U svom tekstu „Staljingrad na Severskom Donjecu”, koji je objavljen 30. septembra na portalu Ukraina.ru, napisao sam sledeće: „Gubitak grada će i sada biti težak poraz za Rusiju, on će otvoriti mogućnost Oružanim snagama Ukrajine za dalje napredovanje i prenošenje borbenih dejstava na teritoriju LNR, ali to ne bi bila tolika katastrofa kao ukoliko bi Oružane snage Rusije bile zahvaćene udarom na Krasni Liman u regionima Balakleje i Izjuma. Sledećeg dana grad je ostavljen, i u ruskom društvu je krenuo novi napad histerije”, reči su ruskog politikologa i osnivača medijske kuće „Rusija danas” (Rossiя segodnя), Rostislava Išćenka, u članku „Povlačenje iz Limana, problemi Specijalne vojne operacije i izjava Kadirova” sa portala Ukraina.ru.
„Za razliku od izuzetno hrabrih internet propagandista koji optužuju zbunjenu javnost za sve smrtne grehe, ne smatram ovu histeriju potpuno neosnovanom”, priznaje politikolog. Samo što njeni koreni ne leže u vojnim porazima (u ratu je sve moguće), već u besmislenoj i nemilosrdnoj propagandi o neuništivosti Oružanih snaga Rusije, koje „u jednom zamahu ubijaju sedmoricu”, kao i o njenom legendarnom statusu. Štaviše, tim idiotizmom su se bavili isti oni koji sada iznenađeno pitaju: „Zašto su ovi ljudi toliko uzbuđeni zbog Krasnog Limana?” Zato što nije bilo potrebno govoriti da više nema „ni koraka nazad”.
„Čak i tokom prolećnog ‘pregrupisavanja’ govorio sam da stvari treba nazivati svojim imenom, i ako je u pitanju povlačenje – onda je povlačenje. Zbog čega ubeđivati narod da se nalazimo na desetak kilometara od centra Kijeva, zauzimajući grad sa tri strane, a potom se ‘pregrupisati’ stotine kilometara od neprijateljske prestonice po ‘prvobitnom planu’? Jer očigledno je da je sjajno zamišljena operacija razbijanja ujedinjenog fronta Oružanih snaga Ukrajine, blokada Kijeva i drugih velikih gradova, odsecanje Zapadne Ukrajine od centralne i istočne, kao i odsecanje sa mora, skoro uspela, a propala je u završnoj fazi zbog nedostatka ljudstva. To znači da će trupe nedostajati i dalje, da će se rat odugovlačiti i da će se donositi nepopularne odluke, koje će morati da se objašnjavaju građanima”, uverava Rostislav Išćenko.
Faktor poverenja
„Takvo ‘pregrupisavanje’ i poruke da se slučajno neko ‘ne usudi da širi dezinformacije o vojsci, jer za to može da se odgovara’, neće pomoći u dostizanju konačnog cilja”, navodi stručnjak. „Kada narod izgubi poverenje u vlast, ne viče o tome na svakom ćošku – narod ćuti. A sa odlaskom poverenja odlazi i podrška. A onda, može da se dogodi kao i 1916. godine, kada je na frontu sve bilo u redu, ali niko u to više nije verovao. Potom je došla 1917.”.
„Sedam meseci nakon početka specijalne operacije, vojska je morala javno, na nivou ministra odbrane, da prizna da nema dovoljno snaga i da je potrebna mobilizacija. Šojgu je to tako i objasnio: mobilisani su potrebni da popune praznine na frontu i kontrolišu zauzete teritorije. Neki su zaključili, radosno podržani od strane internet propagandista, da se mobilisani neće boriti, već će delovati kao pozadinske trupe koje će štititi leđa. Ali, za zaštitu leđa je zadužena ‘Rosgvardija’, i sada, nakon ulaska novih regiona u sastav Ruske Federacije, tamo će biti raspoređene strukture FSB i Ministarstva unutrašnjih poslova. Da bi se umanjili gubici, nastojaće se da se novoformirane jedinice koriste na mirnijim delovima fronta, kao i za postizanje uspeha nakon probijanja odbrane neprijatelja. I tako će biti bar dok ne steknu puno borbeno iskustvo”.
„Ali šta je ‘mirniji deo fronta’ mogli smo da vidimo na primeru Harkova”, napominje Išćenko. „Tamo je dugo bilo relativno mirno, a sada je veoma nemirno. Oružanim snagama Ukrajine, koje nisu uspele da izvedu operaciju kojom bi porazile južnu grupaciju Oružanih snaga Rusije, očiste hersonski mostobran i dođu do prilaza Krimu, potreban je bio bilo kakav uspeh. Zelenski je spreman na to da se kvadratni kilometri teritorije plate hiljadama života ukrajinskih vojnika.
Nije ispravno reći da kvadratni kilometri ne znače ništa. Tamo žive ljudi kojima preti represija, a napuštene teritorije će ponovo biti potrebno povratiti, uz mnogo prolivene krvi. Ali, da još jednom naglasim: na severu ruska armija može, povlačeći se od linije do linije, da iscrpljuje ukrajinske trupe, da izbaci iz stroja obučene rezerve relativno malim snagama, koncentrišući napore na važnijim strateškim oblastima. Zadatak generala je da spreči poraz svojih snaga, da spase vojsku i time stvori uslove za buduću pobedu. Dakle, ako nema dovoljno snaga, treba se povlačiti, pucajući u protivnika, dok ofanzivna inicijativa neprijatelja ne presuši”.
Politička odluka
„Kao što je već rečeno, činjenica da nema dovoljno ljudstva postala je jasna još sredinom marta, kada je ofanziva Oružanih snaga Rusije zastala u svim pravcima i pojavila se tendencija ka pozicioniranju. Daleko sam od razmišljanja da za netačan proračun snaga koje su potrebne za operaciju krivim samo generale. Naravno, bili su dužni da igraju na sigurno i pokušaju da stvore grupu sposobnu da izvrši zadatak u kakvim god uslovima. Ali političari postavljaju zadatke generalima. Oni su poslali vojsku ne u rat, već u oslobodilački pohod, u kome se nije očekivao ozbiljan otpor Oružanih snaga Ukrajine. Dakle, kada se ispostavilo da će se ukrajinska vojska ipak boriti, bukvalno je nedostajalo 150-200 hiljada ljudi da se za tri do četiri nedelje reši problem uništenja ukrajinske odbrane i sloma otpora Ukrajine.
Sada to može izgledati nemoguće, ali setite se da je u prvom mesecu borbi ruska vojska zauzela oko trećinu teritorije Ukrajine, za potpunu blokadu Kijeva bilo je potrebno preći četrdeset kilometara na desnoj liniji i trideset kilometara na levoj. Nikolajev je bio delimično blokiran, na jugu su se Oružane snage Rusije približile Pervomajsku, išle ka Voznesensku, odakle se otvorio put za Uman (kontrolišući glavnu raskrsnicu sa severa na jug i sa zapada na istok) i stigle skoro do Krivog Roga – ključnog grada u pozadini Zaporožja i Dnjepropetrovska, čijim bi padom blokada Zaporožja, Dnjepropetrovska i Kremenčuga postala neizbežna. U svim ovim oblastima nekoliko desetina kilometara i nekoliko desetina hiljada vojnika je falilo za potpuni uspeh”, sa žaljenjem izjavljuje Rostislav Išćenko.
„Da li ih je bilo moguće pronaći? Bilo je”, uveren je Išćenko. „Ukupan broj kopnenih snaga, vazdušno-desantnih snaga, specijalnih snaga, marinaca i drugih jedinica koje su mogle da se koriste za kopnenu operaciju premašio je 300 hiljada ljudi, dostižući otprilike 340-350 hiljada. Kada bi se rasteretili svi drugi pravci, bilo je moguće sastaviti udarnu pesnicu od 250 hiljada ljudi protiv Ukrajine. Da Amerikanci to ne bi saznali, bilo je moguće započeti operaciju u postojećoj grupaciji, istovremeno započinjući masovno prebacivanje trupa iz drugih okruga (inače, takva prebacivanja su se stalno praktikovala na vežbama). Nakon što bi se Specijalna vojna operacija završila za tri do četiri nedelje, većina trupa je mogla biti vraćena na svoja mesta pre nego što bi bilo koji neprijatelj imao vremena da iskoristi našu privremenu slabost”.
„Ali ovo je politička odluka”, smatra politikolog. „Ne znam da li je to predložio Generalštab, ali vojska sama nije mogla da se odluči na prebacivanje tako velikih trupa. Političari su se spremali za oslobodilački pohod. Iako neki blesani u gradovima i dalje pokušavaju da dokažu da Rusija namerno odugovlači rat kako bi identifikovala sve unutrašnje protivnike, Putin se verovatno ne bi odlučio na preventivni udar da je znao da rat može da se oduži na godinu dana ili duže, i da ugovorni vojnici nisu dovoljni. Na kraju je bio prinuđen da proglasi mobilizaciju (makar i delimičnu)”.
Kolebanje u društvu
„Pre svega, ja ne bih proglašavao mobilizaciju jer naše društvo nije bilo spremno za pravi rat. Da, ogromna većina je bila spremna da podrži Specijalnu vojnu operaciju, posebno u formatu oslobodilačkog pohoda. Da, društvo je mirno reagovalo na odugovlačenje sukoba, pošto je rat na TV-u, bore se profesionalci, dok su ostali zauzeti svojim poslom – to je zanimljivije i od fudbala. Čak i prvi talas mobilizacije Rusija je preživela bez ozbiljnih problema.
Entuzijazam sa kojim su i stari i mladi 1941. godine jurili u vojne odseke se ne primećuje. Ima dobrovoljaca, ali većina je stava: ‘Ako me pozovu – idem, ako ne – onda ne idem’. Već sam pisao da ljudi ne osećaju ovaj rat Otadžbinskim (kao Veliki otadžbinski rat, kako se u Rusiji naziva Drugi svetski rat). Oni razumeju neophodnost rata: Ukrajina mora biti pacifikovana, Zapadu se mora pokazati ko je glavni dasa, poželjno je vratiti ruske zemlje (mada se ne slažu svi sa poslednjom tezom). Poslednji put su te ruske zemlje oslobađane pre tri stotine godina, pri čemu je zahvaćeno i mnogo neruskih zemalja, dok nisu oslobođene prave ruske zemlje. Smolensk je definitivno prešao u ruske ruke sredinom 17. veka (uzgred, istovremeno sa ruskim Kijevom i Černigovom, a sto godina posle Kazanja i Astrahanja, koji ranije nisu bili ruski), a Poljska je pacifikovana do kraja 18. veka (tada je igrala istu ulogu kakvu Ukrajina igra danas)”.
„Uopšte gledajući, jedno je kada neprijatelj napadne na naše gradove, ugrozi naše živote i živote naših najmilijih. Druga stvar je kada mi ispravljamo istorijsku nepravdu iz davnih vremena. Ljudima je teško objasniti zašto oni ili njihovi najmiliji treba da rizikuju život da bi neki Ukrajinci živeli bolje i da bi se setili da su i oni Rusi. Pogotovo ako ti isti Ukrajinci masovno odlaze na front da se bore protiv Rusa i pokazuju brutalnu mržnju prema ruskom svetu, svesno se identifikujući kao naslednici Vermahta i SS trupa, koje su 1941. marširali da pokore Rusiju”.
„Teorija oslobodilačkog pohoda idealno je odgovarala opštem raspoloženju i bila je prijatna za nacionalni ponos. Osloboditi milione zavedene i prestravljene braće zvuči veoma plemenito, kao i njihovo oslobođenje od nekoliko desetina hiljada nacista koje podržava Zapad. Ali ‘braća’ već sedam meseci popunjavaju armiju od 700.000 vojnika, držeći front u dužini od dve hiljade kilometara. Pokazalo je se da je nacista neočekivano mnogo, a premalo boraca protiv njih. I Rusi počinju da sumnjaju da li je vredelo počinjati sve ovo – Rusija ima dovoljno sopstvene zemlje. Pretnja Rusiji od strane Sjedinjenih Država i NATO-a običnom čoveku izgleda veoma daleko i zemlja je zaštićena zahvaljujući moćnom nuklearnom arsenalu”.
Osuda mobilizacije
Izgleda da se svi slažu u tome da Rusija, započevši ovaj rat, ne može da napusti Ukrajinu bez pobede. Ali nema saglasnosti oko toga šta se podrazumeva pod pobedom, kao i na koji način bi se do iste došlo, primećuje ekspert. „Neko sanja o obnavljanju zapadne granice iz 1991. godine, neko pristaje na granicu po Riškom mirovnom ugovoru iz 1921. godine, a neki smatraju da je dovoljno to što je do sada uzeto, ostalo se može bombardovati atomskim bombama jer, tobože, Amerikanci neće graditi svoje baze u radioaktivnoj pustinji i započinjati Treći svetski rat zbog Ukrajine. Istovremeno, ti ljudi se na obaziru na činjenicu da je Treći svetski rat već u toku i da agresija SAD na našu zemlju poprima sve otvoreniji vojni karakter. „Upravo ta razlika u mišljenju, razlika u odnosu prema Specijalnoj vojnoj operaciji, jeste problem koji ograničava mogućnosti ruskih političara”, jasan je Išćenko.
„Ne znam koliko je ljudi konkretno pobeglo posle objave mobilizacije. Neki kažu stotine hiljada. Istovremeno, podaci o dužini automobilskih kolona na granicama, na koje se pozivaju očevici, potvrđuju beg nekoliko hiljada, možda i nekoliko desetina hiljada ljudi. Koliko god da ih pobegne, važna je sama činjenica da oni beže. To su ljudi koji su u početku podržavali SVO ili su bili neutralni. Oni nisu pobegli iz zemlje u februaru mesecu ‘u znak protesta’. Upravo za to ih optužuju Evropljani, koji ne žele da prihvate ovaj talas ruskih izbeglica. Oni su pukli tek sada, kada je završen televizijski rat i pojavila se mogućnost da i oni budu na frontu. Međutim, pobegli su psihički najlabilniji. Mnogi su ostali, promenivši svoj stav prema Specijalnoj vojnoj operaciji sa umereno neutralnog na umereno negativan. Oni ne čine većinu u društvu, ali je njihov procenat već dovoljno visok da se ne osećaju potpuno usamljeno u okruženju. Oni počinju da aktivno izražavaju svoj stav”.
„Jedna naša koleginica je imala rođake u delegaciji iz Hersona koja je stigla da potpiše dokumente o ulasku novih teritorija u sastav Rusije. Ona je, nakon potpisivanja, razgovarala sa njima i sa ostatkom delegacije u blizini hotela u centru Moskve, u kojem su živeli novopečeni građani Rusije. U toku oko pola sata prišla su im dva čoveka da izraze svoje negodovanje. Za jednog je bilo jasno da je marginalac, ali drugi je bio prosperitetni predstavnik više srednje klase. I jedni i drugi su smatrali da Rusiji nisu potrebni problemi u vezi sa prisjedinjenjem novih teritorija. Skrećem vam pažnju: centar Moskve. Dvoje ljudi koji su se zatekli pored hersonske delegacije, bez straha i stida, očigledno osećajući da nisu jedini, smatraju mogućim, pravilnim i poštenim da izjasne svoj kritički stav. A koliko ih je ćutalo?”, postavlja pitanje politikolog.
