Крајем лета 2002. боравила сам у бањи Врујци са својим драгим пријатељима и сарадницима Момиром и Верком Лазић. Тај рекреациони одмор био је двосмерно исцелитељски. Свако јутро, пре пливања у лековитом базену, Верка и ја смо биле добровољно изложене телесној тортури под прстима надалеко познатог спортског масера са надимком Костоломац. Четвртог дана редовне јутарње рекреације, Костоломац нас је упитао шаљивим тоном: „Што сте се ућутале? Не дерете се више из свег гласа под мојим прстима? Рекох вам ја да ћете ме проклињати само у почетку, а тај почетак треба издржати. Заслужиле сте медаљу за храброст, од сада смо пријатељи”. Поменути други смер нашег бањског одмора био је исцелитељски за душу. Лектира нам је била књига аве Јустина Поповића „Достојевски о Европи и словенству”.
Овај мој први и последњи боравак у бањи Врујци значајан је као увертира моје посете Ираку. Наиме, чим смо се вратили из бање, имала сам озбиљан проблем дисајних органа и срца, смештена сам у болницу као хитан случај, држали су ме седамнаест дана и пустили без јасно утврђене дијагнозе. Одбацила сам све лекове и посветила се опоравку. Сходно томе, решила сам да се не враћам у Канаду до краја године. А у то време и Момир је добио позив да присуствује Међународној конференцији солидарности у Багдаду заказаној за 15. септембар 2002. Момир без Верке нигде не путује. Тако је било и овога пута.
У новембру исте године Момиру је изнова стигао позив из Ирака, али овога пута да присуствује традиционалним Међународним књижевним сусретима у Багдаду – МЕРБАД 18 – који су се одржавали од 15-23 децембра 2002. Позива ме да се придружим Верки и њему, не само у улози песника, већ и фоторепортера и сниматеља, тим пре што те године Удружење књижевника Србије није организовало, као претходних година, присуство своје делегације том догађају. Не само да наше Удружење књижевника није организовало присуство српских песника на том познатом међународном фестивалу поезије, већ ниједна друга земља из Европе, укључујући и Русију, није то учинила.
Мома Димић, тадашњи организатор Међународних књижевних сусрета у Београду, био је поносан што је могао да пријави српску званичну делегацију. Тако смо Момир и ја те године учествовали на „Мербад” фестивалу не само као српски, већ и као једини песници, ван арапског света. Разлог за то је била америчка ратна хистерија и претње да ће бомбардовање Ирака ускоро започети. Због своје неустрашивости Момира смо звали песник-хајдук. У његовом присуству страх је био немоћан. Није било времена за страх. И ја сам убрзо заборавила свој недавни боравак у болници. Нисмо ишли, већ трчали у сусрет новим догађајима, оним који су били слични или подударни са нашом националном драмом и неправдом која се у виду деветнаестоглаве НАТО аждаје обрушила на српске главе.
Ратна хистерија
Зов солидарности са Блиског истока, конкретно из Ирака, допирао је свом силином до нас. На Ирак се, само годину дана после НАТО бомбардовања Србије, сручила бучна ратнохушкашка пропаганда Бушовог кабинета, са прецизним датумом напада, готово истоветно као и у случају тадашње Савезне Републике Југославије. Прекаљени у страдањима и развијању отпора према неправди и злоупотреби силе, значило нам је да у пресудном тренутку искажемо солидарност и подршку ирачком народу.
Радозналост и узбуђење што ћу посетити Шехерезадин град, овенчан бајковитом мистиком колевке цивилизације Месопотамије, велике равнице између историјских река Тигра и Еуфрата, испуњавали су моје биће. Опседнута мислима о НАТО бомбардовању зграда и мостова у српским градовима, неретко ме је обузимала стрепња да ће и тај чаробни град ускоро променути своју древну физиономију под НАТО бомбама. Америчка ратна хистерија све више је дивљала, јер је наглим нестанком СССР-а поремећена равнотежа војних снага у свету. Као једина светска супер сила, бучно је звецкала оружјем. Остаци још формално постојеће Југославије били су прва жртва те америчке необуздане милитарне моћи, а следећи је био Ирак.
Почех прелиставати последњи број Збиље у коме је Момир објавио драгоцену документарну грађу са недавно одржане Међународне конференције солидарности у Багдаду. Наш осмодневни боравак у Багдаду забележила је моја мала филмска камера. И ево, после читаве две деценије, уз помоћ филмске траке, компонујем путопис о овом историјском путовању. И док се филмска трака одмотава нижу се бројне секвенце у памћењу које саме од себе пролазе кроз процес рестаурације. И након тако велике временске дистанце мисли и осећања су ми узбуркани као да сам се управо вратила са тог пута.
Симбол Ирака
Слетели смо авионом у Дамаск. Дочекао нас је млад, насмејан Ирачанин, чијим смо великим џипом путовали у Багдад. Возио нас је аутопутем од Дамаска до Багдада, који су у своје време градили углавном наши инжењери из београдског „Енергопројекта” и других фирми. Удаљеност између ова два града је око хиљаду километара. Комуникација је успостављена спонтано, са мало речи, јер наш пријатељ није говорио ни један језик, сем арапског. Али је одиграо наше коло и руком показао да му је Ирак на левој страни, а Југославија у средини срца. Све време путовања, Момир је седео до шофера и непрестано су причали и гестикулацијом се споразумевали, уз смех. Безнадежно је одгонетати подвиг њиховог споразумевања. А ја сам своју радозналост смиривала гледањем кроз прозор.
Нисам имала доживљај пустиње, бар не оне сахарске, у којој сам пре много година боравила. Простор који је улазио у мој поглед био је сивкаст, местимично светлуцав, благо валовит од пешчаних „таласа”. Угледали смо и камилу. Возач је имао разумевања за нашу раздраганост и зауставио је возило, а Верка је похитала према камили. Обе су ми ушле у филмски кадар. Неколико минута сам посматрала грациозан, уједначен ход те камиле, подигнуте главе. Остављала је утисак владарке пустињског простора. Осим камиле, није било других доживљаја, нити разлога за заустављањем кола, јер видик је испуњавао пустињски пејзаж, непромењив у својој монотонији, а у даљини поглед је увесељавало местимично светлуцање већих и мањих пустињских насеља, попут ројева свитаца. Момир ми објашњава да је пустиња не само осветљена, већ има и воду, отуд та насеља.
Стижемо на границу Сирије и Ирака. Обузео ме је доживљај простора и грандиозности. Редови великих возила на граници. У свему томе упадљив је огроман, урамљен фото портрет Садама Хусеина. Наш џип се зауставља. Улазимо у велику, веома дугачку пријемну просторију, са удобним комадима намештаја, опремљену декоративним предметима, као и великим зидним постерима у боји који су привлачили нашу пажњу. Послужени смо чајем. Дочекали су нас дипломатски званичници који су се срдачно поздравили и изљубили са Верком и Момиром, као старим знанцима. Момир нам показује велико уље на платну, дело ирачког сликара – бели коњ пропет на задње ноге, симбол Ирака – оличење снаге и слободе, изузетно импресиван доживљај. Одмах затим, зауставио се поред огромног урамљеног портрета Садама Хусеина, а мени дао знак да му се приближим са фотокамером и овековечим његов свечани парадни говор:
„Стојимо поред највећег сина отпора америчком злу. Указала нам се посебна прилика да поздравимо овог великана кога империјалисти називају диктатором. Налазимо се у посебној просторији за почасне госте. Дошли смо на позив ирачке владе, да представимо најновији број Збиље (лист за културу и друштевна питања) са великим бројем текстова на енглеском, посвећених Ираку. Уједно, бићемо почаствовани гости, ове године једини, на познатом, традиционалном фестивалу поезије ‘Мербад’”.
Ирачка стварност
Седамо поново у огроман џип, предстоји нам дужа вожња до нашег смештаја. Незабораван за мене био је тренутак када се џип зауставио да шофер наточи бензин. Верка и Момир такође изађоше из кола и позваше и мене, а онда ми рекоше да будно све посматрам. Прво што прозборих било је да не видим бензинску пумпу. Насмејаше се и рекоше ми да пратим гестове возача. Приближих се и почех посматрати: возач узе у руке кратку цевчицу, убодену у земљу, како се мени чинило, повуче је и издужи док није допрла до резервоара за бензин у транку кола. И тако поче да пуни бензин. Кад је закључио да је транк пун, извади ту цевчицу, повуче је према земљи и врати на своје место. Било је то неко мало постоље, довољно сигурно да чевчица на њему стоји. Мом чуђењу није било краја. Као неко ванземаљско искуство. Објашњење ме је врло расположило…
Испод земље је изграђен дистрибутивни систем за бензин, али нема свуда бензинских пумпи. Ирачки возачи бензин не плаћају, па нема мерења. Момир наставља да ме упућује у ирачку стварност: „Струја, вода, стан и телефон се не плаћају. За један долар се купује сто литара бензина…” Иначе, у то време је био добро познат програм ирачке владе: Бензин за храну, прокламован од стране УН. Санкције Сједињених Америчких Држава блокирале су тај програм, као и бесомучна претња бомбардовањем. Свеједно, за неколико дана боравка у овој егзотичној по древности и истовремено савременој држави, стекла сам утисак да нема глади и сиромаштва како је ту дезинформацију ширила америчка пропаганда. Неки, свуда у свету, скупи артикли, у Ираку су били врло јефтини, пре свега делови одеће од праве, најфиније коже. Запазила сам да сва деца у чистим школским униформама носе ципеле од праве коже.
Смештени смо у познатом, архитектонски јединственом, хотелу „Палестина”, у центру ирачке престонице, у коме одседају писци, уметници, чланови разних делегација из целог света и сл. Собе су нам биле једна преко пута друге, на петнаестом спрату, веома простране и комфорне. Моја соба има два лежаја, сто, комоду, орман, купатило. Поглед са прозора прекрасан, бајковит. Гледам у реку Тигар, местимично пресахлу, са егзотичним растињем… Не могу поглед да преселим на било шта друго. Прилази ми Верка, грли ме и раздрагано понавља: „Прекрасно… величанствено…” Машта ми се натапа питорескним сценама из литературе о бајковитости највећег, најпрометнијег и најегзотичнијег града на свету какав је био Багдад у осмом веку. Замишљани призор осветљава Аладинова лампа.
Први утисци о садашњој престоници Ирака надовезивали су се на романтичну представу о древном Багдаду. Разгледање центра града кроз отворен прозор удобног „Мерцедеса” у коме нас је свих осам дана боравка возио млад човек, лепушкастог лица и однегованих бркова, по имену Барак, изазвало је у мени дивљење према једној модерној, али не стереотипној светској престоници: широки булевари, са по четири траке у једном правцу, као у Америци, много необичног зеленог растиња, чисте улице, велика џамија са зеленом куполом у позадини импозантног споменика Садаму Хусеину (са подигнутом руком), цветне алеје и уз њих клупе да пролазници и шетачи, међу којима је највише породичних људи са децом, могу да застају и да се одморе, богата фонтана… Шофер мерцедеса, Барак, са којим смо се већ спријатељили, напомену да Багдад има више центара, у шта смо се касније уверили.
Окружени богатством
Тог првог дана боравка у престоници Ирака доживех и пустињску олују којој је претходио јак ветар. Вратисмо се у хотел „Палестина”. Док смо му се приближавали, поглед сам сконцентрисала на богату орнаментику хотела. Следећег дана, одмах после доручка, кренусмо у разгледање древног дела Багдада, што је наговештавао и назив Кујунџијске улице у којој смо се дуго задржали, омађијани егзотичним шаренилом изложених предмета. Први утисак је била магловита асоцијација на сарајевску Башчаршију, па и на пијацу мароканског града Феса. Јединственост амбијента била је Аладинова лампа, као најупадљивији артикал на продају, или се мени тако чинило. Некако је била вешто распоређена међу кованим тањирима, чибуцима, разноразном грнчаријом, самоварима, послужавницима…
Орнаментика и резбарији тих предмета превазилазе машту. А тек изложени ћилими не само у радњама, већ и на њиховим зидовима са улице – све ручна израда! Лепота боја и орнамената велики је празник за очи. А моје очи нису могле да се одвоје од малих украсних ћилима. Одлучих чврсто да један ћилимчић донесем у Торонто. Није било лако одлучити се, дуго сам бирала. Тај украсни ћилимчић, којим сам декорисала комоду у дневној соби, привлачи пажњу многих када га први пут виде. Верка је огрнула велику мараму, са ресама и задивљено себе посматрала пред огледалом. Момир јој купује ту мараму.
Нисмо много замарали Добрилу Сафи, нашег преводиоца коју смо усвојили као свог најрођенијег. Пленила је топлином душе, увиђавношћу, дискретном елеганцијом. У трговини ове врсте сви се разумеју и споразумевају се на свим језицима света. Посебна је та привлачност, која прераста у љубав између продавца сувенира и задивљеног туристе. Овога пута то сликовито демонстрира Момирова порука на растанку, нашем продавцу: „Буразеру, очекуј нас поново, вероватно већ сутра, од тебе и свег овог богатства којим си окружен, не растаје се лако”. „Сутра је петак! У Ираку се тог дана не ради. Петком се клањамо Алаху”, био је одговор продавца.
Добрила нас је одатле повела у најстарију улицу Багдада, Рашид, и одржала је кратки историјски час о најславнијем владару Харун ал-Рашиду – владару из деветог века који је припадао Абасидској династији. У саставу царства су тада били Персија, Египат, Арабија и Блиски исток. За време његове владавине Багдад је био најбогатији град на свету. То је било златно доба и за науку и уметност које су се убрзано развијале, јер су је великаши ценили и улагали у њу. Захваљујући индијцима, у халифат је стигао бројчани систем који је у Европи назван „арапски”. Багдад су разорили Монголи 1258. Али су га већ после три године напустили и кренули у нове освајачке походе. „Сваки педаљ овог амбијента је историја”, брзо смо закључили. Од новијих зграда највећу пажњу привлачи монументална џамија која може да прими седам хиљада људи. На тепиху су обележена појединачна места. Зграда џамије, са два минарета и грандиозним мермерним стубовима, издалека привлачи пажњу. Унутрашњост џамије је сва у дуборезу.
Трансформација државе
Остатак дана и вече провели смо код Добриле која нас је позвала на вечеру. Она је становала у врло лепом, модерном делу града. Возили смо се широким булеваром. Зграде нису високе, архитектура модерна и естетски привлачна. Много ресторана, робних кућа. Пролазимо поред хотела „Хепи тајм”, упадљиво лепе фасаде, коју окружују палме и зеленило, као што је случај и са зградом у којој станује Добрила са својом децом: ћерком Данијелом и сином Стефаном. Са мужем, Ирачанином, некадашњим студентом у бившој Југославији, развела се када је почела политичка криза на Блиском истоку и прво бомбардовање Ирака.
Проблеми су почели када се Ирак трансформисао од секуларне у исламску државу, слично Ирану, да би се одбранио од америчке агресије. Данијела нам се јадала како је скоро преко ноћи изгубила своје пријатеље са факултета. Девојке су се увиле у мараме и фереџе, једино јавно место у које су одлазиле била је огромна новосазидана џамија. Престало је заједничко окупљање младих, без обзира на порекло и вероисповест.
На путу до Добрилине куће, видела сам много радњи и ресторана. Кварт је био веома осветљен. Поједине фасаде кућа, равних кровова, окружене палмама и зеленилом, потсећале су ме на неке улице у Хавани. Данијела, веома лепа девојка, дочекала нас је са спремљеном вечером: испрженом рибом која се још пушила у тигању, поврћем и медитеранским вином. Кратко време са нама је провео и Добрилин син Стефан који нам се обраћао на српском, са извињењем да матерњи језик не говори тако добро као његова сестра. Стефан је такође леп младић.
Фестивал поезије „Мербад”
Као једини песници из неарапског света, Момир Лазић и ја смо учествовали на традиционалном, 18. по реду Међународном фестивалу поезије у Багдаду (од 18 – 23 децембра 2002.). Претходно сам већ образложила како је Момир Лазић добио позив за „Мербад” фестивал и да је у том моменту једини прихватио тај изазов да посети Ирак непосредно пре најављеног бомбардовања тадашњег америчког председника Џорџа Буша старијег. А ја сам се одазвала Момировом предлогу да присуствујем фестивалу као српски песник из расејања, а истовремено да све снимам видео и фотокамером.
Иако не говорим и не разумем арапски језик, понела ме је поезија због начина на који су је изговарали ирачки песници, али и песници осталих арапских земаља. Моћан је био поетски набој. Љубавну поезију су изговарали с деликатном емотивном изнијансираношћу, патриотску у јаком, понекад пренаглашеном емотивном заносу и с борбеношћу, а било је и медитативних стихова који су изговарани успореним ритмом и, понекад, са застојима.
Слушајући цела два дана арапске песнике, распознавала сам тематику по емотивном набоју и ритму, а помогло ми је и распознавање речи које су се често понављале, као и предусретљивост Добриле и песника који су говорили енглески. Сви су они били благонаклони према мотиву моје радозналости. Песнички језик је заиста универзалан. Осведочено је много пута, кроз време, сједињавање душа кроз поезију, чак и када је непознавање језика баријера за споразумевање у свакодневном говору. Владавина поезије целим простором допринела је да и ја своје стихове на српском говорим врло инспиративно, а тако их је прочитао и ирачки песник у преводу на арапски језик.
Моје учешће на фестивалу „Мербад” било је одређено за 18. децембар у згради Удружења књижевника Ирака. Прочитала сам следећу песму:
САТАНСКИ РЕПОВИ ПАДАЈУ С НЕБА
(Блечићима – Милини и Милораду)
I – ЗВЕЗДАРА У ПЛАМЕНУ
Изговарају „Звездара” –
пламен до неба (на ТВ екрану).
Страх ми снагу истерује,
дуги су ми сати до европског дана.
Мислим на другове из младости,
телефонски број је већ спреман,
окрећем га чим је прошло осам.
„Блек је јутрос рано изашао. Има посла у редакцији,
а тачно у подне мора бити у Француској 7. Протестни
скупови се одвијају од првог дана бомбардовања” –
каже ми прибрано Милина Блечић.
„Све је то лепо, али
ваша Звездара целу је ноћ горела.
Још ми је пламен у очима.”
„А замисли тај призор изблиза,
са терасе наше зграде.
Погледом пратимо гвоздене орлушине,
над главама нам крстаре.”
Сутрадан увече, Милорад речима,
као Милић од Мачве кичицом,
слика призор:
„Јарка црвена боја прекрила ноћну таму
сатански репови падају с неба.
Са српске земље
клетва се пропела
и невидљиву
крилату гвожђурију оборила.
Зови нас опет –
биће још авионских напада и разарања.
Обавештаваћемо те… а волимо и да те чујемо”.
Благо песницима – страх речима окивају.
Благо и мени са њима.
II – ТИСОВО ДРВО КАО АМАЈЛИЈА
Блечићи Пивљани
и Милинини преци,
Николићи из Шумадије,
непатворени Старохерцеговци,
храбри су на посебан начин.
И ево, у овом смртном
Клинтоновом и Мадленином злочиначком часу,
кад не осећам ни тло под ногама,
стежем у руци
парченце пивског тисовог дрвета
што ми га је Милорад Блечић,
годину дана пре бомбардовања Београда,
као амајлију
за срећан пут, поклонио.
Обузима ме
мистична снага предања
и освит нове срећне зоре.
(Торонто, априлско јутро 1999.)
Иста судбина
Момир је наступио 19. децембра у великој дворани „Ал Рашид”, са писцима који су се вратили из јужне покрајине Басра. У рукама држи поклоне намењене сарадницима и пријатељима које је стекао приликом претходне посете Ираку. Момиров излазак на сцену пропраћен је бурним аплаузима у препуној сали. Најпре је поздравио скуп и обратио му се следећим речима: „Преносим вам поздраве из Удружења књижевника Србије чији сам званични представник на овогодишњем ‘Мербад’ фестивалу. Ово је мој други боравак у вашој братској земљи која дели судбину моје земље. Припремио сам за вас специјални број листа Збиља, са текстовима на енглеском језику, посвећеним Ираку. Биће ми велико задовољство и част да сретнем старе пријатеље и важне личности ваше земље.”
Затим је Момир позвао председника Организационог одбора да му уручи књигу Оптужујем коју је издало Удружење књижевника Србије, а у којој су објављени текстови писаца из целог света који су читани у Француској 7 за време НАТО бомбардовања наше земље. У књизи су објављени и ирачки писци који су тада јавно бранили Србију. Момир објашњава како је настала књига Оптужујем чешког аутора, др Рајка Долочека, и, наравно, акценат је поново на бомбардовању Србије. Момиров познати бунтовнички наступ чим почне да говори о „фашистичким и нацистичким синдромима западне демократије” која нам је “однела хиљаде живота само зато што смо Срби и што смо се дрзнули да голим рукама бранимо своју земљу…” оставио је дубок утисак на присутне у сали. Најпре мукла тишина, а затим је одјекнуо буран аплауз.
Затим је Лазић присутнима представио свој лист Збиља који је покренуо у Хрватској, као српски отпор пронацистичкој власти Фрање Туђмана. За Ирак је припремио специјалан број Збиље на енглеском језику. Аутори тих текстова разобличавају намеру профашистичке америчке силе да се дочепа ирачке нафте, пороби ирачки народ, свргне са власти легално изабраног председника Садама Хусеина, а затим свој освајачки поход усмери према другим арапским земљама. И не само арапским…
Главни уредник Збиље је споменуо и награду за животно дело коју лист додељује својим заслужним сарадницима. Крај његовог излагања пропраћен је бурним аплаузом који је кулминирао овацијама. Затим је Момир поново узео реч, овога пута као песник. Најпре је изговорио своју песму „Бесмртност” посвећену Садаму Хусеину. (Нема евиденције о штампаној верзији те песме). Затим је говорио још две своје песме, Издаја и Издисај – Милици Ракић:
ИЗДАЈА
Кад брат брата изда
Камен од бола пуца,
Икона на зиду плаче,
Вукови слијепи у мећави глувој
Трагове своје потиру.
Кад брат брата изда,
Урлик спрженог Сунца
У зјеници ока проговори.
(6. септембар 1995.)
ИЗДИСАЈ
На очима туга тамјана,
Мре јутро у дјечјим сновима.
Само руке скупљене у глумен бола
и лет птица без повратка.
(10. август 1995.)
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Катарина Костић је српска песникиња, књижевница и хроничар. Објавила је 15 књига поезије, прозе, путописа и есеја, међу којима се издвајају „Девети амерички круг“ и „Писма с ћириличним кодом“. Оснивач је и дугогодишњи председник „Српско-канадског књижевног друштва Десанка Максимовић“. Живи и ствара у Торонту. Екскслузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Rasoul Ali/EyeEm/Getty Images
Извор Нови Стандард
БОНУС ВИДЕО:
