Branimir Nešić: O krstaškim ratovima ili jedan predlog

Predlažem hitno okupljanje predstavnika SPC sa istaknutim intelektualcima koji se godinama bave ovom tematikom. Taj mali crkveno-narodni sabor treba da iznese jasne zahteve upućene vlastodršcima

„Gej-parade neće biti!“, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dodao: „Mogu da me zovu Putin, Bajden, Erdogan, baš me briga, gej-parade neće biti, i tačka!“

Putin i Erdogan ga nisu zvali, nije ni Bajden (ako i jeste, ne verujem da se seća), ali ga je p(r)ozvao državni sekretar SAD Entoni Blinken, kao i propagatori LGBTQI+ ideologije iz EU-ropske unije, sa jasnim zahtevom da obećanje mora da sprovede u delo i da gej-parada mora da se održi. I tačka.

I šta ćemo sad?

Ne znam ko je Aleksandru Vučiću servirao ideju o Evroprajdu kao dobru: Nebojša Krstić, Ana Brnabić ili možda Marko Čadež, poznat po spotu Privredne komore Srbije, koji više liči na uvodnu špicu 18+ filmova nego na reklamni spot srpskih domaćih proizvoda. Ko god da mu je predložio, prevario ga je, poturivši mu kukavičje jaje. A ako je sam sve to smislio, onda je napravio kardinalnu grešku. Bez obzira na to od koga je ideja potekla, sva vlast u ovoj zemlji, pa i odgovornost, nalazi se u rukama jednog čoveka – Aleksandra Vučića.

Možda može da mu posluži kao opravdanje da kada je donosio ovako genijalan gej-plan, nije mogao da pretpostavi razvoj situacije u svetu. U prethodne tri godine štošta se izdešavalo: kovid pandemija, recesija, sukob u Ukrajini, inflacija, tenzije su narasle u čitavom svetu, nalazimo se u predratnim vremenima, a kao jagoda na šlagu (Čadež bi sigurno jagodu u med zamočio), pojaviše se i majmunske boginje kojima su, eh jada, skloni isključivo homoseksualci, budući da se majmunske boginje prenose istopolnim muškim seksualnim odnosom…

I sve ovo naš sveznajući predsednik nije znao, jer da je znao, ne verujem da bi predložio Srbiju za centralnu proslavu LGBTQI+ aktivista. Zato je život čaroban: bez obzira na to sa koliko informacija barataš, bez obzira na mnogobrojna istraživanja javnog mnjenja i medijsku mašineriju za ispiranje mozgova koju poseduješ, nikada nećeš moći sa sigurnošću da predvidiš šta će se zaista dogoditi, kako u svetu, tako i u glavama građana tvoje države.

Od slanja pozivnog pisma Vučić-Brnabić režima da Srbija bude domaćin Evroprajda 2019. godine do danas, u Srba su se dogodile velike promene, ne toliko kao posledica našeg činjenja ili nečinjenja, već kao posledica svetskih zbivanja. Obradićemo samo najznačajnije.

