Bauk propasti kruži Evropom

Biti poslednji – to je kletva. Stigma zadnjeg, onog ko gasi svetlo, posebno je jaka u savremenoj kulturi digitalnih biblioteka uredno sređenih uzroka i posledica, gde prethodnici i naslednici simetrično uokviruju careve, pape, patrijarhe i predsednike na čelu institucija koje, iz razloga kratkog biološkog života ljudske rase, poseduju izvesnu vrstu večnosti. Zato, kakva digitalna sramota kad se kod imena Romulusa Augustulusa sleva pročita prethodnik: Julije Nepot, a s desna naslednik: niko, nula, prazno, isprašeno, utabano. Odmah se vidi ko je upropastio kolektivni produkt generacija!

Tri aktuelne izložbe u Triru prate kulturni dispozitiv propasti na primeru Zapadnog Rimskog carstva. Rim je morao da propada tako često, jer nikad nije zaista propao.

Augusta Treverorum, danas Trir, bio je jedan od četiri glavna grada rimskog dominata, perioda između Dioklecijana i Justinijana. Iz njega je vladao jedan od Dioklecijanovih tetrarha, cezar pa avgust Konstancije Bled-Kao-Hlor. Iz Auguste Treverorum je krenuo njegov sin Konstantin da ukine sistem četiri kralja, preuzme čitavu imperiju i u nastavku je pokrsti.

Pozivajući se na legitimaciju Konstantinovog grada, tri muzeja iz Trira su napravila jednu izložbu o istoj temi, propasti Zapadnog Rimskog carstva. Sva tri su poređana na liniji kojom se nekad pružao imperijalni kompleks: Rajnski državni muzej između Carskih termi i Konstantinove Aule; Muzej katedrale između Aule i Porte nigre; Gradski muzej Simeonštift iznad Porte nigre. Sve skupa jedan kilometar za šetnju od hiljadu i po godina.

Postavka u Državnom muzeju prati političku propast Rima i njen odjek do danas, ona u Muzeju katedrale pokazuje kako se hrišćanska crkva ubacila u ispražnjeni prostor moći, a treća u Gradskom muzeju se zanima za propast Rima kao motiv u umetnostima.

„Rim protiv Rima”, pisao je Špigl letos kad je otvorena izložba. Odmah je jasno šta se sve prepliće u paradigmi o propasti. Tu se braća nadmeću i ubijaju, vremena pretapaju, a danas se oblikuje da stane u onda.

Pao je Rim

Ima više razloga zašto je Stari Rim aktuelan. Počevši od onog najjednostavnijeg, zbog interesantnih priča.

U avgustu 410. godine je Vizigot Alarik sa trupama tri dana pljačkao i rušio Rim. Onda su krenuli dalje, nameravali su da se brodovima prebace za Tunis, ali je Alarik u Kalabriji dobio napad malarije i umro na obali Busenta. Sahranili su ga u reci, „u ponosu njegovog blaga”, kako su posle pevali pesnici nemačkog romantizma.

Iako se u kasnijim vekovima razvio pravi kult potrage za Alarikovim zlatom, ono nikad nije pronađeno. Jedan od prominentnih lovaca na blago je bio Himler. Organizovao je čitavu specijalnu operaciju nakon pada Musolinija, prečešljao Busento uzvodno i nizvodno, a da nije našao ni novčić.

Ili anegdota koju prenosi Justinijanov hroničar Prokopije o poslednjem rimskom caru Honoriju, koji je od 402. do 423. vladao iz dvora u Raveni. Honorije zapravo nije poslednji, ali Prokopije očito misli na prvu propast Rima 410, onu sa Alarikom. Car je u dvorištu imao kokošinjac, budio se s kokicama. Jednog dana ga je odatle digla vika i strka, pa je car istrčao na prozor. „Pala je naša Roma! Roma je gotova!”, sav van sebe mu je dovikivao glavni rob. Pao je Rim, mislio je car. Skončala je kokica Roma, ponos carevog kokošinjca, mislio je rob.

Kad Fridrih Direnmat bude pisao svog Romulusa Velikog 1949, biće jasno da je koristio motive iz Prokopija, pošto carski kokošinjac i kod njega igra prominentnu ulogu u propasti Rima. Samo onoj drugoj, pravoj, od Istočnog Gota Odoakara 476. godine.

Paradigma propasti

Ali kad se govori o toposu propasti Rima, ne misli se na epizode, ne na one od istoriografije prihvaćene kao tačne, niti na one tipa zabave i umetničke inspiracije. Na evropskim prostorima i šire „propast Rima” se upotrebljava kao univerzalna sintagma za političku propast. I to temeljitu propast – fizičku, materijalnu, državnu, ekonomsku i kulturnu. Preko noći više ničeg nema, puf! Nestalo carstvo, urušila se država, ostale samo kuće koje neki zbunjeni ljudi brane motikama od pljačkaša-prolaznika.

I druge imperije su do i od tada propadale, sjajnije od Rima, ali one nisu bile tako inspirativne za daleke potomke. Njihovim slučajevima je nedostajala snaga političkog naravoučenija. Bile su snažne, moćne, ali u krajnjoj liniji propadale krute i neprilagodljive u gluposti. Stari Rim je bio pametan, prilagodljiv, efikasan i organizovan. Kad bi porobio višu kulturu, nije je lomio, već prihvatao. Bio je tolerantan, za ono vreme svakako. Na koga god lokalnog boga bi naišao, integrisao bi ga u svoj panteon.

Ne samo da se Rim menjao da bi opstao – on je imao svest da se menja. Svejedno je propao, i to učestalo, samo u V veku tri puta: 410. od Alarika, 455. od Vandala Genserika, 476. od Odoakara. Onda se u legitimacionu opnu mrtve imperije uselio franački kralj Karlo Veliki, pa su je od njegovih naslednika preuzeli germanski narodi. Još pre nego što je germansko rimsko carstvo propalo 1806, ideju političkog Rima je preuzela tada mlada američka nacija i okitila se legatom „trećeg Rima”.

Danas neki ruski ideolozi doživljavaju Rusiju kao „četvrti Rim” i to u dvostrukom klizećem simbolizmu: jednom grad, drugi put imperija. Moskva kao „četvrti Rim” posle pravog Rima, posle Konstantinopolja – drugog Rima i posle Kapitola u Vašingtonu – „trećeg Rima“.

Imperijalni niz je malo drugačiji, jer se propast Vizantije 1453. odvija u drugom simboličkom sistemu: više tuga neizmerna, nego politička lekcija. Ali i tu je poredak sličan – Zapadni Rim kao prvi propali Rim; germanski Rim kao drugi propali Rim; SAD kao savremeni treći Rim; Rusija kao četvrti, iz velike nužde oživeli četvrti Rim.

U svakom od simboličkih zaposedanja, „stari Rim” služi kao paradigma propasti. Kao prisećanje na propast i upozorenje svima koji se na bilo koji način, materijalno ili idejno, makar nakratko, ali iz razloga univerzalne razumljivosti, useljavaju u ljušturu Starog Rima.

Rat u Ukrajini između Rusije i Amerike je čitavo simboličko nasleđe „propasti Rima” pretvorio u napetu partiju pokera i dodao mu na životnosti. Što je crni humor, kad se pomisli da se radi o smrti. Koji „Rim” će propasti, ruski ili američki? Sa sigurnošću se može reći da ćemo mi Evropljani to prvi saznati. Nažalost, biće to kratki bljesak saznanja, ne duga reminiscencija nad pogrešnim potezima i propuštenim alternativama.

Lekcija za gordost

Kao što se vidi, propast Zapadnog rimskog carstva, vulgo „Rima”, vrlo je savremena tema. Uz to kontingentna gde god se pogleda. Ne zna se koliko puta je Rim propadao, koliko će puta još morati da propada kao ogledna lekcija za gordost zemaljske vlasti; ne zna se po kom kriterijumu se savremeni korisnici tog simbola pozivaju na rimsko nasleđe, jer očito svako bira po svome, po strahu ili trijumfu. Neizvesno je koliko su Alarik i Odoakar uopšte bili „varvari”, a koliko integrisani Rimljani koji su se podigli zbog arogantnosti centralnih vlasti. Kad Vandala nema sumnje, oni su bili i ostali banda, tu se istorija poklapa sa savremenim policijskim izveštajima.

Ne zna se čak ni kad tačno je Rim propao, 410 ili 476. godine. Antički teolog Augustin u Božjoj državi (De civitate Dei) informiše potonje generacije da je Rimska imperija propala jer je bila mnogobožačka. „Glas mi se gubi, uzdisaji prekidaju reči: Pao je grad koji je pokorio svet”, pisao je prevodilac Vulgate Jeronim (†420). I još je dodao: „Ugasilo se svetlo sveta”. Obojica očigledno misle na propast iz 410, jer neku drugu nisu doživeli. Osim toga, i oni samo prenose ono što su čuli, jer obojica žive na sigurnoj udaljenosti od Rima – Augustin u Africi, Jeronim u Vitlejemu.

Koliko je propast Rima iz 410. bio bučan i dramatičan događaj, toliko je ona iz 476. prošla tiho. Savremenici, kao i niz generacija posle, tu godinu uopšte nisu shvatali kao neki granični datum, kaže o trirskim izložbama profesor antičke istorije Kristijan Vičel (Christian Witschel) sa Univerziteta u Hajdelbergu. Godine 410. je pala imperija, a 476. je samo skinut poslednji rimski car Romulus zvani „Augustulus”, „augustinčić”, august-patuljak, carče-kraljče. Nije ga Direnmat bez razloga onako karikirao u Romulusu Velikom, samo je pustio istoriju da se siti nad tim „augustinčićem” koji je gajio kokoške umesto da organizuje odbranu.

Rimsko carstvo je 476. potonulo kao Titanik. Neki su produktivno trčali okolo, neki su se molili i plakali, orkestar na palubi je navodno svirao do kraja, ali nijedan ton se nije probio do prvog naselja. Tako je nestao i Rim, kaže Vičel. Tek je jedan vizantijski istoričar, Justinijanov hroničar Prokopije nekih pola veka kasnije kao breaking news zapisao da je zapadna polovina carstva prestala da postoji. „Jedino to imamo kao informaciju da je Rim propao 476.”, kaže Vičel u podkastu za nemački SWR/Südwestrundfunk.

Biti poslednji, kakvo teško breme. Spomene se poslednji carigradski patrijarh i svi se lome da li je to Atanasije koji je nestao sa svojim carem Konstantinom XI, ili Genadije koji je sarađivao sa Osmanlijama, pa se postideo i povukao u manastir. Spomene se poslednji srpski car, i svi osete ponos, spremni da kupe i progutaju svaku bofl-epopeju o Nemanjićima. Spomene se poslednji rimski car, i svi se sete Direnmatovog „Augustinčića”, kažu beda od čoveka i pileta.

Umiranje imperije

Generalno, imperije umiru nerado i zbog toga ambivalentno. Nekad prođu godine pre nego što se neko usudi da im to saopšti. I ljudi iz propalih imperija dugo nisu svesni šta im se događa, tipičan savremeni primer je Velika Britanija. Dok sa Ostrva navijaju za smrt imperijalne Rusije, stoje na brodu engleske imperije koji tone. I gore od toga: na tonućem brodu sećanja na englesku imperiju.

U spomenutom podkastu SWR-a učesnici razgovora navode nekoliko punktova gde se vreme Starog Rima i svako sledeće evropsko vreme posle toga, uključujući i naše, dodiruju i presecaju. Pored Vičela u emisiji je učestvovalo i dvoje kustosa iz Trira, Elizabet Dir iz Simeonštifta i Markus Rojter iz Državnog muzeja.

Prvo, zašto je propast tako popularna (reč)? Zato što je otvorena. Uz nešto ironije reklo bi se: ona je inkluzivni, demokratski, a ne elitistički pojam. Svako može da propadne, a da nije u obavezi da objasni odakle se inspirisao. Propast se lako primećuje, još lakše se prevodi i kodira.

Na primer, Rojter je za postavku u Državnom muzeju izabrao dizajn zalazećeg sunca. U 14 soba uspon i pad Rima prate se hronološki. Prve prostorije od ulaza su okupane jakim svetlom, a kako posetilac napreduje prema izlazu, tako i svetlost tamni, postaje krvavo-crvena, dok u poslednjoj sobi ne zavlada potpuni mrak. Gotovo, propalo carstvo, ugasilo se svetlo sveta. Oca dizajna ste već prepoznali, crkveni otac Jeronim Stridonski.

Da li su ljudi tada znali da je zavladao mrak? Nisu odmah, kaže Vičel. To i jeste tragedija velikih sistema, taj puf-faktor. Sve se promenilo, izgubljeno je znanje obrade kamena, gradnje vodovoda, kupatila i podnog grejanja, nestao je kovani novac, vratila se naturalna privreda. Evropljani u zapadnoj polovini carstva su doživeli visoki kulturni gubitak, ali će polako, generacija za generacijom tek otkrivati šta im se dogodilo.

Poznati nemački istoričar Aleksander Demant je više puta spominjan u emisiji. U knjizi Rimsko carstvo od Dioklecijana do Justinijana 284-565 (2008) Demant je skupio i klasifikovao nekih 200 teorija o propasti Rima koje su u opticaju od 476. Od one da su cevi za vodu oblagane olovom, pa su rimski muškarci postali impotentni. Nema kontinuiteta Rima bez malih Rimljana.

Druga teorija: kriva je poslovična dekadencija kasnog Rima. Nju je kao argument protiv primaoca socijalne pomoći upotrebio nemački liberal Gvido Vestervele. Nemačka sirotinja je lenja, dekadentna kao stari Rimljani, čitavoj zemlji će doći glave, rekao je Vestervele 2010. i izvinjavao se 2013. godine.

Glavna teorija, danas opšte prihvaćena je da je Rim implodirao u kombinaciji dva faktora: pritiska spolja i beskrajnih svađa unutra. Kodirano na današnjicu, Evropska unija bi bila prvi potencijalni kandidat. Pritisak spolja: američki diktat i masovne ekonomske migracije. Unutrašnji konflikti: kako odučiti Evroljane od dobrog života, a da zbog toga niko ne odgovara.

Izgledno je da bismo još jednom mogli zaboraviti kako se postavlja podno grejanje. Ili bilo koje razumno grejanje. Kao onaj pastir iz Danojlićevog „Dobroslava”, koji je čekao da se prva krava pobalega pa da zgreje noge, tako ćemo čekati da padne prva bomba da se zgrejemo ruke.

Ruganje sadašnjosti

Problem je da se Rim objašnjava od svog kraja, onako kao što EU samu sebe shvata od njegovog početka. Rimski ugovori iz 1957. označavaju start Evropske unije i simbolički – a čitav ovaj tekst se kreće na simbolički kodiranom telu istorije – vezuju Rim i EU. Brisel kao peti Rim? Samo to ne, već se i bez toga skupilo dovoljno konfuzije u tom savezu čije vođe rapidno gube refleks kolektivnog samoodržanja i sposobnosti za vođenje interesne politike.

Rim je za Evropljane predmet beskrajno multiplikovane kognitivne disonance. S jedne strane se slave heroji koji su se borili protiv Rima, kao Vercingetoriks u Francuskoj, ili Herman/Arminije u Nemačkoj. Iako sami nisu imali ništa sa propašću Rima, jer su obojica bili aktivni oko hrišćanske nulte godine, oni su stilizovani u nacionalne ikone. S druge strane, Evropljani sami sebe doživljavaju kao naslednike onog najboljeg u političkoj tradiciji Rima – red, poredak, pravo, znanje, nauka, ekonomski napredak.

Bilo je interesantno slušati podkast SWR-a o Trirskim izložbama. Čak i dirljivo, kad se oseti emotivni atavizam koji na momente probija, posebno kad se dođe do parova nacionalno/zajedničko, Rim/provincije, Rimljani/varvari.

Kao što je već rečeno, pitanje je koliko su Alarik i Odoakar uopšte bili „varvari”. Prvi je bio carev podanik i napao je Rim iz nemoći, kad je Honorije odbio njegove umerene zahteve, između ostalog to da postane carski general. „Alarik nije nameravao da ruši Rim, samo je hteo komad kolača”, kaže Vičel. Dve godine je pregovarao sa Honorijem, i tek kad su se na dvoru probili jastrebovi, kad su uverili cara da Alarik blefira, on je rekao: „To nije blef”, i napao Rim.

Alarik je na obali Busenta umro od tuge, ne od malarije. Odoakar je, kao, porobio Rim, ali Rim tada više nije bio carski grad. Sve carske insignije je poslao caru u Konstantinopolju, a njegov, Odoakarov, naslednik (i ubica) Teoderik je postao kralj u Raveni, odakle je vladao starim rimskim teritorijama kao vazal Vizantije.

I Alarik i Odoakar su se samo nadovezivali na pravni kontinuitet, ništa više, kažu učesnici podkasta. Jesu, verovatno, iako može biti da se radi o anahronom tumačenju, iz danas se gleda na davno juče šturih pisanih izvora. Ali poenta nije u tome šta se kaže u podkastu, nego iz kog emotivnog rezervoara se ta tvrdnja podupire. Ovde se na momente to čulo kao da daleki potomci varvara Alarika i Odoakara, Hermana i Vercingetoriksa, pokušavaju da speru sramotu sa svojih pra-pra-pra-predaka, rušitelja i pljačkaša koji su došli glave starom Rimu. Kao da se pravdaju: nismo mi ugasili svetlo, mi smo plakali pored reke! Nismo mi vandali, jedini vandali su Vandali!

Hiljadu i po godina posle pada Zapadnog rimskog carstva, pola milenijuma posle pada Vizantije, dve paradigme propasti kruže Evropom. Prva je referencijalno bogata, glasna, apologetska, na momente zabavna. U drugoj su samo tihe suze. Ostalo je ćutanje.

Izvor RTS Oko

Naslovna fotografija: Wikimedia/Musée d’Orsay: 9493/Thomas Couture

BONUS VIDEO: