Darko Tanasković: Laže li Orbanova mapa?

Kad za koji dan uzmu olovku za glasanje u ruku, umesto da je shvate kao haubicu kojom treba odbraniti neku ideološku himeru, biračima u BiH bi neuporedivo korisnije bilo da pogledaju „Orbanovu mapu”

Političko talasanje izazvano očekivanom i ubedljivom pobedom tzv. desne koalicije, predvođene predsednicom partije „Braća Italije” Đorđom Meloni, na opštim izborima u Italiji, nije mimoišlo ni javni prostor Bosne i Hercegovine, jer uvek ima ko vodi računa o tome da se ne propusti neka prilika za dovođenje u vezu ove pečalne države i sa onim sa čime ona objektivno ima veoma malo veze.

Kao da domaćeg jada i stvarnih glavobolja iz okruženja nema dovoljno, pogotovo neposredno pred izbore koje neki ocenjuju kao sudbinske, a predsednik Komisije za traženje nestalih Amor Mašović, na primer, patetično poručuje da su ovoga puta olovke u rukama birača haubice čijom vatrom Bošnjaci i „Bosanci”, glasajući, naravno, za SDA, treba da spreče ponavljanje stradanja iz devedesetih godina.

Za to da se, ni kriva ni dužna, Đorđa Meloni poveže sa zbivanjima u BiH, potrudila se uvek budna TV N1, isforsiranim komentarom svoga, inicijalima potpisanog novinara S.S, a naslovljenim „Meloni se ranije slikala pored etničke karte BiH: koliko je opasan njen trijumf?”.

Kako bi za uvlačenje italijanske političarke u bosansku priču obezbedio bar nekakav alibi, S.S. se prisetio jedne vesti i fotografije iz februara 2018. godine, koja je tada privukla pažnju slično motivisanih dežurnih dušobrižnika za integritet dejtonske tvorevine. Inkriminisani snimak je iz posete Đorđe Meloni premijeru Mađarske i svom političkom bliskomišljeniku Viktoru Orbanu, a snimljen je u njegovom kabinetu. Iza Melonijeve, koja je verovatno nije ni primetila, na zidu visi mapa BiH sa teritorijalno naznačenom etničkom podelom zemlje.

„Ništa ne bi bilo previše čudno da iza njih ne stoji etnička karta BiH. Koliko ubedljiv trijumf takve ličnosti može biti opasan za našu zemlju?” – ovako S.S. ne baš spretno uvodi u medijski prostor BiH „nekoga ko nije uspeo da se distancira od fašističkog nasleđa” u svojoj zemlji i ko će „formirati najdesniju vladu od Benita Musolinija”, što je „početak novog računanja vremena u Italiji”. Nije jasno zašto bi nešto u susretu Melonijeve i Orbana uopšte bilo „previše čudno”?

O plitkim ideološkim floskulama, kojima se budućoj italijanskoj premijerki spočitava fašizam, ne vredi trošiti reči, jer bi se time moralo ući u šire razmatranje fenomena da se svakome ko nije potpuno na liniji liberalističkog globalizma, svestan je svoga identiteta i pokušava da misli sopstvenom glavom, i to nikako samo u Italiji, prišije zloupotrebom obesmišljena etiketa „fašiste”.

To mi ovde nije namera, ali ipak valja reći da su italijanski birači dali najbolji i jedini demokratski relevantan odgovor na takvu prljavu kampanju koja se već godinama vodi protiv ove sposobne i dosledne zagovornice nečega što svakako nije fašizam, ali jeste otpor nastojanjima da se građani pretvore u brojeve i manipulabilno roblje, što je ona jasno formulisala u jednom kratkom i efektnom predizbornom obraćanju javnosti.

Drugo je pitanje koliko će Đorđa Meloni, s obzirom na sve unutarnje i spoljne okolnosti i ograničenja, uspeti da postigne, ali je izvesno da je njenom pobedom nastavljen trend građanskog osvešćivanja u evropskim državama anestetizovanim briselokratskim i tehnokratskim režimima, kakav je paradigmatično bio prethodni Dragijev u Italiji.

Nije dakle na delu sporenje „levice” i „desnice”, što su objektivno prevaziđena određenja, već sudar razumno konzervativnog ili, bolje, tradicionalističko-identitetskog i totalitarnog liberalističko-globalističkog poimanja građanina kao čoveka u društvu, a onda i u politici. U tom najširem smislu, trijumf Đorđe Meloni fenomenološki je bitan za kretanja u evropskoj politici uopšte, ali u čemu bi on, kako se zabrinuto pita S.S, mogao biti opasan za BiH?

Za odgovor na gornje pitanje S.S. se obratio politikologu dr Vedranu Džihiću (1976), Prijedorčaninu bečke škole i pripadniku autrijske akademske zajednice, saradniku Austrijskog instituta za međunarodne odnose. Džihić je, iako srazmerno mlad, već stvorio prepoznatljivo ime u nauci, objavio više zapaženih studija, a bio čak i moderator na Beogradskom bezbednosnom forumu, što znači da na njegovu saradnju računaju i, uslovno rečeno, „građanistički” intelektualni krugovi u Beogradu.

Džihićevi pogledi na društvene i političke procese u Evropi, na Zapadnom Balkanu, kojim se usredsređenije bavi, a onda i u BiH, na suprotnom su polu od mojih, jer je jasno opredeljen protiv onoga što naziva etnopolitikama, smatra da faktor nacionalnog (on, naravno, kaže „nacionalističkog”) treba potisnuti iz sfere politike i afirmisati nadnacionalnu ili anacionalnu građansku demokratiju, kao i da je to, uz podrazumevanu odgovornost domaćih elita, posao inostranog, evroatlantskog činioca.

Kad je o BiH reč, Džihić ne štedi glavne aktualne nosioce političkih procesa, naziva ih „bosanskim kanibalima” i optužuje da se „hrane pervertiranom političkom situacijom zasnovanom na Dejtonskom sporazumu”. Iz njegovih analiza i iskaza može se razumeti da se oštra principijelna kritika odnosi na političke klase iz svih triju konstitutivnih naroda, ali se nekako ipak najizričitije i ilustrativno prozivaju RS i Milorad Dodik. Dakle, jasan „probosanski” i liberalno-globalistički pristup.

Ono što, međutim, valja istaći jeste da Džihić svoje sasvim legitimne stavove iznosi na pristojan način i bez ostrašćenosti svojstvene mnogim njegovim istomišljenicima, i to ne samo u političkoj čaršiji, već i među onima koji se neopravdano smatraju naučnicima, a neki ih tako i doživljavaju. Nema sumnje da je Vedran Džihić kompetentan sagovornik za teme kojima se bavi, ali ga je S.S. očigledno doveo u nelagodnu poziciju da mora nešto reći o realno nepostojećoj temi moguće opasnosti pobede Đorđe Meloni za Bosnu i Hercegovinu.

Dovijao se kako je znao i umeo, ali mu intelektualna odgovornost i samopoštovanje nisu dozvolila da ne kaže: „Ne mislim da je Meloni u ovom trenutku centralni fokus za Bosnu i Hercegovinu”. Ocenio je i da Zapadni Balkan „ne bi trebalo da bude visoko na listi prioriteta” nove italijanske vlade. U nastojanju da ipak nešto suvislo formuliše kao odgovor na novinarovo pitanje, Džihić nije bio uverljiv, a imao je i nekoliko nepotrebnih pokliznuća.

Izneo je ocenu da aktivnost „desničarskog saveza” (Orban, Meloni i komp.) predstavlja opasnost za ono što je najvažnije u EU, a to je kompromis, a nedostatak komprimisa može direktno uticati na BiH. Prethodna italijanska vlada bila je, kako kaže, konstruktivna u odnosu na Zapadni Balkan i na BiH i trudila se da izgradi savez sa Nemačkom i Briselom, što bi izraženiji pritisak „desničara” mogao da naruši. Zatim je dao čudnu karakteristiku „desničarskim pokretima” koji se, po njemu, „uglavnom zasnivaju na uverenju da su njihovi narodi najvažniji činioci međunarodne politike i da im pozicija treba da bude na prvom mestu”.

Nije li, možda, primerenije reći, uz već iznetu rezervu prema pojmu „desničarski pokreti”, da se političari kao što su Meloni ili Orban zalažu za to da se politika svake zemlje koncipira i vodi u skladu sa sagledavanjem interesa svoga naroda i svojih građana, a ne s idejom da su oni najvažniji činioci međunarodne politike i da treba da budu na prvom mestu. Najvažniji i na prvom mestu žele i po svaku cenu se bore da budu upravo oni koji zagovaraju i celom svetu žele da nametnu liberalno-globalistički model, a za koje Džihić smatra da treba da se pobrinu i za BiH.