Srbi i COVID-19

U dvogodišnjoj kovid krizi, društveno, sociološko i psihološko ponašanje srpskog naroda i ostalih građana koji žive u Srbiji imalo je više faza. Prvih nedelja pažljivo smo slušali šta nam Krizni štab savetuje i naređuje, mislili smo da znaju šta rade, slušali smo ih bespogovorno. Ali, kako su prolazili meseci, počeli smo da primećujemo da se Kisić-Tepavčević više brinula o svom stajlingu tokom medijskih nastupa, da maska, blezjer i rukavice (dok su bile obavezne) budu u istom tonu, nego što je imala jasnu predstavu šta treba raditi u vanrednim okolnostima; konstantno smo dobijali oprečne informacije od tadašnjih članova Kriznog štaba: kako treba da peremo ruke (stvarno, nisam znao), da nosimo i rukavice i maske, a posle samo maske, kako obavezno treba da gazimo po nekim sunđerima na ulaznim vratima pa posle da ne treba, prskali su ulice hemijskim sredstvima pa su prestali, zabranili su nam odlaske u crkvu, ali su dozvolili republičke izbore, uvodili su policijski sat koji je trajao tri dana pa su ga ukinuli, stigao je spas i kraj kovid pandemije preko prve, druge, treće, pa i četvrte vakcine, ali se ispostavilo da nisu bile funkcionalne kako su nam govorili… Kako je vreme prolazilo, pojavila se prvo sumnja, a zatim i tvrđenja, prvo tiha pa sve glasnija, da se nad ljudima sprovodi kvazimedicinski eksperiment (ako je borba protiv kovida bila medicinski i naučno utemeljena, zašto su svi doktori koji su mislili drugačije bili medijski linčovani ili satanizovani?!), eksperiment koji je samo prikrivao uvođenje novog oblika totalitarizma u kome su nam ukidana osnovna ljudska prava na kretanje, na rad, na školovanje, na zdravstvenu negu… Ruku na srce, sve ovo se dešavalo u čitavom svetu, retko koja zemlja nije propagirala kovid mere i vakcinaciju. Podsetiću naše rusofile, koji u ovome što sam napisao sigurno vide još jednu zaveru Zapada, da ne treba da zaborave da se i Putin vakcinisao isto kao i Tramp.

Bilo kako bilo, dvogodišnja kovid kriza je prošla (mada nam je nedoktor Bil Gejts najavio novi talas za ovu jesen, ali nadam se da će Bili odustati zbog drugih problema). U te dve godine, zvanični podaci Zavoda za statistiku Republike Srbije su zastrašujući: 56.334 ljudi je više umrlo nego prethodnih godina (jednogodišnji negativan bilans rođeni/umrli u Srbiji u periodu 2011–2019. prosečno iznosi 36.633, dok je u 2020. iznosio 55.158, a i u 2021. godini – 74.442; da dodam, u prvoj polovini 2022. godine ima nas 32.000 manje). Neko (čitaj kovid-vakseri) će reći da je to posledica pandemije, drugi (čitaj kovid-antivakseri) će reći da je to posledica nelečenja ljudi sa hroničnim bolestima i svetska zavera… Ne znam ko je u pravu, možda i jedni i drugi, ali ovom jadu svakako možemo da pridodamo i dvogodišnje sistematsko širenje straha i panike u narodu, čije posledice po mentalno zdravlje ćemo tek osetiti.

Uvidevši da se lekari slabo snalaze i da nemaju zajednički stav kada je u pitanju metod lečenja od novog virusa, Vučić je dozvolio da se u medijima šire oba narativa (predstavnike obe „škole“, i Predraga Kona, i Branimira Nestorovića, nagradio je ordenom), a on lično se zaštitio i branio izgradnjom kovid-bolnica i kupovinom, po njegovim rečima, brojnih respiratora po nepoznatim cenama od državnog keša „iz crnih fondova“.

Možda je u tim tmurnim kovid vremenima Aleksandar Vučić politički vešto plivao i bezbolno prošao kada je njegova popularnost u pitanju (pobeda u prvom krugu predsedničkih izbora 2022. godine govori tome u prilog), ali ono što je kovid u tako šizofrenoj politici ostavio iza sebe u Srba jeste podozrenje u državno i bilo koje drugo, svakako i u medicinsko, rukovodstvo. Iz toga je proisteklo, često vrlo opasno, ali u ovakvim okolnostima razumljivo oslanjanje građana na sebe i svoje intuitivne zaključke. A opšti zaključak je sledeći: glavni krivac ove kovid nesreće koja je snašla ceo svet je američka duboka država. Radi se o planiranoj pandemiji sa veštačkim virusom koja je imala za cilj, s jedne strane, svrgavanje Donalda Trampa, s druge, jednu stepenicu bliže smanjenja čitave ljudske populacije do „zlatne milijarde“, koju sprovode odnarođene mračne ekonomske i političke elite Zapada, i dodatno bogaćenje vlasnika velikih korporacija, s treće strane. Slučaj (nevakcinisanog) Novaka Đokovića u (zloj zapadnoj) Australiji samo je cementirao ove stavove i bacio u korpu za smeće državni plan o vakcinaciji velikog broja ljudi u Srbiji.

