Uoči samita Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu sredinom septembra, kineski predsednik Si Đinping obavio je svoje prvo inostrano putovanje posle dvogodišnje pauze zbog korone. Ali, nije otišao u Rusiju i u Taškent, već u Kazahstan. U visokoj politici se ništa ne radi tek tako. Dakle, postojala je važna potreba za ovom posetom.
Centralna Azija je ploča na kojoj leži Rusija. To su nekadašnje sovjetske republike koje su ostale u veoma bliskim ekonomskim i političkom odnosima s Rusijom. Sada je uočljivo komešanje u gotovo svim državama regiona, a neke od njih su u otvorenim sukobima koji se nižu jedan na drugi, sve do Avganistana.
Nije Zbignjev Bžežinski Kavkaz i Centralnu Aziju nazvao bez razloga „azijskim Balkanom”. Azerbejdžan i Gruzija su obnovili sukob, Kazahstan je od nemira početkom godine u veoma osetljivom stanju, a Kirgistan i Turkmenistan su se opet sukobili pre dve nedelje. U pozadini traju iranski nemiri sa velikim uticajem na region. Ovoliko nestabilnosti u regionu koji je sam po sebi nestabilan, nije zabeleženo od kada su sve ove države stekle nezavisnost.
Najvažniji razlog je očigledan – Rusija je gotovo sasvim prestala da igra značajnu ulogu u stabilnosti centralnoazijskog regiona, pošto je fokusirana na ukrajinsku krizu. Okretanje ka „drugom frontu” samo bi je omelo u postizanju primarnih ciljeva, a ne bi mnogo donelo ni rešavanju regionalnih problema. Prazan prostor koji je za sobom ostavila Rusija nastoje da iskoriste drugi faktori, a najočigledniji su oni koji veruju a preko Centralne Azije mogu da stvore dovoljan pritisak da Rusija promeni svoje ponašanje u Ukrajini.
Centralnoazijska ploča
Centralna Azija je u ovoj situaciji u veoma teškom položaju jer sve sankcije koje su umerene prema Rusiji, automatski pogađaju i ovaj region zbog prirode veza koje region ima sa Rusijom. Ali ono što je interesantno jeste da su svi lideri zauzeli malo drugačije pristupe u odgovoru na rusku akciju.
Turkmeni i Tadžici nisu ništa posebno rekli. Rukovodstva ove dve zemlje su relativno ravnodušna prema sukobu u Ukrajini, izbegavajući da kritikuju i Rusiju i Ukrajinu. Kazahstanci su pokušali da se distanciraju na interesantan način, trudeći se isprva da budu prilično aktivni kada je s jedne strane bilo pokušaja da ih uvuku u debatu, posebno iz nekih ruskih medija, ali su se na vreme povukli.
U Kazahstanu su održani javni protesti koje su vlasti dozvolile. Očigledno, ovo pokazuje određeni nivo prećutne podrške ukrajinske strane. Vlada je uputila i humanitarnu pomoć Ukrajini. Osim toga, već su demonstrirali neke od efekata sankcija obustavljanjem letova Er Astane za Rusiju, što je ozbiljna mera. Ali Kazahstanci takođe komuniciraju sa Rusijom i uzdržavaju se od glasanja u Generalnoj skupštini UN.
Kazahstan pokušava da nađe ravnotežu gde, s jedne strane, nastavlja da održava odnose sa Rusijom, ali s druge strane pokušava da očuva kontakt sa obe strane. Nedavne izjave zamenika ministra spoljnih poslova Vasilenka da ne želi da se zemlja zaglavi iza nove gvozdene zavese sa Rusijom i da bi da ostane otvorena prema Zapadu, na neki način su najjasniji izraz zabrinutosti u Centralnoj Aziji zbog toga što će biti zatvorena od Rusije, i istovremeno pokušavajući da se bude pragmatičan i da se iskoristi situacija.
Uzbekistanci pokušavaju da urade nešto slično, ali to rade suptilnije. Ministar spoljnih poslova Kamilov je jasno ocrtao granice na kojima zemlja neće podržati Rusiju u priznavanju otcepljenih oblasti Donjecka i Luganska.
Kirgizi više naginju ka otklonu od Kremlja, iako je to komplikovano protestima koji su organizovani u zemlji. Međutim, Kirgistan je uvek bio prilično blizak Moskvi. To u izvesnoj meri verovatno odražava preovlađujuća osećanja koja u većini ovih zemalja postoje prema Rusiji: neka vrsta straha, ali istovremeno i priznanje važnosti odnosa koji održavaju sa Moskvom.
Ponašanje Kazahstana je najpozitivnije ocenjeno na Zapadu, računajući i to da je predsednik Tokajev direktno saopštio ruskom predsedniku neslaganje sa vojnom akcijom u Ukrajini. Pretpostavlja se da će ih Uzbekistanci u tome pratiti.
Otuda, procenjuje se da poseta kineskog predsednika Sija Kazahstanu ima opravdanje i veliku geopolitičku logiku. Prvi utisak je da se sa strepnjom očekuju događaji koji slede, a koji su uznemirili pre svih Rusiju i Kinu. Ruski mediji su konstatovali da kazahstanski lider, „sudeći prema rasporedu prijema, u oktobru ima čitav paket susreta sa likovima čiji su životi obeleženi državnim udarima, obojenim revolucijama, ustancima i pobunama i ‘ovenčani’ brdom leševa, rekama krvi, užasom, tugom i patnjom miliona”.
MI6 u Kazahstanu
Ruski mediji ne okolišaju da ih najviše žulja predviđena poseta Kazahstanu šefa britanske obaveštajne službe MI6 Ričarda Mura, pa čak to ilustruju podatkom da ga kolege u službi zovu „gospodin Trbosek”. A pre njega, Kazahstan bi trebalo da poseti i nova britanska premijerka Liz Trus, „patološki rusofob, spremna da ‘obogati’ čovečanstvo još jednom nuklearnom Hirošimom”, kako je opisuju ruski komentatori.
Ruski mediji od pre neki dan optužuju MI6 da je preneo obaveštajne podatke kancelariji Zelenskog da će Kremlj postaviti postepeni ultimatum Ukrajini nakon što uključi nove regione u sastav Rusije. Taj izveštaj navodno tvrdi da, ukoliko oružane snage Ukrajine ne zaustave neprijateljstva, onda će u roku od dve nedelje cela energetska infrastruktura Ukrajine biti onesposobljena; druga faza će biti udari taktičkim nuklearnim oružjem.
Kazahstan naime je vrlo zgodna tampon zona između dva „međunarodna izopštenika” – Rusije i Kine. Kazahstan ima ogromne kopnene granice i s jednom i drugom zemljom. Sa te teritorije može lako da se pokrene luk nestabilnosti istovremeno u obe supersile.
U Rusiji se smatra da su nemiri u Kazahstanu početkom godine trebalo da skrenu pažnju Rusije sa Ukrajine kako bi se Rusija zaglavila u nekom „stepskom ratu”, ali ruska vojska se posle brze intervencije u kojoj je pomogla predsedniku Tokajevu, povukla iz zemlje u roku od tri dana.
Ruska javnost sada je nezadovoljna kako se kazahstansko rukovodstvo odnosi prema Rusiji. Izazov je počeo gotovo odmah, kada je Tokajev na mesto ministra informisanja imenovao Askara Umarova, koji, najblaže rečeno, ne neguje topla osećanja prema Moskvi.
Rusija i Kina posebno su zabrinute zbog prisustva u regionu velikoj broja radikalnih islamskih boraca sa stažom u Islamskoj državi, Iraku i Siriji. Procenjuje se da ih u Centralnoj Aziji ima 18.000, a da su neki od njih aktivno učestvovali u januarskim događajima u Kazahstanu. Za Kinu je sve to delikatno i osetljivo jer se Ujgurska oblast direktno graniči i naslanja na Kazahstan.
Odmah po odlasku kineskog predsednika iz Samarkanda, kazahstanska strana je napravila simbolično nekooperativni gest prema Moskvi – odbila je da izveze sankcionisani asortiman robe u Rusiju. Prema rečima kazahstanskog ministra spoljnih poslova Mukhtara Tleuberdija, „sporazumi ne važe bez dozvole američkih zvaničnika. Cilj je da ne padnemo u sekundarne sankcije”. On je rekao da je zemlja spremna da razgovara o svemu, ali tek posle konsultacija sa Stejt departmentom.
Zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Kazahstana Ajbek Smadijarov, komentarišući referendume o pristupanju Rusiji rekao je da Kazahstan po ovom pitanju „polazi od principa teritorijalnog integriteta država”.
„Što se tiče samoproglašenih država Luganske i Donjecke Narodne Republike, i vojnih uprava Zaporoške i Hersonske oblasti i njihovih referenduma o pridruživanju Rusiji, Kazahstan polazi od principa teritorijalnog integriteta država, njihove suverene jednakosti i mirnog suživota”, saopštio je Smadijarov, podsetivši da je predsednik Kazahstana „u više navrata, uključujući i u svom nedavnom obraćanju sa govornice UN, jasno isticao važnost nepokolebljivog poštovanja principa međunarodnog prava, koji se zasniva na Povelji ove svetske organizacije”.