Kao potencijalno nepovoljnu okolnost, austrijsko-bošnjački politikolog je naveo i to što je „desničarskim pokretima” svojstvena „jedna vrsta antiislamizma, tj. negativan odnos prema građanima islamske veroispovesti”, što bi, s obzirom na strukturu stanovništva BiH, moglo imati negativnih posledica. Verovatno je usmeno improvizovanje iznuđene izjave dovelo do toga da ovaj teorijski i stručno svakako dovoljno potkovani politikolog u datom kontekstu upotrebi neprikladni izraz „antiislamizam”, umesto „islamofobija” ili „antimuslimanstvo”…

Uopšte, Džihićeva ekspertiza je ovog puta pala žrtvom isforsiranog i nezgrapnog novinarskog pitanja koje je, samo po sebi, motivacijski i kontekstualno zanimljivije i indikativnije od odgovora. Vratimo se, stoga, na onaj susret Viktora Orbana i Đorđe Meloni, u prisustvu etničke karte BiH.

Na svojevremeno zanimanje iz Sarajeva za razlog zbog kojeg je u Orbanovom kabinetu visila mapa BiH sa prikazanom etničkom podelom, iz njegovog kabineta su kratko odgovorili da je to „jedna od mnogih mapa koje opisuju prostor Zapadnog Balkana”. Teško bi se ovom objašnjenju nešto logično moglo zameriti, ali se zlopamćenje u bošnjačkoj/“probosanskoj” sredini očito održalo, kao još jedan dokaz iracionalne preosetljivosti na fenomen nacionalnog, za koju mora postojati i neko racionalno objašnjenje.

Inače, posle susreta sa Orbanom, Đorđa Meloni je na svom tviter nalogu napisala: „Sada na razgovoru sa Viktorom Orbanom. U Evropi bez potčinjavanja. Zaustaviti ilegalne migracije. Boriti se protiv Soroša i spekulativnih finansija. Patriote znaju kako treba”. Svedeno, ali dovoljno sadržajno da bi se razumelo zašto je njena pobeda, zajedno sa Salvinijem i veteranom Berluskonijem, izazvala pravu lavinu negativnih komentara „slobodnih intelektualaca” i medija pod kontrolom snaga koje personifikuje Džordž Soroš (1930).

Već se po Italiji organizuju i protesti protiv kao suza demokratski čiste pobede „fašistoidnih desničara” i „Musolinijevih nastavljača”. Uzgred, odnos Italijana prema Musolinijevoj uspomeni je veoma kompleksna stvar i nikako ne upućuje na neku posebnu naklonost ove nacije prema fašizmu. Koga zanima, neka pročita odličnu knjigu doajena italijanskog novinarstva Bruna Vespe „Zašto je Italija zavolela Musolinija?”, sa podnaslovom „I kako je preživela diktaturu virusa”. Ali, da se vratimo famoznoj mapi u Orbanovom kabinetu.

Da li je problem u njoj ili u stvarnosti „na terenu”, koju prikazuje? Može li se zatamnjivanjem ili razbijanjem ogledala, pa još unazad i u tuđoj kući, promeniti i lik onoga ko se ili šta se u njemu tvrdoglavo ogleda?

Setih se nešto kako je u Prištini ne tako davno zavladala prava pometnja kad je na snimku susreta predsednika Aleksandra Vučića i evropskog komesara za susedstvo i proširenje Olivera Varheija primećeno da na stoliću sa strane počiva knjiga o hrišćanskom duhovnom i kulturnom nasleđu na KiM. Ko vodi politiku protiv onoga što se vidi na vernim geografskim kartama i što piše u ozbiljnim knjigama – ne bi trebalo da se ljuti na njihovo svedočenje i podsećanje. Skidanje neke mape sa zida neće promeniti predeo koji ona predstavlja.

Kad za koji dan uzmu olovku za glasanje u ruku, umesto da je shvate kao haubicu kojom treba odbraniti neku ideološku himeru, biračima u BiH bi neuporedivo korisnije bilo da pogledaju „Orbanovu mapu”.Ona ih ne laže, a i ne preti. Samo opominje na nalog građanske odgovornosti u jednoj državi koja je takva kakva je, a ne kakva bi neki voleli da bude.

 

Autor Darko Tanasković

 

Izvor Sve o Srpskoj, 1. oktobar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Facebook/Orbán Viktor

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u