Namerno sam ranije naveo i Putina, i Trampa, jer su kovid mere i vakcinacija sprovođene, kako i u za nas mrskom Zapadu, tako i u voljenoj Rusiji. Ta činjenica, međutim, ne dopire da „sveznajućih“ Srba, čiji je odgovor otprilike ovakav: „Putin nije znao šta mu Amerikanci spremaju u biohemijskim laboratorijama u Ukrajini, zato je morao da preduzima kovid mere. I naravno, Putin se nije vakcinisao, nije lud, samo je folirao.“ Kada nekog voliš, imaš opravdanja za sve njegove postupke.

Ljubav na prvi pogled

U medijima, i svetskim i našim, opasnost od kovida je nestala 24. februara 2022, sa vojnom intervencijom Ruske Federacije u Ukrajini. Za jedne varvarskim činom, za druge odbrambenom i nužnom vojnom intervencijom, ipak se mora priznati da je Vladimir Vladimirovič Putin svet rešio medijske kovidomanije ističući sebe i svoje postupke za novu temu sporenja u čitavom svetu.

U tim prvim prolećnim mesecima, posle dvodecenijske zime, što zbog „najznačajnijeg doktora“ koji nas je rešio kovid histerije, dr Putina, što zbog osećanja poniženih i uvređenih koje nam je nametao Zapad, u nas Srba se dogodilo mentalno proleće. Trideset godina srpski narod je od političkog Zapada trpeo zlodela i pritiske: i vojne, i državne, i socijalne, i privredne, i moralne… Preživeli smo i ratove, i sankcije, i hiperinflaciju, i bombardovanje, i rasprodaju države, i otimanje Kosova i Metohije, i pritiske na Republiku Srpsku, pride dobilo smo vlastodršce koji su više služili političkom Zapadu nego svome narodu… Malobrojni su se borili koliko su mogli, većina je trpela i ćutala, neki su se prodali… Ponašanje „ćuti i trpi“ (i čekaj pravi trenutak) nije novo u srpskoj istoriji, valjda je ono posledica, a možemo ga nazvati i narodnim iskustvom koje je, nažalost, sticano u vekovima ropstva i okupacije pod Turcima, Austrougarima i inim osvajačima. Ali kada se javio „ruski baćuška“ i kada se iz višedecenijskog zimskog sna probudio ruski medved, u Srbima se pojavila – nada! Nada, koja umire poslednja, projavila se i kod onih Srba kod kojih je bila zamrla. Nada, koja je u Srba probudila pogažena i uspavana osećanja i misli: nada da se završava okupacija i ponižavanje Srba; nada da se, sada ravnopravni, pogledamo u oči sa svima koji nas decenijama ujedaju i čerupaju; nada da možemo da budemo svoji na svome; nada da ni mi Srbi nismo više sami; nada da dolazi „naše vreme“, nada da dolazi sloboda…

Srbi su mali narod velike istorije i kulture. Slobodarska i državotvorna svest, koja je svakako najznačajnija identitetska odrednica srpskog naroda, održavala je ovaj narod i u najboljim, i u najgorim trenucima, i u periodima procvata srpske države i kulture, ali i u periodima ropstva i okupacije, dok se ćutalo, trpelo, čekalo i nadalo. Nada nije racionalna kategorija. Pomešana sa slobodarskim impulsom, nada najčešće zna da bude zanosna, samim tim i opasna: pokatkad za onog koji se nada, a pokatkad, ako se strpljivo dočeka pravo vreme, vrlo razorna za neprijatelja. Istorija srpskih ustanaka, i onih uspelih, ali i onih u krvi ugušenih, dovoljan su dokaz ove tvrdnje.

Posle pogubnog komunističkog iskustva, posle raspada SSSR-a 1991. godine i velikog stepena nacionalne i državne dezintegracije, Rusija je počela svoju obnovu sa dolaskom Vladimira Putina na vlast. Od 2007. godine i sada već legendarnog Minhenskog govora ruskog predsednika, u kome je očitao bukvicu zapadnim liderima, Srbi na Rusiju i Putina gledaju kao na velikog brata koji je bio bolestan, a sada ozdravljuje i vraća snagu (kao Marko Kraljević koji je devet godina u tamnici začamao, pa su ga oslobodili da se bori protiv Muse Kesedžije). Za razliku od svih naših vlastodržaca od 2000. pa naovamo, koji su se, nekada manje, a nekada više prikriveno, ali svakako konstantno povijali i sprovodili u delo zahteve političkog Zapada, od predaje Miloševića, Karadžića, Mladića, drugih oficira i političara Haškom tribunalu, preko prodaje privrednih i prirodnih resursa strancima, do predaje državnih i upravljačkih prava i u Republici Srpskoj, i na Kosovu i Metohiji, Putin je postepeno vraćao snagu Rusiji i sprovodio suverenističku politiku.

Svakako, Srbi su primetili i zaštitu Rusije, posebno od 2007, koju dobijamo u Savetu bezbednosti UN, i kada je britanska rezolucija u pitanju, kojom je politički Zapad pokušao da stavi genocidni žig na ceo srpski narod, ali i kada je zaštita Republike Srpske i Kosova i Metohije u pitanju. Zaboravljamo, ili se trudimo da zaboravimo, ili pokušavamo da nađemo opravdanja za one događaje kada se ruska politika nije poklapala sa srpskom. Zrelije, racionalnije, ispravnije i pametnije bi bilo da shvatimo da se bez obzira na bratsku povezanost dvaju naroda, od kojih je jedan veliki, a drugi mali, dešava da se obostrani interesi ne poklapaju, ali da smo i posle toga saveznici. Srbi, međutim, opravdanja za neka ruska činjenja ili nečinjenja pronalaze u porodično-emotivnom narativu: „Nisu mogli da pomognu ni sebi, pa kako će nama“, „Mani me pijanog Jeljcina i Černomirdina koji je bio zapadni čovek, sada je drugo vreme“, „Nije Putin znao šta Deripaska radi u Crnoj Gori“… Kao što rekoh, kada nekog voliš, nalaziš opravdanja za sve njegove postupke.

Da ostanemo za tren u tom emotivnom, sada epsko-herojskom diskursu. „Zeman došo, valja vojevati“, ili „Prilika je, care, od mejdana“, kako reče Marko Kraljević kada je povratio snagu za boj sa velikim turskim megdandžijom Musom, jer je stiskom pesnice iscedio dovoljno vode iz suve drenovine. Putin je nedavno izjavio: „Ulice Lenjingrada su me naučile da ako je tuča neizbežna, onda morate prvi da udarite.“ I tako, 24. februara 2022. godine, otpočela je, kako Rusi vole da kažu, specijalna vojna operacija, ili varvarska ratna invazija, kako Zapad diktira propagandni diskurs.

Srpsko proleće

Bez obzira na to kako nazivamo taj događaj, u srpskim mozgovima i srcima desila se – eksplozija! U srpskom narodu proradili su duboki arhetipi: i Sveti Sava i Sergije Radonješki, i Kosovska i Kulikovska bitka, i knez Lazar i Aleksandar Nevski, i Karađorđe i Sava Vladislavić, i Prvi i Drugi svetski rat, i sukob civilizacija Dugina i Hantingtona, i viševekovna zapadna imperijalna politika širenja na Istok, i masonsko-vatikanski plan satiranja pravoslavnih Slovena, i borba satane i Boga…

I sve je ovo iracionalno, i sve je ovo umnogome tačno.

Prvi rezultati ove mentalne metamorfoze stižu u aprilu sa rezultatima izbora na republičkom nivou: rezultati SPS-a, koje ruske obaveštajne strukture (da li pogrešno ili ne) percipiraju kao prorusku stranku, kao i „patriotske“ liste (DSS, Dveri i Zavetnici), dobijaju iznenađujuće mnogo glasova. Veliki odziv intelektualaca koji su bili protiv uvođenja sankcija Rusiji, kao i masovna okupljanja na beogradskim ulicama sa istim zahtevom, već ozbiljno su pokazivali da se nešto dešava u narodu, da bi sve bilo ozvaničeno i jasno sa istraživanjima javnog mnjenja koje je sproveo NSPM sa do tada neviđenim rezultatima: 82,1% protiv uvođenja sankcija Rusiji, 84,7% protiv učlanjenja u EU ako moramo da se odreknemo Kosova i Metohije, a čak 87,2% protiv ulaska Srbije u NATO.

„Ili si suveren ili nisi, nema između“, rekao je Putin na jednom međunarodnom forumu. Možda su ove reči, između ostalog, upućene i srpskom rukovodstvu, ne znam da li su i koliko opravdane ili nisu, ipak se nalazimo okruženi zemljama koje su članice NATO-a, ali ono što znam jeste da običnom srpskom narodu nije bilo potrebe ovo da se govori: Srbi su i pre Putinovih reči, u ovih nekoliko meseci, posebno dok su Rusi dobro napredovali u „denacifikaciji i demilitarizaciji Ukrajine“, doživeli kolektivnu mentalnu prolećnu revoluciju i evoluciju suverenističke, slobodarske i državotvorne svesti (sa svim svojim prednostima, ali i rizicima).

Preostali mali broj NATO-evropejaca u Srbiji, od opskurnih političkih, preko nevladinih, do medijskih struktura, koji su i dalje zagledani u EU i SAD i zagovornici „srpskog puta na Zapad“, paket koji nam se nudi sa političkog Zapada (priznanje Kosova, dezintegracija Republike Srpske, članstvo u NATO-u, priznanje genocida u Srebrenici, implementiranje celokupne LGBTQI+ ideologije u zakonodavni i obrazovni program pod plaštom ljudskih prava, prihvatanje kolonijalnog statusa itd.) ne propagiraju zato što u njega veruju, već prevashodno zbog velike količine novčanih sredstava koje dobijaju od zapadnih centara moći, i veštački napravljenog društvenog statusa i obećanja da će oni biti sledeći vlastodršci.

Snaga NATO-evropejaca je pre deset godina bila veoma jaka u Srbiji. Politički Zapad je na raznorazne načine uspeo da destabilizuje za njihove pojmove nedovoljno kooperativnog Borisa Tadića, između ostalog i sa društvenim tenzijama koje su se pojavljivale u vezi sa beskompromisnim zahtevima da se gej-parada organizuje u Beogradu. Demonstracije i neredi 2010. na gej-paradi, zatim barikade na Kosovu i Metohiji u leto 2011. godine, bili su jasan signal da se zapadna agenda ne sprovodi za njih prihvatljivim tempom. Na majskim izborima 2012. godine, tri sata uoči zatvaranja izbornih jedinica u drugom krugu predsedničkih izbora stigla je čestitka za postignutu pobedu Tomislavu Nikoliću od strane Evropskog parlamenta. Ubrzo je smenjena „žuta vlast“ i na scenu stupa „kooperativniji“ naslednik: SNS i Aleksandar Vučić, prvo kao PPV (prvi potpredsednik vlade premijera i političkog kameleona Ivice Dačića), kasnije kao premijer, a od 2017, kao i od 2022, kao predsednik Srbije.

Sprovodnici LGBTQI+ agende

Kao što rekoh, od prihvaćenih, ali u delo traljavo sprovođenih zahteva političkog Zapada i, između ostalog, njihove LGBTQI+ ideologije od strane Demokratske stranke i Borisa Tadića, od 2012. godine, kada dolaze naprednjaci na vlast, državna politika oličena u Vučić–Brnabić režimu uspešno sprovodi LGBTQI+ agendu: počelo je sa uspešnim održavanjem gej-parada svake godine u Beogradu, nastavilo se sa postavljanjem za predsednika Vlade Republike Srbije osobe čiji su najjači aduti bili da je radila u američkoj (ne)vladinoj organizaciji USAID i da je pripadnik netradicionalne seksualne orijentacije; zatim, gej-marš je nastavljen usvajanjem u Narodnoj skupštini zakona o rodnoj ravnopravnosti (a u fioci je spreman zakon o istopolnim zajednicama), a poseban udarac zadaju obrazovnom sistemu, sa perfidnim i vrlo opasnim promenama u udžbenicima za osnovnu i srednju školu… Sprovođenje zahteva LGBTQI+ agende naprednjaci si radili ispod žita, bez velike medijske pompe i, mora se priznati, sve im je prolazilo manje-više uspešno: jedan deo opozicije se bezuspešno, da ne kažem deklarativno bunio, „organizovani navijači“ su imali preča posla utrkujući se ko će biti gazda u profitabilnim kriminalnim poslovima (pojavili su se u julskim demonstracijama 2020, ali to je za neku drugu analizu čiji bi radni naslov mogao da bude Slina i Jovanjica); Srpska pravoslavna crkva je ćutala ili se slabo oglašavala (nedobronamerni i sumnjičavi će reći da je bila zauzeta izgradnjom hrama Svetog Save), a o SANU je bespredmetno govoriti, oni su u mentalnoj kliničkoj smrti već godinama, tako da ne znam da li ta ustanova uopšte više postoji… Osokoljeni malim ili nikakvim otporima, smatrajući da su pinkovizirali, to jest anestezirali čitav narod, Vučić–Brnabić režim 2019. godine donosi odluku da napravi sledeći korak ka EU-ropskoj uniji: Srbija će 2022. godine biti domaćin centralnog LGBTQI+ okupljanja na nivou čitavog eu-ropskog kontinenta, razviće zastave duginih boja, pohvaliće se „napretkom“ naprednjačke politike u sprovođenju LGBTQI+ ideologije, spomenuće i Anu i zakone i škole, ugostiće i lezbejke, i gejeve, i biseksualce, i transdžendere, i kvirove i kvirkinje iz čitavog sveta, poželeće im dobrodošlicu, da se lepo zabave i provesele, jer imaju šta da slave čak i u Srbiji… Naravno, biranim rečima, da im slučajno ne nanesu dodatnu bol u njihovoj pravičnoj seksualnoj borbi, cenjenim gostima diskretno će skrenuti pažnju da se, zbog divljačnih i neobrazovanih pravoslavnih Srba, ako mogu, ipak malo suzdrže od bičevanja u kožnim gaćama, golotinje i uličnih koitusa, bar za prvi put, dok ovi srpski varvari ne sviknu, a ako im se slučajno omakne, pa šta da radimo, radosno ćemo ih pozdraviti, jer Vučić–Brnabić režim razume, prihvata i prima sve zahteve i potrebe napredne eu-ropske bratije, u čiji zagrljaj hrle…

Rekoh, ne znam ko je Aleksandru Vučiću servirao ideju o Evroprajdu kao dobru, ali taj koji mu je predložio, i on koji je ovu ideju prihvatio, napravili su kardinalnu grešku.

Srbi i krstaški ratovi

U toku leta održan je neformalni sastanak Aleksandra Vučića sa predstavnicima SPC. Na molbu i upozorenje od strane crkvenih poglavara da se gej-parada ne održi, predsednik Vučić, inače nosilac ordena Svetog Save prvog stepena, rekao im je da su pritisci sa Zapada veliki, da sankcije Rusiji nije uveo, ali da gej-paradu mora da dozvoli.

I sve bi možda prošlo i ovoga puta, kao i u godinama pre kovid krize, da se u međuvremenu nije dogodila narodna metamorfoza o kojoj sam govorio.

Crkvene litije u Crnoj Gori nije pokrenulo crkveno rukovodstvo, već narod, a mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije, kao narodni episkopi velikog autoriteta i ugleda, prepoznali su tu energiju i snagu i stali su na čelo narodnog otpora. Borba je trajala dugo, ali crkvena lica i verujući narod su bili dosledni i na kraju su izvojevali pobedu. U Beogradu se dogodilo nešto slično: narod je u velikom broju prvi put izašao na ulice 14. avgusta. Sve je u prestonom gradu iznenadio veliki odziv ljudi (patrijarh Porfirije je tada bio u Herceg Novom, dakle, van Beograda). Vučić pokušava da minimalizuje broj („prebrojao“ je 4690 učesnika), kao i da diskredituje organizatore. Do druge litije, koja je okupila duplo više ljudi nego prva, javilo se nekoliko episkopa (Fotije, Nikanor, Ilarion, Siluan, Isihije i Arsenije), Aleksandar Vučić se oglašava 26. avgusta sa tvrdnjom da gej-parada neće biti održana „pa makar ga zvali Putin, Erdogan ili Bajden“, a Sveti Arhijerejski Sinod u svom saopštenju od 27. avgusta pozdravlja odluku državnog vrha o otkazivanju Evroprajda. Do trećih litija, koje su održane 11. septembra na dan Usekovanja glave Jovana Krstitelja, pritisci sa Zapada se pojačavaju, organizatori nedeljne manifestacije Evroprajd ne odustaju od šetnje, javlja se patrijarh u posebnom video-obraćanju, a Aleksandar Vučić kaže kako se protiv LGBTQI+ aktivista vodi krstaški rat u Srbiji.

Narod, prirodno nepoverljiv na sva nažalost lažna obećanja koja je davao Aleksandar Vučić u prethodnim godinama, izlazi na litije 11. septembra u rekordnom broju, krsni hod je išao od Saborne crkve do hrama Svetog Save, gde je patrijarh Porfirije, sa ostalim episkopima i sveštenstvom SPC, služio moleban za brak i porodicu, i mir i slogu u narodu.

U besedi na kraju molebana, brojnom narodu koji se okupio ispred hrama Svetog Save, patrijarh Porfirije je sve lepo objasnio. U svom, za moj pojam malo predugom, ali odličnom govoru, zaključio je da mi pravoslavni Srbi imamo naš sistem vrednosti, da smo na njemu vekovima zidali svoju pravoslavnu, svetosavsku kulturu i da ne želimo da nam neko iz tuđine nameće drugi sistem vrednosti, svakako ne onaj za koji mi smatramo da nije bogomdan i prirodan. I na kraju, ne treba zaboraviti, patrijarh Porfirije se, koliko je meni poznato, prvi put javno suprotstavio Aleksandru Vučiću, koji je nekoliko dana ranije izjavio da se u Srbiji vodi krstaški rat protiv LGBTQI+ aktivista, odgovorivši (mu) da mi Srbi nismo oni koji su poveli krstaški rat, da mi Srbi nismo oni koji su otišli u neku drugu zemlju da namećemo svoju volju i svoj sistem vrednosti, već da su moderni krstaši došli u našu zemlju da nam nametnu svoje poglede i da nas porobe i unište.

U utorak, 13. septembra, usledila je zvanična odluka MUP-a Srbije da se iz bezbednosnih razloga otkazuju oba skupa: i gej-parada i narodna litija, koje su zakazane za 17. septembar.

Valjda nenaviknuti na otpor naroda i države koju su okupirali, bahati i osioni politički Zapad, kao i aktivisti ideologije, zahvaljujući narodnom otporu koji se projavio u pomenutim društvenim metamorfozama i, bitno je istaći, jasnim patrijarhovim rečima, pokazaše se u pravom svetlu, kao moderni krstaši koji su došli da nam nametnu svoj sistem vrednosti, da nas porobe i unište. Američki ambasador Kristofer Hil, mnogi EU-LGBTQI+ lobisti, najavljuju da će se, bez obzira na odluku državnih organa, gej-parada ipak održati. Poruka je jasna: mora da se zna ko je gazda u Srbiji i ko donosi odluke.

Šta će uraditi predsednik Vučić? To ne znamo, to je njegov problem, rupa koju je sam iskopao i u koju je sam pao. Mnogo je, međutim, bitnije šta ćemo uraditi mi, pripadnici „običnog“ naroda.

Treba napomenuti i istaknuti sledeće: Evroprajd nije otkazan u potpunosti, otkazana je samo gej-parada, tj. njihova šetnja na otvorenom prostoru, zakazana za 17. septembar. Sve ostale aktivnosti i program Evroprajda, počev od podizanja zastave duginih boja ispred Palate Srbije na Novom Beogradu, koji traje od 12. do 18. septembra, sprovode se u delo. Njihova agenda marša kroz državne i obrazovne institucije je i dalje aktivna, i uložiće svu snagu i napore da je sprovedu u delo. Dok ovo pišem, ne zna se šta će se dešavati 17. septembra, ali treba da znamo sledeće: bez obzira da li će se LGBTQI+ aktivisti prošetati ili neće, zasadi njihove ideologije u srpskom društvu, uz početnu podršku demokrata, a kasnije uz značajnu podršku naprednjaka, duboki su i opasni. Oni neće odustati od svoje precizno zacrtane agende, i samo će još silnije i agresivnije da udare po nama.

Ključno pitanje je šta ćemo uraditi mi, pravoslavni Srbi? Predlažem hitno okupljanje predstavnika SPC sa istaknutim intelektualcima koji se godinama bave ovom tematikom (sve sujete, podele, podozrenja i klanove treba da ostavimo po strani); taj mali crkveno-narodni sabor treba da iznese jasne zahteve upućene vlastodršcima: uklanjanje spornih sadržaja iz udžbenika za osnovnu i srednju školu, povlačenje usvojenih zakona kojima se ta ideologija uvodi u pravni sistem države, kao i zabranu širenja LGBTQI+ ideologije maloletnim licima. Dok se taj set zahteva ne usvoji, crkvene litije treba održavati. Naravno, nikakva diskriminacija osoba koje imaju netradicionalnu seksualnu orijentaciju ne dolazi u obzir. Oni ne smeju da budu diskriminisani, ali ni privilegovani u srpskom društvu.

Imajući u vidu one jezive podatke Zavoda za statistiku s početka mog teksta, gde godišnje gubimo više od 50.000 ljudi, jedinu privilegiju u srpskom društvu treba da imaju porodice. Porodična politika nije socijalna politika, u njenu realizaciju treba da se uključe sve državne i nacionalne institucije, sa jasnim ciljevima i zadacima koji porodicu stavljaju u prvi plan državne politike. (Ali, to je tema za neku narednu analizu čiji bi radni naslov mogao da bude Porodica ili ništa.)

Da zaključim: jedna lasta ne čini proleće i bitka se ne dobija „na divanu duvan pušeći“. Treba da budemo odlučni, mudri i hitri. Narod je pokazao energiju. Ljudi koji vode ovu državu i najznačajnije nacionalne institucije treba sada narodnu volju da sprovedu u delo i stave stvari na svoje mesto.

Iz višedecenijskog društveno-aktivističkog iskustva, na vaše pitanje da li smatram da će se moj predlog sprovesti u delo, razočaraću vas sa odgovorom: sumnjam da hoće! Sumnjam, ali se nadam, a nada – umire poslednja!

 

U Beogradu, 16. septembra 2022.

 

Izvor Iskra, 16. septembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Katena mundi

 

BONUS VIDEO:

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u