M. Bazdulj: Dve pesme o padu imperije

U tekstu Vesne Knežević o bauku propasti koji se širi Evropom vrlo efektno i ubedljivo se potenciraju Vašington i Moskva kao inkarnacije Rima. Ovaj tekst, međutim, priziva i asocijaciju na dve pesme

Prekjučerašnji tekst Vesne Knežević na OKO portalu „Bauk kruži Evropom, bauk propasti: Kako propadaju imperije”, nadahnut aktuelnom izložbom o padu Rimskog carstva postavljenom u nemačkom gradu Triru, podsetio me na dve pesme. Jedna spada u antologiju poezije engleskog jezika dvadesetog veka, a druga je neizostavna u kontekstu političke deonice jugoslovenske popularne muzike osamdesetih.

U tekstu Vesne Knežević se vrlo efektno i ubedljivo potenciraju Vašington i Moskva kao kasnije inkarnacije Rima, ali ima još gradova koji su u svom samorazumevanju bivali neki novi Rim. Jedan od njih je London, središte imperije u kojoj ne tako davno Sunce nikad nije zalazilo. Istini za volju, i u pomenutom tekstu doslovce stoji: „Generalno, imperije umiru nerado i zbog toga ambivalentno. Nekad prođu godine pre nego što se neko usudi da im to saopšti. I ljudi iz propalih imperija dugo nisu svesni šta im se događa, tipičan savremeni primer je Velika Britanija. Dok sa Ostrva navijaju za smrt imperijalne Rusije, stoje na brodu engleske imperije koji tone. I gore od toga: na tonućem brodu sećanja na englesku imperiju”. Ipak, nije da nije bilo glasova koji su na to još poodavno upozoravali.

Verovatno najveći britanski pesnik dvadesetog veka, Vistan Hju Odn (1907-1973), napisao je pesmu „Pad Rima” 1947. godine. Drugi svetski rat jedva da je završio, a već se nazirao Hladni rat. I ne samo to; reč je o godini u kojoj je Velika Britanija definitivno izgubila Indiju, prestavši tako zapravo da bude prava imperija.

Politički najdalekovidniji među pesnicima svoje generacije, onaj koji je već pisao i o Španskom građanskom ratu i o danu početka Drugog svetskog rata, piše jednu prilično kratku pesmu vrlo eksplicitnog naslova. U kontekstu kulture u kojoj svako pismeno dete zna naslov glasovite knjige Edvarda Gibona, indikativno je da se pesnik ovde odlučio za kratkoću i u naslovu, pa se pad odnosi na (grad) Rim, a ne na Rimsko carstvo, mada je jasno da Rim tu nije sinegdoha samo za Rimsko carstvo, nego i za (zapadnu) civilizaciju sveukupno.

Pesmu u originalu možete naći svuda po internetu. U nedostatku adekvatnog prevoda, za potrebe ovog teksta sam je preveo sam. Evo kako ide:

PAD RIMA

 (Za Sirila Konolija)

 

Talasi tuku molove luka;
Sred samotnoga polja kiša
Po napuštenom vozu piša;
Planinske pećine pune hajduka.

Večernje toalete sve raskošnije;
Organi finansijske policije gone
Neplatiše poreza i druge patrone
Kroz provincijske kanalizacije.

Privatnih magijskih obreda želja
Hramske kurve šalje na spavanje
Svi pismeni ko svoje imanje
Gaje imaginarnog prijatelja.

Cerebralnog Katona glas se ori
Dok zbori o vrlini drevnih junaka,
A snažni mornari usred su ustanka
Da im se plate dnevnice i honorari.

Cezarov široki krevet je prijatno topao
Dok nevažan službenik čak i bez poze
Koristi zvanične formulare roze
Da napiše MRZIM SVOJ POSAO.

Lišene bogatstva i sućutnog mara,
Male ptice što nožice im grimiz boji
Sede na pegavim jajima svojim,
I gledaju grad kojim epidemija hara.

Tamo daleko, daleko, gde sve je smrzlo
Ogromna krda irvasa polaze
Da preko milja zlatne mahovine prelaze,
Tiho i veoma brzo.

Nije verovatno posve nevažno pojasniti ko je čovek kome je pesma posvećena. Siril Konoli je bio književni kritičar i pisac, urednik uticajnog časopisa Horizoni, čiji je značaj bio na vrhuncu upravo u vreme kad je Odn napisao ovu pesmu. Konoli je istovremeno i simbol erudite i simbol čoveka verziranog u književni život, a taj teatralni „ring” je moguć samo u visoko civilizovanoj sredini. Toj sredini su, misli Odn, dani ponovo odbrojani.

„Pad Rima” ima sedam katrena, odnosno dvadeset i osam stihova. Sve strofe se rimuju po istoj šemi: ABBA. Liči pomalo na satelitski snimak koji se najpre fokusira i zumira, a onda se ponovo vraća u total. Prva strofa je ponešto univerzalna i prikazuje sudar struktura koje je čovek napravio i prirode: morski talasi udaraju u molove i kad-tad će ih zbrisati s lica zemlje. Voz je napušten, a hajduci su po pećinama; poredak je, jasno je, već na ispitu.

Kritičari su još u prvo vreme nakon objavljivanja pesme insistirali na efektnoj upotrebi anahronizama. Iako neki stihovi ukazuju na antički Rim, voz iz treće strofe već nas prebacuje u devetnaesti ili dvadeseti vek. Posle će biti još sličnih primera.

U strofama koje slede vidimo dodatne dokaze urušavanja poretka. Utajom poreza potkrada se državna blagajna, nekadašnji javni obredi u hramovima morali su da se presele u privatnu sferu, parlamentarni oratori prisećaju se zlatnih vremena dok snage bezbednosti štrajkuju, vladaru je još uvek prijatno toplo, ali njegovim podanicima je već dosta svega. Eto, tako Odn vidi pad imperije. Na samom kraju, fokus se ponovo udaljava. Nudi nam se, bukvalno, ptičija perspektiva. Ptice ravnodušno posmatraju grad kojim hara epidemija. Prati li epidemija uvek pad i propast? Donose li epidemiju uvek ptice? Ima li još pitanja bez odgovora?

U poslednjoj strofi pogled nam ide daleko na sever, ponovo je tu priroda ravnodušna prema čoveku, ali slutimo da će krda irvasa posle milja i milja mahovine stići i do carskih ruševina. Tiho i veoma brzo, kao u poslednjem stihu pesme. Ovaj poslednji stih ušao je u savremeni engleski jezik gotovo kao šifra, a da mnogi i ne znaju otkud potiče. Po Eliotu svet skončava „ne praskom nego cviljenjem”, a po Odnu carstva padaju „tiho i veoma brzo”. Ne isključuju se te dve stvari.

Poveo bih Momčila što peva „bam-bam-bam, neću ništa da znam”

Tokom prve trećine njenog postojanja, ključni neprijatelj države Jugoslavije bila je Italija. Ipak, koliko god (politički) Rim nosio negativnu stigmu, u kulturnom smislu Jugoslavija se naslanjala na italijansku tradiciju. A tokom izvesnog, ne toliko kratkog perioda, činilo se sasvim realnim da jednom Trstu, recimo, glavni grad više neće biti Rim nego Beograd. Beograd kao alternativni Rim, takoreći.

Baš u tom Beogradu, pre trideset šest godina, u produkciji kuće PGP RTB, s producentskim potpisom Aleksandra Saše Habića, Momčilo Bajagić i njegov bend „Instruktori pozitivne geografije” objaviće svoj treći po redu album, pod imenom „Jahači magle”. Srpskohrvatska Vikipedija, osim što nabraja pesme sa albuma, opisuje ga sa samo dve rečenice: „Jahači magle su treći po redu album grupe Bajaga i instruktori. Karakterizira ga eksperimentiranje s raznim muzičkim žanrovima”. Svih devet pesama sa albuma danas gotovo da su klasici popularne kulture: „Ja mislim 300 na sat”, „Kao ne zna da je gotivim”, „Gde stiže moje sećanje”, „Red i mir”, „Rimljani”, „Samo nam je ljubav potrebna”, „Strah od vozova”, „Bam bam bam” te „442 do Beograda”.

Ipak, ključna pesma na albumu, najbolja i drukčija od svih drugih, zove se „Rimljani” i ide ovako:

RIMLjANI

Staro se carstvo prostire
Od planina sa istoka
Od planina sa istoka
Do oštrih morskih hridina
Gde stiže svetlost nebeska
Gde stiže ljubav božija

Čuvari dalekih granica
Javljaju preko glasnika
Južna plemena ratnička
Stigla su ispod zidina
I sve je vise varvara
A sve je manje Rimljana

Polazim teška koraka
Srcem trgujem ispod oblaka
Oči ti ne pokazujem
Vidim, ne gledam, samo osećam

Odlazim mokrom ulicom
Dane protekle brišem gumicom
Trudim se da se ne sećam
Kad zaboravim, lakše podnosim

Bajaga: Rimljani

Kad je prošle godine umro Đorđe Balašević, pa se ponovo masovnije obratila pažnja na pesmu „Ne lomite mi bagrenje”, potencirano je kako se radi o jednoj iz celog niza kompozicija iz jugoslovenske popularne kulture iz sredine osamdesetih godine prošlog veka koje su nadahnute tadašnjom situacijom na Kosovu.

Uz Balaševićevo „Bagrenje”, tu su i „Seobe” grupe Kerber, „Čejeni odlaze” Zabranjenog pušenja, „Zemlja” Ekatarine velike te naposletku i Bajagini „Rimljani”. Iako su sve ove pesme manje ili više kriptične, Bajagini „Rimljani” danas zvuče najuniverzalnije. Ima nešto u toj pesmi što priziva zaplet i atmosferu Bucatijevog romana Tatarska pustinja, ne samo stoga jer se idući Bajagin roman zove Prodavnica tajni, baš kao jedna Bucatijeva knjiga.

Ako je raspad Jugoslavije započeo sa krizom na Kosovu, o kojoj govori ova pesma, ona danas skoro da upozorava na mogući raspad Evropske unije. Uostalom, staro carstvo iz prvog stiha, mnogo nedvosmislenije aludira na Evropu („Stari kontinent”) nego na Jugoslaviju.

O geografskim karakteristikama da i ne govorimo; ako Evropu gledamo od istoka ka zapadu, banalna i uobičajena lekcija iz geografije kaže da se ona proteže od planine Ural do Atlantskog okeana. Samo malo poetičnije govoreći, to je identično prvoj strofi Bajagine pjesme.

Ovo „do oštrih morskih hridina” sa sve „ljubavlju božijom” mnogo vuče na zapadnu obalu Irske. Ali dobro, geografija je geografija, geološke promene nisu toliko frekventne. Davno su se formirali kontinenti i planinski lanci. Stoga je važnija podudarnost iz druge strofe.

Oni koji ovu pesmu tumače u ključu jugoslovenske krize i situacije na Kosovu, u varvarima vide nacionaliste, ovde ponajpre albanske, ali i generalno, dok su Rimljani, je li, lojalni podanici carstva; rečnikom Željka Keruma, prvenstveno – urbani Jugosloveni.

S jedne strane, ima tu nekih podudarnosti, ali analogija nije najsavršenija. Ključni problem je u tome što „južna plemena ratnička” nisu bila s druge strane zidova, nego već unutar tvrđave. Matematička poenta strofe je ponešto tačnija, ali ni to još uvek nije bilo previše očigledno. Da i ne govorimo o tome da južna granica nije bila preterano daleko od centra, šta god tim centrom smatrali.

Ako, međutim, prebacimo pesmu u savremenu evropsku situaciju gde južne granice čuvaju Grčka, Italija i Španija, dok su Nemačka, Holandija i skandinavske zemlje uglavnom blaženo nesvesne onoga što se dešava u podnožju zidina, prikaz odjednom biva skoro dokumentaran.

U Odnovoj pesmi, u skladu sa istorijom, propast Rima stiže sa severa. On, međutim, ne potencira varvare, nego irvase. Simbolika time ipak biva još i jača. Ljudskom principu reda i poretka suprotstavlja se animalni princip slepe volje. U Bajaginoj pesmi, pak, u skladu sa njegovom (i našom) epohom, varvari dolaze sa juga. A refrenski stih po kome ima sve više varvara, a sve manje Rimljana deluje kao blago vulgarizovan demografski izveštaj.

 

Autor Muharem Bazdulj

 

Izvor RTS Oko, 26. oktobar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u