Razbijanje geopolitičkih zabluda

Nagomilalo se mnogo dilema i „dilema” u našoj javnosti oko krize u Ukrajini i povodom nje. Cilj teksta je da ponudi razboritu argumentaciju u pogledu nekih otvorenih pitanja

Nagomilalo se mnogo dilema i „dilema” u našoj javnosti oko krize u Ukrajini i povodom nje, pa ću ovim tekstom pokušati da ponudim razboritu argumentaciju u pogledu nekih otvorenih pitanja.

„Srbija mora da uskladi spoljnu politiku sa EU”

1. EU, kao što vidimo, uopšte nema svoju spoljnu politiku – to je u potpunosti politika SAD (NATO-a, što je opet SAD);

2. Kada kažemo politika SAD, to je naravno skraćeno izražavanje, reč je o interesima veoma uske grupe ljudi koji donose odluke – koji su sasvim izvan javnosti u toj funkciji glavnih upravnika i šireg aparata koji je u funkciji sprovođenja njihovih odluka – koji zovemo duboka država. Najtačnije, personifikovano u jednoj ličnosti, to je politika koju oličava Hilari Klinton;

3. U politici Hilari Klinton (SAD) nema mesta za bilo koji nacionalni i/ili strateški interes Srbije. Nula. Od nas se zahteva da ih sve redom poništimo, a „sloboda” koja nam se preporučuje sastoji se u tome da ne moramo sve odmah da sprovedemo po zahtevu SAD/EU/NATO, ali svakako moramo da ceo paket samoporicanja – dakle i samouništenja kao subjekta u politici – izvršimo veoma brzo. Nešto u narednih „nekoliko nedelja”, a nešto može i za par godina. Ali mora sve.

Sastanak predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića sa američkim ambasadorom Kristoferom Hilom (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

A šta podrazumevaju ti potezi „usaglašavanja spoljne politike”?

1. Uvođenje sankcija Rusiji;

2. Priznanje nezavsnosti Kosova u formi saglasnosti da dobiju stolicu u UN;

3. Saglasnost da Republika Srpska prestane suštinski da postoji, potpunim faktičkim poništavanjem Dejtonskog ugovora i podrška unitarizaciji BiH, kako bi Bošnjaci mogli da preglasavaju Srbe, kako to već čine Hrvatima u Federaciji;

4. Prekidanje privredne saradnje sa Kinom i pristajanje na sve sankcije koje SAD/EU uvode Kini;

5. Prestanak pružanja pomoći Srbima koji žive izvan Srbije;

6. Prihvatanje laži da je u Srebrenici izvršen genocid;

7. Ukidanje podrške i vrednosno distanciranje od SPC;

8. Prihvatanje u svim oblicima, a naročito u obrazovnim programima, celokupne ideologije LGBT;

9. Prihvatanje zelene agende po cenu energetske nestabilnosti i enormnog zaduživanja Srbije;

10. Ulazak u NATO.

Srbija ne može da opstane ako se usaglašava sa SAD/EU/NATO u bilo kojoj od opisanih oblasti od 1 do 10 – zato što je to povezana celina (kao što ne može neko biti „malo trudan”) koja se od nas zahteva, a Zapad je oblasti samo vremenski razdvojio. Kada se krene tim putem, Srbija je u pogrešnom vozu i odmah mnogo slabija nego dok drži čvrsto svoju poziciju da ne pristaje ni na šta od navedenog.

„Branićemo nacionalne interese dokle god to bude moguće”

Sve što je od nacionalnog interesa se brani bezuslovno. I poraz u toj borbi je seme buduće pobede. Naši preci su nam to pokazali mnogo puta, a borba za Republiku Srpsku i Kosmet 1999. godine je to dokazala.

Naša nova borba za očuvanje nacionalnih interesa je izvestan put u pobedu. Zato što su okolosti mnogo povoljnije. Važno je uočiti da su svi koji su nas napali 1999. godine danas neuporedivo slabiji nego tada, a svi koje smo svojom borbom za slobodu osvestili (odnosno pokazali im šta je u svojoj suštini Zapad) su danas mnogo jači nego što su tada bili.

Železničar stoji ispred voza na kojem je slogan „Kosovo je Srbija“ ispisan na dvadeset jezika, koji polazi iz Beograda za Mitrovicu, 14. januar 2017. (Foto: AP Photo/Darko Vojinovic)

Naša borba za nacionalne interese je danas neuporedivo lakša nego bilo kada u istoriji, kada su nam ih Zapad i Turska  ugrožavali. Nikad lakša. To ne znači da je laka, ali nema mesta defetizmu i kuknjavi.

Zapad je ekonomski i vojno slabiji. A naši glavni saveznici neuporedivo jači. U brojkama, analiza BDP-a po metodologiji „pariteta kupovne moći”, koja bolje određuje odnose veličina različitih privreda, izgleda ovako:

Godine 1999. BDP Amerike je iznosio 9.631 milijardi. Zbirno, iste godine, BDP Kine, Indije i Rusije je iznosio 5.529 milijardi. Dakle, Amerika je imala skoro duplo veći BDP (za 42 odsto) od glavnih konkurenata u zbiru.

Godine 2021. samo Kina ima 27.300, a Amerika 23.000 milijardi. Dakle, sada je Amerika manja privreda od kineske za 20 odsto. Ako računamo ukupno: Kina, Indija i Rusija imaju 42,300 milijardi, što sada Ameriku čini upola manjom privredom (SAD je na 54 odsto) od njihovog ukupnog zbira. Za samo dve decenije!

I svi trendovi dalje pogoršavaju poziciju SAD, koja je opet najbolja u odnosu na ono što zovemo „kolektivnim zapadom”. Da li Zapad propada? Relativno da. Da li se ogromna promena u ekonomskoj oblasti već dogodila? Apsolutno.

Tome treba dodati i javni dug: 1999. godine je u SAD bio 58 odsto od BDP (nešto manji od 6.000), a sada je 134 procenta (31.000). Zaostajanje se događa u vremenu ogromnog budžetskog podsticaja privredi, a Zapad svejedno gubi trku. Istovremeno ni Kina, ni Rusija, ni Indija uopšte nemaju rizične nivoe javnog duga. Njihov rast je realno utemeljen.

Ruski predsednik Vladimir Putin, indijski premijer Narendra Modi i kineski predsednik Si Đinping uoči trilateralnog sastanka na samitu G20 u Osaki, 28. jun 2019. (Foto: Mikhail Svetlov/Getty Images)

Čuli smo i da Rusija ima prednost „samo u hipersoničnom naoružanju”. Prvo, to nije „samo” zato što protiv takvog oružja nema odbrane, a to dalje znači da bi, na primer, celokupna flota SAD mogla da bude uništena jednog prepodneva. Da ne kažem za 2 sata.

Ali mnogo je važnije da Rusija ima nesumnjivu prednost i u:

  • Sistemima protivvazduhoplovne odbrane (PVO). Već je S-400 bolji od svih sistema zapada, a o S-500 da ne govorim;
  • Tenkovima: ima Armatu kao daleko najbolji tenk na svetu i ima ogromnu prednost u broju modernih i modernizovanih tenkova;
  • Ima najverovatnije bolju avijaciju od SAD, ali u najgorem slučaju SAD nemaju nikakvu prednost u odnosu na Rusiju;
  • Ima nesumnjivo bolje helikoptere od SAD;
  • Ima jednak kvalitet u artiljerijsko-raketnim jedinicama, ali mnogo veću proizvodnju sredstava i municije od SAD;
  • Ima bolja specijalna vozila od SAD.

Minimiziranje prednosti Rusije u odnosu na SAD u vojnoj snazi je pokušaj podsticanja malodušnosti u narodu. A tome treba dodati i vojni potencijal Kine, koja je od uništavanja njene ambasade u Beogradu (i pogibije civila) 1999. godine uvećala svoj vojni budžet 14 puta (1.400 odsto).

Pošto je nesporno da u međunarodnim odnosima uticaj zavisi pre svega od ekonomske i vojne snage, a kako smo pokazali, ona se u ogromnoj meri već preselila ka Rusiji, Kini i Indiji (koje nisu i neće priznati nezavisnost KiM, niti će ove dve uvesti sankcije Rusiji, što te sankcije čini besmislenim), onda je potpuno tačna tvrdnja da ništa u tom pogledu nije danas isto kao 1999. godine i da sve promene idu na ruku očuvanju naših nacionalnih interesa.

Ako se to ne iskoristi (ili ne koristi u dovoljnoj meri) onda je reč o našoj nesposobnosti, a ne o nemogućnosti da se nacionalni interesi odbrane. Otuda za Srbiju uopšte ne postoji „egzistencijalna ugroženost” koja bi nas primorala na uvođenje sankcija.

Svečani doček predsednika Rusije Vladimira Putina ispred Palate Srbija, Beograd, 17. januar 2019. (Foto: Shipenkov/Pool Photo via AP)

Pritisak Zapada treba iskoristiti da se – upravo na bazi narodnog konsenzusa da sankcije nikako ne treba uvoditi – znatno poboljša privredni sistem Srbije. A to je moguće, zato što nas principijelni stav čini veoma vidljivim, ujedno i važnim za ključne države novog multipolarnog poretka: Rusiju i Kinu (i mnoge druge države u svetu to veoma poštuju). I tu poziciju je lako moguće pretočiti u ekonomsku i vojnu korist za Srbiju.

To je prilika, a ne egzistencijalni problem. Demagozi polaze od toga da nikakva drugačija ekonomska politika nije moguća, pa onda „pošto je to tako” izvode crne scenarije. Ali drugačije ekonomske politike ne samo da su moguće, nego su i poželjne i bolje od ove koju sada primenjujemo po diktatu Zapada. To je kao da neko krene da vas udari a vi se ne branite. Pa da, onda neće biti dobro. Ali ako izbegneš udarac, uzvratiš, potražiš saveznike, onda napad propadne, a ti razviješ nove sposobnosti.

Primer je Rusija: 2014. godine joj uvedu sankcije za poljoprivredu i ona od velikog uvoznika postane veliki izvoznik poljoprivednih proizvoda. Ili sadašnji napad na rublju – a rublja jača. Zato što preduzimaš kontra-mere. I suštinski poboljšavaš svoju privredu.

Otuda je i „određivanje datuma” za članstvo u EU, kao način da nas omekšaju, potpuna besmislica. Za nas tamo, kao za Srbe i Srbiju, nema mesta. Samo kao teritorija naseljena nekim indviduama kojima je ispran mozak, a sve u funkciji stranih kompanija. O integracijama možemo da razmišljamo kada EU uspostave dobre odnose sa Rusijom i Kinom, jer je to znak da su se vratili u normalu i da razumeju sopstvene interese (za početak), kao i da su se vratili međunarodnom pravu, što znači da su povukli priznanje KiM. Pre toga, integracija je čista prevara kako bismo se sami odrekli svih svojih nacionalnih interesa.

„Mi smo principijelno osudili agresiju Rusije na Ukrajinu”

Jesmo osudili, ali to nije principijelno. Pretpostavljam da je čitalac sada malo zbunjen, pa da pojasnim: u skladu sa međunarodnim pravom, Albanci na KiM nemaju pravo na samoopredeljenje izdvajanjem dela teritorije iz sastava Srbije, a Rusi u Ukrajini imaju to pravo.

Međunarodno pravo štiti veći broj principa, a teritorijalni integritet i suverenitet država je nesumnjivo najvažniji. Pored njega, štiti se i pravo na samoopredeljenje. Odmah je jasno da su to dva suprotstavljena principa. Što će reći da se teritorijalni integritet ne štiti bezuslovno. Pored toga, država ne sme da se ponaša tako da predstavlja pretnju po bezbednost druge države  čl. 51 Povelje UN).

Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)
Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)

Da bi se priznalo pravo na samoopredeljenje kao jače u odnosu na teritorijalni integritet, potrebno je da se steknu mnogi uslovi:

1. Ugrožavanje naroda, neke nacionalne zajednice, mora biti drastično po posledicama velikog stepena;

2. Centralne vlasti te akte nasilja i diskriminacije moraju vršiti u dužem vremenskom periodu;

3. Do ugrožavanja mora dolaziti planski od strane centralnih vlasti (nije dovoljno da je, na primer, policija pobila neke civile u nekoj akciji prekomerne upotrebe sile, ili u više takvih nepovezanih akcija);

4. Centralna vlast mora postupati na način da se legitimni interesi nacionalne zajednice u toj državi ne mogu ostvariti bilo kakvim sagledivim političkim procesima.

U slučaju Rusa u Ukrajini ispunjeni su svi uslovi za primenu prava na samoopredeljenje i odvajanje dela teritorije od Ukrajne:

1. Režim u Kijevu je samo u Donbasu za 8 godina ubio više od 10.000 civila namernim raketiranjem i grantiranjem civilnih objekata, linčovao je Ruse po celoj Ukrajini, žive spalio preko 50 Rusa u Odesi (za ovaj zločin uprkos video snimcima niko nije odgovarao itd.).

2. Donošeni su zakonu o poništavanju prava na jezik i svih oblika ispoljavanja pripadnosti ruskoj naciji, što je 100% dokaz plana uništenja Rusa u Ukrajini;

3. Odbili su u dugom periodu od sedam godina da primene rezlouciju SBUN 2202 koja sadrži pretočene tzv. Misnke sporazume – po kojima se garantuje teritorijalni integritet Ukrajine – ali pod uslovom da ona prethodno omogući Rusima da ostvare sva svoja prava u Ukrajini. Obrnuto, režimu u Kijevu je svih ovih godina (usmeravani naravno od strane SAD, pre svih) etničko čišćenje Rusa bio prioritet i po cenu da time ugrozi svoj teritorijalni integritet (šta su tražili to su i dobili).

People wait to be rescued on a ledge during a fire at the trade union building in Odessa May 2, 2014. YEVGENY VOLOKIN/REUTERS
Ljudi prilikom pokušaja evakuacije iz zapaljene zgrade Doma sindikata u Odesi, 02. maj 2014. (Foto: Reuters/Yevgeny Volokin)

U slučaju Albanaca na KiM nije postojao nijedan razlog koji međunarodno pravo priznaje za ostvarenje samoopredeljenja:

1. 2008. godine nije postojalo nikakvo ugrožavanje Albanaca od strane Srbije (obrnuto, Srbi su bili ugroženi na KiM),

2. Albanci su imali svoj parlament, vladu, sudove, policiju, tužilaštva, televiziju, novine, univerzitet, određivali su sami školske programe, svoju monetarnu i fiskalnu politiku – ukratko, imali su sve što uopšte može da se obezbedi jednoj nacionalnoj zajednici u državi.

3. Beograd je sve vreme insistirao na primeni rezolucije 1244 SBUN (Kijev neće da primenjuje ni obavezne norme iz rezolucije koja reguliše njihov slučaj), neprekidno učestvovao u pregovorima na toj platformi, pa je političko rešenje zasnovano na priznatim normama međunarodnog prava izostalo isključivom krivicom Albanaca.

Bez ulaženja u dublju analizu, samo da podsetim da je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine izričito konstatovalo da se oni nisu upuštali u ocenu prava na secesiju (samoopredeljenje izdvajanjem teritorija) zato što ih to niko nije ni pitao, a da grupa građana ima pravo da proglasi šta hoće, pa i nezavisnost. To su dakle dva odvojena pitanja: jedno je pravo da proglasiš, a drugo je da li ima osnova da se nečiji teritorijalni integritet ugrozi zbog prava na samoopredeljenje. O ovom drugom pitanju sud se nije uopšte izjasnio.

Ista je stvar i sa ulaskom ruskih trupa u Ukrajinu. Susedna država koja je izvršila ogromne vojne pripreme za konačno etničko čišćenje Rusa, koja se približava članstvu u NATO, u atmosferi izlaska SAD iz svih ugovora o kontroli nuklearnog potencijala i raketnih sistema, predstavlja objektivnu neposrednu pretnju po Rusiju, što prepoznaje čl. 51 Povelje kao osnov za intervenciju. Dakle, Rusija nije postupila protivno međunarodnom pravu, pa naše učešće u osudi tih postupaka kao čina agresije nije principijelno.

Glasanje za izbacivanje Rusije iz Saveta bezbednosti ljudskih prava UN, 7. april 2022. (Fotografija: Eskinder Debebe/United Nations via AP)

Da li to odmah znači da Srbija u oportunom političkom smislu ne može da prihvati da uz neke lažne rezolucije stavi i svoj potpis? To je drugo pitanje. Ja mislim da smo najviše sa oportunizmom smeli da probamo samo kod prve rezolucije i više nijednom. Zato što je naša politička snaga u principijelnosti i saradnji sa Rusijom i Kinom kao ključnim državama postignutih promena u svetu i nadolazećeg pravednijeg poretka.

Ovde je meni važno da svaki čitalac zna da je sasvim utemeljeno biti protiv secesije Albanaca, a podržavati secesiju Rusa u Ukrajini.

„SAD i EU su izvor agresija u svetu, ali su uspešni i zato moramo da ih slušamo”

To je propagandni trik. Zapad je veoma neuspešan u realizaciji svojih namera. Pokazaću to na činjenicama koje su našoj javnosti manje poznate.

Meksiko: predsednik je Obrador, čovek koji nije hteo da primi poziv Bajdena i neće da uvede sankcije Rusiji. Pa je li to ono što SAD želi na svojoj granici? Naravno da nije.

Kuba: sigurno sistem koji SAD ne želi. Pa mogu li da ga zamene? Ne mogu.

Venecuela: propao im je pokušaj da silom instaliraju nekog Gvaida (u kontekstu krize u Ukrajini, mnogo veći fašista od Zelenskog) i sada idu da mole Madura, legitimnog predsednika, da im proda naftu. I to je po želji SAD? Ni slučajno.

Kostarika: na vlasti sandinisti, njihova verzija komunista. I uz to grade mnogo veći kanal sa Kinezima od Panamskog kanala. Neverovatan neuspeh SAD.

Kolumbija: na vlast prvi put u istoriji došla levičarska, prokomunistička grupacija. Nema potrebe komentarisati dalje.

Bolivija: i tamo su mislili da su Moralesa oterali silom, pa se vratio na vlast. Još jedan debakl SAD.

Brazil: Lula u drugom krugu izbora za predsednika (glasanje 30.oktobra) kao prvoplasirani iz prvog kruga (preko 48 odsto glasova). SAD su mislile da su ga nezakonitim zatvaranjem na više godina potpuno eliminisali iz politike. Pa je li uspeh ili neuspeh SAD činjenica da je Lula ponovo najpoluparniji političar u Brazilu?

Novinar Pepe Eskobar (levo) u zatvorskoj poseti predsedniku Lula da Silva (foto: Felipe L. Gonçalves/Brasil247)

Argentina: podnela zahtev za članstvo u BRIKS-u.

U ovim državama živi oko 500 milona ljudi. Ovde ću stati sa nabrajanjem. Kad su ovako neuspešeni u „svom dvorištu”, šta je tek u ostatku sveta? Osim što su SAD uspešne, naravno, u državama tzv. kolektivnog zapada.

Kontinenti su protiv SAD i svega što oni predstavljaju i svih koji ih slede. Kontinenti. I to organizovani u odbrani svojih interesa. I to daje reultate. Pretnje SAD ne daju rezultate.

Vremena jesu prelomna u smislu dubokih promena, ali nema neizvesnosti. Svet Hilari Klinton nepovratno nestaje. A mnogo pravedniji svet sigurno pobeđuje. I to u veoma bliskoj budućosti, od pet do deset godina.

Zadatak onih koji vode Srbiju, pre svega Vučića, je veoma jednostavan: nema odustajanja od nacionalnih i strateških interesa (a to nije članstvo u EU u ovom trenutku), očuvanje nacionalnog konsenzusa koji imamo oko svih bitnih pitanja, kao i jačanje Srbije u svim oblastima – u okolnostima koje su nama naklonjenije više nego bilo kada ranije u poslednjih 30 godina.

Nema opravdanog razloga da se u tome ne uspe. Ako se ide pravim putem. Ako se skrene, kao i uvek u demokratiji, narod će ispraviti rukovodstvo.

 

Branko Pavlović je advokat iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Foto: Pixabay

 

BONUS VIDEO:

Politika, Svet
Pratite nas na YouTube-u