B. Matić: Dugin je 90-ih znao da je napad na Srbe uvod u napad na Ruse

Ne potcenjujmo moć naših reči i važnost naših ideja. Ne dopustimo da tu moć i važnost bolje prepoznaju naši neprijatelji nego mi sami

Srpski pesnik (Hiperborejski letopisOstrvoBlagoslovi), urednik Nacionalne revije „Srbija“, autor Srpske književne zadruge, Branislav Matić upoznao je Aleksandra Dugina još u mladosti, 1992. Objavio je prve tri Duginove knjige na srpskom (Hiperborejska teorijaMisterije EvroazijeKonspirologija). Branislav Matić govori o druženju sa Duginom, “srpskoj vezi” ruskog filosofa i tragičnoj pogibiji njegove kćerke Darje.

Branislave, kako ste se upoznali s Aleksandrom Duginom?
Godine 1992, dok se rasplamsavao spolja projektovani i dirigovani rat u ruševinama države Južnih Slovena, Aleksandar Dugin je bio među prvim značajnim Rusima koji su nas posetili i bratski podržali (uz Mihalkova, Glazunova, Limonova, Prohanova…). Imao je tada 30 godina, ja 27. Upoznao nas je naš zajednički prijatelj Dragoš Kalajić, veliki mislilac evropske Evrope. Aleksandar je bio naš gost. Održao je predavanje u Beogradu, dao intervju tada važnom srpskom časopisu Naše ideje. Posetio je sa nama srpske ratnike na prvim borbenim linijama u Bosni. Neke važne ideje, svoje i naše, mogao je da sagleda pod svetlošću ognja u kojem se rađala Republika Srpska.

Čovek takve filosofsko-istorijske, metafizičke i geopolitičke pismenosti, takvih znanja i proziranja, u potpunosti je razumeo šta se kod nas zapravo događa. Shvatio je suštinu srpske borbe i smisao srpske otadžbinske ideje, srpski ideal slobode i duhovnu vertikalu. Video je da mi tu, braneći otadžbinu i opstanak, ne ratujemo protiv zabludelih susednih konvertitskih etniciteta, nego protiv planetarne imperije zla (baš kao što Rusija danas ratuje u Ukrajini, ali ne protiv Ukrajine nego za nju). Protiv starog nepomenika, „kneza ovog sveta“, arhineprijatelja čovekovog. Video je da su Srbi, po ko zna koji put u svojoj istoriji, u iznudici, prvi evropski narod u našem vremenu koji se oružjem suprotstavio nosiocima epohe tame. Video je da su Srbi narod koji ne trguje slobodom i zavetom. Zato je Aleksandar Dugin ceo drugi broj svog časopisa Elementi posvetio toj srpskoj borbi i toj srpskoj ideji, predstavljajući Srbe kao prvu liniju odbrane velike slovenske otadžbine i celog Kontinenta.

Da, jer Aleksandra Dugina ne smatraju tek tako velikim prijateljem srpskog naroda.
Upravo. Još devedesetih godina prošlog veka mi smo upozoravali Ruse i ceo svet: sve što Zapad tada čini protiv Srba samo je uvežbavanje onoga što će biti primenjeno protiv Rusije. To je, nesumnjivo, provera modela i uspostavljanje presedana. Sva ta ogromna proizvodnja najbezočnijih laži, medijsko obezljuđivanje, sankcije u svim oblastima života, ekonomsko iscrpljivanje, manipulacija neutemeljenim identitetima i etno-kompleksima konstruisanih nacija, pretvaranje „civilnog društva“ i „nevladinog sektora“ u agenturnu mrežu i rušilački alat, tajkunizacija „elite“ i kriminalizacija društva, pretvaranje povlašćenog pop-kulturnog establišmenta u petu kolonu, zloupotreba narativa o ljudskim pravima, optužbe da si agresor na sopstvenu kuću… Naročito smo im ukazivali da proučavaju kako se u Crnoj Gori od genetski najčistijih Srba pravi Anti-Srbija, jer će isto tako u Ukrajini biti pravljena Anti-Rusija…

Zapadni honorarci i korisni idioti (useful idiots), u Moskvi i u Beogradu, podsmevali su nam se zbog toga. Tvrdili su da govorimo koješta i širimo „teorije zavere“. Aleksandar Dugin je znao da smo u pravu. Danas to valjda znaju, i vide, svi prisebni ljudi.

Sećam se, jedne večeri na Beogradskoj tvrđavi, te 1992, rekli smo Duginu i Prohanovu: „Rusiju sada čeka veoma teško razdoblje. Mi, Srbi, zadržaćemo Zver deset godina u balkanskom lavirintu. Toliko vremena imate da se probudite i opet uspravite. Ako to ne učinite, posle će biti kasno i za nas i za vas.“

Mnogi bi pomislili drugačije, ali Aleksandar Dugin je znao da se ne šalimo i da nismo poludeli. I znao je da će Srbi uraditi svoje, svesni koja se cena za to mora platiti, a da ostalo zavisi od Rusije. Zato on danas kaže da su srpske Košare Termopili Evroazije. A Srbi znaju da on zna i visoko vrednuju što on to otvoreno govori.

Osim krvne, idejne, etičke, pravoslavno-duhovne povezanosti, baš ovo duboko međusobno poštovanje podiže naše prijateljstvo u zavetne visine.

Šta ste Vi lično pocrpli za sebe u Duginovim idejama?
Nije tu bilo preuzimanja, nego prožimanja i prepoznavanja, dopunjavanja i nadgradnje, provere sopstvenog lika u prijateljskom ogledalu. Mi smo već čitali i imali prevedene Genona, Evolu, Dimezila, Tilaka, Elijadea, Siorana, Ortegu i Gaseta, Paunda, Mejrinka, Jingera… Mnogi od tih važnih pisaca u Rusiji će se pojaviti baš u Duginovom izdanju, sa njegovim predgovorima. Dragoš Kalajić, koji je već tada bio veliko ime evropske i slovenske ideje, mnoge od tih autora poznavao je lično, na primer Evolu i Paunda. Živo nam je svedočio o tim poznanstvima i dugim razgovorima. Od njega se moglo čuti i naučiti mnogo, što je i Dugin odmah shvatio.

Zahvaljujući Vladimiru Medenici i „Logosu“, pred Srbima je bio počeo da izranja zadivljujući duhovni i idejni kontinent srebrnog veka ruske kulture. Čitali smo i na ruskom i na srpskom Fjodorova, Solovjeva, Leontjeva, Danilevskog, Berđajeva, Florenskog, Florovskog, Bulgakova, Iljina, Trubeckog… Neki iz tog našeg beogradskog kruga dobro su poznavali Alana de Benoa, Robera Stojkersa, generala Galoa, italijansku i špansku i američku desnu scenu. Jedan od važnih izdavača slovenskih knjiga u Zapadnoj Evropi, najviše ruskih (Zinovjeva, Solženjicina, Volkova…), bio je naš sunarodnik i prijatelj Vladimir Dimitrijević, vlasnik izdavačke kuće „L’Age d’Homme“ u Lozani…

Imali smo, dakle, mnogo važnih zajedničkih tema sa Duginom. Bili su to vrlo nadahnjujući susreti. Iako je bio još mlad, u narastanju, bilo je jasno da je Aleksandar Dugin izuzetna figura i da će biti veliki slovenski i evroazijski mislilac, pravoslavni Hiperborejac. U našim otadžbinama podvrgnutim mekim postmodernim okupacijama, takve, dabome, ne propuštaju u mejnstrim, u velike medije, na uticajne katedre, u unutrašnje prstenove odlučivanja. Ali, svejedno, oni izriču svoju istinu, svoju veliku reč, sa spokojnom vedrinom ispunjavaju svoju sudbinu, i to neminovno ima svoja dejstva.

Iz tog ranog susreta sa Duginom meni lično najviše je značilo njegovo genijalno otvaranje puta u dubine slovenskog pravoslavlja kroz drevno sakralno predanje, kroz ono što je Genon nazivao Primordijalnom Tradicijom. I u drugom smeru: otvaranje puta u Primordijalnu Tradiciju kroz dubine slovenskog pravoslavlja. Dugin je, naprosto, već tada znao da je sve u svemu i da ništa dole nije oblik što gore nije sila.

Uz to, on je sobom oličavao veliku rusku otačastvenu optiku, razmere koje nisu lako pojmljive drugim narodima. Dočaravao nam je onu potresnu visinu iz koje proishode, zajedno, ruska „metafizika Blagovesti“ i tajna slovenskog carstva. U Srbima je to pokretalo mistična sećanja i „opasne intuicije“ koje nose u svom biću.

Moj put je docnije vodio u književnost, pre svega u poeziju, Duginov u drugom (a istom) pravcu. Ali ti rani susreti u Srbiji i Srpskoj ostavili su dubokog traga.

Osim toga, Vi ste objavili prve Duginove knjige na srpskom jeziku?
Da. Prvo sam 1994. Duginov ogled „Metafizika kontinenata: Od sakralne geografije ka geopolitici“ uvrstio u moj zbornik Tajna Balkana. Geopolitički ključ za sudbinu „veriga sveta“. U tom zborniku je i „Geopolitika jugoslovenskog sukoba“, spis iz moskovskog Instituta za specijalna strategijska istraživanja, napisan 1992. pod Duginovim rukovodstvom. Tajna Balkana postala je obavezna literatura na Fakultetu političkih nauka u Beogradu; njome je geopolitika, prvi put u istoriji, ušla u nastavni program Beogradskog univerziteta.

Zatim, kao urednik u Univerzitetskom kulturnom centru u Beogradu, napravio sam 1998. projekat izabranih dela Aleksandra Dugina na srpskom. Planirali smo da u prvom tomu, pod naslovom Novo hiperborejsko otkrovenje, objavimo Hiperborejsku teorijuMisterije Evroazije i Konspirologiju, u prevodu profesora Zorana Buljugića. Aleksandar nam je besplatno dao sva prava i odrešene ruke, čista srca, s velikim poverenjem. Konspirologija je posle ipak ostala da sačeka naredni tom. Ali, ceo taj poduhvat je presečen burnim događajima u Srbiji, pre svega vojnim napadom devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta na našu malu otadžbinu 1999, kao i judeoameričkom „obojenom revolucijom“ 2000. godine.

Međutim, Dugin je tomom Novo hiperborejsko otkrovenje trajno uveden u srpsku kulturu. Kasnije je, kod drugih izdavača, objavljeno mnoštvo njegovih knjiga. On je danas u Srbiji čitan, uticajan i široko citiran autor. Velika većina Srba smatra ga, s razlogom, srpskim bratom i prijateljem.

Čudovišno ubistvo Darje Dugine pokazalo je koliko su i sâm Aleksandar Geljevič i članovi njegove porodice značajni u ratu započetom protiv Rusije. Šta mislite, zbog čega je faktički prvom žrtvom terora ukrajinskog režima u ruskoj pozadini postala upravo Darja Dugina?
To je stari i dobro znan rukopis, znate već čiji. Nije to smelo da iznenadi nikoga, pogotovu ne one bezbednosne strukture dužne da spreče tako nešto. Za izvršenje ovog gnusnog čina verovatno jeste iskorišćen deo ukrajinske agenturne mreže, jer je ona, zbog istog korena, lakša za prikrivanje u Rusiji. Ali mnogo je znakova da je tim ubilačkim teatrom upravljala jedna mnogoprisutna inostrana ruka zla, znate već čija.

Ne potcenjujmo moć naših reči i važnost naših ideja. Ne dopustimo da tu moć i važnost bolje prepoznaju naši neprijatelji nego mi sami. Reči i ideje Aleksandra Dugina ponekad pomeraju planine, otvaraju horizonte i sažimaju prostranstva. Bude. Vraćaju smisao i nadu u naše živote, učvršćuju veru. Dugin ima nebeski dar tačnog imenovanja („znati pravo ime neke stvari znači vladati njome“). Neke njegove rečenice u bljesku obesnaže višedecenijske preskupe projekte ruskih (slovenskih) i evropskih neprijatelja. Za te neprijatelje one su opasnije od hipersoničnih raketa i čuda vojne tehnologije. Nemaju rešenja za njih, ni idejna ni tehnološka.

Dugin je, pogotovu u jeku ovog prelomnog rata, važan simbol. Ali, da su ubili njega, što nije bilo teže izvodljivo nego ubiti njegovu kćerku, napravili bi mitsku figuru, legendu. Mučenika Hrista i otadžbine radi. Učinili bi ga besmrtnim i nedodirljivim, neranjivim. Sve što je ikada rekao i napisao nemerljivo bi dobilo na značaju, čulo bi se u celoj vaseljeni.

Smeju li pomenuti neprijatelji to da dopuste? Ne. Svakako ne.

Oni žele da Dugina, čoveka-simbola, oličenje velike slovensko-pravoslavne i evroazijske ideje, vide slomljenog. Upropašćenog. Hoće da ga slikaju kako rida u krvavoj prašini, nad raskomadanim telom sopstvenog deteta. Da bezbroj puta taj snimak vrte pred očima zastrašene planete, da svima utuve u mozak „dokle dovode takve ideje“ (Slovenska Otadžbina, Sloboda, Ruska Ideja, Hristos, Imperija, Evroazija, višecentrični svet…), ali i kako će, tobože, završiti svako ko se usudi da se suprotstavi njima, velikim arhitektama „novog svetskog poretka“.

Biće da je zato blaženog spomena Darja Dugin, divna i hrabra devojka, plemenita Ruskinja i pravoslavka, tako svirepo ubijena pred očima sopstvenog oca. I zbog onoga što je bila ona i zbog onoga što je on.

Devedesetih godina prošlog veka mi, Srbi, više puta smo gledali ostvarenje sličnih scenarija. Na primer, u martu 1994. u Beogradu, u porodičnoj kući, u insceniranom samoubistvu stradala je dvadesettrogodišnja Ana Mladić, uzorna devojka i odlična studentkinja medicine, kćerka čuvenog srpskog generala, ratnog komandanta Srpske vojske zapadno od Drine. Taj zločin, počinjen (po svoj prilici) srpskom rukom, nosio je potpis iste strane službe kao i ovaj kod mesta Baljšoje Vjazemi, nadomak Moskve. I komandant Ratko Mladić je čovek-simbol. Osim osvete za njegove ratne podvige, ubistvom njegove kćerke-ljubimice hteli su da ga pred njegovim ratnicima i srpskom otadžbinskom javnošću pokažu slomljenog i nemoćnog, srušenog u plač i očaj. Hteli su da poruče: eto, vaš heroj nije mogao da zaštiti ni svoje dete, u svojoj kući, pa kako će onda zaštititi vaš narod? Hteli su da, posle, od ratnika Pravde i Slobode naprave izbezumljenu osvetničku zver.

Hvala Bogu, i Aleksandar Dugin i Ratko Mladić su veliki ljudi, dodirnuti prstom Gospodnjim. Zlikovci nisu mogli postići ono što su naumili. Obojica su nam pokazali kako se, i pod tako strašnim udarima, mora držati istinski pravoslavni Sloven, dostojan svojih predaka i potomaka.

 

Razgovor vodio Vladimir Basenkov

 

Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Dmitry Serebryakov

 

Izvor RuSerbia.com/Sloven.org

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u