Ispovest jednog plaćenika

Potpisujući peticiju koja je uzbudila čistu dušu Senada Avdića nisam pogrešio: Milorad Dodik je pobedio na izborima. To je, zapravo, za ovog klevetnika, jedini problem

Senad Avdić nije novinar bez talenta, ali jeste čovek bez morala.

Najnovija potvrda osnovanosti ovog utiska može se, pod naslovom „Poruke i pouke Dodikovog ‘mini Gazimestana’: Bivši ‘Markovićevi reformisti’, Dodik, Kusturica, Kecmanović, Kalinić nisu veći Srbi od Karadžića ili Krajišnika, ali jesu veći Rusi!”, pročitati na portalu „Slobodne Bosne” – „Senad ante-portal”. Tačnije bi bilo „anti-portal”.

U ovoj neukusnoj i neduhovitoj paskvili, navodna novinarska perjanica slobodoumne građanske Bosne, daleke od svih ideoloških i nacionalističkih predrasuda, obrušila se na potpisnike peticije kojom je blizu dve stotine ličnosti različitih profila zahtevalo da se poštuje izborna volja građana RS, potvrdi izbor Milorada Dodika za njenog predsednika i odustane od namere izazivanja atmosfere društvenog nemira i pometnje, koja je neodoljivo zaudarala na obrasce „narandžastih (ili kakvom drugom bojom obojenih i cvetovima ukrašenih) revolucija”.

U međuvremenu je Centralna izborna komisija BiH u Sarajevu, posle ponovnog kontrolnog prebrojavanja glasova, utvrdila i javno obznanila pobedu Milorada Dodika. Time meritum postizbornog zapleta i povoda za peticiju gubi relevantnost, uz osvedočenje da su njeni potpisnici bili u pravu, pa to nije tema kojom ima smisla dalje se baviti, iako će raznih komentara svakako i u narednim danima i sedmicama biti. Najvažnije je da je izborni proces u jednom osetljivom političkom trenutku za RS i za BiH mirno i bez većih potresa, a u skladu sa pravnim normama doveden do kraja.

U istom smislu, irelevantan bi bio i Avdićev novinarski ispad, tim više što mu nije ni prvi, a verovatno ni poslednji. Međutim, njime se ipak vredi ukratko pozabaviti, jer, sa jedne strane, ima izrazito klevetnički naboj, dok je, sa druge, fenomenološki zanimljiv kao simptom određenog stanja svesti u nekih nabeđenih bošnjačkih „Evropejaca” i tipološka paradigma za rezonovanje u skladu sa logikom najstarijeg zanata na svetu, da ljubavi ne može biti bez naplate.

Svako, uostalom, misli iz svoje glave, a neko je spreman i da seče tuđe.

Selektivno klevetanje

Težišna Avdićeva postavka sastoji se u uverenju da su svi potpisnici peticije za poštovanje izborne volje naroda Dodikova plaćenička klijentela, pa zato svoj obračun sa njima ironično uvodi citatom kojim njihovo obraćanje javnosti počinje: „Mi, dolje potpisani, vođeni ljubavi prema Republici Srpskoj i svim njenim građanima…”. Tezu o tome da su potpisnici peticije na Dodikovim jaslama, bez ikakvih dokaza, Avdić ilustruje na primeru samo nekolikih odabranih čankolizaca – Emira Kusturice, Nenada i Vladimira Kecmanovića, Čedomira Antića, Dragana Kalinića i moje malenkosti.

Za ovu selektivnost jamačno postoje neki razlozi, ali ona u suštini za našu temu nije bitna. Uzgred, Avdić, suprotno činjeničnom stanju stvari, verovatno radi stvaranja alibija da o njemu izrekne nešto dodatno loše, tvrdi da Dragan Kalinić nije potpisao peticiju, iako on to (pod brojem 42) jeste učinio. Ali, činjenice i onako nisu važne za vrstu novinarstva kojom se bavi Senad Avdić. Ono je iznad činjenica, u sferi samozvanog apstraktnog moralizma privilegovanih koji nadmoćno nadleću pučinu.

U nastojanju da svoje ljudske mete što potpunije diskredituje, prvo pero „Slobodne Bosne” nastupa i kao ekspert u monetarno-finansijskoj sferi, delikatno konstatujući da je Emiru Kusturici „ruska rublja/govno/draža od američkog dolara/torte/”, čime, pored očigledne neupućenosti u međuodnose i kretanje svetskih valuta, predočava svoju monetarnu predilekciju, a i elementarni prostakluk.

Potpisnici peticije kojom se traži poštovanje izborne volje građana u Republici Srpskoj (Foto: Ilustracija/Sve o Srpskoj)

Navukavši ruho književnog kritičara, Avdić zatim nipodaštava delo Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo”, ocenjujući ga kao „prizemnu smješu netalenta, pokvarene mašte i prljavih (nacionalističkih) strasti”.

Za uglednog profesora politikologije i vrsnog analitičara društvenih kretanja Nenada Kacmanovića, mahalski polihistor tvrdi da je nekoć bio savetnik komunističkih aparatčika i da je preispoljni tezgaroš, koji se u javnosti oglašava „podjebavanjima i sličnim denuncijacijama na portalu ‘Sve o Srpskoj’, što također poreski obveznici iz RS uredno honoriraju”.

Od obaveze da svoje tvrdnje o plaćeničkom statusu potpisnika peticije, koja ga je toliko zabolela, Avdić se nehajno zaklanja ogradom: „Kad bi bilo vremena i prostora i kada bi to dangubljenje imalo ikakvog dubljeg smisla, moglo bi se precizno i nepogrešivo, od imena do imena, svakog od potpisnika peticije dovesti u klijentalističko-interesnu vezu sa Miloradom Dodikom”.

Dakle, strogi tužilac, kao što nema ni stida ni srama, nema vremena ni za navođenje bar nekog dokaza za svoje optužbe, ali ima za to da o ljudima koji mu nisu po volji izrekne proizvoljne laži i klevete. Zna on dobro da je njihovo demantovanje kao sakupljanje rasutog perja i da nikada ne može biti delotvorno kao nezarastajuća rana naneta otrovnom denuncijantskm strelom.

Jedino što je u svemu ovome utešno sažeto je u narodnoj mudrosti: „nije šta ti kaže, nego ko ti kaže”.

„Plaćeništvo” u službi istine

Žrtve Avdićeve ružne invektive odlučiće treba li da mu odgovore ili da ga ignorišu, što je verovatno pametnije, ali ja sam odlučio da se oglasim, bez namere ulaženja u raspravu s njim, već stoga što je on u svoju opadačku argumentaciju uvrstio i ponešto za šta držim da je, bar za mene, neuporedivo bitnije od suda koji je izrekao o Darku Tanaskoviću, jer se ne odnosi samo na njega.

Evo dela teksta koji se bavi mojom ličnošću: „Ukoliko se iz budžeta Republike Srpske, kako govore finansijski papiri i službeni listovi, mjesečno krčmi 2,5-3 hiljade maraka na seosku lolu, eksperta za terorizam i bombanje Dževada Galijaševića, ko ima obraza i srca ne zakititi barem dvostruko većom sumom, recimo, jednog Darka Tanaskovića? Prevejanog i iskusnog diplomatu, orijentalistu, urednika i autora portala ‘Sve o Srpskoj’ na kojem možete saznati sve što vas zanima, o BiH, Rusiji, SAD, Iranu… osim što nema ni slovceta o (Republici) Srpskoj, njenoj vlasti, životima i smrtima u njoj. Nije Dodik tolika stipsa i cicija da Tanaskoviću plaća, primjerice, manje nego što mu je godinama uoči rata plodnu suradnju keširao Islamski teološki fakultet u Sarajevu. Samo hotelska soba (broj 5) u hotelu ‘Evropa’ koja je ljeti-zimi bila rezervirana za profesora Tanaskovića, koji nije možda najveći, ali jeste najbrži negator zločina počinjenih u BiH, koštala je njegove domaćine pravo malo bogatstvo”.

Da sam po stručnoj formaciji orijentalista, jesam. Prevejan i iskusan diplomata – stvar procene, ali nije uvreda i ne može se egzaktno vagati, iako pretpostavljam da „prevejan” ne nosi baš sasvim pozitivnu konotaciju. Jedan od saradnika portala „Sve o Srpskoj” jesam, ali urednik nisam. Pišem o temama koje me zanimaju i za koje smatram da sam dovoljno kompetentnan da javno iznesem mišljenje, a uredništvo portala u tom pogledu do sada nije imalo primedbi.

Nisam obavezan da pišem o onome što Avdić ili bilo ko drugi misli da bi trebalo, valjda radi postizanja neke fiktivne simetrije, u kontinuitetu sa komunističkim vaktom i zemanom. Ne poričem da za komentare objavljene na portalu „Sve o Srpskoj” primam skroman honorar, što valjda nije nešto nenormalno i nedolično. Siguran sam da se gospodin Avdić za iznos tolike novčane nadoknade ne bi udostojio omrčiti pero, odnosno sesti pred tastaturu računara.

Novinar Senad Avdić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

I tako stižemo do najzanimljivijeg dela tužiočevog pledoajea, uvođenja u priču moje „plodne suradnje” sa Islamskim teološkim fakultetom u Sarajevu i „pravim malim bogatstvom” koje je ITF koštala soba br. 5 u hotelu „Evropa”, koja je za mene navodno bila stalno rezervisana. A ja se, eto, pokazao nezahvalan i postao možda ne najveći, ali najbrži negator zločina počinjenih u BiH.

U odnosu na koga ili na šta je izvršeno ovo poređenje veličine i brzine nije mi poznato, ali ono što pouzdano znam jeste da nikada, nijednom rečju i nigde nisam negirao zličine počinjene za vreme građanskog rata u BiH. Tako nešto bilo bi i glupo i nemoralno, a i netačno, bar isto onoliko koliko su to Avdićeve proizvoljne i zlonamerne tvrdnje koje su već postale otužni stereotip. A što se predratne „plodne suradnje” sa ITF tiče, sa zadovoljstvom potvrđujem da se ona na obostrano zadovoljstvo odvijala godinama i da je smatram vrednim segmentom svoje orijentalističke delatnosti. I to ne samo sa ITF, već sa I(V)Z u celini.

Tačno je da sam prilikom boravaka u Sarajevu više puta imao sobu u hotelu „Evropa”. Ta nisu valjda moji domaćini mogli da me ostave da spavam na klupi u parku?! Za sve vreme naše saradnje od njih nisam primio ni dinara, a motivi onih koji su tada odlučivali u I(V)Z verovatno su bili pozitivna procena moje stručnosti, dok sam ja imao osećaj da kroz tu saradnju proširujem svoje saznajne horizonte i učestujem u naučno i društveno korisnoj aktivnosti unapređivanja znanja o islamu i muslimanskoj kulturi u našoj zajedničkoj državi.

Zauvek će mi u sećanju ostati prijatni trenuci provedeni u zanimljivim sohbetima sa kolegom dr Ahmedom Smajlovićem, alimom i hafizom, blagorodnim Mahmudom Traljićem, reis-ul-ulemom Naimom ef. Hadžiabdićem, samozatajnim vrsnim lingvistom Mesudom Hafizovićem, skromnim, a izuzetno zaslužnim bibliotekarom Salihom Trakom, dr Omerom Nakičevićem i mnogim drugima. Velikom čašću i danas smatram poverenje koje mi je bilo ukazano članstvom u radnom predsedništvu skupa povodom jubileja Gazi Husrev-begovog vakufa, zajedno sa akademikom Hamdijom Ćemerlićem i učenim Ahmedom Tuzlićem, dok je u prvom redu sedeo akademik Nedim Filipović.

Priznajem krivicu!

Radovao sam se radu na priređivanju za štampu Leksikona islama Nerkeza Smailagića, objavljivao priloge u „Analima Gazi Husrev-begove biblioteke”, za „Islamsku misiju” podsticajno razgovarao sa teologom i sociologom Hilmom Neimarlijom, divanio sa Nijazom Šukrićem i sjajnim poznavaocem „Kurana” Jusufom Ramićem…

Vele da je načelnik sarajevske opštine Stari Grad Ibrahim Hadžibajrić bio iznenađen kad je na stranicama Politike 1990. godine pročitao moj nekrolog svome ocu, uvaženom šejhu i sufijskom duhovniku Fajzulah-efendiji, čijim sam tumačenjima Rumijeve „Mesnevije” imao sreću da nekoliko puta prisustvujem.

Da, gospodine Avdiću, priznajem krivicu nekadašnje saradnje sa Vašim sunarodnicima, istinskim vernicima i čestitim ljudima iz Islamske zajednice, sa kojima Vi nemate ništa zajedničko. Udaljeni ste eonima. I tada sam, kao i sada, mislio, pisao i radio ono i onako kako sam smatrao i osećao da je ispravno. Uključujući i potpisivanje peticije koja je kod Vas i Vama sličnih izazvala provalu kleveta i potvora.

Vi, gospodine Avdiću, predobro znate šta se sve izdogađalo od vremena moje saradnje sa kolegama i prijateljima iz Islamske zajednice do danas. Znate, kao što znam i ja, da o tome nikada nećemo imati saglasna mišljenja. Ipak, morali biste, umesto lažnog optuživanja nekoga za konstantno plaćeništvo i besramnu prevrtljivost, radi vlastite mentalne higijene, razmisliti o razlozima koji su učinili to da sam, ne menjajući vrednosna i moralna načela kojih se u životu pridržavam, od saradnika i dragog gosta IZ postao potpisnik peticije kojom se traži poštovanje izborne volje građana u Republici Srpskoj.

Milorad Dodik na mitingu „Otadžbina zove” u Banjaluci, 25. oktobar 2022. (Naslovna fotografija: Radivoje Pavicic/AP)

Jeste li čuli nešto o puču koji je protiv legalnog reis-ul-uleme IZ Jugoslavije, pokojnog Jakuba Selimoskog, po pozadinskim instrukcijama Alije Izetbegovića, 1993. godine izvršila grupa okupljena oko potonjeg reisa Mustafe Cerića, uzaptivši pri tome i kasu? Selimoski je o tome ostavio neoborivo pisano svedočanstvo.

Verovatno Vam nije poznato da sam u jednom broju Preporoda, glasila IZ, čiji je svojevremeno glavni urednik bio moj dobar drug sa studija Salih Smajlović, u istom tekstu proglašen komunistom, četnikom, Miloševićevcem, Jevrejinom i masonom? Ko se to promenio? Ja nisam.

Kad sam se počeo izjašnjavati protiv nakaradne i opasne politizacije islama u funkciji razbijanja Jugoslavije, a ne protiv islama kao takvog, što bi bilo apsurdno, optužen sam za islamofobiju, uz vajkanje u Šeheru: „Nismo se od našeg Darke ovome nadali”. A čemu se trebalo nadati? Da stupim u SDA ili u redove Armije BiH? Ili, pak, da u naše dane pozivam da se glasa za Bakira Izetbegovića ili Željka Komšića?

Nastaviću sa svojim „plaćeništvom” u službi istine, onakve kakvu racionalno spoznajem i srcem osećam. Možda u nečemu i pogrešim, ali ne za pare. Moje eventualne greške koštaće samo mene…

Potpisujući peticiju koja je uzbudila čistu dušu Senada Avdića nisam pogrešio: Milorad Dodik je pobedio na izborima. To je, zapravo, za ovog klevetnika, i najveći, jedini pravi problem, muka neprebolna, a ne pretpostavljena moralna niskost potpisnika peticije i njihova vernost Rusiji.

 

Izvor Sve o Srpskoj

 

Naslovna fotografija: Darko Tanasković/Sve o Srpskoj

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u