Ako neko želi da razume položaj u kome se evropski narodi nalaze posle 1945. godine, obavezno mora da pročita Kožu Kurcia Malapartea. Ovaj roman veoma brutalno opisuje odnos nesrećnog stanovništva u Napulju i američkih, britanskih i francuskih oslobodilaca među kojima je bilo i dosta ljudi neevropskog porekla. Osam decenija kasnije, materijalno blagostanje je na mnogo višem nivou, ali je ozbiljno pitanje da li se u odnosu između oslobodilaca i domaćeg stanovništva išta promenilo. Naime, ako se pogledaju reakcije drugih kultura i civilizacija na američke pokušaje izolovanja Rusije, videće se da, osim evropskog prostora, niko više ne pristaje da bude američka moneta za potkusurivanje.
U evropskoj priči najvažnije je, naravno, nemačko pitanje. Čini se da suštinski od pozicioniranja Nemačke i njenog stepena spremnosti da se emancipuje najviše zavisi sudbina Evrope. Ta sposobnost je nakon odlaska Angele Merkel radikalno smanjena i nije slučajno što je je Orban pre neki dan primetio da rata ne bi bilo da je Angela Merkel i dalje na vlasti. Naravno, za tako brzo pogoršanje odgovornost snosi i ona. Očajna kadrovska politika, tolerisanje daljnjeg suicidalnog proklizavanja ulevo i nepripremanje adekvatnog naslednika doveli su dotle da je CDU ne samo otišla u opoziciju, već je sa Mercom na putu da još dublje potone u atlantistički konsenzus.
No, njen navjeći greh je zapravo dozvoljavanje anglosaksoncima da preko sistema meke moći potpuno razvale medijsku scenu, da najveći deo nemačkog univerzitetskog života oboje zeleno-crvenim bojama i posebno da preko ekoloških marševa za slobodu nametnu atmosferu naših posleratnih skojevaca. U ovom novom samoubilačkom konsenzusu, osim AfD koji je stalno na udaru sa svih strana, još jedino Olaf Šolc opstaje kao Kunktator (oklevalo) koji, doduše, nema snage ni da osudi američki terorizam na Severnom toku, ali makar odbija da Ukrajini šalje pancere, ili ne daj Bože vojsku. E zbog toga su Amerikanci podstakli Poljake da baš u ovom trenutku izađu sa ludačkom pričom o traženju ratne odštete za Drugi svetski rat.
Nemačka danas
U Nemačkoj sam poslednji put bio pre tri godine i golim očima se mogu videti promene. Ovoga puta proveo sam pet dana uglavnom na prostoru Severne Rajne i Vestafalije i Rajnland Falca. Povod je bio seminar posvećen osamdesetogodišnjici jednog neverovatnog čoveka profesora Volfa Ditriha Štrola, antropologa, botaničara, biologa i mitologa. Održan je u Blankenhajmdorfu u organizaciji profesora Maksa Otea čiji sam gost bio. Osim samog profesora Štrola, imao sam mogućnost da upoznam još jedan broj izvanrednih kolega poput profesora Gerda Morgentalera, ustavnog pravnika i stručnjaka za odnose Nemačke i EU.
Jedan dan sam proveo u Kelnu, obilazeći stari deo grada i naravno čuvenu katedralu. Imao sam puno prilike da se vozim i krećem po neverovatnoj prirodi koja zaslepljuje neverovatnim kombinacijama boja jesenjeg drveća, kakve sada možete videti kod nas na padinama Zlatibora, ili uz autoput oko Smederevske palanke. No, mnogo toga u Nemačkoj danas ne štima… Inflacija nagriza i plate i ušteđevine, i uveliko se množe protesti zbog poskupljenja života (Jutjub i Fejsbuk redovno blokiraju izveštaje o tome). Dojče ban beleži sve više problema, a i na drugim infrastrukturnim sektorima beleže se neuobičajeni zastoji. Mnogo novca ide za Ukrajinu, kao i za novopokrenuti program nemačkog naoružavanja, pa nikoga ne čudi što se dve godine posle poplave prelepa područja koja su nastradala od tada i dalje nalaze u nezavidnom stanju.
No, dok sam uživao u sjajnoj biblioteci profesora Otea, u kojoj počasno mesto zauzimaju klasici nemačke društvene misli (recimo sjajno izdanje Sabranih dela Fridriha Lista iz 1927. u devet tomova), najviše sam razmišljao i sa domaćinima razgovarao o tome koliko su imena Zombarta, Majnekea, Špenglera, Trelča ili Šmita prisutna na nemačkim univerzitetima, knjižarama i nemačkom javnom i akademskom životu. Malo ili nimalo. Retko ko od njih ima ozbiljno naučno društvo koje bi se staralo o nasleđu. Dotle nemačkim univerzitetima caruju Džudit Batler, kvir teorija, Habermas i njegovi epigoni, te uglavnom teorija anglo-američkog porekla. Kao i svuda po Evropi.
Rodno mesto Šmita
U ponedeljak 10. oktobra imao sam retku privilegiju da, posle višesatne vožnje kroz ove veoma lepe predele, stignem na određenu vrstu intelektualnog hodočašća, u obilazak Pletenberga u kome je Karl Šmit rođen, umro i proveo najveći deo života. Obišao sam sve četiri kuće u kojima je živeo. Sve su u funkciji i postoje i dalje. Kuća u kojoj je rođen, kuća u kojoj je odrastao, kao i kuća koju je podigao sa sestrama posle Drugog svetskog rata i u njoj živeo do 1970. nalaze se u centru industrijskog dela ovog grada.
Tu je i mala, ali ukusno napravljena kuća u zabačenom Peletenberg Paselu koja sada stoji prazna, a u kojoj je proveo svoje poslednje godine. Na kući i dalje stoji natpis San Kašano (ime mesta u kome je Makijaveli bio u izgnanstvu), čime je Šmit aludirao na svoj status u sopstvenoj zemlji posle rata. Nismo saznali zašto je ova kuća prazna i kome sada pripada. No, valja istaći da se ni na jednoj od njih ne nalazi bilo kakva oznaka ili tabla kojom bi država obeležila da je u tom objektu, rođen ili živeo najveći ne samo nemački politički mislilac dvadesetog veka. Ili ne daj Bože da se tu napravi muzej, zadužbina, biblioteka itd. Ote mi je rekao da se tako pre par godina za mali novac prodavala kuća u kojoj je rođen Osvald Špengler.
Jedini trag o ovom čoveku nalazite na rimokatoličkom groblju gde stoji čuvena tabla sa natpisom ΚΑΙ ΝΟΜΟΝ ΕΓΝΩ (čak je i zakone poznavao) i njegovim imenom. Ispred nje su manje oznake sa imenima sestre Auguste, druge supruge, Srpkinje Duške Todorović i kamen za sećanje na ćerku Animu koja je preminula dve godine pre njega.
Inače, sve više nestaje okvir u kome je on o ovim brdima pisao kao mestu vulkanske tenzije između protestanata u dolini i katolika farmera na visoravnima. Hotel Osterman, koji je i za porodicu Šmit imao veliki značaj, sada drže Turci koji dominiraju i u centru grada. Tamo bar polovina lica koja vidite nisu evropskog porekla. Inače, usput smo prošli pored Bona, nekadašnje prestonice. U nekada čuvenom predgrađu Bad Godesberg, nekada su bile strane ambasade. Danas je to postala no go zona u koju se uveče ne ide jer caruju bande neevropskog porekla…
Miša Đurković je naučni savetnik u Institutu za evropske studije i filozof. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: carl-schmitt.de
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