Upozorenje Kadirova
„Upravo tu činjenicu, da je počelo kolebanje u društvu, Kadirov je osetio i odrazio u svojoj izjavi”, smatra Išćenko. „Deluje kao paradoks: u aprilu ruska vojska napušta polovinu cele zauzete teritorije, Kadirov je potpuno zadovoljan i obećava skore velike uspehe. Nije prošlo mesec dana otkako je ruska vojska bez otpora napustila teritorije u oblasti Harkova, a Kadirov i dalje pokazuje potpunu smirenost. Posle najtežih borbi, koje su trajale oko dve nedelje, ruske trupe napuštaju Liman. Vidi se da je to učinjeno odlukom komande. U borbu za probijanje koridora do opkoljenog garnizona i sa ciljem njihovog izvlačenja iz grada bačeni su rezervisti, što znači da komanda nije nameravala da troši svoje snage u sukobu sa Ukrajincima.
Ukoliko je general na ličnu odgovornost doneo takvu odluku, svaka mu čast, jer to znači da on brine o spasavanju trupa, a ne o svojoj karijeri. Ukoliko je odluka doneta na višem nivou, šta je onda kriv taj general? Inače, Kadirov u svojoj izjavi kaže da se žalio na loše komandovanje i da se obratio načelniku Generalštaba, na osnovu podataka dobijenih od komandanata čečenskih jedinica koje se bore na frontu, a general Gerasimov se nije složio sa njim. Odnosno, rukovodstvo Ministarstva odbrane (načelnik Generalštaba je prvi zamenik ministra, odnosno druga osoba u vojnoj hijerarhiji; za razliku od vrhovnog komandanta i ministra odbrane, on je profesionalni vojnik) smatra da je komandovanje u sektoru Harkova adekvatno”.
Rostislav Išćenko podseća na pritužbe na lošu logističku podršku, probleme u komunikaciji i nedostatak dronova od samog početka Specijalne vojne operacije. Neki od problema su rešeni, ali Kadirov u svojoj aktuelnoj izjavi pominje probleme sa komunikacijama, iako je očigledno da taj problem nije od juče i da nije samo na jednom delu fronta – problem je sistemski. „Kao što sam više puta pisao, pa i u ovom članku, greška u proceni sposobnosti neprijatelja, kao i snaga i sredstava koji su neophodni za operaciju, napravljena je u fazi pripreme, zbog čega su svi naredni problemi bili neizbežni”, naglasio je Išćenko. „Ali ovo nije samo greška vojske, to je i vojno-politička greška. Netačnu ocenu je moralo doneti više izvora, jer u suprotnom, ako se podaci različitih struktura međusobno ozbiljno razlikuju, rukovodstvo zemlje ne bi donelo odluku o sprovođenju Specijalne vojne operacije. Nemoguće je započeti takav događaj ako postoji i najmanja sumnja u ispravnost procene situacije i sposobnosti neprijatelja”.
Rostislav Išćenko se pita: „Zašto Kadirov tek sada govori, i još tako oštro? Zaista, Kadirov je u stvari svalio krivicu za napuštanje Limana ne samo na komandu harkovske grupe, već i na načelnika Generalštaba, koji se nije obazirao na upozorenja lidera Čečenije. Iznad Gerasimova u vojnoj hijerarhiji su samo Šojgu i Putin. Odnosno, kritika je dostigla do najvišeg vojnog i državnog nivoa. Ramzan Ahmatovič Kadirov je čovek i vođa istočne, štaviše planinske tradicije i mentaliteta, i veoma iskusan političar. Ova tradicija pretpostavlja da predstavnik vlasti ima umeće da oseti promene u javnom mnjenju bez ikakvih anketa i ispitivanja. U suprotnom, nemoguće je održati ravnotežu između raznih plemena, čije starešine budno prate da li su svi podjednako ispoštovani, i gde postoji vekovna istorija prijateljstva i neprijateljstva (sve do krvne osvete) među sobom i sa susednim narodima”.
Čistka u vojnom vrhu
„Ramzan Kadirov je odličan pokazatelj koji odražava raspoloženje društva. Nasuprot tome, Putin na promene javnog mnjenja reaguje sa zakašnjenjem, preduzimajući određene korake tek onda kada je nemoguće ne reagovati. Ova razlika se može objasniti razlikom u stilu vladanja u različitim kulturama. Istočni sistem podrazumeva da se vezirova glava mora baciti narodu pre nego što narod počne otvoreno da gunđa, inače može biti kasno. Ona nastupa proaktivno. Zato je toliko ministara i paša u Osmanskom carstvu završilo karijeru izgubivši glavu. Naša tradicija vladanja (čiji je Putin idealan predstavnik, ništa manje suptilan od Kadirova, koji oseća zahteve javnosti i trenutak kada se ravnoteža snaga ruši i mora da se donese nedvosmislena odluka) pretpostavlja očuvanje javnog kompromisa i političkog manevara do samog kraja. Konačna odluka se donosi tek kada se zatvore svi putevi – preostaje samo jedna opcija”, piše politikolog.
„Kadirov svojom oštrom izjavom šalje signal Putinu: tektonski pomaci počinju u društvu. Potrebne su nam glave vojnog vođstva da opravdamo neuspehe. Dovodeći kritiku na nivo načelnika Generalštaba, on pokazuje da je ostalo malo vremena za donošenje odluke, a kasnije društvo može početi da postavlja pitanja ne Šojguu, već samom Putinu. Osim toga, ne treba zaboraviti da je Kadirov svoju izjavu dao nakon što je prisustvovao potpisivanju dokumenata o ulasku novih regiona u Rusiju. Ceremonija je održana u Kremlju i tamo je bio čitav vrh ruske vlasti. Ramzan Ahmatovič Kadirov je imao priliku da uporedi stavove sa uticajnim političarima na saveznom nivou i shvati da su mnogi od njih došli do zaključaka sličnih njegovim. To znači da je Putinu nagoveštena poželjnost čistki u Podmoskovlju (uzgred, neki su već očišćeni). Da li to znači da će čistke u Kremlju dostići novi nivo i zahvatiti i sam vrh? Ukoliko se ne desi ništa strašno, mislim da će se Putin truditi da ne preduzima nikakve drastične korake”.
„Podsetimo se da su ga Šojgu i Gerasimov nedavno nagovorili da sprovede delimičnu mobilizaciju. Naravno, nisam bio prisutan njihovom razgovoru, ali razumem da su potpisivanje ovog ukaza mogli postići samo obećanjem brzog i pobedonosnog završetka rata”, smatra Išćenko. „Sve nedavne akcije Oružanih snaga RF, od napuštanja Harkovske oblasti do predaje Limana, uklapaju se u koncept pripreme velike ofanzivne operacije. Pokušavaju da unište rezerve koje su tokom leta pripremile Oružane snage Ukrajine, a da ne uvedu svoje u borbu. Većina mobilisanih, sa izuzetkom onih koji su upućeni da popune borbene jedinice, intenzivno se pripremaju. Očigledno, oni će se zaista truditi da ih ubace na manje-više mirne delove fronta, kako bi s jedne strane dobili jedinice koje će minimalno učestvovati u boju, a s druge minimizirali gubitke. U periodu od kraja novembra do kraja januara može se očekivati velika ofanziva ruskih trupa sa odlučujućim ciljevima.
Ciljevi:
1. Najviše – da se uradi ono što nije bilo moguće u februaru-martu 2022. i u jednoj kratkoj operaciji potpuno slomi otpor ukrajinske vojske;
2. Najmanje – uspostaviti kontrolu nad još četiri-pet regiona jugoistoka, do sledeće privremene stabilizacije linije fronta. Ovo će Kijevu oduzeti značajan deo mobilizacionih resursa i većinu preživelih industrijskih preduzeća, pogoršati strateški položaj Oružanih snaga Ukrajine, a takođe će potkopati moral ukrajinske vojske, razbivši sve iluzije o mogućnosti pobede nad Rusijom i čineći poraz Ukrajine neizbežnim”.
Pobeda ili nuklearno oružje
„Proračun trupa potrebnih za operaciju, njen plan, njena priprema i ostalo, je na rukovodstvu Ministarstva odbrane i Generalštaba”, naglašava Rostislav Išćenko. „Utvrdili su broj mobilisanih koji je potreban da se obezbedi uspeh. Ako žele da smene neke od komandanata, oni će sa radošću to prihvatiti. Preporučljivo je izvršiti masovnu smenu čelnika u Ministarstvu odbrane jedino ukoliko je nesposobnost sadašnjeg rukovodstva tolika da ne može da osigura siguran uspeh. Bez provere na bojnom polju – ovo je malo verovatno da će se desiti. Ofanziva je poslednja šansa aktuelnog vojnog vrha. Ako uspe, društvo će sve oprostiti i sve zaboraviti, što znači da će pitanje ostavki postati nebitno. Ako ne uspe, malo je verovatno da će moći da se povuku samo sa ostavkom. Građani će se zadovoljiti samo detaljnim istraživanjem razloga neuspeha i krivičnim postupcima”.
„Da li vojska ima dovoljno snaga i sredstava za pobedu?. Imaće ih dosta sa mobilisanim kontingentom. Tu više neće toliko odlučivati količina trupa, već veština komandovanja. Zašto ne postaviti druge generale? Jer i generali uče da se bore na sopstvenim greškama i te greške se plaćaju ljudskim životima. Suvorov nije slučajno voleo poslovicu: ‘Za jednog pretučenog daju dva zdrava’. U ratu, iskustvo je velika stvar. Malo ljudi su rođeni kao briljantni stratezi, ali stečeno iskustvo vam omogućava da izbegnete amaterske greške. Novi general treba ponovo da stekne iskustvo svog prethodnika (a iskustvo se ne prenosi zajedno sa položajem), a to iskustvo se plaća životima vojnika. I, na kraju, novi komandant se postavlja za operaciju koju je pripremio neko drugi samo u krajnjoj nuždi (ako je prethodnik poginuo ili je iz nekog drugog razloga onesposobljen). U suprotnom, u slučaju poraza, nemoguće je njemu bilo šta zamerati”.
„U izjavi Kadirova postoji još jedan važan detalj koji se odnosi na položaj društva u odnosu na SVO. On je rekao da je neophodno koristiti nuklearno oružje na frontu. To znači da bi, prema osećanjima značajnog dela ruske elite, ukoliko sledeća ofanziva ne uspe, društvo radije pristalo da Ukrajinu izbriše sa mape sveta uz pomoć nuklearnog oružja, čak rizikujući i nuklearni rat, nego da pristane na sledeći talas mobilizacije. Ljudi vole da pobeđuju. Na talasu pobeda raste patriotski uzlet, a sa njim i priliv dobrovoljaca u redove pobedničke vojske. Ako nema pobeda, a neprijatelj se nalazi daleko, ljudi više vole da se za njih bore nuklearnim arsenalom. Između ostalog, to znači da mnogi Rusi na Ukrajinu više ne gledaju kao na privremeno oteti ili okupirani deo ruskog sveta koji treba da bude vraćen, već kao na neprijatelja, za čije su uništenje sva sredstva odobrena. Ramzan Ahmatovič oseća ovu promenu raspoloženja i prenosi informaciju naviše.
Generalno, zima 2022/23 će odlučiti mnogo, ako ne i sve, uključujući i sudbinu samog sveta. Uspešnost predstojeće ruske ofanzive više nije pitanje sudbine pojedinih političara i generala, već sudbina civilizacije. Pobeda je potrebna isto koliko i vazduh. Možda Kadirov o tome govori preoštro, priča onako kako zna. Neko to mora da kaže”, zaključuje Išćenko.
Preveo sa ruskog Danilo Bogdanović/Novi Standard
Izvor ruskline.ru
Naslovna fotografija: kremlin.ru
BONUS VIDEO:
