaktuelnije pitanje je kakve će posledice kraljičina smrt i odlazak takvog autoriteta doneti Britaniji. Ta država je u dubokoj i političkoj i ekonomskoj krizi, praktično na mnogo načina u rasulu. Istovremeno, ima veoma slabu vladu, bez autoriteta. Nikada do sada britanska vlada nije tako duboko bila u kandžama američke Duboke države i Vašingtona. Nevolja je što je i kralj Čarls III takođe u tom začaranom krugu, on je i istaknuti član kluba Davos, Svetskog ekonomskog foruma, tog ključnog operativca destrukcije. U takvom ambijentu unutrašnjeg rasula prvo bi trebalo očekivati dalje i ekstremno sluganstvo politici Vašingtona i veoma agresivnu spoljnu politiku Londona. Ta agresivnost je besmislena jer Britanija više nema kapacitet uticaja, samo agresivan narativ. Uz to, Britanija je u Ukrajini praktično u ratu sa Rusijom.

Sve to će brzo pasti u vodu jer je narastajuća unutrašnja nestabilnost Britanije. Velika poskupljenja i sve teži svakodnevni život su probudili energiju nezadovoljstva i zemlji preti serija štrajkova i protesta. Tu retorika ne pomaže, pa će utoliko spoljnopolitička agresivnost postajati sve besmislenija. U realnosti, na pomolu je politički kraj Britanije.

Među prvim žrtvama bi mogla biti britanska državna zajednica poznata kao Komonvelt. To je skup od 54 zemlje, uglavnom bivše britanske kolonije, a u 14 država, uključujući Kanadu i Australiju, britanski monarh je i šef države. Ali, kako su već mnoge zemlje najavile, mnogi nameravaju da napuste Komonvelt jer veruju da on nema smisla bez kohezione snage kraljice Elizabete II. Ne bi trebalo isključiti i separatističke procese u samom Kraljevstvu.

Kovčeg sa kraljicom Elizabetom II prolazi kroz Edinburg, Škotska, 11. septembar 2022. (Foto: Jane Barlow/Pool Photo via AP)

Pomalo je neobično koliko su smrt kraljice Elizabete i ustoličenje kralja Čarlsa III dobili veliki publicitet i u medijima i javnosti Srbije. Doduše, kada bi Srbija bila kraljevina a porodica Karađorđević ne bi imala naslednika onda bi pravo trona prešlo na britansku kraljevsku porodicu zbog rođačkih veza. Neki mediji čak pišu da je Čarls „u duši pravoslavac i svetogorac”. To su gluposti. Britanski monarh je istovremeno i vrhovni poglavar Engleske (protestantske) crkve i on je pre svega protestant. On doduše ima interesovanje za pravoslavlje i pre nekoliko godina je svojim sredstvima (to su čak stotine miliona funti) pomogao obnovu izgorjelog dela Hilandara i srušenog manastira Žitomislić kod Mostara. Čak je više pomogao Žitomisliću, mada je medijski prisutniji Hilandar. Utisak je da je, uz svu dužnu zahvalnost, u velikoj meri reč i o geopolitičkoj investiciji. Čarls je i jedini pripadnik kraljevske porodice koji je posetio Srbiju.

Kralj Čarls III generalno ima veliko razumevanje za sve religije i gaji odnose sa ljudima iz Indije, iz islama i drugih religija. Sklonost ka pravoslavlju se izvlači iz činjenice da je njegov otac, princ Filip, bio pravoslavne veroispovesti. Njegov otac je nemačko-danskog porekla, sa delom ruske krvi, ali je kao član grčke kraljevske porodice pripadao pravoslavlju.

 

Siniša Ljepojević je publicista i dugogodišnji kolumnista Novog Standarada

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Clodagh Kilcoyne

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u