Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Nije bilo moguće zbližiti se sa svim pesnicima koji su u svojim nastupima na festivalu „Merbad” ostavljali jak utisak na auditorijum. Svaki dan našeg boravka bio je ispunjen susretima sa najvišim predstavnicima iračke vlade, kao i posetama nacionalnim institucijama. Ipak smo ostvarili nekoliko bližih kontakata i razmenili adrese sa nekim značajnijim arapskim stvaraocima, pre svega sa onima koji su poznati i prevođeni u Srbiji. Jedan od njih je Fevzi Ekrem Terzi, poreklom Turčin, rođen u Iraku i vrlo je poznat i cenjen kao pesnik. Veliki je patriota, vrlo emotivno i sa revoltom govori o golgoti kroz koju je prošao srpski, a sada preživljava njegov, irački narod.
„Bio sam presrećan kada sam video moje pesme, prevedene na srpski i objavljene u Zbilji. Saradnici i autori objavljeni u vašem listu pripadaju književnoj eliti Srbije, pa mi zaista čini čast što su u njemu objavljene i moje pesme, prevedene na srpski. Daće Bog da boravim u Beogradu i upoznam vašu prelepu zemlju sa junačkom istorijom na koju su se nedavno NATO bombe obrušavale punih 78 dana. I upravo pripremaju sličan scenario za Irak.”
Zadivilo me je njegovo poznavanje srpske književnosti. Zaljubljen je u poeziju Desanke Maksimović, Matije Bećkovića, Miloša Crnjanskog, spominje Njegoša, Dobricu Ćosića i mnoge druge. Kaže da ih je čitao na arapskom i engleskom, a spomenuo je još neke jezike, ali mi je kamera u tom trenutku bila uperena na druge pesničke grupacije, u nameri da ostane zapis o celokupnoj atmosferi vladavine poezije.
Arapski pesnici
Uz Burhana Al Barzali bili su kurdski pesnici. Stekla sam utisak da on i njima pripada, iako mi ga je neko predstavio kao iračkog pesnika. Uzgred, Burhan ostavlja utisak preduzimljivog čoveka, uglađenih manira. Kurdski pesnici su Momira Lazića upravo okupirali, jer je u prethodnom broju Zbilje objavio njihove pesme. Najavio im je da ponovo dolazi u aprilu i da će u tom broju lista biti prevodi pesama nekih od njih. A u decembru, na ovom istom festivalu, u Zbilji će biti objavljene pesme cele te grupe kurdskih pesnika. Tom prilikom Momir im je obećao da će ih posetiti i privatno, u njihovim domaćinstvima. Tako se donekle iskupio što ovoga puta nije bilo vremena za obilazak provincije u kojoj oni žive i za privatne posete njihovim kućama. Meni lično je bilo veoma žao što nije bilo vremena da se odazovemo njihovom gostoprimstvu.
Među njima je bila i jedna mlada pesnikinja čije je lice jedva virilo kroz crnu maramu kojom je bila obmotana. To, ipak, nije umanjilo njen topao i sadržajan pogled i spontanu komunikativnost. Svi smo je uvažavali. Sa njom i još nekim kurdskim pesnicima Momir i ja smo izmenili zbirke naše poezije.
Zapamtila sam i susret sa predsednikom pisaca Tunisa, Abdelom Karimom. Plenila je njegova blagoglavljivost i konkretnost. Bio je veoma zainteresovan za saradnju sa listom Zbilja i pozvao je ne samo Momira i Verku, već i Dobrilu Safi i mene na Festival poezije u Tunisu, u martu mesecu. Momir je u ime nas četvoro odgovorio pozitivno i dodao da očekuje zvaničan poziv na svoju beogradsku adresu, na šta mu je Abdel Karim uzvratio: „Poziv imam pripremljen i koristim ovu priliku da vam ga uručim.” Naravno, u mesecu kada je Irak svirepo napadnut i osvojen od strane američkih trupa, presahlo je i naše raspoloženje i interesovanje za festivale u arapskom svetu.
Pesnici boemi su prepoznatljivi i omiljeni u svakoj umetničkoj sredini. Oni su zapaljivi fitilj za pojačanu zainteresovanost i ushićenje publike. To je slučaj i sa iračkim pesnikom Zar Hatušem. Dobrila se svojski potrudila da nam bar donekle dočara razlog oduševljenja, eksplozije smeha i burnih aplauza publike, prevodeći njegove stihove u koje je utkana svakodnevica, sa blagom ironijom, doskočicama i šalama. On već godinama ima svoju vernu publiku i svoje čitaoce. Baš nam je bilo lepo u njegovom društvu, kad nam je kasnije prišao i seo do Momira, a Dobrila nam je prevodila njegove duhovite opaske.
Od posebnog značaja je bilo naše poznanstvo sa predsednikom Udruženja pisaca Jordana, gospodinom Mohamedom Migdadu, doktorom ekonomskih nauka. I on je bio veoma zainteresovan za održavanje veze sa srpskim piscima preko Momira Lazića, pošto je prisustvovao promociji Zbilje. Tražio je od Momira pesme koje je javno govorio, kao i ostale knjige. Pošto dobro zna engleski, dr Migdadu je pažljivo pročitao sve tekstove na engleskom u broju Zbilje pripremljenom za posetu Iraku. Poneo je desetak primeraka našeg lista da ga podeli kolegama u Udruženju pisaca Jordana.
Dr Mohamed Migdadu je veoma poznat pisac, posebno po knjizi Amerika – ekonomsko zlo koja je doživela nekoliko izdanja u Bejrutu, Kairu i Americi i postala hit kako u arapskom svetu, tako i na Zapadu. U knjizi dr Migdadu predviđa pad Amerike, jer nema sve elemente ni vojne, ni ekonomske moći, da bi mogla kontrolisati ceo svet. Ona je proizvela strah u svetu, samim tim što ga je, svojom politikom globalizma, podelila na one koji su za rešavanje ozbiljnih političkih problema mirnim putem i one druge, koji će biti u manjini, koji su za ekspanziju i osvajanje tuđih ekonomskih dobara. Pri tom, zanemaruju činjenicu da ako sebi daju pravo da napadaju i osvajaju koga hoće i kad hoće, da će im se to vratiti kao bumerang. Jer i drugi imaju pravo na život, pa će se braniti. Atomsku bombu nema samo Amerika. Imaju je Indija, Pakistan, Severna Koreja i druge zemlje. Svetu je već prekipelo američko pohlepno otimanje tuđeg vlasništva. Amerika je lažima i izmišljotinama da joj neko stalno ugrožava nacionalnu bezbednost, svoj narod stavila u ponižavajući položaj. Takva država mora sama propasti, ili će je drugi uništiti.
U ime jordanskog Udruženja pisaca, dr Mohamed Migdadu je pozvao Momira na književne susrete sredinom godine i izrazio nadu da će se jordanska književnost više prevoditi na srpski i obrnuto – srpska na arapski. Dogovori na tu temu biće utanačeni prilikom Momirove posete Jordanu. Nažalost, do posete nije ni došlo.
Kuća mudrosti
U neprocenjive i nenadoknadive gubitke civilizacijskih vrednosti, svakako upisujemo nacionalno i istorijsko blago drevne iračke države koje je vrlo odgovorno i znalački bilo na raspolaganju celom čovečanstvu do varvarskog američkog bombardovanja i uništavanja ove zemlje. U tom smislu, naša poseta Iraku pred samo Bušovo bombardovanje, početkom 2003. godine, jeste istorijska. Znatan deo nacionalnog blaga, raspoređen i izložen u muzejima i znamenitim kulturnim institucijama, nestao je, razgrabljen, ukraden, uništen, za vreme američkog brutalnog bombardovanja. Utoliko više je dragoceno svako sećanje, svaki utisak koji se može iznova prizvati.
Moćan utisak na posetioce ostavila je „Kuća mudrosti”. Za nju se govori da je stecište drevne arapske kulture. Pored arhitektonske lepote bogate ornamentike, koja krasi svaki deo zida, pogled se ne može odvojiti od čarobnih, brojnih baštica i aleja sa odnegovanim rastinjem i cvećem u raznim bojama. Građena je od specijalnog mermera, a krase je ogromni vrtovi, veliki salonski kabineti, biblioteke, odeljenja posvećena različitim oblastima, raskošno izrezbareni nameštaj, brojni vitraži… Zaposleno osoblje je vrlo profesionalno i svi govore više svetskih jezika. U njoj se mogu dobiti informacije na sva tražena pitanja.
O tom neprocenjivom civilizacijskom blagu, dobili smo dragocene podatke od direktora „Kuće mudrosti”, Hamila Saida, koji nam je ukazao nezaboravno gostoprimstvo. Inače, ovaj vrhunski arapski intelektualac i pisac poznat je na balkanskom prostoru. Osamdesetih godina prošlog veka, beogradska idavačka kuća „Prosveta” objavila je njegovu zbirku pesama. Zabeležila sam video kamerom sledeće podatke o „Kući mudrosti” koje je gospodin Hamil Said dao za naš list Zbilja:
„’Kuća mudrosti’ je osnovana 780. godina nove ere. Kontinuirano je postojala do 1258. gdine, kada su na tu teritoriju upala mongolska plemena. Zgrada je obnovljena za vreme brutalnih sankcija uvedenih Iraku od strane Sjedinjenih Američkih Država 1995. Država je u ovu zgradu uložila ogromna sredstva na osmišljavanju kolekcije drevne arapske kulture iz celog sveta. Raspolažemo odeljenjem za studije filozofije, društvenih, pravnih, ekonomskih nauka, istorije, umetnosti, prevodilaštva, kao i za verska pitanja. Godišnje objavljujemo na stotine raznih publikacija o brojnim istraživanjima, kao i referate sa naših naučnih skupova kojima prisustvuju naučnici, istraživači i kuturni radnici iz celog sveta.” Zaista, teško je pronaći reči koje bi opisale lepotu ovog zdanja. Doživljava se kao duhovni hram. I sa Istoka i sa Zapada, u „Kuću mudrosti” se ulazi kao u nebeski hram, uz dužno poštovanje.
Arapski horizonti
Lepotu ambijenta teško je rečima opisati. I spolja i iznutra zidovi su izrezbareni u plavoj, sivoj i zelenoj boji. Oči zaseni lepota tog mnoštva rezbarija, kombinovana sa kamenom i obojenim staklom. Vitraži privlače pogled plamtećom kombinacijom boja, a ogromna, masivna vrata bezbrojnim nijansama maštovitog duboreza. Blješti od sjaja mermerni pod, a plafon je umetnički podvig: ogroman celovit rezbarij okruglog oblika. Doživela sam ga kao monumentalnu umetničku sliku. Pored duboreza, zidovi su ukrašeni pravougaonim vitražima u jarkim bojama, nalik na umetničke slike. Inače, samo jedan čovek na nekoliko fotografija velikog formata posmatra nas sa zidova te prelepe prostorije. To je lik predsednika Iraka, Sadama Huseina i ,ponegde, u drugom planu, njegovih saradnika.
U svom tom razigranom ostvarenju maštovito obrađenog drveta, stakla i kamena, tajanstveno caruju harmonija i blaženo spokojstvo, čemu doprinosi prisustvo knjiga, znalački raspoređenih u celom tom prelepom prostoru. Bilo je ovo putovanje vremeplovom po drevnom Bagdadu iz Hiljadu i jedne Šeherezadine priče.
U razgovoru sa direktorom kuće književnosti „Arapski horizonti”, dr. Hamidom Ibrahimom, Momir je istakao dobro poznatu činjenicu da Irak iz tog vremena mnogo polaže na razvoj kulture i obrazovanje u celini: „Uprkos moćnoj američkoj propagandi protiv Iraka, narod vas voli.”„Moćna je američka propagandna mašina, a mi, zajedno sa onima koji saosećaju sa našom sudbinom i koji su i sami žrtve američke političke propagande, treba sve da činimo da u svet dopre istina. Jedan narod može da pogreši, ali nikada ne može da se odrekne samog sebe, svoje suštine, da zanemari cilj svog postojanja. Intelektualci celog sveta treba da pokažu solidarnost u svom protestu protiv američke vojne agresije na male države i narode. Treba raditi na povezivanju intelektualaca na svetskom nivou”, više puta je istakao gospodin Hamid Ibrahim.
U znak takve solidarnosti, Momir je izložio svoj plan o promociji najnovijeg broja Zbilje, sa tekstovima o Iraku na engleskom jeziku, u Torontu i drugim gradovima Kanade. Njemu lično zabranjen je ulazak na severno-američki kontinent, ali on to ostvaruje preko svojih saradnika, novinara i pisaca koji žive i rade u raznim delovima sveta. U tom kontekstu me je spomenuo. Kao član redakcije Zbilje za Kanadu, inicirala sam osnivanje odbora za distribuciju lista i Zbilja je godinama imala svoje saradnike i čitaoce u Severnoj Americi i Australiji. Ne manje zaslužan u distribuciji Zbilje u Kanadi bio je pokojni Novak Džaković. Osećam potrebu da ga na ovom mestu spomenem.
Na temu međunarodne solidarnosti intelektualaca, Momir je gospodinu Ibrahimu ispričao jedno svoje zanimljivo iskustvo. Reč je o jednom dugogodišnjem Momirovom saradniku i prijatelju, poljskom književniku iz Varšave. Kad se početkom devedesetih godina prošlog veka razbuktao rat na prostoru bivše Jugoslavije, Momir napiše pesmu protiv rimskog pape, smatrajući ga jednim od najodgovornijih za stradanje našeg naroda. Poljski književnik se zbog toga naljuti na Momira. Momir ga ipak pozove na Međunarodne književne susrete u Beogradu u vreme kad je obavljao funkciju potpredsednika susreta. Poljski književnik se odazove tom pozivu. Prilikom susreta u Beogradu, Momir upita svog poljskog kolegu da li su mu u vreme trajanja rata objavili nešto u Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji… Ovaj odgovori da mu niko od spomenutih ništa nije objavio. Momir mu replicira: „A ja sam ti objavio knjigu zato što si iznedrio dobru knjigu. A papu i dalje ne podnosim…” Na taj način se postiže solidarnost intelektualaca!
Preporod kulture
U zakazano vreme ušli smo u radni kabinet ministra za kulturu i informacije, gospodina Hamida Jusufa Pomadija. Ambijent je bio prijatan – udobne fotelje, biljke i cveće u saksijama i vazama. Ministar je bio vrlo pričljiv i srdačan čovek, uprkos uniformi koja sama po sebi obično doprinosi utisku strogosti i distance. Gospodin Pomadi je sedeo za svojim radnim stolom, a nas četvoro, Momir i Verka Lazić, naš prevodilac Dobrila Safi i ja posedali smo sa druge strane stola.
Prvo Momirovo pitanje i ovoga puta bilo je u vezi sa našim zapažanjem da Irak mnogo pažnje posvećuje kulturi, o čemu se mnogo i piše i govori u javnim medijima. Ovim pitanjem je otvorena i dominantna tema razgovora sa gospodinom Hamidom Jusufom Pomadijem. On je više puta ukazao na značaj ostvarivanja simbioze između politike i umetnosti:
„Gde nema politike, nema ni umetnosti. Kod nas, u Iraku, političar je heroj, posvećen interesima naroda i žrtvuje se za državu, daje više nego što uzima. Ne sedi na dve stolice i ne izigrava akrobatu, kao političari na Zapadu. Naš političar mora da ima sposobnost da uradi ono što isplanira. A umetnost treba da prati taj ritam stalnog obnavljanja. U ovoj svirepoj blokadi, nametnutoj od strane Sjedinjenih Američkih Država, činimo sve što je u našoj moći i uspevamo da se naš duhovni i kulturni život stalno obnavlja. Naše pozorišne i koncertne sale, kao i umetničke galerije, stalno su otvorene, repertoar se redovno menja i osvežava, kao i naše televizijske serije. Amerikanci su očekivali da će Irak, iscrpljen sankcijama, vremenom zanemeti, u mrak utonuti, dušu izgubiti… Naprotiv, izazvali su suprotan efekat. Iznenadili su se kad su uvideli da Irak u negovanju svoje nacionalne baštine i kulture istrajava, a još više ih je razbesnela naša industrijska proizvodnja. Ima mnogo mudrosti i istine u poznatoj arapskoj poslovici: ‘Negativan uticaj ponekad otvara vidike i prostore’.”
Momir je svojim komentarom potsticao razgovor u tom pravcu: „Američki imperijalizam, kroz globalizam, planira da u čoveku ubije dušu, jer na taj način narod se umrtvljuje, a njihov plan je da narod bude mrtav. To zlo je veoma prisutno i u Srbiji, kao i u celoj Evropi. Na delu je duhovno i nacionalno satiranje naroda, da postane amorfna masa, a onda se lako ostvaruje ekonomsko i svako drugo iskorišćavanje. U Srbiji su vidni primeri nacionalnog posrnuća u školstvu. Izbacuju se najelitniji pisci iz školskih programa: Njegoš, nobelovac Ivo Andrić, epska narodna poezija i sl. Opstaće onaj ko zaustavi ovaj proces. Kako to postići, kako zaustaviti tu globalističku aždaju koja ugrožava naš opstanak? Amerika igra ulogu velikog moćnika, ali baš zato će uskoro početi samu sebe da uništava.”
Sejanje smrti
Irački ministar za kulturu i informacije, sa puno nade i uverljivosti, izlaz je video u neprekidnom odupiranju napadima te američke globalističke aždaje, čuvanjem nacionalnih i narodnih vrednosti. Potencirao je da treba da se redovno sastajemo na međunarodnim konferencijama i da objavljujemo to o čemu razgovaramo i polemišemo. Amerika je čudovište koje uništava ljudske duše. Bespoštedno i beskompromisno seje smrt, čak i atomskim oružjem, kao u slučaju Japana. Poznato je da je Japan bio spreman da pošalje delegaciju na pregovore ili za predaju. Truman im je poručio da američka administracija ne može primiti delegaciju, iako ni atomska bomba neće dati neke rezultate u tom smislu. Podsetimo se i američkog bombardovanja Drezdena. Berlin je takođe pristao na predaju, bio je kraj rata, ali američki avioni su baš tada bacali zapaljive bombe na Drezden, od ljudskih tela su proizveli plamenu oluju. Četrdeset hiljada ljudi je u Drezdenu ubijeno tim zapaljivim bombama.
Irak je više od jedne decenije žrtva američke samovoljne agresije. Za to vreme je ubijeno (u prvom bombardovanju Iraka 1991.) i umrlo (najviše od posledica sankcija na lekove) milion sedam stotina pedeset ljudi i dece. Kao povod pretnji za ponovno bombardovanje Iraka, Amerikanci navode aneksiju Kuvajta od strane Iraka. Oni će da „oslobode” Kuvajt od Iraka, da bi ga onda prisvojili sebi, okupirali. Uostalom, ako je to i bila greška od strane Iraka, mogao se problem Kuvajta rešavati pregovorima i arbitražom međunarodnog suda, kao što je to uobičajeno u mnogim međunarodnim konfliktima.
Na kraju svog izlaganja, gospodin Hamid Jusuf Pomadi je rezignirano zaključio: „Nekad se i razbojnik postidi svojih dela. Način na koji Amerika preti i bombarduje druge države, stvara utisak da u tome ima apsolutnu podršku svog naroda. Njena ratna propaganda je agresivnija i opasnija i od oružja”. Posle nastale pauze koju sam tumačila u sebi kao kraj razgovora, gospodin Pomadi se iznenada nasmeši, citirajući jedan istorijski podatak koji se doživljava kao anegdota: „General Aleksandar Lebed, koji je bio kandidat za predsednika Rusije, opisao je Ameriku kao bafala u prodavnici stakla.”
Momir je dopunio taj istorijski podatak svojim znanjem: „Nije se slučajno srušio avion u kome je general Lebed bio!” Zatim je proročki saopštio: „Ako Amerika ostvari svoju pretnju i bombarduje Irak – ubeđen sam da će to biti njen poslednji rat. Ako bombardovanje započne ovih dana, ja ostajem u Iraku i slaću izveštaje mnogim redakcijama, pošto obezbedim povratak kući svojoj supruzi i koleginici.” Oprostili smo se od ministra za informacije Iraka rečima: „Daće Bog da se ponovo vidimo!”
Muzej „Amerija”
Prizor je bio užasavajući! Ni sa čim uporedivo stradanje nevinih civila i to žena i dece. Osetljivi na ovakve prizore zbog svežeg pamćenja sedamdesetosmodnevnog NATO bombardovanja naše zemlje, bili smo ogorčeni scenama stradanja iračkog stanovništva, jer su to bili vidni, konzervirani dokazi kao da su se nedavno dogodili, iako je od tog američkog razaranja prošlo deset godina.
Muzej „Amerija” je bilo sklonište u koje se, za vreme američkog bombardovanja Iraka 1991. godine, sklonilo 480 žena i dece od šest meseci do 14 godina. Dočekala nas je direktorka muzeja Intasa Admet, veoma ljubazna i srdačna, uz to vrlo dostojanstvena. Način na koji je razgovarala sa posetiocima i davala informacije ukazivao je na njenu profesionalnu kompetentnost, što nam je potvrdila i Dobrila Safi u ulozi prevodioca. Intasa je ostavljala utisak mlade žene, spartanski uzdržane u svom gnevu i svojoj borbenosti. Dah nam je zastajao od njene priče:
„Prva raketa je ispaljena dok su deca, njihove majke i babe spavali u skloništu. Razorna raketa, ispaljena iz američkog bombardera, probila je beton debljine dva metra. Vrata su se automatski zatvorila i iz te prostorije niko nije mogao izaći. Samo nekoliko trenutaka kasnije, kroz otvor koji je napravila prva raketa, prošla je druga još veće razorne moći, stvarajući temperaturu od 400 stepeni celzijusovih, što je bukvalno topilo ljudska tela. Razbacana mrtva tela zabijala su se u beton skloništa i ostajala utisnuta u njemu. Iako je prošlo deset godina od te tragedije, još uvek nalazimo ostatke delova tela, kose, kostiju, odeće, zalepljene na zidove betona. A u depou, ispod gornjeg dela skloništa, ljudi koji su se tu zatekli, takođe su umirali u strašnim mukama: pucale su im glave, prosipao se mozak, ispadale su im oči…”
Ćutimo, obamrli, dok nas direktorka Muzeja poslužuje čajem u svojoj kancelariji. Nagrnuše sećanja: Surdulica, Markale, kasetne bombe po Nišu, rušenje mostova po celoj Srbiji… Momir izgovori glasno: „Mala Milica Rakić…” Skrhani bolom posle obilaska muzeja „Amerija”, vraćamo se u hotel „Palestina” ne izgovorivši nijednu reč. Reči su suvišne. Pamćenje je neizbrisivo. Ono pobeđuje i pobediće! To znaju Iračani, kao što i mi, Srbi, znamo!
Baš ovih dana citira se monstruozna izjava Madlen Olbrajt, iz vremena drugog bombardovanja Iraka, da je vredelo pobiti pet stotina hiljada iračke dece. Povodom njene smrti u julu 2022. objavljuju se izjave i svedočenja njenih advokata da ih je u poslednjih deset godina neprestano zvala da je ubede i umire savest da nije odgovorna za ratne zločine. Bila je talac sopstvene savesti.
Poseta potpredsedniku
Bili smo još svi u svojim hotelskim sobama, razgledali i sa uživanjem pakovali suvenire. Zatim sam poželela da vidim još jedanput, posrebrenu sablju koju je Momir kupio kao najvažniji suvenir, pa sam pokucala na njihova vrata. Momir je upravo uživao u svojoj sablji, zamišljajući sebe kao viteza iz srednjeg veka, a ja sam sišla na recepciju da sačekam Dobrilu Safi, vrlo odgovornu i nikada posvađanu sa vremenom. Ni minut nije kasnila. Stigla je donoseći radosnu vest: Tarik Aziz želi da vidi Momira Lazića, hrabrog srpskog novinara i pesnika. Bila sam ushićena, jer je Momirova četvoročlana ekipa na svim zvaničnim susretima bila uz njega.
Potpredsednik Iraka je uživao veliki autoritet, a Momir je još za vreme svoje prve posete Iraku, tri meseca ranije, saznao da su Tarika Aziza, hrišćanina, podjednako dobro prihvatali i Šiti i Suniti i da je zaista bio stožer jedinstva iračkog naroda u ovim sudbonosnim danima. Po nas je došao šofer u udobnom BMW-u, Momirov stari poznanik, pa je Momir dozvolio sebi slobodu da traži da u kolima bude umerena klima, jer je naporno za organizam da iz hladnoće izađe na temperaturu plus 40. Zasmejavao je šofera šalama i „pretio mu” ako ne bude slušao da će ga povesti u Srbiju i oženiti Srpkinjom. Šofer se grohotom smejao, kao i nas tri. Uz to je Dobrila brižljivo prevodila konverzaciju između šofera (čije ime nisam zapisala) i Momira.
Kola su se zaustavila ispred velike mermerne palate, opasane visokim zidom i odnegovanim palmama. Bila je dovoljna jedna Dobrilina reč na ulazu da nas obezbeđenje pusti, jer je naš dolazak očekivan. Kola su parkirana u tunelu ispod zgrade, a mi se liftom, uz pratioca, vozimo do jednog od spratova palate. Obreli smo se u ogromnom predivnom holu. Momiru se srdačno osmehuju ljudi iz obezbeđenja, koje je prepoznao sa Bagdadske konferencije o globalizaciji. Pokazuju da krenemo za njima. Uvode nas u vrlo lepu i udobnu prostoriju. U njoj nas dočekuje šef protokola potpredsednika Aziza koji nam je sugerisao da odložimo svoje suvišne stvari i ponudio nam je piće, uz napomenu da ćemo tu malo sačekati, do ulaska u kabinet gospodina Aziza. Posedeli smo desetak minuta, kada se na vratima ponovo pojavio čovek iz obezbeđenja, a šef protokola je dao znak da pođemo za njim.
U Iraku, na svim prijemima, muškarci imaju prednost i mi smo se tog pravila pridržavali. Momir je ušao prvi u kabinet Tarika Aziza, iza njega Verka, pa Dobrila i ja. Potpredsednik Iraka nam je pošao u susret, vrlo srdačno. Lice mu je bilo ozareno osmehom i radošću što ponovo vidi srpskog novinara i borca za pravdu i istinu. Upitao je svog gosta na engleskom kako je. Sav ushićen, Momir mu je pružio ruku. Bilo je to rukovanje starih prijatelja. Tarik Aziz se zatim srdačno rukovao sa Verkom koju je takođe već poznavao, a zatim je Momir mene predstavio. Dobrila je svoj prevodilački posao sjajno obavljala, činilo se da je i gestove, poglede, izraze lica pretapala u odgovarajuće reči. Na gest Tarikove ruke, Momir je seo u ogromnu fotelju, a zatim smo to učinile i nas tri. Tek onda se naš domaćin vratio svom radnom stolu i seo preko puta nas.
„Vaša ekselencijo, veoma sam počašćen što ste našli vremena da me i ovoga puta primite, u društvu mojih saradnika. I ovaj naš razgovor objaviću u Zbilji”, započeo je Momir svoje obraćanje potredsedniku Iraka i počeo se pravdati što nije odeven svečanije, a te mogućnosti je lišen gubitkom svog kofera na aerodromu u Damasku. Taj problem još nije razrešen, sa aerodroma ga obaveštavaju o toku istrage. Gospodin Tarik se nasmejao i prokomentarisao u šali da se seća Momira sa Bagdadske konferencije o globalizaciji kao elegantno odevenog, „uostalom, ja sam u uniformi, ne u elegantnom odelu”. Ovakav, neformalan početak razgovora doprineo je da smo se osećali vrlo prijatno, opušteno, iako je sama situacija bila dramatična.
Tarik Aziz osvaja svoje sagovornike spontanošću i šarmom svetskog čoveka koji razume ljudsku prirodu i njenu uslovljenost objektivnim i subjektivnim faktorima. Pronicljiv i prodoran pogled njegovih krupnih očiju iza naočara sugeriše snažnu i autoritativnu ličnost koja ima izgrađen i odlučan stav o poretku stvari, kao i rešenost šta treba činiti.
„Dokaz da ste, baš u ovom času, ponovo u Bagdadu”, nastavio je gospodin Tarik Aziz, „ohrabrujući je dokaz da i naši prijatelji strah od američke agresije pobeđuju solidarnošću sa nama. Veoma je sveže pamćenje na stradanje hrabrog srpskog naroda pod NATO bombama. To je jedan veoma junački, izdržljiv i strpljiv narod. I mi moramo izdržati ovu besomučnu pretnju oružanim napadom na našu zemlju. Uporni smo u odluci da osujetimo sve što je Amerika isplanirala da učini sa Irakom. Ceo arapski svet je uz nas i to je vrlo ohrabrujuća činjenica.”
Isti scenario
Izjave potpredsednika Tarifa Aziza, u toku razgovora sa Momirom Lazićem, u dva navrata objavljene su u časopisu Zbilja, krajem 2002. i početkom 2003, pa taj izvor koristim radi autentičnosti dramatičnog istorijskog trenutka, pred sam vazdušni napad i ulazak američkih trupa u Irak u martu mesecu 2003:
„Cilj Bagdadske konferencije o globalizaciji je da pokažemo svetu da smo slobodna zemlja koja razvija odnose prijateljstva i razumevanja sa svim državama za bolju budućnost sveta. Amerikanci vode protiv Iraka prljavu politiku, a njihovo glavno oružje je obmana i laž. Irak nije nikakva pretnja Sjedinjenim Američkim Državama. Kako to mi možemo predstavljati opasnost po nacionalnu bezbednost Amerike i čime to možemo ugroziti američki narod? Naravno, ama, baš ničim! Želimo razvoj Iraka kao nezavisne države, čiji narod gradi svoju budućnost u miru i blagostanju.”
„Ovako veliki broj delegacija iz celog sveta (Bagdadskoj konferenciji o globalizmu prisustvovalo je 176 delegacija iz celog sveta) još više ukazuje na razmere nasilničke politike SAD prema našoj zemlji. Cilj Sjedinjenih Američkih Država je rušenje naše vlade na čelu sa izabranim predsednikom, Sadamom Huseinom, da bi naše najveće bogatstvo, naftu, stavila pod svoju kontrolu. Sve ostalo što se u američkoj i svetskoj javnosti navodi protiv nas su čista laž i kleveta. To ste sve mogli čuti, na nedavno održanoj konferenciji o globalizmu”. Pri izgovaranju ove poslednje rečenice on usmeri svoj pogled na Momira u direktnom obraćanju njemu i nastavi:
„Nama je jasno šta se desilo u vašoj zemlji, u Avganistanu, jasno nam je da se sprovodi genocid nad narodom Palestine, uz podršku Amerike… I sve to u nama stvara čvrsto uverenje da se odlučno, u svakom trenutku, odupremo američkoj agresiji, ako do nje dođe. Naravno, sve vreme vodimo široku diplomatsku aktivnost, da uverimo svet da ne proizvodimo nikakvo biološko oružje, da su to samo prazne priče Amerike koje im služe kao povod da nas napadnu. Nastojimo da diplomatskim putem pokažemo svetu da smo zemlja mira i ljubavi, što smo uvek i bili. Uz to, moramo biti spremni na oružanu odbranu. Mi ćemo našu zemlju braniti. Znamo čime raspolažemo, a odbrana otadžbine je naša sveta dužnost. Shodno tome, narod se navikava na oružje, pa i mi, naše rukovodstvo, idemo na obuku. To je prirodno stanje stvari u ovom trenutku.”
„Važna je činjenica da su Bagdadskoj konferenciji o globalizmu prisustvovali i naši prijatelji iz Amerike – predstavnici Fondacije Remzi Klarka, a njegovu poruku ovom skupu podelili smo svim delegacijama. U toj poruci osuđuje se politika SAD prema Iraku i najavljuju se veliki protesti širom Amerike. Članovi delegacije Remzi Klarka na Bagdadskoj konferenciji citirali su izjavu Benta Skokrofta, bivšeg savetnika predsednika Buša Starijeg, za nacionalnu bezbednost: ‘Sadašnji napad na Irak ozbiljno bi ugrozio, ako ne i rasturio, globalnu kampanju protiv terorizma koju smo pokrenuli’. Na konferenciji se komentarisala i izjava Lari Iglbergera, bivšeg šefa Odeljenja diplomatije Buša Starijeg: ‘Osim u situaciji da sasvim pouzdano znamo, na osnovu ubedljivih obaveštajnih podataka, da je Sadam Husein stavio prst na obarač oružja masovnog uništenja, ne vidim razlog da ga napadnemo baš sada kada su naši saveznici postali svesni toga’.”
Potpredsednik Iraka, Tarik Aziz se na kraju osvrnuo i na nedavnu američku agresiju na Srbiju: „Ono što se sada dešava nama, pre dve godine zadesilo je vašu, nama dragu i prijateljsku zemlju Srbiju. Mi ničim nismo izazvali i ugrozili SAD da nam ovako agresivno preti oružanim napadom, kao što to nije učinila ni vaša zemlja. Dakle, scenario je potpuno isti. Zato mi moramo zajedno ukazivati na agresivnu politiku SAD koja se sprovodi kao deo totalitarnog globalizma koja može biti pogubna za ceo svet. Ali i za samu Ameriku. Bojim se da će u slučaju vojnog napada na našu zemlju, najveći gubitnik biti upravo Amerika.”
Ovu poslednju rečenicu gospodina Tarika Aziza Momir je potkrepio svojim stavom: „Nadajmo se da će američki pad ubrzo početi.” Zatim je našem uvaženom sagovorniku saopštio svoj radni plan i dogovor sa iračkim izdavačima: „Dogovorili smo se da do idućeg festivala poezije u Bagdadu bude kod vas objavljeno nekoliko knjiga srpskih autora, a mi ćemo recipročno pripremiti za sledeći Beogradski sajam knjiga nekoliko dela iračkih autora.”
Na rastanku gospodin Tarik Aziz se, kao i pri susretu, srdačno rukovao sa svakim od nas, zahvalio se na našoj solidarnosti sa sudbinom njegovog naroda i poželeo nam srećan povratak u Beograd.
Emotivni rastanak
Neuništiv je narod koji se sa takvom odlučnošću i takvim stoicizmom suprotstavlja mnogo nadmoćnijem agresoru – razmišljao je glasno Momir, a i mi ostali. Misao koja me je opsedala u tom trenutku bila je moja želja i potreba da ostanem u vezi sa Dobrilom Safi, sa našim šoferom Barakom, sa pesnicima koje sam upoznala na Festivalu „Merbad” i svima drugima koje sam zapamtila, zbog predosećanja o bliskom obrušavanju američkih bombi nad Irakom; da saznam da li su preživeli… isto što sam činila kada su iz devetnaestoglave NATO aždaje siktali otrovi, bombe i šrapneli po srpskim glavama. Osećanje solidarnosti bilo je jedina oduška, jedina uteha i jedina osveta sejačima smrti.
Sa takvim mislima stigosmo u hotel „Rašid”, a sledeća scena dovela je naš revolt do usijanja. Na ulazu u hotel, urezana na velikoj ploči, na samom trotoaru, velika glava Džordža Buša i tekst „Buš je kriminalac”, na engleskom i arapskom jeziku. Moje kamere su nekoliko minuta fokusirale tu veliku kamenu glavu i tek uz Verkinu pomoć uspela sam da je celu ubacim u kadar na filmskoj traci, uz bujicu reči proklinjanja i anatemisanja ratobornog američkog predsednika.
Bio je to poslednji dan našeg osmodnevnog boravka u Iraku sa vrlo zgusnutim i zahtevnim programom. I po svome sadržaju i po ostvarenom planu, ova poseta jeste bila istorijska, pa je vredelo truda i ovo moje pismeno svedočenje, uz već postojeće tekstove Momira Lazića, objavljene u Zbilji i u knjizi Ispiranje mozga neposredno po našem povratku iz Iraka.
Osećam potrebu da spomenem i naše opraštanje od osoblja hotela „Palestina” decembarskog jutra 2002. Radno osoblje, zajedno sa svojim šefom Sadikom, ljubaznim i elegantno odevenim čovekom, spontano su se utrkivali u svojoj pažnji i brizi za nas i davali nam savete za put kroz pustinju na vrelom sunčanom danu. Oproštaj od Dobrile Safi, koja je zaslužna za neka moja saznanja o opisanim pojavama i događajima zahvaljujući prisnom druženju sa njom pre i posle zvaničnih poseta prilikom kojih je zaista revnosno obavljala svoj prevodilački posao, bio je veoma emotivan.
Na putu do aerodroma u Damasku bili smo zaista izloženi jakim zracima sunca, posebno kada bi šofer zaustavio veliki džip da bismo odahnuli, protegli noge, kupili osvežavajući napitak. Moja kamera je ovekovečila i te scene na putu: otvorene tezge sa povrćem i voćem, kao i sa velikim prepunjenim džakovima, u kojima su stajale zalihe namirnica, koliko toliko zaštićene od sunčane žege… Potom, opet beskonačni pustinjski pejzaž, sa peščanim bregovima i treperenje svetlosti u daljini – naselja usred pustinje, snabdevena strujom i vodom.
Neizbrisivo sećanje
Primarna motivacija mojih putovanja bila su nova saznanja, prevashodno o raznim narodima njihovom okruženju, mentalitetu, običajima, kulturnom nasleđu… Putovanja uzrokovana i motivisana opasnošću od rata ili samim ratom treba i mogu da budu svedočenja o velikoj tragediji svakog pojedinca i celog naroda koji nije mogao da izbegne takvu sudbinu. To je zapis koji čuva od zaborava.
Pred izbijanje ratova, sticajem okolnosti, bila sam u Beogradu u decembru 1998. godine, a u Iraku u decembru 2002. godine. Ono što je moj srpski narod preživeo za vreme NATO bombardovanja 1999, najdramatičniji je moj doživljaj i neizbrisivo sećanje. Bila sam sa svojom familijom i prijateljima svakodnevno na telefonskoj vezi i otkrivala koji grad, koje naselje, koji most su toga dana bombardovani i proklinjala sam što Srbija ima toliko mostova, jer njihovom rušenju nema kraja.
To je, verovatno, doprinelo da je moj senzibilitet bio uznemirujuće osetljiv i na opasnost od bombardovanja Iraka samo dve godine kasnije. Verovatno sam zato osećala solidarnost sa strepnjom, patnjom i stradanjem Iračana koje sam upoznala kao hrabre istomišljenike u suprotstavljanju zlu. I divila se jedinstvu tog naroda. Prožela me je misao Ave Justina:
Šta je to što telo čovečje drži u organskom jedinstvu?
Sila koju ljudi nazivaju dušom.
A šta je to što jedan narod drži u organskom jedinstvu?
Opet sila koju ljudi nazivaju narodnom dušom.
(KRAJ)
Katarina Kostić je srpska pesnikinja, književnica i hroničar. Objavila je 15 knjiga poezije, proze, putopisa i eseja, među kojima se izdvajaju „Deveti američki krug“ i „Pisma s ćiriličnim kodom“. Osnivač je i dugogodišnji predsednik „Srpsko-kanadskog književnog društva Desanka Maksimović“. Živi i stvara u Torontu. Eksksluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: DeAgostini/Getty Images
BONUS VIDEO:
