Dromokratija – brzina kao moć

Dromokratija nije šala. Nije stvar u tome da preuzimamo Zapad. Njemu sleduje da se zatetura u svojoj gordosti, ali je potrebno delovati munjevito. Rusija nema prava ni vremena da drema

Važnu ulogu u savremenom svetu igra brzina. U svemu. Tokom SVO smo otkrili da je i u ratu – u savremenom ratu – jedan od ključnih faktora. Od toga koliko brzo možete dobiti obaveštajne podatke, do toga da ih prenesete komandi jedinice za napad, doneti odluku o napadu, kao i operativno promeniti mesto sa kog je napad izveden, zavisi vrlo, vrlo mnogo – gotovo sve. Otuda kolosalna uloga bespilotnih letelica i dronova, satelitske komunikacije, vremena prenosa neprijateljskih koordinata, pokretljivost borbenih jedinica i brzine prenošenja naredbi onima koji ih izvršavaju. Ovo je očigledno bilo nedovoljno iskorišćeno u pripremi za SVO i sada se mora nadoknaditi u kritičnim uslovima.

Takođe smo potcenili i zavisnost od Zapada u oblasti digitalne tehnologije, čipova i precizne proizvodnje. Priprema za frontalni sukob sa NATO paktom i istovremeno oslanjanje na tehn ološke elemente razvijene i proizvedene bilo u zemljama NATO ili na teritoriji država zavisnih od Zapada – nije dokaz velike pameti.

Ali sada ćemo o faktoru brzine, a ne o zapado-zavisnosti. Francuski filozof Pol Virilio je, proučavajući značaj brzine u savremenoj tehničkoj civilizaciji, predložio poseban izraz – dromokratija. Od starogrčkog dromos (brzina) i kratos (moć, vlast). Teorija Virilija se zasniva na tvrdnji da u novim civilizacijskim uslovima ne pobeđuje onaj koji je jači, pametniji i opremljeniji, već onaj koji je brži. Upravo brzina rešava sve. Otuda i želja da se na bilo koji način poveća brzina procesora i, shodno tome, sve digitalne operacije.

Vladanje vremenom

Savremeni svet je borba za ubrzanje. A onaj ko se pokaže bržim dobija najveću nagradu – moć. U svakom njenom smislu i u svim dimenzijama – političkoj, vojnoj, tehnološkoj, ekonomskoj, kulturnoj. Pritom, u strukturi dromokratije najdragocenija je informacija. Tačnije, brzina prenosa informacija je i konkretan izraz moći. Ovo se odnosi i na funkcionisanje svetskih berzi i na sprovođenje vojnih dejstava. Onaj ko je uspeo da bude brži – dobija punu moć nad onim ko je oklevao.

Istovremeno, dromokratija kao svesno izabrana strategija – odnosno pokušaj vladanja samim vremenom – može dovesti i do čudnih efekata. U igru ulazi faktor budućnosti. Otuda fenomen fjučers (futures) transakcija i uvezanih hedžing (hedging) fondova, kao i drugi slični finansijski mehanizmi u kojima se glavne operacije odvijaju sa onim što još uvek nije.

Berza u Njujorku, 3. avgust 2022. (Foto: Reuters/Andrew Kelly)

Ideal dromokratije u masovnim medijima bio bi da neko prvi saopšti o nekom događaju, koji se još uvek nije dogodio, ali postoji velika verovatnoća da će se dogoditi. To nije prosto neki fejk – to je delovanje u oblasti mogućeg, verovatnog – probablistička metoda. Ako verovatni budući događaj prihvatimo kao da se već dogodio – dobićemo na vremenu – što znači da ćemo steći moć. Druga je stvar da se to, možda, neće dogoditi. Da, i to je moguće, ali ponekad je neuspeh očekivanja nekritičan i obrnuto, potvrđena prognoza, koja je unapred prihvaćena za svršenu činjenicu, daje ogromne prednosti.

To je suština dromokratije: element vremena je vrlo jednostavan, a onaj ko uspe da ga potčini sebi – dobija potpunu globalnu moć. U razvoju superbrzina, sama stvarnost se krivi i u njoj počinju da deluju zakoni neklasične fizike, predviđeni u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti i još više u kvantnoj fizici. Superbrzine menjaju zakone fizike. I upravo se u ovoj sferi danas, po Viriliju, odigrava planetarna borba za moć.

Simulacija budućnosti

Slične teorije susrećemo i u više praktičnoj i manje filozofskoj oblasti – u teoriji mrežno-centričnih ratova. I upravo smo se sa takvim mrežno-centričnim ratom suočili tokom SVO u Ukrajini. Glavna osobenost takvog rata je brzina prenosa informacija između pojedinih jedinica i komandnih centara. Za sprovođenje toga, vojnici i druge borbene jedinice se snabdevaju brojnim višenamenskim kamerama i drugim senzorima, a sve informacije se slivaju u jednu tačku. Tome se dodaju podaci sa koptera, bespilotnih letelica i satelita. Oni su neposredno povezani sa borbenim jedinicama. A takva potpuna mrežna integracija pruža najveću prednost – prednost u brzini. Tako su dizajnirani sistemi rada Himars i taktika mobilnih grupa i DRG. Za to je korišćena i satelitska komunikacija Starlink.

U teoriji mrežno-centričnih ratova se priznaje da brzina donošenja odluka često ide na uštrb njihove opravdanosti. Postoji mnogo pogrešnih proračuna. Ali ako delujete brzo, čak i ako napravite grešku, uvek ima vremena da se ispravi. Ovde se koristi princip hakerskih udara ili DDoS napada – glavna stvar je udarati po svim lokacijama neprijateljskih trupa – tražeći slabosti, back door. Gubici mogu biti prilično veliki, ali rezultati su, u slučaju uspeha, prilično značajni.

HIMARS, američki višecevni bacač raketa (Foto: Lee Jae Won/Reuters)

Dalje, mrežno-centrični ratovi, kao njihov sastavni deo u vidu otvorenih kanala informisanja uključuju, pre svega, društvene mreže. Oni ne prate samo bojeva dejstva i ne govore samo o onome što jeste ili nije zgodno, što prikrivaju ili iskrivljuju do neprepoznatljivosti, već operišu i sa verovatnom budućnošću. Princip demokratije ponovo. Ono što danas doživljavamo kao nešto fejk, nije ništa drugo do probijanje i veštačka simulacija moguće budućnosti. Mnogi fejkovi se ispostavljaju praznim, kao što su često uzaludni i pokušaji da se probije zaštita prilikom hakovanja, ali, s vremena na vreme, sve to postigne cilj – a onda sistem može biti zarobljen i potčinjen.

Radikalna ideologija

Dromokratija u političkoj sferi omogućava odstupanje od strogih ideoloških pravila. Na samom Zapadu, na primer, rasizam i nacizam su, u najmanju ruku, otvoreno obeshrabreni. Ali, u slučaju Ukrajine i nekih drugih društava, koja su zatočena u zagovaranju geopolitičkih interesa Zapada, pravi se izuzetak. Antiruski nacizam i rusofobija tamo uspevaju, ali na samom Zapadu se to ne primećuje i spretno se zaobilazi.

Činjenica je da za brzo klepanje nacije tamo gde je nikada nije bilo, a ipak postoje dva naroda na istoj teritoriji, jednostavno ne može se bez nacionalizma. A da bi se to učinilo što je brže moguće, potrebni su baš ekstremni oblici, sve do otvorenog nacizma i rasizma. I to je opet pitanje demokratije. Neophodno je stvaranje simulakruma baš brzo. Za to se koristi radikalna ideologija, bilo kakve slike i mitovi o sopstvenoj ekskluzivnosti, čak i najsmešniji, a sve se to brzo ostvaruje (uz potpunu kontrolu informacione sfere, što, na kraju krajeva, zapadna društva jednostavno ne primećuju).

Pripadnik neonacističkog pokreta Azov u Mariupolju na ceremoniji otkrivanja spomenika na Lenjinovom trgu, 20. decembra 2015. (Foto: Pierre Crom/Getty Images)

Sledi jednako ubrzana propaganda ovih ideja, koje nemaju nikakve veze sa zapadnom liberalnom demokratijom. Dalje, prirodno sledi rat, u kome se agresori predstavljaju kao žrtve, a spasioci kao dželati. Najvažnije je kontrolisati informacije. I ako sve ide po globalističkim planovima, rasplet dolazi brzo, a neonacističke strukture bi nakon toga ubrzo bile uništene. Skoro istu stvar smo videli u Hrvatskoj, tokom raspada Jugoslavije. Zapad je u početku pomagao hrvatskim nacistima, neoustašama – naoružavao ih protiv Srba – a zatim ih je uništio kako ne bi ostao nikakav trag. Samo je važno sve izvesti baš mnogo, mnogo brzo. Neonacizam se pojavi brzo, brzo ispuni svoj cilj i brzo nestane. Kao da se nikada nije ni dogodilo.

Faktor brzine

Upravo je u tome tajna Zelenskog. Merkurijalni komičar nije slučajno izabran za vođu. Psihički je nestabilan i sklon brzim promenama. Idealan političar za razvodnjeno društvo. Čas govori i radi jedno, trenutak posle, sasvim drugo. A šta je bilo pre jedne sekunde, niko se ne seća, jer se brzina protoka informacija stalno povećava. A kako mi sami izgledamo u svemu tome? Kada smo delovali brzo – odlučno i gotovo spontano (prva faza SVO) – usledili su ogromni uspesi. Skoro polovina Ukrajine je bila pod našom kontrolom.

Kada smo usporili tok operacije, protivnik je počeo da preuzima inicijativu. Tada se ispostavilo da nismo pravilno uzeli u obzir mrežno-centričnu prirodu modernih ratova i zakone dromokratije. Kada smo zauzeli reaktivni stav – prešli na zaštitu i odbranu – propustili smo faktor brzine. Da, ukrajinske pobede jesu pretežno virtuelne, ali u svetu u kojem rep maše psom, gde je gotovo sve virtuelno (uključujući finansije, usluge, informacije itd.), to je sasvim dovoljno. Anegdota o tome kako dva ruska padobranca na ruševinama Vašingtona žale jer smo „informacioni rat izgubili” jeste smešna, ali dvosmislena. To je, takođe, nešto virtuelno, pokušaj probabilističkog kodiranja budućnosti. Kada je u pitanju reality check, ne ide baš sve tako glatko.

Ovde treba ili da oborimo čitavu dromokratiju, virtuelnost, čitavu mrežno-centričnu postmodernu, to jest svu savremenost i vektor razvoja savremenog Zapada (ali kako to učiniti odjednom?), ili prihvatiti – makar i delimično – neprijateljska pravila, što brže. Pitanje da li mi, Rusi, možemo da stupimo u oblast dromokratije i da li ćemo naučiti da pobeđujemo u mrežno-centričnim ratovima (uključujući i informacione!), nije apstrakcija. Naša pobeda zavisi neposredno od toga.

Bilbord ispred zgrade ruskog ministarstva spoljnih poslova u Moskvi na kojem piše „Pobeda se kuje u vatri“, 13. oktobar 2022. (Foto: Alexander Nemenov/AFP via Getty Images)

Zato je neophodno da prvo razumemo – na ruski i rodoljubivi način – prirodu vremena. To koliko sporo mi sve razumemo, sa kojim zaostajanjem i koliko još sporije stvari stavljamo u pogon, čini se da opovrgava čak i izreku da „Rusi sporo sedlaju, ali brzo jašu”. Sada je taj trenutak u kome, ako ne jašemo veoma brzo, situacija može postati veoma opasna.

Što brže delujemo, brže ćemo se ispravljati. O naoružavanju naših ratnika mrežnim atributima, ubrzavanju procesa komandovanja i primeni učinkovite zaštite informacija više ne govorim. Ali na kraju krajeva, to je neophodno, kako bismo bili na istoj ravni sa savršeno opremljenim neprijateljem.

I, ponovo: ako nakon spekulacija u „vojnoj trgovini”, sa cenom minimalne opreme za mobilisane, nije odmah usledio brzi talas direktne represije od strane vlasti – to je vrlo loš znak. Nekome na vlasti je izgleda stalo da se i dalje zauzdavamo, iako već trčimo punom parom. Ovo je nešto o čemu treba hitno razmisliti. U suprotnom, mogli bismo se zaglaviti – kako da ovo što prefinjenije kažem – u malo pogrešnom smeru.

Dromokratija nije šala. Nije stvar u tome da preuzimamo Zapad. Njemu sleduje da se zatetura u svojoj gordosti, ali je za to potrebno delovati munjevito. I promišljeno. Rusija više nema pravo, niti vremena da drema i propušta stvari.

 

Izvor geopolitika.ru

 

Naslovna fotografija: Naslovna fotografija: isi.mod.gov.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet, Filozofija
Pratite nas na YouTube-u