„Povelja govori o odgovornosti država članica UN za održavanje mira i poštovanje teritorijalnog integriteta država. Ponovo potvrđujemo našu spremnost da pružimo svu moguću pomoć uspostavljanju političkog dijaloga”, rekao je predstavnik kazahstanskog Ministarstva inostranih poslova.
Istovremeno, napomenuo je, Kazahstan najvažnijim zadatkom smatra „održavanje stabilnosti i na regionalnom i na globalnom nivou”.
Papa u Astani
Osim političke, Kazahstan je i verska raskrsnica, pa njegov medijatorski kapacitet nije ništa manji od strateškog i geopolitičkog.
Nedavno je, naime, od 13. do 15. septembra u ovoj zemlji boravio i papa Franja koji je prisustvovao 7. Kongresu vođa svetskih i tradicionalnih religija koji je okupio 100 delegacija iz 50 država. Ova apostolska poseta poglavara Katoličke crkve bila je druga u istoriji: Jovan Pavle II je pre skoro dvadesetak godina, 2001, posetio ključnu zemlju centralnoazijskog regiona.
Neposredno pre početka kongresa, obraćajući se predstavnicima kazahstanskog rukovodstva, civilnog društva i diplomatskog kora, papa Franja je primetio da je republika „raskrsnica važnih geopolitičkih čvorova”, te da joj u tom pogledu „pripada fundamentalna uloga u rešavanju konflikata”. On je zahvalio Astani na stalnoj spremnosti da ujedini sukobljene strane i promoviše ideju dijaloga.
Glavni događaj ove posete trebalo je da bude susret pape sa patrijarhom moskovskim i cele Rusije Kirilom, koji je, inače, u julu na insistiranje Mađarske, možda i zbog ovih planova, skinut sa liste osoba pod sankcijama. Poznato je da je papa planirao svoje posete Moskvi i Kijevu, ali do njih iz raznih razloga nije došlo. U tom kontekstu posebno upečatljivo izgleda njegova poseta Kazahstanu, koji se teško može nazvati katoličkom zemljom.
Katolicizam u Kazahstanu, međutim, ima dugu istoriju. U Centralnoj Aziji ima više od 350.000 katolika, od kojih trećina živi u Kazahstanu. Ovde su završili tokom godina Drugog svetskog rata, kada su Nemci iz evropskog dela Rusije prognani u Kazahstan i Kirgistan, a ovde su bili deportovani i Litvanci i etnički Poljaci iz Zapadne Ukrajine. Sada na kazahstanskom tlu postoji 20 katoličkih crkava, više od 250 parohija, a Prva viša bogoslovija radi već nekoliko godina. Ovde nema sukoba ni sa lokalnim pravoslavnim hrišćanima ni sa muslimanima, kažu sami katolici.
Ove godine navršava se trideset godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Kazahstana i Vatikana. Kazahstan je postao prva od zemalja tadašnje Zajednice Nezavisnih Država koja je uspostavila zvanične odnose sa Vatikanom. Prva poseta pape Jovana Pavla II dogodila se nakon dramatičnih terorističkih napada u Njujorku u septembru 2001. godine, što joj je dalo poseban značaj.
Možda nije slučajno što su uoči ove posete zapadni mediji, pozivajući se na izvore u Vatikanu, preneli da Vašington neće pokrenuti vojnu operaciju u Avganistanu do kraja papine posete Kazahstanu. U Astani su tada preduzete mere bezbednosti bez presedana: dovedeno je preko 10.000 policajaca i vojnika. U grad, u kome je živelo oko 400.0000 ljudi, stiglo je oko 100.000 hodočasnika iz zemalja Centralne Azije. Glavni događaj bila je misa na otvorenom, a bogosluženju je prisustvovalo oko 50.000 hiljada ljudi, a još oko 20.000 nije stiglo.
Ruski mediji su tada naglasili da je Ruska pravoslavna crkva izrazila uzdržano nezadovoljstvo ovom posetom, pošto Kazahstan smatra teritorijom sopstvenih interesa. Štaviše, do tada nije bilo došlo do nijedne posete ruskog patrijarha Astani, uprkos prijateljskim odnosima sa rukovodstvom Kazahstana. Kao rezultat toga, patrijarh dugo vremena nije prisustvovao ni na Kongresu svetskih religija koji se održava u Astani.
Susret pape Franja i patrijarha Kirila
Papa Franja je najavio svoju nameru da razgovara sa poglavarom Ruske pravoslavne crkve još početkom aprila, kada je postalo očigledno da Moskva i Kijev neće da se pomire. Za ove svrhe, preostalo je samo pronaći neutralnu teritoriju: u početku je to bio Jerusalim, ali je kasnije izbor pao na glavni grad Kazahstana.
Papa je posetio rusku ambasadu u Vatikanu sledećeg dana nakon što je počela invazija na Ukrajinu. On je 25. februara, suprotno protokolu, lično stigao u rusku ambasadu u Vatikanu, iako pape obično primaju ambasadore i šefove država. Papa se u ambasadi zadržao oko pola sata, ali je sadržaj njegovog razgovora sa ruskim ambasadorom ostao nepoznat.
Papa Franja je ranije upozorio na „rat u ravnicama istočne Evrope”. On je izrazio žaljenje što se čovečanstvo, postigavši uspehe u nauci, filozofiji i drugim oblastima, povlači u pitanjima mira, preferirajući rat. Početkom jula portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov rekao je da „Kremlj nije upoznat sa bilo kakvim sadržajnim kontaktima u vezi sa posetom pape Moskvi, jer takva poseta treba da bude razrađena na najvišem nivou”.
Papa Franja je ranije rekao da bi želeo da poseti Moskvu i Kijev ubrzo nakon svog putovanja u Kanadu krajem jula, dok je predsedavajući Svetske unije staroveraca Leonid Sevastjanov, koji održava kontakt sa papom, svojevremeno napomenuo da bi papa Franja mogao da dođe u Rusiju u septembru ove godine Kasnije je Sevastjanov pojasnio da će pontifiks u Rusiju doći, najverovatnije tokom 2023. „Papa ne ulazi u pregovore kada treba da poseti Rusiju – to je pre svega pitanje unutrašnje politike”, rekao je on. Prema rečima Sevastjanova, papa želi da poseti Rusiju i doprinese pregovaračkom procesu između Moskve i Kijeva.
Ovoga puta, papa Franja se u Astani sreo samo sa novim šefom Odeljenja za spoljne crkvene odnose Moskovske patrijaršije mitropolitom Antonijem (Sevrjukom). „Nakon mog nedavnog stupanja na dužnost, sastali smo se u avgustu ove godine u Vatikanu, sada je to naš drugi sastanak za mesec dana, a to je bila inicijativa pape Franje. Imali smo priliku da razmenimo mišljenja o raznim pitanjima”, rekao je mitropolit Antonije.
Tokom svog govora povodom papine posete, kazahstanski predsednik Tokajev nije se osvrtao direktno na Ukrajinu, ali je ona lako mogla da se prepozna u njegovim formulacijama. On je istakao da, dok svet postaje sve turbulentniji u periodu nakon pandemije, raste potreba za novim pristupima „kako bi se ojačao međucivilizacijski dijalog i poverenje na globalnom nivou”.
On je ukazao da je pozadina istorijske posete pape Centralnoj Aziji jačanje negativnih trendova u geopolitičkoj situaciji. S tim u vezi, kako je naglasio Tokajev, od poglavara Svete stolice mogu doći pozitivni impulsi koji bi pomogli postizanju mira i međusobnog razumevanja.
Kriza na južnom Kavkazu
Događaji na jermensko-azerbejdžanskoj granici su se poslednjih godina razvijali neverovatnom brzinom. U prvim danima samita šefova država Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, počelo je da se puca na granici, a azerbejdžanske trupe su u nekom trenutku zauzele oko deset kvadratnih kilometara teritorije Jermenije. Jermenski predsednik je odmah pozvao trupe ODKB u pomoć, a u osnovi, naravno, Rusiju.
Sama ideja da se uđe u hronični sukob nije se svidela svim članicama ODKB-a, jer to bi značilo prelazak sukoba na međudržavni nivo velikih razmera: na dnevnom redu bi se pojavila i mogućnost rata Jermenije sa Azerbejdžanom i Turskom.
Rusija, budući u ratu sa Ukrajinom, a da ima prilično dobre partnerske odnose sa Azerbejdžanom i Turskom, nije u tome videla smisao. ODKB je odlučila da pošalje specijalnu komisiju za postizanje rešenja diplomatskim putem. Jermenski premijer Nikol Pašinjan je očekivao drugačiju reakciju, pa se odlučio da se okrene na drugu stranu i pozvao u posetu Nensi Pelosi.
Azerbejdžanu se prebacivalo da odavno razmišlja o sukobu s Jermenijom kako bi ušao na spornu graničnu teritoriju Zangezur, važnu za izgradnju koridora ka Nahčivanu, autonomnoj republici fizički odvojenoj od ostatka teritorije Azerbejdžana, dok su Jermeni tvrdoglavo odbijali da ispoštuju uslove primirja, strahujući da će time Nagorno Karabah biti potpuno odsečen od Jermenije.
U jermenskom slučaju, Turska je igrala na obe karte, pošto je poslala trupe do granice sa Nahčivanom s kojim se graniči. Čini se da je Erdogan znao ili je nagađao da članice ODKB-a neće hteti da se mešaju u ovaj sukob i možda pretpostavljao da će Pašinjan da odbaci diplomatsku misiju i okrene se američkoj strani. Erdoganova kalkulacija bila je potpuno opravdana.
Zauzeta Ukrajinom, Rusija je objektivno oslabila svoje prisustvo na Južnom Kavkazu. Odnosi Rusije i Turske su komplikovani i ostaće takvi za još dogledno vreme. Biće, naravno, elemenata saradnje, kao i elemenata takmičenja i rivalstva. Dve zemlje imaju mnogo zajedničkih interesa i u ekonomiji i politici.
Rusija i Turska su partneri u nizu velikih međunarodnih projekata, dok i dalje imaju mnogo neslaganja povodom regionalnih pitanja, kao što su Sirija i rusko-ukrajinski sukob, a ni stavovi o Libiji i Južnom Kavkazu baš se ne poklapaju. Ove nesuglasice, međutim, ne sprečavaju nastavak interakcije, a obe strane imaju priliku da se dogovore čak i o onim pitanjima po kojima se njihovi interesi objektivno razilaze.
Pelosi u Jerevanu
Slika Jerevana okićenog američkim zastavama nije sigurno izmamila oduševljenje Kremlja, a na dan posete Nensi Pelosi u Jerevanu održan je miting za istupanje Jermenije iz ODKB-a i unije sa Rusijom. Jermenske vlasti nisu želele ničim da provociraju gošću, pa su za ovu priliku sve portrete ruskog predsednika Putina uklonile sa bilborda u centru grada i na putu od aerodroma do centra.
Za Rusiju ovo je više od provokacije – ne to što je Pelosijeva došla u posetu, nego još više držanje jermenskog premijera, koji je hvalio spremnost američke vlade da podrži „demokratski program” Jermenije. Pelosijeva nije ostala ravnodušna prema domaćinima, pa je zabeleženo da je zaplakala prilikom obilaska spomenika u znak sećanja na žrtve genocida nad Jermenima.
Za razliku od ranijih slučajeva, kada je Rusija rado stajala na strani onih za koje je mislila da su joj saveznici ili da je reč o za nju važnom interesnom području, čini se da u Moskvi u ovom slučaju prevladavaju tonovi koji ukazuju da je Jermeniju potrebno ostaviti samoj sebi. Ali pre toga, upozorava se da se Jermenija uvlači u „Veliki rat” na Kavkazu u kome će ostati usamljena pred višestruko snažnijim protivnicima, i da će biti podeljena na interesne zone između Turske i Irana. Za razliku od Jermenije, Rusija ima kooperativne odnose sa obe ove države.
Zapadu je potrebno da potpale kavkasko podnožje Rusije kako bi je razapeli na dva fronta, a Jermenija je u tome žrtva koja u vatri tog rata, „ima sve šanse da nestane s mape sveta”, kako se navodi.
Na tu mogućnost u Rusiji se sada gleda gotovo ravnodušno. „Ako Jermenija nestane, hoće li to biti veliki šok za Rusiju?”, pita se komentator Maksut Nurpejisov, a zatim odgovara primerom Gruzije koja je nestala s horizonta diplomatskih odnosa Rusije: „Gruzijci se pred našim očima pretvaraju u naciju u rasejanju. Narod bez države – kao Kurdi ili Asirci. Tako će i Jermeni jednim delom doći u Krasnodarsku oblast gde će ponavljati svoje stare zamerke protiv Rusije koja ih je nekada spasla. Rusija će za građane ‘bivše Jermenije’ postati kriva – jer ih je napustila onda kada se to od nje tražilo”.
Izvor RTS, 29. septembar 2022.
Naslovna fotografija: Stefan Rousseau/PA Images/Getty Images
BONUS VIDEO:
