Stvari su jasne. U evropsku perspektivu u Srbiji veruje udeo našeg društva jednak onom koji u društvima EU drži da se Evropa prostire do Vladivostoka. Velike sile nalaze se u sukobu koji je na pragu ratnog.
Prvi put posle Krimskog rata, od kojeg nas deli sedamnaest decenija, Srbija je istinski neutralna država. Krimski rat završio se 1856. godine na razočaranje srpskog naroda. Oni koji su po svaku cenu hteli da ratuju uz Rusiju, bili su neprijatno iznenađeni što milionska ruska vojska, praćena „persijskim konjanicima” nije zaposela čitavu Evropu. Državni savetnik Stefan Stefanović Tenka, ruski privrženik, predlagao je da Srbija stupi u rat. Upozoren na Državnom savetu da Rusi ratuju daleko, da su austrijske armije na granicama Srbije, a osmanski garnizoni u srpskim gradovima, Tenka je rekao da je „narod kao i trava”, te da što ga više kosiš – to više raste.
Možda je presudila mudrost mitropolita Petra koji je zaključio da je čuo da trava raste posle kosidbe, ali ne i da odrubljene ljudske glave ponovo niču na ramenima. Slabi knez Aleksandar i njegovi oligarhijski popečitelji dobro su razumeli da autonomna kneževina održavajući neutralnost zapravo dokazuje željenu nezavisnost. Razumeo je to i opozicionar Ilija Garašanin, koga je zbog navodne privrženosti zapadnjačkim idejama sa mesta predsednika vlade (kneževog predstavnika) smenio lično ruski knez Menšikov (nakon što je zbacio velikog vezira u Carigradu). Zato je, nakon što su Atinu, Bukurešt i Jaši zauzele strane vojske, na najavu britanskog generalnog konzula da će biti okupirana i Srbija, Garašanin je odgovorio da će u tom slučaju i sâm postati „geriljero”. Srbija u ratu nije učestvovala, nije se proslavila ni pobedom ni mučeništvom, ali je preživela. Pokazala je Francuskoj, Velikoj Britaniji i Austriji da je država, Osmanlijama da je tributarka samo po imenu, a Rusiji da joj je prijateljica, mada samostalna.
Svima je dokazala da je slobodna. Na odlukama Pariskog mirovnog ugovora zasnovana je proširena autonomija koja će se četvrt veka kasnije izboriti za nezavisnost. Ugovorom u Carigradu najavljene su demokratske promene, a njih će 1858. ozakoniti nemirna Svetoandrejska skupština.
Živimo u vreme zabrinjavajuće slično Krimskom ratu. Mada, zapadne sile su danas dekadentne i ekstremne u svom opadanju. Kvinta i Ruska Federacija su nesposobne da stvore nešto novo, istovremeno moćne dovoljno da unište svet u nuklearnom holokaustu. Srbija je opkoljena najvećim vojnim savezom u istoriji, koji već trideset godina lomi i nju i Rusiju. Oko nas su nesamostalne države često mladih, nestabilnih nacija. Ipak, imamo privilegiju da živimo u vreme kada oko 82 odsto stanovnika Srbije o državnoj spoljnoj politici misli isto. To ne znači da su nam elite jedinstvene, niti da su prestale da rade strane agenture, sa budžetima koji se mogu meriti sa najvećim stavkama našeg državnog budžeta. U danima kada nas EU stavlja pod energetsku blokadu na predlog Hrvatske, Albin Kurti gradi baze vojske koja se tako ne zove, na zemlji u srpskom vlasništvu, Milo Đukanović uzvikuje da neće dozvoliti srpsku i rusku okupaciju zemlje (tj. ustavnu ravnopravnost srpskog naroda), a u BiH guše Republiku Srpsku i spremaju nekakvu narandžastu revoluciju, odlučni da oko vlasti podele naše stranke istih programa – nameće se samo jedno rešenje.
Jedinstvo nam je preko potrebno. To jedinstvo ništa ne vredi bez demokratije. SR Nemačka je pre desetak godina, u vreme krize iz koje je izašla kao dobitnica, mogla da uspostavi koaliciju dve najveće stranke, koje su od početka „Bonske republike” oštro suprotstavljene. Srbija je 1908, na početku Aneksione krize, dobila koncentracionu vladu koju su činile bezmalo sve stranke, pa je vođa naprednjaka Stojan Novaković (sa svega dva poslanika u skupštini) postao premijer, a Pašić bio tek ministar građevine. Pod Pašićevim predsedništvom formirana je 1914. koalicija u kojoj nisu bili samo deo Narodne liberalne stranke i dvojica socijaldemokrata. U Francuskoj je ovakva vlada, iste godine, nazvana „Sveta zajednica”.
Tajna je u tome da do uspostavljanja statusa za naš narod u BiH i CG, te izlaska iz spoljnopolitičke i ratne krize, političke stranke u ovim srpskim zemljama i Srbiji nakon svakih izbora stupe u veliku koaliciju, pri čemu bi izborni rezultati određivali prvenstvo i raspored ministarskih mesta u tim koncentracionim vladama.
Nepotpuna okupljanja i poigravanja ovim konceptom – kao što je to bio slučaj sa kabinetima „narodnog jedinstva” tokom devedesetih godina – imaće samo suprotan efekat.
Autor Čedomir Antić
Izvor Politika, 18. oktobar 2022.
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Marko Đoković
BONUS VIDEO:
