Evropska desnica osvaja srednju klasu

Desnica u zemljama Evropske unije više ne tavori, nije prinuđena na prilagođavanja. Zapravo, za nju su najopasniji truli kompromisi, doteralo se dotle da ih ne sme biti

Nacionalizam je tema za ljude sa platom od trista evra. Konstatacija, bezbroj puta citirana u polemikama na društvenim mrežama, koja je pripisana Rambu Amadeusu. Deluje zgodno, njome se i opisuju i objašnjavaju sve naše nesreće poslednjih decenija. Osiromašenom narodu, prinuđenom da preživljava, lako je prodati priču o samobitnosti uvijenu u razne nacionalističke oblande. Zahvaljujući tome pobeđuje se na izborima. Ukratko, što zatucaniji biračko telo, to je lakše upravljati.

Slavni i sjajni Migel de Unamuno, tradicionalista ali nikada nacionalista, Baskijac koji je živeo za Španiju, imao je svoje viđenje: ljudi treba da putuju kako bi širili vidike. Što se čovek više kreće, što više vidi i čuje, on više i sazna. Kroz spoznaju dolazi i preispitivanje, a gde je preispitivanje tu je i razum. Odnosno, istina!

Za Unamuna „istina je nešto kolektivno, društveno, čak građansko; istinito je ono u čemu se slažemo i pomoću čega se razumemo”. Otuda i česta sukobljavanja razuma i vere. Jer, prema mišljenju slavnog pisca i jezikoslovca, ali pre svega mislioca, intelektualca, vera je ono „individualno i neizrecivo”. U knjizi Agonija hrišćanstva on razvija tezu zašto je vera „u stanju agonije” u svakom čoveku. Pritom, za njega je agonija neprestana borba, to je neprekidno preispitivanje.

Naravno, ne možemo saznati kako bi na današnji svet gledao Unamuno. On se u političkom smislu nije najbolje snašao ni u burnom vremenu u kom je živeo. Njegova podrška mnogo je značila Francisku Franku kada se ovaj ustoličavao za prvog čoveka hunte, u određenoj meri pružila mu legitimitet. Ali je ubrzo Unamuno morao tu podršku povlačiti, svestan zločina koje je Frankov režim činio.

Zločina je bilo i prema nelojalnima na Univerzitetu u Salamanki, na čijem čelu je stajao baš Unamuno. Zbog povlačenja podrške i jednog govora koji se pokazao istorijskim, u poznim godinama, dotadašnji rektor stavljen je u kućni pritvor iz kog nikada nije izašao. Dok je on tragao, istina je nametana i konstruisana drugačije. Određivana je bez neprestane borbe, bez neprekidnog preispitivanja. Formulisana je kratkim doskočicama, jednostavnim konstatacijama. Poput ove o nacionalizmu i trista evra.

Agonija vere i tradicije

Rezultat izbora u Švedskoj pokazao je da to baš i nije tako. Rezultat izbora u Italiji pokazao je da to baš nije tako. Švedska: to je standard, to je blagostanje, tu su plate višestruko veće. Kako je onda pobedila desnica? Pri tome, računajući da su imigranti i njihovi potomci sa pravom glasa ipak većinski podržali levicu, a činjenica je da oni rade slabije plaćene poslove, ispada da su iza nacionalista ponajviše stali bogatiji.

Italijanska desnica uvek bolje prolazi na prebogatom severu, to je postala zakonomernost tokom nekoliko poslednjih izbornih ciklusa. I Švedska i Italija nisu izuzeci. Iako nije politički korektno govoriti, pa se u te polemike i ne ulazi, slično se moglo primetiti na rezultatima „bregzitskog referenduma”, na predsedničkim izborima u SAD, ali i na izborima u nizu bogatih evropskih država – od Francuske do Austrije.

Ne pobeđuje svuda desnica, u Francuskoj joj se nije pružila prilika da formira vlast, ali je osvajala nezanemarljiv procenat glasova. I opet – njihovi glasači su iz grupe onih sa višim zaradama. Dakle, nije to osiromašeni narod, prinuđen da preživljava, kome je lako prodati priču o samobitnosti zavijenu u razne nacionalističke oblande, nije to zatucano biračko telo kojim je lako upravljati. Naprotiv. Agonija vere, tradicije, vrednosti…

Mateo Salvini i Marin Lepen (Foto: EPA-EFE/Alessandro di Meo)

Zato bi se najpre moglo reći da je uzročnik ovakvog trenda agonija. Onako kako je podrazumevao Unamuno. Agonija vere! Agonija tradicionalnog! Agonija istorijskog! Agonija kulturološkog! Agonija vrednosnog! Ideološki obrasci se transformišu i doziđuju, šire i skupljaju, zablistaju i zarđaju. Tako je uvek bilo.

Ono što se odigralo brzo u postbipolarnom svetu, jeste „prihvatanje novog sadržaja” na levici. Umesto nekadašnje borbe za klasna prava, otišlo se ka zaštiti ljudskih prava. Umesto kosmopolitizma prešlo se na globalizam. Pritom, ljudska prava orijentišu se ka novim manjinama, poput seksualne, a globalizacija proglašava neminovnošću do koje se stiže unisonošću vrednosnih matrica koje se agresivno šire po celom svetu. Gde je drugačije, to je teška periferija, necivilizovana i zaostala.

A necivilizovane i zaostale dozvoljeno je i porobiti. U tome se, često i bestidno, sarađivalo sa krupnim kapitalom, multinacionalnim korporacijama i transancionalnim bankama. Za izvođenje radova kao važni instrumenti pojavljuju se nevladine organizacije, razne fondacije i uticajni mediji, njihovim sinhronizovanim delovanjem usmeravaju se političke partije i osvajaju institucije.

Čekajući Fukujamu

Čekajući Fukujamin „kraj istorije”, desnica je ili tavorila ili se prilagođavala. Tako su, svojevremeno, nemačke hrišćanske demokrate pristale da glasaju za legalizaciju registrovanja istopolnih partnerstava, odlučno rekavši da je linija povučena, da to nije brak i da tako registrovani partneri neće moći da usvajaju decu. Naravno, kasnije su popustili, sve može, nije više bilo povlačenja nikakvih linija, ali ime partije nisu menjali.

Hrišćanske demokrate formalno su ostale desnica. Suštinski, trulim kompromisima su podstakli stvaranje nove desnice, na sopstvenu štetu. Elem, „kraj istorije” nije nastupio, a divljanje ljudskopravaša i globalista počelo je proizvoditi sve veće posledice. Na red su došla i pitanja transhumanizma, bioinžinjeringa, genetskih modifikacija i čega sve još ne.

Slavlje u Bundestagu nakon što su nemački poslanici izglasali zakon o istopolnim brakovima, 30. jun 2017. (Foto: Tobias Schwarz/AFP via Getty Images)

Više ni putovanja nisu služila svrsi o kojoj je pisao Unamuno. Džajls Frejzer navodi: „Paradoksalno, ljudi često putuju da bi doživeli nešto drukčije, ali, upravo putujući, stvaraju jednoličnost. Što više putujemo, autentične razlike sve se više brišu”. Umesto spoznaje nastupila je površnost.

Ovo je samo kratak ilustrativni primer, mada se slično može zaključiti i analizama sistema obrazovanja, delovanja medija ili dostupnosti različitih kulturno-zabavnih sadržaja. Te dve decenije para nije nedostajalo, ali je očigledno nedostajalo svega ostalog.

Pomeranje centra ulevo

Logičan epilog je što su se odgovori tražili na desnom spektru političke scene. Desnica više ne tavori, nije prinuđena na prilagođavanja. Zapravo, za nju su najopasniji ti truli kompromisi, doteralo se dotle da ih ne sme biti. Jer, mnoge linije su preskočene ili izbrisane, mnoga fundamentalna uverenja modifikovana, mnoge institucije razrušene. Otuda i agonija!

Logičan epilog je i što se taj proces odigrava u najbogatijim društvima. Aktuelna levica brani ludački koncept o bogolikom čoveku kojem je u ime njegovih nesputanih prava sve dozvoljeno. Oni misle da im je sve dozvoljeno – pošto su tokom ere „kraja istorije” pomognuti od strane multinacionalnih korporacija i transnacionalnih banaka, te koristeći neograničene medijske resurse – stekli višak samopouzdanja koji ih je odveo ka aroganciji.

U tim sistemima levica je otišla toliko ulevo, pomerajući ulevo i centar one „ideološke prave”, da su na desnoj strani završili i svi koji su pre samo četvrt veka bili ubeđeni levičari. Da, deo desnice danas brani i neke stare, tradicionalne ideje levice. Deo te stare, tradicionalne levice ograđuje se od ove današnje nove levice. Isto kao što se Unamuno, katolik i integralista, morao ograditi od Franka koji je načelno branio crkvu i ideju unitarne države.

Poslanička karta pisca Migela de Unamuna, u njegovoj kući-muzeju na Univerzitetu gde je bio rektor, Salamanka, april 2008. (Foto: JMN/Getty Images)

Nije stvar u trista evra. Nikada nije ni bila u tome. Već u traženju odgovora na suštinska pitanja koja se tiču vere pojedinca, njegovog odnosa ka tradicionalnom i istorijskog trajanja, kulture koju baštini i vrednosti koje brani. Tako se kroz preispitivanje stiže do spoznaje. I do istine.

Ono što se danas samonaziva levicom te odgovore ne nudi. Njih takvo smaranje i umaranje ič ne interesuje. Nema istine, već samo postistine. Zato i ovakvi rezultati švedskih i italijanskih izbora. I to nije kraj. Biće još mnogo sličnih iznenađenja.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Megan Williams/CBC

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u