Ruski odjeci kineskog kongresa

Izgleda da Henri Kisindžer nije slučajno sa tribine prestižnog američkog Saveta za međunarodne odnose ponovo izrazio strahovanje zbog trajnog zbližavanja Rusije i Kine

Budući da odnosi s Kinom posle 24. februara predstavljaju apsolutni prioritet u spoljnoj politici Kremlja, nije iznenađujuće što je u prošloj sedmici spoljnopolitička tema broj jedan u ruskim medijima i među vodećim političkim analitičarima bio tek završeni 20. kongres Komunističke partije Kine, na kome je učestvovalo oko 2.300 delegata. Uostalom „kineska unutrašnja politika već odavno i s razlogom utiče na rusku unutrašnju politiku”, kako to ovih dana primećuje jedan od vodećih ruskih sinologa mlađe generacije Nikolaj Vavilov.

U Rusiji je 20. kongres KPK daleko pre njegovog održavanja poneo epitet ključnog i prelomnog događaja u svetskoj politici u trećoj deceniji 21. veka, zato što se kongresi kineske Komunističke partije smatraju mestom finalnog okršaja vodećih rivalskih unutarpartijskih klanova, u tek naizgled jednoličnom političkom životu „jednopartijske” kineske države. Rezultat unutarpartijske borbe na kraju postaje vidljiv, pre svega u sastavu najužeg partijskog rukovodstva – Politbiroa CK KPK.

Iako je retko ko sumnjao u to da će predsednik Kine Si Đinping treći put biti izabran za generalnog sekretara Komunističke partije (treći izbor je postao moguć nakon izmene Ustava Kine 2018), do okončanja kongresa nije se sa sigurnošću znalo kako će u novom Politbirou KPK biti predstavljene osnovne suparničke unutarpartijske frakcije: „prinčevi” (deca partijskih rukovodilaca) i „komsomolci” (ovi kadrovi započeli su svoju političku karijeru u redovima omladinske organizacije KPK, bez naročitih ličnih i porodičnih veza u rukovodstvu KPK), odnosno „pekinška” i „šangajska” grupa.

Krah „komsomolaca”

Pri tome, ruski analitičari predstavljaju „komsomolce” kao prozapadne, budući da su zagovornici bližih odnosa Kine s kolektivnim Zapadom i da po pravilu održavaju bliske odnose s američkim demokratama. Nasuprot njima, Si Đinping, koji potiče iz frakcije „prinčeva”, predstavlja suverenistički tabor, čije je najsnažnije uporište u vojnobezbednosnom sektoru Kine. Analizirajući stavove unutar kineske političke elite iz ugla njihovog odnosa prema američkim pretnjama u tajvanskom pitanju, ruski analitičari neretko „komsomolce” poistovećuju s kineskom „partijom mira” suprotstavljajući joj „partiju rata” okupljenu oko vojnobezbednosnog sektora.

Imajući upravo u vidu sastav najužeg operativnog tela Politbiroa KPK, sedmočlanog Stalnog komiteta Politbiroa KPK, pojedini vodeći ruski analitičari govore o „gromkoj pobedi” Sija nad „komsomolcima” (Jelena Panina). Od sedam članova Stalnog komiteta, koji je izabran 2017. godine, a u kome je Si, prema N. Vavilovu, mogao je sa sigurnošću da računa tek na tri glasa – u novi sastav ovog tela nisu ušla čak četvorica članova iz starog sastava. Među njima i trojica najuticajnijih „komsomolaca”: premijer Li Kećijang, vicepremijer Hu Čunhua i bivši vicepremijer Vang Jang.

Ruski sinolog Vavilov ukazuje kako je Si umesto „komsomolaca” u novi sastav Stalnog komiteta „progurao” svoje proverene pristalice i tako sebi obezbedio „kontrolni paket” glasova. Pre svega misli se na Džao Leđija (šef antikorupcijskog tima), Caj Ćija (gradonačelnik Pekinga), Li Sija (generalni sekretar pokrajine Guangdung) i Li Kećijanga (partijski sekretar Šangaja), koji slovi za najozbiljnijeg kandidata za novog kineskog premijera. Vavilov primećuje kako je od ukupno 205 članova Politbiroa CK KPK samo 71 preostao iz sastava Politbiroa koji je izabran na prethodnom 19. kongresu partije. Kadrovska obnova tog obima nije se dogodila ni na jednom od dva prethodna kongresa, od kada Si rukovodi KPK (2012).

Li Kećijang drži govor tokom ceremonije otvaranja 20. Nacionalnog kongresa vladajuće KPK u Pekingu, 16. oktobar 2022. (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Za vodeće „komsomolce”, aktuelnog kineskog premijera i vicepremijera, nije bilo mesta čak ni u novom sazivu proširenog Politbiroa KPK koji broji 205 članova. Na ovu činjenicu obratili su pažnju ne samo ruski već i zapadni analitičari. I dok je u Rusiji krah „komsomolaca” označen kao pozitivan signal koji potvrđuje jačanje Sijeve političke pozicije, u vodećim američkim i britanskim medijima (Si-En-En i Bi-Bi-Si) govorilo se o pobedi „partijske discipline” i „nacionalizma” nad meritokratijom. Utisak o krahu prozapadnih „komsomolaca” dodatno je simbolički ojačan nakon što je poslednjeg dana zasedanja kongresa iz sale izveden (verovatno iz zdravstvenih razloga, ali protiv svoje volje) 79-godišnji bivši predsednik Kine i generalni sekretar KPK Hu Đintao, koji se u pojedinim ruskim krugovima smatra političkim ocem prozapadnih „komsomolaca”.

Rezultate 20. kongresa KPK direktor ruskog Instituta država Azije i Afrike Univerziteta „Lomonosov” Aleksej Maslov ne vidi u svetlu podele, po njemu nepostojeće, na „prinčeve” i „komsomolce”, već kao nužnu „obnovu politike” koja će „sve više biti nacionalno usmerena i ideologizovana”. Partija se našla pred „licem nove realnosti” oličene u novoformiranoj „antikineskoj koaliciji” koja ne želi da mirno posmatra pretvaranje Kine u svetsku silu i ta koalicija će, po Maslovu, koristiti probleme Tajvana, Hongkonga i Sinkjanga da destabilizuje Kinu. Odgovor kineske Komunističke partije na pokušaje destabilizacije države je očigledan – uspon, rečju Maslova, na 20. kongresu KPK „tvrdolinijaša”.

Pretnja rata

Polazeći od toga da će odluke 20. kongresa KPK u svetlu unutarpartijske borbe svoju konačnu političku afirmaciju dobiti tek u martu sledeće godine, kada na redovnom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa budu izabrani novi premijer i vicepremijer, kao i novi predsednik kineskog parlamenta, analitičar ruskog „Regnuma” Vladimir Pavlenko smatra da je prerano da se donosi konačan sudu o rezultatima 20. kongresa KPK. Naročito ako se ima u vidu očigledna namera SAD da po svaku cenu uvuče Kinu u rat s Tajvanom, kao što su primorali Rusiju da joj rat postane jedina opcija u odnosima s marionetskim kijevskim režimom.

Da između tek završenog 20. kongresa KPK i početka martovskog zasedanja Svekineskog narodnog kongresa u Tajvanskom moreuzu mogu da izbiju ratni sukobi, zloslutno je najavio ovih dana visokopozicionirani američki admiral Majkl Gildej. Sa zasedanja Atlantskog saveta poručio je kako SAD treba da se spreme za rat s Kinom, ali ne u 2027. „već u 2022. ili 2023. godini”. Sa kongresa KPK američkom admiralu je stigao odgovor u vidu toga što je priključenje Tajvana matici ušlo u osnovni dokument partije kao jedan od njenih prioritetnih ciljeva.

Govoreći o uticaju odluka tek završenog 20. kongresa KPK na rusku unutrašnju politiku, ugledni ruski analitičar i dugogodišnji uticajni poslanik Jedinstvene Rusije Jelena Panina zaključuje – da je Rusija u konsolidaciji kineskog suverenističko-bezbednosnog bloka dobila jemstvo da „drugi front protiv nje neće biti otvoren na Dalekom istoku”. Zato „sada sve sile mogu biti koncentrisane na Zapadnom frontu”. Sledstveno, „Evropa, Ukrajina i SAD će se sada suočiti sa mnogo snažnijom i doslednijom politikom Rusije nego što je to bilo do sada”. Iako je, prema Paninoj, još rano govoriti o transferu vlasti u Rusiji u 2024. godini, taj transfer je umnogome opredeljen jačanjem Sijevog suverenističkog bloka u Kini. Jednostavno rečeno, opstanak u vlasti velikih lidera postaje „u uslovima rata važan uslov pobede”, zaključuje Panina.

Američki predsednik Džo Bajden sluša preko video poziva kineskog predsednika Sija Đinpinga u Beloj kući, 15. novembar 2021. (Foto: Sarah Silbiger/Bloomberg via Getty Images)
Američki predsednik Džo Bajden sluša preko video poziva kineskog predsednika Sija Đinpinga, Vašington, 15. novembar 2021. (Foto: Sarah Silbiger/Bloomberg via Getty Images)

Zato Petar Akopov najavljuje da je vrlo realno da Putin i Si, kao politički istomišljenici, strateški partneri i generacijski ispisnici ostanu u vlasti, ukoliko ih zdravlje posluži, sve do 2035. godine. Velika kadrovska rotacija koja se dogodila na 20. KPK govori u prilog tome da je pitanje Sijevog naslednika skinuto s dnevnog reda makar za sledećih pet godina. Istovremeno, ono što se dešavalo u Velikoj Britaniji sa izborom premijera i u Kini sa izborom generalnog sekretara, nezavisno od svih razlika koje postoje između ovih političkih sistema, jasno svedoči, po rečima Akopova, o nezaustavljivoj krizi političkog upravljanja u zemljama kolektivnog Zapada.

Izgleda da vremešni Henri Kisindžer nije slučajno krajem septembra sa tribine prestižnog američkog Saveta za međunarodne odnose ponovo izrazio strahovanje zbog očigledne tendencije trajnog približavanja Rusije i Kine. Na sreću Moskve i Pekinga – starog realpolitičara na Zapadu nema ko da čuje.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Alexander Zemlianichenko

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u