S. Gajić: Arapski faktor u srpskoj politici

Ako Srbiju predstavimo kao akcionarsko društvo, 40 odsto akcija pripada Zapadu, 40 odsto Rusiji i Kini. UAE i Saudijska Arabija poseduju kontrolni paket od 20 odsto

Glavno spoljnopolitičko pitanje na dnevnom redu nove Vlade Srbije ostaje da li da se pridruži antiruskim sankcijama ili ne. Na unutrašnjem planu, obnovljeni kabinet ministara pod rukovodstvom Ane Brnabić suočio se sa novim zaoštravanjem situacije u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija.

Koji geopolitički procesi mogu uticati na buduće odluke rukovodstva Srbije i zašto sadašnja situacija na Kosovu i Metohiji može krenuti putem eskalacije, govori Stevan Gajić, srpski politikolog sa Instituta za evropske studije (Beograd) u intervjuu novinaru Regnuma Tatjani Stojanović.

Srbija je nedavno dobila novu Vladu. Da li će jedan od početnih zadataka novog kabineta biti priključenje Srbije antiruskim sankcijama, kako su o tome pisali mediji, dok je vlada bila u procesu formiranja?
– Predsednik Srbije Aleksandar Vučić donosi spoljnopolitičke odluke u zavisnosti od „ravnoteže strahova i pretnji” sa kojima se suočava od inostranih aktera. Ranije je na jednoj strani stajao kolektivni Zapad, koji je u odnosu na Srbiju nastupao kao jedinstven front. Mogao je da nastane neki sukob interesa na nivou da li će Vlada Srbije poveriti izgradnju metroa francuskim kompanijama i koja će nemačka kompanija kupiti ovaj ili onaj industrijski pogon u Srbiji. Na drugoj strani su bile Rusija i Kina. Ali postojao je i treći igrač – zemlje Persijskog zaliva (Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija). Kada je Vučić došao na vlast, usluge njegovog stranog savetnika Tonija Blera nije plaćala Srbija iz svog budžeta, već kompanija registrovana u UAE. Bio je to „poklon” za Blerove „neprocenjive” usluge Srbiji. Ovako je funkcionisalo do određene tačke.

Toni Bler sa predsednikom Ujedinjenih Arapskih Emirata šeikom Kalifom bin Zajedom, 19. decembar 2006. (Foto: Peter Macdiarmid/Getty Images)

Sada kada je postalo jasno da se zemlje Persijskog zaliva – Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati – okreću ka Rusiji, situacija se menja. Konkretno, to se manifestuje u ponašanju OPEK+ – ta organizacija je prvi put u svojoj istoriji stala na stranu Rusije. Pritisak Zapada niko nije eliminisao, naprotiv, pritisak samo jača, ali suština je da su te zemlje promenile svoju politiku. Da podsetim, nedavno je Rusiju posetio emir Abu Dabija i predsednik UAE Muhamed bin Zajed al Nahjan. Pre toga je nakratko svratio u Beograd i sastao se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Niko ne zna kakvu će odluku Vučić na kraju doneti o sankcijama, ali ako postoji faktor koji bi mogao da utiče na njega – onda je najverovatnije reč o velikoj promeni na Bliskom istoku – čiji je Srbija, prema nekim klasifikacijama, najzapadniji deo.

Molimo vas da detaljnije objasnite vezu između bliskoistočne politike i srpske spoljne politike.
– Hajde da zamislimo da je Srbija Aleksandra Vučića akcionarsko društvo, a njena spoljna politika zavisi od pravila tog društva. I da pretpostavimo da 40 odsto akcija u toj kompaniji pripada Zapadu, 40 odsto Rusiji i Kini. A zemlje Persijskog zaliva – Emirati i Saudijska Arabija – poseduju kontrolni paket od 20 odsto akcija. Ukoliko vlasnik kontrolnog paketa menja stranu, onda i Srbija menja stranu. Sačuvan je odnos 60 prema 40, samo što je sada 60 odsto na strani Evroazije.

Dali ste veoma jasno poređenje. Ali, koliko ono odgovara stvarnom stanju stvari, ako znamo da se Srbija opredelila za evropske integracije? U ovom slučaju Evropska unija, zajedno sa SAD kao mentorom, postavlja uslove.
– Proces evropskih integracija Srbije zapravo je zakovan 2008. godine. Sada ovaj „evropski put Srbije” ne predstavlja ništa više od japanskog kabuki teatra: EU se pretvara da namerava da integriše Srbiju, a srpske vlasti se pretvaraju da su željne ulaska u EU. EU neće opstati u sadašnjem obliku, a možda će i potpuno nestati. Osim toga, ogroman deo stanovništva Srbije protivi se članstvu u EU, čak i ako bi se to pridruživanje desilo sutra. S druge strane, tu je evroazijski kontinent koji se ujedinjuje. Posmatramo procese koji su ranije izgledali nemogući i vidimo primetno smanjenje nepoverenja na liniji Rijad-Teheran. Nedavno je Saudijska Arabija čak izrazila interesovanje za ulazak u BRIKS.

Zapadna Evropa danas je skup zemalja u procesu degradacije, u kojima životni standard naglo opada. Taj standard je ranije održavan jeftinom energijom iz Rusije. Sada će zemlje EU postati poprište političkih sukoba. Zapad koristi sve svoje resurse kako bi slomio Srbiju, naterao je da uvede sankcije Rusiji i tako se samouništi. Za Srbiju bi pridruživanje antiruskim sankcijama bilo i nemoralno i nerazumno. Nemoralno – jer su i sami Srbi bili žrtve zapadnih sankcija. Nerazumno – jer bi Srbija izgubila unosne energetske ugovore sa Rusijom i sopstvenu konkurentnost od koje zavise i toliko hvaljene zapadne investicije. Zapadne kompanije bi tada napustile Srbiju – ne zbog Rusa, već zbog naglog poskupljenja proizvodnog procesa.

Tansaprent na protestu u Beogradu zbog glasanja Srbije protiv Rusije u UN (Naslovna fotografija: Tanjug/Jadranka Ilić/nr)

Takođe treba napomenuti da bi Srbija, ukoliko bi se pridružila antiruskim sankcijama, izgubila Rusiju, možda i Kinu, kao saveznike u Savetu bezbednosti UN. Sankcije Rusiji bile bi za Srbiju bezuslovna kapitulacija, a njihovo uvođenje od nas traže zemlje koje ne priznaju Srbiju kao državu, pošto ne priznaju Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo.

Pomenuli ste Kosovo i Metohiju. Na severu pokrajine u toku je još jedno zaoštravanje situacije. Koliko je ovaj put verovatan scenario oružanog sukoba?
– Do februara ove godine verovatnoća eskalacije sukoba na Kosovu i Metohiji bila je veoma mala. Posebno u periodu kada je Hašim Tači predvodio separatističke vlasti. Tada su SAD režirale spektakl „Sukobi” u kojem su učestvovali Tači, Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama. Ali, iza kulisa, sprovođenje Briselskog sporazuma bilo je u punom jeku.

Sada je situacija promenjena. Javnost i u Srbiji i u njenoj južnoj pokrajini već je izgubila interesovanje za vesti o novim žarištima napetosti. Ljudi se time već sprdaju, govoreći: „Evo Srbija već deseti put podiže nivo borbene gotovosti vojske”. Ipak, baš sada sukob može da eskalira, jer je neophodno sagledati stanje stvari na Kosovu i Metohiji u širem geopolitičkom kontekstu. Vodi se rat između Zapada i Rusije, tačnije između Zapada i zemalja Evroazije. Ne bi me iznenadilo da Britanci, a ne Amerikanci, budu ti koji bi započeli sukob na Kosovu.

Čini mi se da SAD sada nisu zainteresovane za eskalaciju, dok su Britanci trenutno najagresivnija zemlja Zapada. Britanija, koja je prva obučavala ukrajinsku vojsku i poslala moderno oružje režimu u Kijevu, mogla bi da zapali međuetnički sukob na Kosovu. Uz to, Velika Britanija dosledno vodi antisrpsku politiku – setimo se 2015. godine i nacrta britanske rezolucije o Srebrenici, gde su Srbi nazvani „genocidnim narodom”. Upravo ovog meseca, u Republici Srpskoj, Britanci su bili uključeni u organizovanje neuspelog Majdana protiv lidera Srba u Bosni i Hercegovini Milorada Dodika, o čemu je on više puta govorio.

Ruski predstavnik pri Ujedinjenim nacijama (UN), Vitalij Čurkin ulaže veto na britanski nacrt rezolucije o Srebrenici (Foto: Reuters)

S druge strane, Kurti se u poslednje vreme ponaša prilično agresivno. On nema šta da ponudi sopstvenim biračima. Ne može im ponuditi ekonomski prosperitet. Kosovski Albanci shvataju da vreme radi protiv njih, da njihovo stanovništvo neprestano emigrira i da će se taj proces dodatno ubrzati ako EU pristane na viznu liberalizaciju. Kurti ne može da obeća građanima da će Kosovo biti primljeno u UN. Jedino što može da ponudi je novo etničko čišćenje Srba. Može da iskoristi činjenicu da je Zapad usredsređen na Rusiju i da pokuša da Srbe predstavi kao agresivnu stranu – kao saveznike Rusije na Balkanu. U stvari, pod ovim izgovorom, Kurti može da počini novi pogrom nad Srbima. Kada su na Balkanu ranije govorili o rusko-srpskim odnosima, to je uvek bio signal da se još jedan deo teritorije bivše SFRJ sprema za ulazak u NATO.

Rekli ste da su Britanci prvi obučavali borce Oružanih snaga Ukrajine. Hrvatska je nedavno objavila planove za obuku 100.000 ukrajinskih boraca u svojoj zemlji. U Zagrebu je održan i prvi parlamentarni samit tzv. „Krimske platforme”, na koji je došla čak i predsednica Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi. Zašto je Hrvatska bila domaćin tog samita?
– To je klasičan događaj koji Amerikanci priređuju svaki put kada započnu vojnu intervenciju u nekoj stranoj zemlji. Već smo čuli za „prijatelje Libije”, „prijatelje Sirije”. Svaka zemlja koja čuje da je među „prijateljima” SAD treba da bude ozbiljno zabrinuta.

„Krimska platforma” kao takva je izazov, ona je sama po sebi usmerena protiv Rusije, s obzirom da je Rusija integrisala Krim u svoj ustavni i pravni okvir. Ovaj događaj treba shvatiti kao oblik pritiska i na Rusiju i na Srbiju, jer se odigrao u zemlji koja je susedna Srbiji i zato što SAD uvek percipiraju Srbe kao potencijalni ruski faktor na Balkanu.

Bio je to politički samit koji je trebalo da demonstrira jedinstvo atlantskog bloka protiv Rusije. U tom kontekstu je zanimljivo ponašanje hrvatskog predsednika Zorana Milanovića, koji je odbio da se pojavi na tom događaju i da se sastane sa Nensi Pelosi.

 

Izvor IA Regnum/Stanje Stvari

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u