Poslednje tri nedelje od kako sam pisao su donele dosta toga.
Proces pridruživanja Hersona, Zaporožja, Donnjecka i Luganska Ruskoj Federaciji je okončan i zapečaćen. Došlo je do eskalacije državnog terorizma napadima na nacionalne, ali i međunarodne vitalne infrastrukturne objekte. Rusi su konačno dobili funkcionalnu objedinjenu komandu specijalne vojne operacije (u daljem tekstu SVO) i to se momentalno osetilo na terenu. Mobilizacija, uprkos brojnim poteškoćama, ide po planu. Frontovi su uglavnom statični, za sada.
Postavlja se veliko pitanje šta je uopšte bio plan ruske komande tokom septembra.
Naime tokom leta, pogotovu u avgustu je uoči dugo najavljivane ukrajinske „kontraofanzive“ došlo do značajnog smanjivanja ionako ograničenog ljudskog potencijala SVO. Navodno je čak pedeset hiljada vojnika kojima su istekli kratkoročni ugovori napustilo službu upravo tada, što je neproverljiva cifra, ali anegdotalno postoje svedočanstva da je znatan broj aktivnih pripadnika armije RF angažovanih u SVO bio na godišnjim odmorima. Svakako zasluženim, ali je ipak dosta neodgovorno u tako osetljivom trenutku slati ljude na letovanje. Sa druge strane ne mogu se držati ni neograničeno u borbi, ili čak na odmorištima u pozadini. Ponovo anegdotski, ali čini se da je proces rotacije ljudstva tekao dosta neravnomerno – dok su neke jedinice imale ustaljen ritam odmora, druge su izgleda bile gotovo neprekidno borbeno angažovane od početka SVO, što normalno vodi pregorevanju.
Ono što laici ne razumeju je da je potrebno imati znatno više ljudstva na raspolaganju nego što je dovoljno da se drži sam front. Tokom Drugog svetskog rata Crvena armija je u proseku borbeno angažovala svega 40% svog ljudstva u svakom datom trenutku, dok su milioni bili na pozadinskim dužnostima, obuci ili odmoru. Zbog ograničenog profesionalnog i dobrovoljačkog sastava ruske armije dodeljenog SVO takav sistem nije izgleda bilo moguće ustaliti kako treba. To je onda dovelo do toga da znatan broj kratkoročnih ugovoraca nakon isteka ugovora naprosto napusti operaciju usled zamora a ne kukavičluka ili pomanjkanja patriotizma.
„Stop-loss” mere
Prilično je sumanuto da rusko Ministarstvo odbrane nije preduzelo adekatne mere da taj proces predupredi, a to je bilo moguće izvesti na više načina. Od najočiglednijeg – angažovanja sveže obučenih regruta umesto njihovog otpuštanja kućama; preko ceđenja garnizona diljem zemlje od raspoloživog profesionalnog sastava i otkazivanja vojnih vežbi koje su imale vrlo dubiozan propagandni efekat; prekomandovanja ljudstva iz raznih paravojnih i policijskih organizacija u armijski sastav; do uvođenja zabrane napuštanja službe iako je ugovor istekao – nepopularna mera svakako, ali nužna u teškim trenucima. Amerikanci su tokom okupacije Iraka zaveli takve administrativne „stop-loss” mere da bi stabilizovali odliv ljudstva koje je bilo nemoguće zameniti. To je naprosto stukturni problem profesionalnih armija – njima nije moguće voditi velike i/ili dugotrajne ratove.
Rešenje je pronađeno u efketivnom napuštanju strateški najmanje bitnog dela teritorije i delimičnoj mobilizaciji 300.000 ljudi, i usput konačnom zavođenju mere (zabrane) napuštanja službe bez obzira na status ugovora, dok traje SVO. Naravno, da je ta mobilizacija bila proglašena početkom marta, kada je bilo jasno da je gambit mekog obaranja režima u Kijevu propao, ne bi bilo potrebe ni za napuštanjem tih teritorija, već bi se sada možda već vijorila ruska zastava u Nikolajevu i Slavjansku. Ne samo da nisu izvršili blagovremenu mobilizaciju, već su mesecima odugovlačili i sa prihvatanjem dobrovoljaca po principu „ne treba, sve ide po planu“.
Međutim priroda vlasti u Kremlju je takva da po svaku cenu želi da postigne politički efekat sa što manjim rizikom i troškom. Otprilike kao vrlo bukvalno implementiranje Klauzevicevog shvatanja političko-vojnog kontinuuma. Naravno, to tako ne može u svim prilikama, i veoma je važno razumeti kada neka doktrina može, a kada ne može da postigne željeni efekat. Ne možemo nagađati kako je izgledao proces donošenja odluka iza vrata u Kremlju, da li je bilo ulepšavanih izveštaja, pogrešnih procena, poslovnih tajkunskih interesa u igri – verovatno u nekoj meri od svega toga po malo, ali mislim da je jasno da se ponajaviše radilo o političkim ograničenjima formata SVO koji je po svaku cenu pokušavao da izbegne širi društveni angažman putem angažovanja regularnih regruta i mobilizacije.
Jer ne samo što Rusi imaju problematično istorijsko iskustvo sa mobilizacijama u ratovima sa početka 20. veka, već i sa komitetima majki koje su predstavljale ozbiljan društveno-politički problem tokom poznijih godina rata u Avganistanu i u Čečeniji, a koji i danas operišu kao agenturna mreža CIA-e u pričuvi. Takođe, ne samo da gubitak ljudskih života građana iz rezerve negativno utiče na društvo u celini, već podiže i simbolički ulog i ograničava manevarski prostor diplomatije.
Spremnost na žrtvu
Naime, ljudi su spremni da se žrtvuju u ratu, ali ne zarad nejasno definisanih ciljeva i očiglednog političkog kalkulantstva i neprincipijalnog taktiziranja. Mi smo to neposredno iskusili na našem prostoru i odlično razumemo posledice. Ono što je u međuvremenu isplivalo na površinu je da su oni martovski pregovori u Turskoj zapravo bili gotovo pa uspešni, i da je Zelenski načelno pristao na ruske zahteve, no da ga je Boris Džonson posetio i predočio mu posledice ako se ne predomisli. Tako da je ruska strategija od marta do septembra na neki način bila proces urazumljivanja Zelenskog putem krvarenja ukrajinske vojske (u daljem tekstu VSU) i dovođenja nazad za pregovarački sto, što je iz ugla Kremlja daleko jeftinija opcija nego totalno ratovanje do Poljske granice. Čak je tokom govora tokom proglašenja prisajedinjenja novoruskih oblasti Rusiji Putin govorio o želji da se sukob okonča pregovorima, mada je u ovoj tački to već verovatno više deklarativno nego ozbiljno.
I samo učešće ruske armije je smanjeno na minimalni mogući profil, i borbena dejstva su maksimalno prebačena na lokalne jedinice Luganske i Donjecke Narodne Republike (u daljem tekstu LDNR) i Vagnerovce, dok su ruske regulrane snage uglavnom samo pružale podršku, po receptu iz Sirije. Međutim to bi podrazumevalo da je Kijev autonoman i racionalan politički akter, a nije ni jedno, ni drugo.
Usled posledica tako zavodljivo smislene strategije nije najveći problem napuštanje teritorije, koja uostalom može da se ponovo i zauzme, već u osokoljavanju Ukrajinaca, koji su po prvi put osetili opipljiv uspeh, makar i ograničen, nakon meseci lančanih poraza i poljuljanog morala, i dodatnog ohrabrivanja zapadnih sponzora da nastave proces stipendiranja Ukrajine do poslednjeg Ukrajinca. Odokativno, posledice te miskalkulacije su produžile rat za 3-6 meseci.
Efekat mobilizacije
Masovnim uvođenjem rezervista u borbena dejstva rusko društvo se neposredno vezuje za ishod ratnih operacija. Čini se da je tokom proleća i leta gotovo namerno vršeno anestiziranje ruske javnosti monotonim saopštenjima Ministarstva odbrane Ruske Federacije i uveravanjem da je „rat posao profesionalaca koji su za to plaćeni“ (potpuno ignorišući snage LDNR, za koje su ulozi naravno nemerljivo veći), čime se otvarao prostor za diplomatsko rešenje koje bi nešto ustupilo zarad glavnog cilja –vanblokovskog položaja Ukrajine. Međutim uvođenjem rezervista u igru to više neće biti moguće, bar ne bez ozbiljnih društvenih posledica – niko Putinu neće oprostiti smrt hiljada, ili možda desetina hiljada rezervista ako ne postigne potpunu pobedu. Sada celokupno rusko društvo učestvuje u političkom procesu vitalnom za naciju.
Sam proces mobilizacije je dobrano na putu, po jučerašnjem Putinovom saopštenju od ciljanih 300.000 već je regrutovano 220.000, od kojih je 33.000 „u jedinicama“ a 16.000 „na borbenim dužnostima“. Već su stigli i prvi izveštaji o poginulim i zarobljenim rezervistima koji su na brzinu upućeni da popune jedinice i stabilizuju front. Međutim jasno je da će većina biti spremna tek kasnije tokom jeseni ili čak od nove godine.
Ono o čemu se polu-zvanično govori na raznim stranama je da će ovih 300.000 biti tek prvi mobilizacioni talas i da će verovatno biti mobilisano ukupno do milion ljudi, mada naravno tako nešto ne može preko kolena da se obavi već će morati da ide etapno, verovatno tokom proleća sledeće godine. To je sasvim razumna cifra za vođenje ozbiljnog kontinentalnog rata protiv druge milionske armije.
Naravno da takav proces ne može da ide bez problema, ne bi išao ni u ozbiljnije organizovanim sistemima od ruskog, a pogotovu ne u kontekstu notorne korupcije i nesposobnosti ruskih regrutnih komesarijata i logističkih baza.Tako se ispostavilo da nedostaje milion i po kompleta uniformi koje bi trebalo da su na lageru, a nisu, uz potpuni haos u evidencijama komesarijata, nesistematičnost sprovođenja proklamovanih pravila i pokušaje sa raznih strana da se pronađu rupe u sistemu.
Međutim to je sve u nekim parametrima očekivanog i prihvatljivog, ako ne baš i poželjnog. Poslednji put kada je u SSSR vršeno masovno pozivanje rezervista, tokom proglašenja vanrednog stanja u Poljskoj za Jaruzelskog, bio je još veći haos i logistički slom koji je izazvao ne malu nelagodu u Kremlju.
Pitanje morala
Međutim, reklo bi se da je moral ruskih rezervista sasvim korektan, pojavio se i znatan broj dobrovoljaca (od kojih su neki vraćani kućama jer je „regionalna kvota već popunjena“!) a da li će tako da ostane zavisiće pre svega od načina angažovanja i kvaliteta komandovanja.
Najrazumnije je postepena aklimatizacija i etapno uvođenje u već uigrane i iskusne sastave sa borbenim iskustvom – ta formula je dala sasvim solidne rezultate u DNR-u gde je, usled njihovih lokalnih prilika, osam godina bila izbegavana opšta vojna obaveza, pa kad je sprovedena delimična mobilizacija „rezervista“, od kojih mnogi nikad nisu služili vojsku ili su je služili pre više decenija, to je ličilo na svašta. Međutim do sada su se mnogi od tih ljudi uz pomoć profesionalnih pripadnika već privikli i postali sasvim upotrebljiv vojnički materijal.
Glavni generator problema je rusko Ministarstov odbrane koje je inače neuralgična tačka u ruskom sistemu odbrane već bezmalo decenijama. Nesposobnost aparatčika, karijerizam i nepotizam, tolerisanje raznih fenomena koji nisu za tolerisanje, krutost i nefleksibilnost u procedurama i lancu komandovanja, otuđenost od vojske na terenu kao i šireg građanstva, sve je to doprinelo privlačenju odiuma ruske javnosti.
Otuda i oštre opaske Kadirova i Prigožina, kao i gunđanje mnogih drugih. Iako se Kadirov ustremio na generala Lapina, koji mu nije ostao dužan, brojni svedoci tvrde da je general zapravo vrstan oficir, i da je na Limanski pravac poslat da organizuje izvlačenje i da nije odgovoran za odluku o napuštanju. Ipak, bez obzira da li se radi o namirivanju nekih ličnih razmirica ili prosto o ubiranju političkih poena jer nije neka tajna da Kadirov sebe vidi na mestu Šojgua, Lapin je ni kriv, ni dužan, postao simbol celog sistema.
Faktor Surovikin
Posledično, glasnine govore da je Šojgu već neko vreme u Putinovoj nemilosti i da mu se smeši zamena, a da iako Gerasimov nije smenjen, da se odluke donose mimo njega. General Sergej Surovikin, bivši komandant VKS i iskusan operativni oficir sa bogatim iskustvom i nesumnjivim patriotizmom je proklamovan kao novi sveobuhvatni komandant SVO, treći po redu nakon Židka i Dvornikova. Istini za volju obojica prethodnika nisu imali odrešene ruke i nije im data prilika da vode operaciju kako su smatrali za potrebno, no izgleda da će biti treća sreća i da je Surovikinu dato odobrenje da radi kako smatra da je potrebno.
On je to odmah i demonstrirao višedenevnom raketnom kampanjom po infrastrukturnim ciljevima diljem Ukrajine, pre svega uništavanjem 30 odsto električne mreže. To nije ništa što ne može da se popravi za par nedelja, ali šalje jasan nagoveštaj onoga što će slediti ubuduće.
Naime dosta se spekulisalo oko smisla ovih napada, da li se radi o pretnji, osveti za napad na Kerčki most, itd. Na stranu što je Dejan Berić ustvrdio da su ovi napadi bili planirani još od proglašenja mobilizacije i da su se slučajno poklopili sa bombaškim napadom na most, što može, a i ne mora bude tačno, mislim da se prevashodno ipak radi o slanju poruke narogušenoj ruskoj javnosti da je igranje finoće sa Kijevom gotovo i da će se ubuduće ići grubom igrom, što treba da ohrabri porodice rezervista da njihovi napori neće proći zaludno kao politički manevar.
Nakon nekih 500 krstarećih projektila i samoubilačkih dronova došlo je do smanjenja intenziteta, što je i normalno, jer je takav tempo napada neodrživ, ali je jasno da će po potrebi biti moguće ponovo eskalirati. Uništeni trafoi i transformatori se mogu zameniti, ali i ponovo uništiti, a u nekom trenutku više zamene neće biti moguće jer neće biti rezervnih delova, niti mogućnosti da se proizvedu ili uvezu. Što ne samo da utiče na kvalitet života Ukrajinaca već daleko bitnije na kapacitet transporta železnice (a gađana su i železnička čvorišta), koja je glavni vektor transporta vojske i tehnike po unutrašnjim linijama komunikacija unutar Ukrajine. Kako se rutinski šalju mešovite kompozicije sa vojnom opremom i civilnim vagonima, to su Rusi bili snebivljivi oko gađanja, ali uništavanjem čvorišta i depoa moguće je za par nedelja celkupnu železničku mrežu izbaciti iz upotrebe i naterati VSU da sve transportuje drumskim saobraćajem, što svakako nije nimalo optimalan način, pogotovu ako uništenje železničke mreže bude pratio nastavak uništenja skladišta nafte.
Takođe ovim napadima je okončana hvalisava ponuda Kijeva da će, usled kolapsa privredne aktivnosti i posledično smanjene potrošnje struje, moći da izvoze struju u EU, čime bi nadomestili ruski gas. Neće se izvoziti ništa, a po svemu sudeći ovo će biti nadasve hladna i tamna zima u Ukrajini.
Ruski pik je bio na objekte SBU, koji su prepoznati kao glavni nosioci terorističkih aktivnosti u Rusiji. Izgleda da je tokom raketiranja poginuo pozamašan broj oficira tajne službe. A šlag na tortu je bilo pogađanje zgrade savetodavne misije EU u Kijevu, kao pokazivanje prsta srednjaka Briselu. (…)
Stanje na frontu
Što se stanja na frontovima tiče, tronedeljana ruska uporna odbrana u Limanu je poremetila dinamiku ukrajinske ofanzive, i kumulativni efekat znatnih gubitaka i znatno razvučene logističke mreže, bez funkcionalne železnice, je znatno usporio njihove planove za brz razvoj napada na Svatove, kao kapiju severnog Luganska. Rusi sprovode relativno upornu, ali elastičnu odbranu sa malobrojnijim snagama na širokom frontu i sprečavaju pristup Svatovom za sada, kupujući vreme za utvrđivanje i dovlačenje dodatnih rezervi. Iskreno, lično sam očekivao da će do sada već biti borbi u samom gradu, no VSU je bila prinuđena da uspori tempo zbog popune, rotacije i odmora jedinica. Trenutno su nagomilali znatne snage i očekuje se nastavak ofanzivnih operacija većeg obima svakog dana.
U Donbasu Vagner i DNR (koji još uvek nije formalno uvršćen u sastav armije RF, a operativno verovatno neće biti još duže vreme) kao da vode neki potpuno paralelan lokalni rat i polako pomeraju front dalje od Donjecka i dave Artjemovsk (ukr. Bahmut; prim NS) kao zmija žabu. To sve ide vrlo polako, jer se napreduje kroz utvrđene linije naspram u najmanju ruku podjednako brojnog (a sa rezervama i rotacijama i znatno brojnijeg) protivnika, i u želji da se minimizuju sopstveni gubici, ali svejedno ide. Malo je pešadijskih formacija na svetu koje bi bile u stanju da rade ono što rade Vagnerovci i neke jedinice DNR-a.
Na zaporoškom frontu se odigravaju neprekidne lokalne borbe sa međusobnim nasilnim izviđanjima, ali bez šire eskalacije. U Hersonu je nakon povlčenja sa severnog dela i skraćivanja fronta došlo do stabilizacije i Rusi pružaju upornu odbranu, nanoseći svakodnevno nezanemarljive gubitke VSU.
Ono što je bila široko očekivano – napredovanje Ukrajinaca u Lugansk i pokušaj proboja fronta u Zaporožju se nije još uvek odigralo, ali se vrši gomilanje snaga na svim pravcima i sva je prilika da će doći do krupnijih ofanzivnih operacija u narednim danima.
Naime, iako je ovaj oktobar dosta blag i ne mnogo kišovit, a u pontskoj stepi je rasputica manje drastičan problem nego u severnijim predelima, uskoro će doći do promene vremenskih prilika, i bilo kakve napadne radnje će biti znatno otežane, a ukrajinska taktika ubacivanja mobilnih grupa na terenskim vozilima u nepokrivene postore preko otvorenih polja, koja se pokazala tako uspešnom tokom septembra i početka oktobra, sasvim onemogućena. Već tokom kišnih dana krajem septembra su Ukrajinci bili prinuđeni da se grupišu na cestama, što je omogućilo ruskoj artiljeriji da im lupa kolone kao na poligonu.
A moraju da iskoriste momentum jer će na zimu pristići ruski rezervisti, dobrovoljci i oslobođeni ugovorci u dovoljnom broju da preotmu inicijativu.
Šta će uraditi VSU
Dosta se spekuliše o tome šta je glavni, a šta sporedni mogući pravac napada, međutim na osnovu dosadašnje prakse VSU i generalne dispozicije snaga se može zaključiti da neće operisati sa standardnom američkom doktrinom jednog demonstrativnog i jednog glavnog udara na manje verovatnom pravcu, čega se dosledno drže još od Normandije, preko Kuvajta do KiM, već da će u sovjetskoj tradiciji napasti simultano na više pravaca, i da će stratešku rezervu ubaciti na onaj koji najviše obećava dubokim prodorom. Zaporožje je svakako najvažnije, ali i najjače branjeno ešaloniranom odbranom.
Herson je primamljiv cilj, ali je šansa da se grad uzme na juriš gotovo nepostojeća, a Rusima bi zapravo i odgovaralo da puste VSU da se približi gradu jer bi tako mogli da sa istočne obale Dnjepra artiljerijom pokrivaju prilaze gradu, bez problema obezbeđivanja dotura municije baržama i skelama preko reke. Postoji realna šansa da se Herson pretvori u minijaturni Staljingrad, otuda i inicijativa za prebacivanje civila na sigurno, ali je pitanje da li će Rusi žrtvovati neokrnjen grad da bi iscrpli ukrajinsku vojsku u urbanoj borbi.
Lugansk je posebna priča. Da sam na mestu Zalužnog upirao bih se rukama i nogama da ne napredujem dublje. Jer su linije snabdevanja ionako razvučene, i pitanje je na šta bi ličile da su još pedesetak kilometara duže, ali bitnije od toga je ulaženje u strateško polu-okruženje.
Naime poznato je da Rusi već odavno u Kurskoj i Belgorodskoj oblasti održavaju znatne formacije kao stratešku rezervu, a britanski obaveštajni izvori navode i veće formacije u Rostovskoj oblasti i na Krimu. Radi se o svežim jedinicama, verovatno još uvek ne potpuno popunjenim, ali u procesu grupisanja i sa znatnim ofanzivnim potencijalom. Kako Ukrajinci nemaju dovoljno kapaciteta da pošteno obezbede ni tekuće bokove prema ruskoj granici, svako dublje ulaženje u severni Lugansk bi ih sve više uvlačilo u veoma neugodan položaj da budu ili udareni neposredno u bok istočno od Oskila, bilo još neugodnije, zapadno od Oskila u dublju i slabije obezveđenu pozadinu, što bi moglo da razultuje potpunim okruženjem ili čak i pokušajem da se iskoristi relativna ispražnjenost Harkova od operativnih jedinica i zauzme grad na prepad. Takav napad bi bio dosta hazarderski, i ne bih mu dao mnogo šanse za uspeh jer je Harkov temeljo utvrđivan godinama upravo za takav scenario, ali bi svejedno poremetio operativne planove VSU koja bi brže bolje morala da prebacuje snage nazad ka gradu otvarajući se za kontraofanzivu sa drugih pravaca.
Nadasve je zanimljiva naizgledna mirnoća ruske komande koja tokom septembra uopšte nije žurila da ubacuje strateške rezerve u borbu tokom ukrajinskih „kontraofanziva“, kao da imaju neki svoj naum koji nema veze sa dešavanjima na terenu. Da li se radi o nekoj uzvišenoj mudrosti ili razvedenosti od realnosti nemoguće je reći sa strane, pokazaće vreme.
Ruska ofanziva?
Lično, ne bih ni od ruskih ofanzivnih kapaciteta očekivao previše kada se budu pokrenuli na zimu.
Jedinice ranga brigada i divizija su još u januaru razbijane na bataljonske taktičke grupe i nakon kumulativnih gubitaka tokom godine i popune rezervistima koji nisu temeljno uhodani u sistem, nepovratno je izgubljena inicijalna kohezija i potencijal za čestito doktrinatno delovanje. Ovo što će uslediti tokom zime će biti pokušaj da se taj potencijal povrati, ali to neće biti to. Mislim da će ruske formacije imati uspeha na operativnom nivou, u ograničenim operacijama, ali ne bih očekivao neke strateške uspehe šireg zamaha. Ovo je rat koji će svakako trajati celu sledeću godinu.
Bitno je i ponovno formiranje veće strateške grupacije u Belorusiji. Zapravo, i posle napuštanja Kijevskog pravca krajem marta, nekoliko bataljonsko taktičkih grupa (u daljem tekstu BTG) je ostalo u Belorusiji prema Poljskoj, kao garant zaštite suvereniteta, ali izgleda da je u toku priprema za proširivanje na nivo cele armije od 60.000 ljudi, a pominje se i cifra od mogućih 120.000 kao ojačanje skromne beloruske armije koja će biti više odeljena suzbijanju diverzantskih akcija i pokušajima unutrašnje destabilizacije. Sa tolikom vojskom ako se stekne u Belorusiji biće moguće ponovno otvaranje fronta na severu, ili barem teranje Ukrajine da izdvoji znatnu rezervu za zatvaranje tog pravca.
Da je bilo pameti, Rusi uopšte ne bi gubili vreme po predgrađima Kijeva i u Černigovu i Sumiju koji su bili strateška slepa creva, nego bi se ustremili na Vinicu i dalje prema Pridnjestrovlju, odsecajući Ukrajinu na pola i onemogućavajući bilo kakvo snabdevanje sa Zapada, što je sine qua non bilo kakve ratne strategije. Možda će nešto slično pokušati sa godinu dana docnje (skidam maršalsku bikornu).
Ne(razumevanje) medija
Posebno je potrebno napomenuti najnoviju svinjariju ruskog Ministarstva odbrane.
Naime, nezadovoljstvo određenih zvaničnika i stare garde generala kritičkim izveštavanjem nezavisnih patriotskih reportera i analitičara tokom poslednjih meseci je rezultiralo pokretanjem istražnog postupka protiv desetak najpoznatijih imena za „rušenje ugleda vojske“. Na stranu što se radi o ljudima koji su listom proverene ruske patriote, uključujući i Strelkova, koji istina godinama nije birao reči (mada je bio neobično pažljiv tokom septembra), a koji je i pokrenuo celu priču 2014. i koji je sada nazad u Donbasu na frontu, pokušaj imitacije ukrajinskog pristupa zastrašivanja medija i totalne kontrole informativnog prostora je ne samo sulud, već i opasan.
Jer ti nezavisni, a blagonakloni reporteri i analitičari su odličan korektiv za razne operativne stupidarije i imaju stanovit uticaj. Ne samo da bi se njihovim ućutkivanjem uklonila jedina nezavisna instanca koja može da ukaže na strukturne probleme, već bi se time celokupno informativno polje predalo na tacni Ukrajini i „nezavisnim medijima“ na platnom spisku stranih agentura. To što stara garda drži da je najbolje da se ne govori o problemima i da se niko ne komentariše i ne poziva na odgovornost je udobna željena pozcija, no to neće leteti. Ljudi, pogotovu sad nakon mobilizacije, itekako žele da budu informisani iz prve ruke, a ako MO ne pruža adkevatne informacije u obimu ili pouzdanosti, ljudi će se prirodno okrenuti dostupnim alternativama. A one su minsko polje propagandnih budalaština i polu-istina.
Stvarno bi MSP trebalo da kolegama iz MO održi jedan kurs i medijske strategije i razumevanja komunikacije sa javnošću. Još bolje bi bilo da se ta bulumenta koja ne razume kako su se i mediji, ali i rusko društvo (a i čovečanstvo u celini) razvili poslednjih par decenija penziniše en masse i da dovedu mlađe, dinamičnije i inteligentnije ljude sa neposrednim ratnim iskustvom.
Epopeja sa Elonom Maskom je urnebesna epizoda za sebe. Suočen sa poslovičnom histerijom (o nezahvalnosti da ne pričamo) ukrajinske diplomatije i javnosti glede njegovog sasvim razumnog, ako ne baš ozbiljnog mudrovanja o mogućem mirovnom procesu, Mask je odlučio da raskine saradnju i najavio je prestanak pružanja besplatnih usluga Starlinka, bez kojeg bi celokupna komunikaciona mreža VSU kolapsirala jer je to jedini pozdan način za prenos informacija visoke rezolucije iz komandnih mesta u Nemačkoj i Poljskoj neposredno jedinicama na terenu, do nivoa voda i odeljenja. Naravno, to se neće dozvoliti, i Pentagon će preuzeti troškovnik, tome crni fondovi i služe, ali ne mislim da je to cela priča.
Uprkos ranim pokušajima hakovanja Starlink mreže na početku rata, koji su lako osujećeni promenom kontrolnog koda, proteklih nedelja su prijavljivana brojna zamračenja pokrivenosti nad kritičnim linijama fronta. Da li se radi o radioelektronskom ratovanju, laserima ili nečem trećem je nemoguće reći, ali je prilično znakovito da su zamračenja bila lokalizovana, dakle kontrolisana, i po svemu sudeći se radi o nekoj meri doakavanja satelitskoj mreži neposrdno uključenoj u ratna dejstva. To predstavlja problem za finansijsko osiguranje satelita i nadoknadu troškova, ali i mogući gubitak reputacije, te vrednosti deonica. Ne bih sasvim isključio ni to da je Mask, kao stari trol, namerno isprovocirao Ukrajince kako bi legitimno, bez da mu iko išta prigovori, mogao da ih otkači i prebaci vruć krompir Pentagonu.
Izvor Fejsbuk/Arheofutura.rs
Naslovna fotografija: Metin Aktas/Anadolu Agency via Getty Images
BONUS VIDEO:
