Političke elite EU su prihvatile indoktrinaciju SAD da se zdravlje ekonomije – pre svega Nemačke – postiže samopovređivanjem. Ako vam se više sviđa, možemo kao ilustraciju koristiti i „savet” da je najuspešnije penjanje – skokom u provaliju. Najbolja ilustracija je samoodricanje, prvenstveno Nemačke, od ruskog gasa.
Izgradnjom Severnog toka 1 i 2 – svaki od njih se sastoji od po dve cevi kapaciteta 27,5 milijardi kubika godišnje (110 ukupno) – Nemačka je sebi obezbedila sigurnu, jeftinu i po količinama dovoljnu energiju za decenijski privredni rast.
Naravno, Nemačka je povezana i sa gasovodom Jamal (preko Poljske), i na gasovode koji idu preko Ukrajine, ali u najgoroj varijanti – da svi ti drugi pravci ne isporučuju dovoljne količine gasa – Nemačka je bila obezbeđena Severnim tokom 1 i 2.
I šta se dogodilo? Odmah po završetku Severnog toka 2, koji su SAD opstruirale na sve moguće načine, sadašnja vlada Nemačke je odlučila da ne pristupi donošenju rešenja o njegovoj eksploataciji. Sama je sebe uskratila za 55 milijardi kubika godišnje.
Prihvatajući narativ SAD da je ukrajinska kriza uzrokovana agresijom Rusije, iako kao potpisnica i garant Minskih sporazuma Nemačka veoma dobro zna da je uzrok krize i sukoba isključivo u odbijanju režima u Kijevu da odustane od etničkog čišćenja Rusa u Ukrajini (uz istovremeno približavanje NATO i zahtevu da Ukrajina ponovo postane nuklearna sila), Nemačka je postala nosilac sankcija EU prema Rusiji.
Jedna od posledica tih sankcija i ruskih kontra-mera usmerenih na očuvanje vrednosti rublje (ne na prekid snabdevanja gasom), bila je smanjenje obima korišćenja gasa kroz sve gasovode, da bi, zbog odbijanja Nemačke da makar u tom delu odustane od sankcija i izvrši remont turbina, potpuno prestalo snabdevanje gasom preko Svevernog toka 1.
Alternativno rešenje
Priče o alternativnim snabdevanjima su tehnički nemoguće u periodu od 5-7 godina, iz dva ključna razloga. Ležišta gasa u Holandiji su iscrpljena i snabdevaće EU sve manje. I drugo, i tečni naftni gas (TNG) i alternativni pravci snabdevanja (Azerbejdžan, Angola i sl.) iziskuju značajne investicije i nisu dovoljnog kapaciteta. Primera radi, Nemačka uopšte nema terminale za prijem TNG. U planu je izgradnja dva takva terminala ukupnog kapaciteta od oko 10 miliona tona (1 milion tona je oko 1,4 milijarde kubika). I to je izvodljivo za 4 godine, a nadomestilo bi oko 12% količina koje bi Nemačka u normalnim uslovima mogla da koristi iz Severnog toka 1 i 2.
Dakle, jedna vrsta problema je šta raditi u „međuvremenu” i to izgleda nerešivo, osim ako se Nemačka prosto deindustrijalizuje. U tom slučaju joj veće količine gasa zaista nisu ni potrebne. Naravno, milioni ljudi će ostati bez posla, kompanije imati ogromne troškove zbog selidbe fabrika i, verovatno, nerešiv problem za njih je gde naći tako obrazovanu radnu snagu kakvu imaju u Nemačkoj. Zato što su oni i inače manje složene procese već preselili izvan Nemačke, a zadržali samo visoko složene procese proizvodnje.
Drugi problem je i kada se i ako se uspe u tome da se ogromnim investicijama obezbedi alternativno snabdevanje (i TNG i novi gasovodi i nuklearke, vetar, sunce), privreda EU ostaje trajno hendikepirana u odnosu na svetsku konkurenciju, pre svega Kinu i Indiju, ali i samu Rusiju ubuduće, zato što su njeni energetski troškovi veći i time je cena finalnog proizvoda skuplja. Uz to, investicije tog obima su moguće samo uz povećanje javnog duga koji je i inače veoma visok, na koji dug će se ubuduće plaćati veoma visoke kamate, pa će i to u velikoj meri opterećivati cenu finalnog proizvoda, zbog poreza koji moraju biti veći da bi se taj javni dug uopšte servisirao.
Iskoristivši trenutak kada političari EU rade „punim plućima” u korist interesa SAD (preciznije malog kruga veoma bogatih ljudi koji suštinski donose strateške odluke, a koje sistem preko šireg kruga duboke države zapravo kontroliše i ceo politički sistem SAD), u „magli” ukrajinske krize dignute su u vazduh tri od četiri cevi Severnog toka 1 i 2. Predviđajući da će pritisak građana, pre svega Nemačke, u nekom trenutku zahtevati da se elementarno poštuju njihovi interesi i uspostavi normalan rad privrede, prosto je fizički onemogućeno da se gasovodi koriste.
Ruski ministar odbrane Šojgu je javno optužio Britance za ovaj teroristički akt, precizirajući da je reč o istoj grupaciji koja je odgovorna i za napad dronovima na brodove Crnomorske flote. Ali i bez tog pojašnjenja jasno je da – osim Anglo-amerikanaca u nekoj formi duboke države – niko drugi nema interesa za tako nečim.
Špiglova obmana
Impresivna je ideološka tvrdokornost vlade Nemačke, koja je odbila da pusti u rad neoštećenu cev, čiji je kapacitet ipak dovoljan da bitno smanji nedostatak gasa na tržištu, samim tim i cenu za krajnje korisnike. Ona i dalje insistira na zaoštravanju sa Rusijom po cenu svih sopstvenih interesa.
Kako bi nekako umirili nemački narod, vlast je indirektno preko Špigla saopštila netačnu tvrdnju da je i ta linija oštećena. Gasprom kontrolom pritiska u cevi veoma dobro kontroliše da li postoji curenje ili ne, ako je obavestio Putina da je snabdevanje moguće – onda je to sigurno tako. I pošto oštećenja nema (za sada, a možda Špigl ima najavu da će manjom bombom u međuvremenu onesposobiti i taj krak), a vlada Nemačke hoće da se građani smrzavaju i to plaćajući visoke cene za grejanje, onda se iznašlo „rešenje” da Špigl smanji očekivanja birača tvrdnjom da tema ne zavređuje analizu jer je i taj krak oštećen (o tome kako je oštećen, koliko, kada bi se mogao popraviti itd. nema naravno ni reči).
U brojkama, podređivanje interesa EU američkim interesima izgleda ovako: TNG je zbog povećane tražnje poskupeo 7-8 puta u odnosu na prošlu godinu (u nekim trenucima i 10 puta). A SAD prodaju EU TNG po ceni koja je čak 4 puta veća od cene po kojoj se isti gas prodaje kupcima u SAD.
Moguće povećanje količina iz Katara je nesigurno zbog toga što to zahteva velike nove investicije u samom Kataru, a zatim to snabdevanje je suštinski potpuno pod kontrolom SAD. Dakle, uvek će za EU to biti enormno skupo, a može i da ga ne bude. Za razliku od Rusije koja, suprotno klevetama, nikada ne koristi energente za političke uticaje (evo i sada je ponudila da snabdevanje ide neoštećenim gasovodom), iskustvo nam govori da SAD uvek koristi sve ekonomske prednosti u političke svrhe.
A dobar primer smo i mi u Srbiji i ceo tzv. Turski tok koji preko Bugarske i nas ide za Mađarsku i dalje za Austriju. Pa on radi bez problema. Ako bi namera Rusije bila da koristi gas u političke svrhe, zašto bi nastavila da snabdeva Bugarsku, Mađarsku i Austriju (mi tu, po ugovoru, koristimo samo oko 2,2 milijarde od 15 koliki je kapacitet gasovoda)?
Pitanje zahvalnosti
Mi smo, takođe, dobar primer (i Mađarska, naravno) i zbog toga što – za razliku od većine država EU – nismo naseli na mantru kako je najbolje da se ne ugovara snabdevanje po dugoročnim ugovorima, nego berzanski. I tako sada za ugovorenu količinu od oko 2 milijarde kubika godišnje, po veoma povoljnoj formuli (vezana za cenu nafte), plaćamo oko 3 milijarde dolara manje nego da gas kupujemo na „slobodnom tržištu”. Ta sloboda tržišta, kao što vidimo, ide do terorističkog dizanja u vazduh infrastrukture. Toliko je to slobodno.
Jedino nam nedostaju reči da to opišemo. Naime, ako smo „beskrajno zahvalni” EU zbog donacije od 160 miliona evra za gasni interkonektor do Bugarske, pa neka tome dodamo i pristupne fondove od oko 220 milione evra godišnje – što je u zbiru oko 400 miliona – kojim epitetima da zahvalimo Rusiji za 8 puta veću godišnju pomoć, kroz ugovorenu cenu gasa?
Cena koju će EU platiti je:
– gubitak tržišta Rusije,
– gubitak konkurentnosti na svim tržištima sveta,
– pad životnog standarda,
– unutrašnje političke nestabilnosti,
– iseljavanje najtalentovanijih u SAD, a vremenom i Kinu,
– nagla prodaja najboljih kompanija strancima zbog pada evra,
– povećanje dezintegrativnih procesa u EU i evrozoni.
A zbog čega? Zato što su podržali američki napad na Rusiju (naravno i Kinu), aktuelno podržavajući ideje etničkog čišćenja Rusa iz Ukrajine od strane kijevskog režima (opet skraćeno, ali ne i suštinski netačno, čitaj SAD).
I još nas uče kako treba da se ugledamo na „evropsku racionalnost i evropske vrednosti” – dok gledamo svojim očima kako se nekadašnje prednosti EU tope kao sladoled na vrelom suncu.
Branko Pavlović je advokat iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Bernd Wustneck/dpa/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
