Majkl Hadson: Počelo je razaranje svetskog ekonomskog poretka

Svet se već podelio na dva sasvim različita tipa ekonomije, a SAD i njihovi evropski sateliti su raspoloženi da razore celi postojeći ekonomski poredak

Pratiti sve geoekonomske turbulencije kakve nužno idu uz „porođajne muke” multipolarnog sveta nemoguće je bez uvida i razumevanja za njega koje nudi profesor Majkl Hadson (Michael Hudson) sa Univerziteta u Misuriju, SAD, autor već uveliko uticajne knjige Sudbina civilizacije (The Destiny of Civilization).

I u svojoj poslednjoj studiji „o evru bez Nemačke” (Michael Hudson on The Euro Without Germany) profesor Hadson duboko je zaorao ne bi li razumeo samoubilačke ekonomsko-političke odluke Nemačke, njihov uticaj na evro, i sam već u strmoglavom padu, da bi nagovestio bar neke od mogućnosti za ubrzanu integraciju Evroazije sa Globalnim Jugom u jedinstvenu celinu, sve u pokušaju da se iščupaju iz smrtonosnog zagrljaja Hegemona.

To je dovelo do naše elektronske prepiske, naročito o budućoj ulozi juana, na šta je Hadson primetio i ovo:

„Kinezi sa kojima sam godinama razgovarao nisu očekivali da će dolar ovako da oslabi. Oni izvesno neće plakati ako on opet ojača, ali ih brine mogući beg kapitala iz Kine u Evroaziju, budući da i sam mislim da će posle partijskog kongresa (koji počinje 16. oktobra) doći do hajke na one koji u Šangaju zastupaju slobodno tržište (Shanghai free-market advocacy). Pritisak nadolazećih promena oseća se već duže vreme i nastavlja da raste. Duh reformi usmerenih na obuzdavanje ‘slobodnog tržišta’ počeo je da se širi među studentima još pre deset godina, a ti isti su sada već počeli svoj uspon po lestvicama partijske hijerarhije.”

Govoreći o ključnom problemu u vezi s ruskim uslovljavanjem plaćanja energenata u rubljama, Hadson je dodirnuo i temu o kojoj se retko razmišljalo bilo gde izvan Rusije: „U stvari, njihova želja nije da im se plaća samo u rubljama. To definitivno nije ono što Rusiji treba, zato što ona rublje može jednostavno da naštampa kad poželi. Njoj su rublje potrebne da izbalansira svoja međunarodna plaćanja u nameri da time stabilizuje i kurs same rublje – a ne zato da bi ga pogurala na više.”

A to nas, pak, dovodi do pitanja izmirenja potraživanja u juanima: „Prihvatiti plaćanje u juanima je isto kao da ste prihvatili plaćanje u zlatu – međunarodnom sredstvu poželjnom u svakoj zemlji kao ne-dekretna valuta (non-fiat currency) (na koju politika nema nikakvog uticaja – prim. prev), koja će uvek imati vrednost ako neko odluči da je u datom trenutku proda (za razliku od sadašnjeg dolara, koji bi na kraju mogao da bude konfiskovan ili u najgorem slučaju da propadne). Ono što je Rusiji zaista neophodno jesu kritični industrijski proizvodi poput kompjuterskih čipova. A njih bi mogla da traži da ih uveze iz Kine, da a ih plaća juanima koje je Rusija već obezbedila.”

Povratak Kejnza

Na kraju naše prepiske profesor Hadson je ljubazno pristao da detaljno odgovori na neka moja pitanja o izuzetno kompleksnim geoekonomskim procesima kakvi se trenutno razvijaju širom Evroazije.

BRIKS razmatra mogućnost uvođenja zajedničke valute – koja bi uključila sve njihove pojedinačne valute, a očekujemo da će isto to da važi i za prošireni BRIKS+. Koliko će implementacija toga biti praktična? Nije lako zamisliti kako se Centralna banka Brazila harmonizuje sa onom ruskom, ili sa Narodnom bankom Kine. Da li će se to odnositi samo na investicije – putem Razvojne banke BRIKS? Da li će se to bazirati na robi i zlatu? Kako se u to uklapa juan? Da li pristupom BRIKS-a zasnovanim na aktuelnoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji (EAEU) i razmeni mišljenja sa Kinezima kojom rukovodi Sergej Glazjev? Da li je samit u Samarkandu praktično unapredio povezanost BRIKS-a i ŠOS-a?
– Bilo kakva ideja o zajedničkoj valuti morala bi da počne od aranžmana za razmenu valuta između postojećih država članica. Veći deo trgovine među njima tada bi se obavljao u domaćim valutama. Ali da bi se poravnale one neizbežne razlike (viškovi i manjkovi u platnom bilansu), Centralna banka će stvoriti zajedničku valutu.

Površno gledano to bi pomalo ličilo na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights) (SPV) kakva je uveo Međunarodni monetarni fond (MMF), najvećim delom da bi finansirao američki deficit vojnog budžeta i narastajući trošak za servisiranje duga američkih dužnika prema poveriocima sa Globalnog Juga. No, taj bi aranžman više bio nalik „bankoru” (bancor) koji je Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) predložio 1944. Zemlje u deficitu bi mogle da povuku unapred određenu kvotu tzv. bankora, za koje bi valutacija bila unapred određena zajedničkim izborom cena i kurseva valuta. Ti bankori (i njihovi vlastiti valutni kursevi) bi se onda koristili za plaćanja prema zemljama u suficitu.

Za razliku od MMF-ovog SPV sistema, cilj ove nove alternative ne bi bio da se prosto subvencioniše ekonomska polarizacija i zaduženost. Kejnz je predložio princip da ukoliko bi zemlja (a mislio je na SAD) ušla u hronični višak – to bi bio znak njenog protekcionizma ili odbijanja da podrži međusobno rezilijentnu ekonomiju – pa bi tad njena potraživanja počela da bivaju gašena, skupa sa dugovanjima u bankorima onih zemalja kojima njihove ekonomije nisu omogućile da uravnoteže sopstvena međunarodna plaćanja i da podrže sopstvene valute.

Detalj sa godišnjeg sastanka Međunarodnog monetarnog fonda na Baliju, Indonezija, 12. oktobar 2018. (Foto: Reuters/Johannes P. Christo)

Danas predloženi aranžman bi odista podržao međubankarske pozajmice između zemalja članica, ali ne u svrhu podrške begu kapitala (što je osnovna namena MMF pozajmica, kada postane moguće da posle izbora na vlast dođe neka „levičarska” vlada), a MMF i njena alternativa Svetskoj banci ne bi dužnicima nametale stroge planove štednje i antiradničke mere. Ta ekonomska doktrina bi promovisala prehrambenu i samodovoljnost u osnovnim potrepštinama, a promovisala bi i značajno formiranje kapitala u poljoprivredi i industriji, umesto finansijalizacije.

Verovatno da bi i zlato postalo jedan od elemenata međunarodnih monetarnih rezervi ovih zemalja, prosto zato što zlato jeste roba za koju se stotinama godina upotrebe svet već uveliko saglasio da je i prihvatljivo i politički neutralno. Ali tada bi se zlato koristilo samo kao sredstvo za poravnavanje platnih bilansa, ne i kao definišuće za bilo koju domaću valutu. Ta poravnavanja bi se, naravno, proširila tako da obuhvate i trgovinu i investicije sa zemljama Zapada koje neće biti deo ove banke. To zlato bi i za njih postalo prihvatljivo sredstvo za poravnanja dizbalansa zapadnih dugovanja prema novoj evroazijskoj centralnoj banci. To bi se dokazalo i kao sredstvo plaćanja koje zapadne zemlje ne mogu tek tako jednostavno da ne prihvate – dok god se to zlato bude zadržavalo u rukama članica nove banke – a ne više u Njujorku ili Londonu, što je još od 1945. bila vrlo opasna praksa.

Na sastanku na kojem će biti formirana takva banka, Kina će biti u podjednako dominantnom položaju kakav su SAD imale 1944. u Breton Vudsu. No, njena će operativna filozofija sada biti sasvim drugačija. Cilj će biti da se ekonomije zemalja članica banke razvijaju, kroz dugoročno planiranje ili trgovinske šeme najpovoljnije za njihove privrede, da bi se izbeglo razvijanje onakvih vrsta odnosa zavisnosti i preuzimanja privatizacijom i danas karakterističnih za politiku MMF-a i Svetske banke.

U te razvojne ciljeve treba uključiti i zemljišnu reformu, industrijsko i finansijsko restrukturiranje, kao i reformu poreskih sistema, ali i reformu domaćeg bankarstva i kreditiranja. Dosadašnje diskusije na sastancima ŠOS-a su izgleda dobro pripremile podlogu za uspostavljanje opšte usklađenosti svih interesa u kreiranju reformi duž tako postavljenih linija.

Evroazija ili propast

Srednjoročno, da li je moguće očekivati da bi se nemački industrijalci, razmišljajući o nastupajućoj pustoši i sopstvenoj mogućoj propasti, u masovnom revoltu protiv trgovinsko-finansijskih sankcija Rusiji nametnutih od strane NATO, odlučili da Berlin nateraju da opet otvori Severni tok 2? Gasprom garantuje da je cevovod moguće vratiti u funkciju. Da bi se to dogodilo, nije potrebno da se Nemci i sami učlane u ŠOS…
– Malo je verovatno da će se nemački industrijalci pokrenuti da spreče deindustrijalizaciju svoje zemlje, s obzirom na samrtni SAD/NATO zagrljaj u kom drže politiku Evrozone ovih 75 godina, koliko najmanje traje političko mešanje raznoraznih američkih operativaca. Mnogo je verovatnije da će šefovi nemačkih kompanija pokušati da bar sami prežive, kako znaju i umeju, čuvajući što je više moguće netaknutog privatnog i kompanijskog bogatstva tokom nastupajućeg razdoblja u kom će se cela Nemačka polako pretvoriti u ekonomsku ruinu, sličnu onima u današnjim baltičkim republikama.

Logo Evropske centralne banke u Frankfurtu, Nemačka, 23. januar 2020. (Foto: Ralph Orlowski/Reuters)

Već se razgovaralo o preseljenju proizvodnje i menadžmenta u SAD, što će Nemačku onemogućiti da dobija energiju, metale i druge osnovne sirovine od bilo kog dobavljača koji neće biti pod punom kontrolom američkih i interesa njihovih saveznika. Ostaje veliko pitanje da li će se nemačke kompanije odlučiti da emigriraju u nove evroazijske ekonomije u kojima se već sada čini da industrijski rast i prosperitet imaju dobre izglede da prevaziđu one kakvi bi bili u SAD.

Naravno da je cevovode Severnog toka moguće popraviti. Upravo to i jeste osnovni razlog za tako žestok aktuelni politički pritisak od strane američkog državnog sekretara Blinkena koji insistira da upravo sada Nemačka, Italija i druge evropske zemlje povećaju napore da svoje ekonomije razdvoje od trgovine i investiranja prema Rusiji, Iranu, Evroaziji i svim drugim zemljama čiji razvoj SAD uporno pokušavaju da ometaju i onemoguće.

„Nema alternative”

Da li se približavamo tački na kojoj će se ključni igrači Globalnog Juga – više od sto država sveta – konačno složiti i odlučiti da sve rizikuju i onemoguće SAD da održi u životu veštačke neoliberalnu globalnu ekonomiju, koja je ionako u stanju neprekidne kome? A to znači samo jednu moguću opciju, kao što ste je i sami naznačili – uspostavljanje paralelne globalne valute kojom će se zaobići američki dolar – dok uobičajeni sumnjivci i dalje pričaju o, u najboljem slučaju, nekakvom Breton Vudsu III. Da li je FIRE (finance, insurance, real estate) – finansije, osiguranje, nekretnine) finansijski kazino dovoljno svemoćan da stvarno uništi svaku moguću konkurenciju? Da li možete sagledati bilo kakav praktičan mehanizam, osim onih koje su već razmatrali BRIKS/EAEU/ŠOS?
– Pre svega godinu ili dve činilo se da je zadatak stvaranja neke nove, potpuno razvijene alternativne svetske valute monetarnog, kreditnog i trgovinskog sistema, toliko složeno da je sve detalje za njega praktično nemoguće bilo čak i valjano sagledati. Ali zato su se američke sankcije već pokazale kao dovoljno jak i dovoljno ubedljiv katalizator i stimulans da svi razgovori o tome dobiju vrlo pragmatičnu oznaku hitnosti.

Konfiskacija zlatnih rezervi Venecuele u Londonu i njenih američkih investicija, konfiskacija 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi čuvanih u bankama u SAD i Evropi i pretnja da bi se isto lako moglo dogoditi i Evroaziji i drugim zemljama koje se budu usprotivile američkoj spoljnoj politici – učinili su dedolarizaciju još hitnijom. Tu sam logiku objasnio više puta, od mog članka objavljenog na Valdaj klubu (sa Radikom Desai) do moje nedavno objavljene knjige Sudbina civilizacije, pa do niza predavanja pripremljenih za Hong Kong i tamošnji Globalni univerzitet za održivost (Global University for Sustainability).

Držanje obveznica denominovanih u dolarima, pa ni čuvanje svog zlata ili investicija u SAD ili u Evropi više nije bezbedna opcija. Jasno je da se svet već prelomio na dva sasvim različita tipa ekonomije, a da su američke diplomate i njihovi evropski sateliti sasvim raspoloženi da razore celi postojeći ekonomski poredak u nadi da će izazivanjem velike krize uspeti da se najlakše iz nje izvuku.

Graviranje na poluzi od zlata u fabrici obojenih metala „Krastsvetmet” u sibirskom gradu Krasnojarsku, Rusija, 10. mart 2022. (Foto: Reuters/Alexander Manzyuk)

Takođe je jasno da je potčinjavanje MMF-u i njegovim planovima štednje pravo ekonomsko samoubistvo, a da je uvažavanje Svetske banke i njene neoliberalne doktrine samouništavajuće. Rezultati toga su bili da se stvori nenaplativa razlika dugovanja (unpayable overhead of debts) denominovanih u američkim dolarima. Ta dugovanja nije bilo moguće isplatiti bez uzimanja novih kredita od MMF-a uz prihvatanje uslova koji znače ekonomsku predaju pred američkim privatizacionim i špekulativnim fondovima.

Jedina alternativa nametanju strogih ekonomskih mera štednje samom sebi je da se izvučete iz dolarske zamke od SAD sponzorisane ekonomije „slobodnog tržišta” (čitaj: tržišta oslobođenog od zaštite države, oslobođenog od mogućnosti vlade da naplati štetu izazvanu po okolinu od strane američkih naftnih i rudarskih kompanija i druge takvim poslovanjem izazvane industrijske i prehrambene zavisnosti) i da odnose s njima brzo i potpuno raskinete. Taj prekid neće biti lak, a američka diplomatija će učiniti sve što može da spreči i omete stvaranje nezavisnijeg ekonomskog poretka. No, američka politika je već uveliko stvorila takvo stanje globalne zavisnosti u kojem više i bukvalno nema druge alternative nego da se iz svega toga sami iščupate.

Nemački egzit?

Kako doživljavate tvrdnje Gasproma da Linija B „Severnog toka 2” nije bila zahvaćena terorom nad gasovodom? To bi značilo da je „Severni tok 2” praktično spreman da se odmah pokrene – sa kapacitetom od 27,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje – što je upravo polovina ukupnog kapaciteta oštećenog Severnog toka. To bi onda značilo da Nemačka još nije propala. Time se otvara i sasvim novo poglavlje. Rešenje će zavisiti od toga koliko će nemačka vlada biti spremna da donese odgovarajuću političku odluku.
– Evo u čemu je caka: Rusija izvesno neće hteti da ponovo podnese isti trošak samo zato da cevovod još jednom ode u vazduh. To će morati da na sebe preuzme Nemačka. I kladim se da će današnji režim na to da kaže „Ne!” A to će onda neminovno izazvati vrlo interesantan uzlet alternativnih političkih partija.

Konačno, Nemačka će moći da obnovi svoje trgovinske odnose sa Rusijom jedino ako se povuče iz NATO-a, pošto i sama shvati da je upravo ona glavna žrtva NATO rata. A to bi moglo da uspe jedino ako se isto raspoloženje proširi i na Italiju, na Grčku (zato što je ostala nezaštićena od Turske, odavno, još od kiparske krize). A sve to mi liči na dugu i neizvesnu bitku.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i nemački kancelar Olaf Šolc na konferenciji za medije u Berlinu, Nemačka, 17. mart 2022. (Foto: Michael Sohn/Pool via Reuters)

Možda bi puno lakše bilo kad bi nemačka industrija odlučila da se spakuje i preseli u Rusiju, da tamo pomogne u modernizaciji industrijske proizvodnje, naročito firme poput BASF-a, Simensa itd. Ukoliko se nemačke kompanije odluče za preseljenje u SAD zbog gasa, javnost će to shvatiti kao američku pljačku nemačke industrije u želji da sve njene dosadašnje prednosti SAD preuzmu za sebe. A čak i da se baš to desi, ni to nema izgleda da uspe, ako se u vidu ima sadašnje stanje američke postindustrijalizovane ekonomije.

Zato je kretanje na Istok jedino razumno što nemačkoj industriji još preostaje, ukoliko uspe da stvori sopstvenu političku stranku na nacionalističkoj i anti-NATO platformi. Ustav EU bi tada zahtevao da se Nemačka povuče i iz EU – zato što EU stavlja interese NATO ispred interesa zemalja članica. Sledom tog scenarija sledeći korak bi bio da se povedu razgovori o ulasku Nemačke u ŠOS. Spreman sam da se kladim oko toga koliko će vremena proći dok se i to ne dogodi.

 

Provod Stevan Babić

 

Stručna redakcija: Miroslav Zdravković

 

Izvor thecradle.co/Stanje stvari

 

Naslovna fotografija: Reuters/Kim Kyung-Hoon/File Photo 

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u