Ističe li rok trajanja Alijinom mitu?

Bez obzira na izborni fijasko njegovog sina, Izetbegović će za većinu Bošnjaka i dalje ostati otac nacije i čovek koji je Bosnu odbranio u trenutku kad je bila odsudno ugrožena

Po opštoj oceni, najzanimljiviji rezultat netom održanih izbora u Bosni i Hercegovini jeste ubedljiv poraz, sa nešto preko 100.000 glasova manjka, Bakira Izetbegovića u trci za mesto bošnjačkog člana Predsedništva, od Denisa Bećirovića, kandidata većeg broja stranaka, koga je Šefik Džaferović tesno porazio prilikom prethodnog odmeravanja snaga predstavnika SDA i opozicionog bloka.

U komentarima ovog ishoda najčešće se postavlja pitanje da li ta personalna smena potencijalno donosi i nešto suštinski novo na planu političkih odnosa u BiH i samog budućeg funkcionisanja do sada uglavnom blokiranog Predsedništva, usled već rutinskog suprotstavljanja dvojca (sa kormilarom) Džaferović-Komšić svemu što bi kao predlog ili primedbu na dnevni red izneo treći član Milorad Dodik, kao i njihovog konstantnog i grubog prenebregavanja obavezujuće zakonske odredbe da je za validnost čitavog niza odluka ovog kolektivnog organa neophodan konsenzus.

Činjenica da svo troje novoizabranih članova Predsedništva nominalno proishodi iz stranaka socijaldemokratske orijentacije, većina analitičara otpisuje kao relevantan argument u prilog moguće uspešnije saradnje Željke Cvijanović, Denisa Bećirovića i Željka Komšića.

Poznato je da je starinska podela na levicu i desnicu, iako se terminološki održava, posvuda suštinski obesmišljena, pa bi troje članova Predsedništva posmatrati kao eksponente nekih levih ili desnih ideologija bilo podjednako neosnovano kao i tvrditi, recimo, da je pobednica na nedavnim izborima u Italiji Đorđa Meloni „fašista”, što se nedobronamerno čini, a Ursula fon der Lajen predstavnica liberalnog levog građanskog centra.

Nacionalna problematika

I tokom predizborne kampanje u BiH bilo je više nego jasno da su u retorici svih ozbiljnijih pretendenata na političke funkcije, pa i sadašnjih članova Predsedništva, dominirali tonovi koji su, u većoj ili manjoj meri i na različite načine, težišno ukazivali na zaokupljenost nacionalnom problematikom.

Komšić je svoje tobože nadnacionalno građansko „bosanstvo” zaogrtao pričom o pogubnosti svih nacionalizama, Željka Cvijanović je ponavljala privrženost interesima srpskog naroda i Republike Srpske, dok je Denis Bećirović u pogledu zaklinjanja na vernost navodno ugroženom bošnjaštvu i oštrine prema onima koji ga, biva, ugrožavaju bio čak i glasniji od Izetbegovića.

Kandidat koalicionog bloka „Ujedinjeni za slobodnu BiH” za bošnjačkog člana Predsjedništva Denis Bećirović (Foto: AP Photo/Armin Durgut)

Iako je u prvom javnom obraćanju posle izbora progovorio obazrivo i umiveno, pozivajući na prevazilaženje postojećih nesuglasica, čemu su se neki iskreno obradovali, Bećirović nije propustio da oceni kako su „BiH, njeni narodi i građani, nepovratno izgubili prethodne četiri godine u neracionalnim izjavama Milorada Dodika i komentarima na te izjave”. Takvo očitovanje svakako nije najbolja preporuka za relaksiranu saradnju sa Dodikovom naslednicom u Predsedništvu.

Komšićeva prividno džentlmenska i u biti tačna konstatacija da je pravi izborni pobednik u FBiH Čovićeva HDZ, ako je suditi po hitrom reagovanju iz HNS („Njegov izbor je ne samo čin grubog kršenja hrvatskih ustavnih i konstitutivnih prava, nego i rušenje temelja BiH”), nije nimalo znakovitiji nagoveštaj skladnije saradnje unutar hrvatskog nacionalnog korpusa koji Komšića većinski i dalje ne smatra svojim legitimnim zastupnikom, tako da se više računa na Kristijana Šmita i Zorana Milanovića…

Dakle, nije realno očekivati da će unutar Predsedništva, a bogme ni u bosanskohercegovačkoj političkoj areni, u pogledu smanjivanja napetosti, veće odgovornosti za opšte dobro i pomirljivijeg ponašanja, nešto krenuti nabolje. Tako bar procenjuje većina ozbiljnih i objektivnih domaćih i stranih analitičara. Teško je pretpostaviti da bi „robustnije” angažovanje stranog faktora, koje se tu i tamo nagoveštava, moglo imati blagotvorno dejstvo. Naprotiv!

Razlog izbornog fijaska

Drugo pitanje na koje politička javnost i analitičari traže odgovor i objašnjenje jesu razlozi koji su doveli do izbornog fijaska Bakira Izetbegovića, uz čije ime se najčešće govorilo i pisalo, a na čemu je i on sam insistirao, „lider SDA”. S obzirom na to da je njegova stranka ostvarila bolji rezultat od svog „lidera”, logično je zaključiti da su mnogi članovi vodeće bošnjačke partije svoj glas dali Bećiroviću, a možda čak i Komšiću. Kakvo je to onda liderstvo? Možda inercijsko?

Izetbegovićev poraz, koji u predizbornim predviđanjima nije bio očekivan, iako ni potpuno isključivan, ali svakako ne sa ovakvim zaostatkom u broju glasova, tumači se delovanjem nekolikih činilaca. Gordan Duhaček u Oslobođenju ovako je sažeo svoju ocenu: „To što je sin slavnog oca, ovaj put nije bilo dovoljno da ga ponovno dovede do fotelje u Predsedništvu BiH, zato što je Izetbegović postao prilično neomiljena figura među Bošnjacima. Tome je pomogla i politička ambicija njegove supruge Sebije, koja se u sarajevskoj javnosti upoređuje s Ledi Magbet ili sa Elenom Čaušesku. Međutim, ključni razlog Izetbegovićeve neomiljenosti jeste to što je postao simbol korupcije i klijentelizma u režiji SDA”.

Bošnjački član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović i njegova supruga Sebija Izetbegović pozdravljaju prisutne na svečanom otvaranju mosta Javuz Sultan Selim u Istanbulu, 26. avgust 2016. (Foto: Metin Pala/Anadolu Agency/Getty Images)

Ako se rečenom doda i odsustvo harizme i političkog talenta sina autora „Islamske deklaracije” (za koju je u više navrata ponosno tvrdio da je stalno drži na radnom stolu), kao i neinventivnost izborne kampanje zasnovane na „proverenim” (i pročišćenim) kadrovima, otužnim patriotskim i ratnohuškačkim sloganima, kao i džamijskim hepeninzima sa „kurbanima” na ražnju, postaje jasnije zašto je Bakir, bez obzira na pedigre, dodijao većini svojih sunarodnika, ranije i pouzdanih glasača. Neki pominju i „kraj dinastije”. Dinastija od jednog kolena?!

Duhačekova konstatacija, koja nije samo njegova, da to što je sin slavnog oca Bakiru nije pomoglo da se domogne željene fotelje otvara i jedan širi horizont razmatranja fenomenologije bošnjačkog političkog života i vrednosnog sistema na kome počiva sistem simboličkih predstava koji ga definiše. Bakir Izetbegović je, naime, tokom predizborne kampanje upadljivo naglašavao da sledi očevu stazu, pa je čak jednom prilikom patetično izjavio: „Kad umrem, želim da kažu da sam dobro pratio babu. To je moj cilj”. Niko ne može znati da li će mu se onostrana želja ostvariti, ali ga praćenje babinog puta na upravo završenim izborima definitivno nije dovelo do ovozemaljskog cilja.

Kult Izetbegovića

Može li se na osnovu ovakvog ishoda zaključiti da rok trajanja Alijinom mitu polako ističe? Takav zaključak bi svakako bio preuranjen i pogrešan. Alija Izetbegović će u versko-nacionalnom imaginarijumu za većinu Bošnjaka i dalje ostati na pijedestalu oca nacije i čoveka koji je Bosnu odbranio kad je bila odsudno ugrožena, a u većma religijski orijentisanim krugovima smatraće se i velikim islamskim misliocem i „kraljem mudrosti”, kako ga nazivaju u Turskoj. Naravno, njegov kult će vremenom verovatno biti donekle redimenzioniran i, u svetlu novih saznanja i naknadne pameti, primereniji istorijskoj stvarnosti i realnim dimenzijama ličnosti i dela čoveka koji je nesumnjivo obeležio jedno prekretno razdoblje u novijoj istoriji bivšeg jugoslovenskog prostora, prvenstveno Bosne i Hercegovine i bošnjačkog naroda.

Međutim, ono što je upitno jeste – dokle će i u kolikoj meri pozivanje na njegov put biti produktivno u stvarima savremene politike i aktualnih kretanja u društvenim odnosima? Još poodavno je čak iznošena i sumnja u pogledu praktične verodostojnosti Bakirove deklarativne, neodstupne vernosti babinom putu.

Posle njegovog izbora za člana Predsedništva 2010. godine, Nedžad Latić je, recimo, zavapio da je „novokrunisani bošnjački princ”, koji se „dokazao kao politički mekušac, spreman odreći se svojih i očevih prijatelja, te pogaziti politički testament i amanet”, poslužio „međunarodnim krojačima sudbine BiH” da, umesto tada neuporedivo jačih kandidata Harisa Silajdžića i Fahrudina Radončića, neuverljiv Alijin sin, u zamenu za neke obećane finansijske pogodnosti, zasedne u fotelju bošnjačkog člana najvišeg kolektivnog organa vlasti u Sarajevu.

Novinar i urednik portala „The Bosnia Times”, Nedžad Latić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

„Ne treba se običan čitalac, posebno prevareni glasač, koji je glasao ‘za mrtve Alijine kosti’, a ne za budućnost i nezavisnost BiH, dugo uvjeravati koliko je perspektivno štetan bio Bakirov izbor u Predsedništvo”, lamentira Latić pre više od deset godina (Bosna od A. do B. Izetbegovića, Novi Pazar, 2011). A otada je, na ovaj ili onaj način, Izetbegović neprestano bio na vlasti, kao objektivno najuticajniji bošnjački političar. Nezahvalno je upuštati se u procene koliko se sin stvarno držao očevog puta, jer je i sam otac (nacije) ponekad od njega odstupao, a pogotovo nije prikladno da se u to upušta neko van bošnjačkog nacionalnog korpusa.

Uostalom, mnogo toga u ovakvim prosuđivanjima je stvar interpretacije i promenljive konjunkture, a i ideologije i interesa, pa i ličnih afiniteta i animoziteta, što sve zajedno ne pogoduje uravnoteženosti i objektivnosti suda. Ono što se nameće kao saznajna potreba jeste da se ličnost i delovanje Alije Izetbegovića najzad rezultativno podvrgnu ozbiljnoj analizi, kako bi se, na osnovu uvida do kojih bi se njome došlo, bolje i potpunije, van predela panegiričkih mistifikacija i politički motivisanih pohvala i pokuda, stekla maksimalno (idealno nikada neće biti moguće) verodostojna predstava o protivrečnoj pojavi neospornog bošnjačkog vođe s kraja prošlog i početka ovog veka.

U svetlu izbornog fijaska njegovog sina i političkog naslednika ne možemo, a da se ne prisetimo reske ocene Mustafe Čengića u knjizi Alija Izetbegović – jahač Apokalipse ili anđeo mira (Sarajevo, 2015): „Izetbegovićevo negativno političko naslijeđe najsnažnije se očituje u nemogućnosti njegovih nasljednika da se otrgnu od obrasca prema kome je svako pitanje… prije svega nacionalno pitanje. […] Izetbegovićevi sljedbenici u vrhu SDA ne znaju da gledaju kroz drugu političku prizmu. Oni, zapravo, nemaju alternativu, jer gubitkom zaštitarskog statusa, gubitkom paternalizma nad cijelim jednim narodom, koji je Alija Izetbegović uspostavio onog momenta kada je osvojio vlast, oni gube najsnažniji politički oslonac i važnost – gube smisao svog postojanja”.

Menja li se nešto u tom smislu? Ili je Bakir jednostavno dosadio i Bogu i ljudima? Ubrzo će se pokazati.

 

Izvor Sve o Srpskoj

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić/Arhiva

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u