B. Zečević: Produžeci Živojina Pavlovića

Kod Pavlovića Juniora i njegovih suflera nema intuicije, nema nekog otvaranja, sve je samo ritualno ponavljanje tuđih, osušenih metafora i što je još gore, već viđene „poetike surovosti“ iz Žikine ostavštine

Politički triler Trag divljači u režiji sina Živojina Žike Pavlovića Nenada započinje negde s rasapom Jugoslavije, tj. krajem „zlatnih sedamdesetih“, uoči Titove smrti, kada zemlju u potpunosti preuzimaju Dolančeve službe zajedno sa generacijom studentske „revolucije“, dakle još jednim moralnim porazom i propašću ideala, „raspadom etike u sudaru sa svakodnevnim životom“, što je, inače, bio istrajni lajtmotiv starijeg Pavlovića.

Ovo vreme nije slučajno odabrano kao okvir, niti je mladi novinar Jugoslav (semantika nomen est omen kod Pavlovića ponovljena je ovde s polovičnim uspehom), koji kreće na misterijom obavijeni zadatak u Timočku krajinu dok tamo traje kancerozna agonija Blagoja Jotića, čuvenog veterana Službe, koji po tamošnjim vukojebinama očajnički juri svog sina, odmetnutog „šezdesetosmaša“, koji je osumnjičen za tajanstveno ubistvo. I novinar Jugoslav je „šezdesetosmaš“, malokrvni i neuverljivi odlivak iz predslovija Čede Čupića čuvenom Pavlovićevom dnevniku: „Pavlović je istakao da studenti nisu znali tačno šta hoće, ali su znali šta neće. To su režimu saopštili krvavim ispljuvcima. Iz mutljaga 1968. izronile su razne spodobe: od onih koji ništa nisu razumeli, preko pokvarenjaka, račundžija i budućih dobrih saradnika režima i tajnih službi, do uspaljenika bez jasne orijentacije. Svi su oni razjedinili i mrcvarili 1968.

Mnogi od njih završili su kao visoki časnici režima, obučeni saradnici tajnih službi, izvežbani račundžijski ćutolozi podvijenog repa, bukači i provokatori sa istaknutim cenovnikom usluga onom kome treba.“ I sam Jugoslav je „na vezi“ sa Službom, što mu ne kvari mladalačku sreću, kao ni Jotićevom ljutom odmetniku Aljoši, koji izgleda već odavno radi „za one druge“. Uopšte, opsednutost Udbom, raznim tajnim službama, demonima i teorijama zavere do srži prožima ovaj slabašni narativ, koji vremenom postaje zamućen i zapetljan u vlastite kučine. Ni kod starog Pavlovića „niko nije nevin“, ali su stvari uvek dramaturški bile čitke. A ovde su slaba dramska motivacija i nepovezanost radnje glavne mane, što naravno ostavlja posledice na hramajuću režiju. Ni prilično solidan kasting nije uspeo da pokrije ove dramaturške i režijske slabosti. I nategnuti lajtmotiv legende o lapotu (još jedna stara Pavlovićeva fiksacija – roman Lapot, Ninova nagrada 1992) ne ide dalje od flerta, u ovom slučaju s lokalnim folklorom Krajine, koji je nazor uguran u glavni tok filma. Rečju, ceo Nenadov olako preuzeti i uzmućeni arsenal ne deluje ovde kao kontrapunkt već sasvim suprotno, kao bledi odsev razuđenog univerzuma njegovog velikog oca.

Fantom Titove revolucije

Povest o udbašu-hulji i zlikovcu Timočke krajine Blagoju Jotiću počinje još u ranoj Pavlovićevoj prozi (Legenda iz zbirke Krivudava reka, 1963), u kojoj je već jezgro finala filma Zaseda (1969): progoneći poslednje ostatke četnika vojvode Marka Džandara, Jotić šalje u smrt svoje drugove i sam prisvaja njihove zasluge za likvidaciju odmetnika. Dok stvarni heroj Zeka plaća glavom Jotićevu poteru (ovaj motiv preuzeo je Žika od Antonija Isakovića), svemu tome prisustvuje glavni junak Zasede Ive Vrana prozrevajući svu laž ovakve „slobode“, koja se na samom kraju javlja u vidu primitivne i tupave seoske straže: „I vi ste mi neka revolucija!“, dovikuje im očajni Ive Vrana padajući pod njihovim rafalima.

Za to vreme dole, u selu, razularena i ostrvljena rulja slavi „druga Jotića“, koji je već postao narodni heroj u pijanom baljezganju seoskog kmeta (maestralni Pavle Vuisić), dok sam „mač revolucije“ seiri kao živi spomenik sebe samog (takođe odlični Slobodan Aligrudić), zagledan u svetlu budućnost. Vremenom, Jotić je izrastao u fantoma Titove revolucije i nije prestao da proganja Pavlovića do kraja života. Film Zaseda probio se nekako do Pule i tamo dobio specijalnu nagradu, da bi zatim bio sklonjen i bunkerisan sledećih dvadeset godina. Zašto? Zato što je do srži razotkrio laž Titovog krvavog meteža i njegov demonski dosluh s naličjem naše narodne duše. Jotić je tačno pronađeni trag koji je dubinski preokrenuo sav Pavlovićev život. „Legenda“ u kojoj taj kasapin Ozne otkriva piscu ovo endemsko zlo „je moje krvavo meso“, pisao je Žika. „Nastala je iz mladićkih razočaranja zbog raskida sa jednom verom kojoj sam kao i mnogi do tada bio do kraja predan, sa verom u etičku čistotu revolucije.“

Postoji, zatim, jedan anegdotski produžetak „fantoma Jotić“ iz Pavlovićeve proze Ispljuvak pun krvi, u kojoj Žika beleži jedan svoj doživljaj iz studentske pobune i događaja 1968. Evo tog produžetka jednog junskog dana, kako ga opisuje sam Pavlović:

– Zvoni telefon. S „one strane“ javlja se dubok, grobni glas.
– Da li je tu drug Pavlović?
– Ja sam.
– Ovde Sekretarijat unutrašnjih poslova opštine Stari grad, govori vam kapetan Jotić (…)
Probija me znoj. Znači, počelo je! (…)
– Šta želite – pitam. Glas mi podrhtava. Sebe već vidim u nimalo zavidnoj situaciji.
– Obavešteni smo – ponavlja grobni glas – da ste uzeli aktivno učešće u studentskim nemirima. Počeli ste da se bavite nepoželjnom propagandom (…) – sagovornik ne može više da se obuzdava; prska u smeh.
Dragoljub Ivkov, scenograf!
Psujem mu sve po spisku. Urličem. Priznajem da me dosad niko nije ovako nasamario. U isto vreme, smejem se punim grudima. Srećan sam, kao da sam se probudio iz bunila. A on se cereka.
– Usranko! – viče. – Toliko si ulitkan, da si zaboravio kako ti se u Zasedi zove glavni junak! … Kapetan Ozne – Jotić.

Kao da se onaj Ispljuvak pun krvi (1990) produžava u ovom sad Tragu divljači (i to je jedan Žikin reciklirani naslov), u kome senior Jotić krepava, doslovno i drastično, u krvoliptanju iz razorenih pluća i upropašćene egzistencije sebe, svoje porodice i svojih žrtava, cele jedne istorijske sage, koja se pred nama rastače u godinama Titove agonije. Jotićeva smrt je Brozova smrt. Simbolika još jedne upropašćene revolucije još više bode oči kao tužni ginjol propalih „šezdesetosmaša“ u jednom pozorju koje se svodi na nešto između omaža našem vrlom autoru i koketerije sa njegovim opštim mestima iz zbirke Revolucija, tavni talas, 1991.

Omaž i koketerija

Te dve reči mogu se prevesti kao „počast“ i „udvaranje“, ali ovde označavaju jedan ne baš blistav spomen na ličnost i delo možda i najvećeg srpskog reditelja, autora superiorne poetike i stila. Jer sve što nas je ovde privlačilo bili su samo tragovi Žikinog sveta. Videli smo svuda po filmu rasute krhotine jedne fascinantne celine, koja je obeležila svoje doba. A toj strukturi nisu bili potrebni dodatni tumači i naknadna pamet, pogotovu ne konfuzan i maglovit, mucav i nakačen copy–paste, koji svom uzoru baš ništa ne dodaje a oduzima mu izvorni sjaj. Po mnogo čemu, naše vreme je gore i crnje od onoga u kome je stvarao Pavlović.

Ali to što su neki autori ovog filma uobrazili da će baš oni nastaviti njegovo delo, da će „obnoviti crni talas“ i pripadajuću mu harizmu, dodati joj nova poglavlja i lansirati se u prazan prostor naše prilično tužne filmske svakodnevice, to je njihov sanak pusti, to samo govori o pravim motivima njihove kuraži da posegnu za tuđim delom, tuđim likovima i tuđim stilom u ostvarivanju svojih, prilično nedoličnih, ambicija. Epigon ostaje pion. Doslovni simbol nezrelost, greh. Omaž (posveta, odavanje počasti) jeste slobodna i legitimna forma, naročito na filmu, gde smo se siti nagledali i umesnih i neumesnih citata i hvalospeva, ali je omaž pravi kad nešto novo otkriva i nešto neslućeno nađe. Kod Pavlovića Juniora i njegovih suflera nema te intuicije, nema nekog otvaranja, sve je samo ritualno ponavljanje tuđih, osušenih metafora i što je još gore, već viđene „poetike surovosti“ iz Žikine ostavštine.

 

Autor Božidar Zečević

 

Izvor Pečat, 28. oktobar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Promo, Trag divljači

 

BONUS VIDEO:

Default Category, Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u