Prvog novembra 2011. godine, po Briselskom sporazumu, počela je preregistracija vozila sa registarskih tablica gradova južno od Ibra na „KS” i „RKS” tablice. Pamtim to vreme po razočarenju, neizvesnosti i posebno nejasnoćama koje su pratile to narodu silom nametnuto rešenje.
Jedino što je bilo jasno u toj priči od samog početka jeste da se moramo odreći registarskih oznaka svoje države u korist takozvane države Kosovo, ukoliko želimo da imamo vozilo na Kosovu i Metohiji. Prvo su to svojim potpisom u Briselu uradili pregovarači ispred države Srbije, i tako narod doveli pred svršen čin.
Zato ću da podsetim kako je to tada izgledalo tekstom koji je objavljen 12. novembra 2011. godine (originalan tekst ovde):
*****
Preregistracija vozila na „KS” registarske oznake počela je prvog novembra. To je, podsetimo, deo dogovora o slobodi kretanja koji je početkom jula postignut između pregovaračkih timova Beograda i Prištine. Po njemu se građanima Kosova i Metohije dozvoljava da se i u ostalom delu Srbije kreću sa tim oznakama koje se smatraju statusno neutralnim. Njih će uzimati samo oni građani koji žele da putuju van pokrajine, dok svi ostali mogu da registruju automobile i na tablice koje imaju oznaku „RKS” (takozvana Republika Kosovo).
Građani koji imaju na vozilima „RKS” registarske oznake u centralnu Srbiju će moći jedino sa privremenim tablicama koje će dobiti na administrativnim prelazima. Na prelazima će se dobijati i sertifikat o posedovanju „kosovske” vozačke dozvole na kome će biti naznačeno da dokument služi samo za upravljanje tim vozilom. Sličan sertifikat će dobijati i građani koji na prelazu pokažu ličnu kartu „države Kosovo”. Tako je naznačeno u sporazumu i nama objašnjeno od strane šefa pregovaračkog tima Beograda, gospodina Stefanovića. Time se, tada je podvučeno, omogućava sloboda kretanja građanima Kosova i Metohije i ni na koji način se ne prejudicira status Kosova. Borko Stefanović je tada o osiguranju vozila rekao: „Uskoro će se sklopiti sporazum između dva osiguravajuća društva kako bi se izbegao problem, koji će brzo nastati pošto će na administrativnoj liniji morati da se vrši naplata osiguranja”.
Za mnoge građane Srbije ova vest, koju su čuli u informativnim emisijama u julu a zatim i prvog novembra, bez da tome posvete još koji minut više, zvuči pristojno. Onima, ako takvih ima, kome je to prepričano verovatno zvuči još bolje. Ima i onih koji o tome pojma nemaju. Za koji mesec većini će se po glavi motati da je Srbima sa Kosova beše omogućeno da plaćaju jednu registraciju, omogućena im je sloboda kretanja. Zato moramo da pojasnimo kako to izgleda na terenu.
Srbi koji su do sada koristili tablice sa oznakama kosovskih gradova, a koje izdaju policijske uprave države Srbije, moći će da ih zamene do 31. decembra, odnosno moraće ako hoće da voze auto. Logično je da se opredele za opciju „KS” tablica, jer je sa njima dozvoljeno voziti po ostatku zemlje. Te tablice su pojedinci već imali, ali sa njima nisu mogli preko administartivnih prelaza. Uzimali su privremene, plaćali papreno svaki dan proveden van pokrajine, jer ih država Srbija nije priznavala ili su, u najvećem broju slučajeva, uporedo plaćali registraciju kod našeg MUP-a, pa na prelazima menjali tablice. Sada je taj metod primenjen za vozila sa oznakama „RKS”. Jedan deo Srba je na sopstveni rizik, ali krećući se tek nekoliko kilometara oko mesta u kome živi, auta vozio sa oznakama svojih gradova, odnosno sa starim registarskim tablicama.
Da napomenem da sa vozilom registrovanim na recimo UR (Uroševac) u proteklih 12 godina ni u ludilu niste smeli do Peći, Đakovice ili bilo kog sada etnički čistog mesta u pokrajini. Ni u ludilu! Time ste jasno pokazali da ste Srbin i dalje šta vam Bog da. Sada te tablice menjaju za one sa oznakom „KS”. Šanse da Albanac iz bilo kog mesta na Kosovu i Metohiji vozilo registruje na „KS” tablice su nikakve – jer bi rizikovao da ga neko prepozna kao Srbina – a to nije baš poželjno.
To su problemi sa kojima su Srbi dočekali prvi novembar, dan preregistracije. Nisu imali koga da pitaju da li će Srbin iz Gračanice sa vozilom registrovanim na „KS” sada moći do, na primer, Dečana? Da li rizikuje? Pogotovo u postojećoj situaciji kada su dva Srbina ubijena u Metohiji na pravdi Boga. Nikoga nisu mogli da pitaju – a da dobiju iskren odgovor – mogu li da parkiraju to vozilo u Vučitrnu i odu u kupovinu? Pričamo o postignutom sporazumu o slobodi kretanja. Pitali bi i može li neko sa Kosova i Metohije da ode do bilo kog grada u centralnoj Srbiji i na parkingu ostavi vozilo sa registracijama KS? Ima li rizika da će mu neko, iz nekog razloga, polupati auto?
Nisu ovo, nažalost, priče tipa „šta bi bilo kad bi bilo” – ovo je naša realnost. U slučaju kosovskometohijskih gradova, to je provereno u proteklih 12 godina – tu slobode kretanja nema niti će je sporazum iz Brisela doneti. U slučaju centralne Srbije mora da se rizikuje. U takvom raspoloženju su vlasnici vozila sa registracijskim oznakama gradova Kosova i Metohije otišli da preregistruju auto. Kad tamo…
Pored obaveznog tehničkog pregleda, potrebno je platiti i deo poreza na imovinu u svojoj opštini (takozvanoj kosovskoj) koja će vam izdati potvrdu kojom se odobrava preregistracija. Vlasnici vozila koji nemaju nepokretnosti moraju da prilože potvrdu da ne poseduju imovinu, a ako su podstanari da njihov stanodavac priloži potvrdu o plaćenom porezu. Neophodno je još priložiti i saobraćajnu dozvolu, izdatu od strane MUP-a Srbije, stare registarske tablice kao i ličnu kartu izdatu od tkz. kosovskih institucija ili UNMIK-a. Srpska lična karta ne važi.
Ono što je posebno uznemirilo vlasnike vozila je činjenica da, još u julu najavljena, dva osiguravajuća društva do trenutka pisanja ovog teksta nisu sklopila sporazum o osiguranju. To znači da od prvog novembra za preregistraciju treba da platite i „kosovsko” osiguranje koje neće važiti u centralnoj Srbiji. Kruži priča da će se na administrativnom prelazu plaćati, da ga tako nazovemo, srpsko osiguranje od minimum 75 evra pa nadalje u zavisnosti od vozila, za period od godinu dana. Znači li to da ćemo biti strani državljani u sopstvenoj državi? Problem je i saobraćajna dozvola na kojoj je karta tkz. države Kosovo i na kojoj piše „Republika Kosovo”.
Niko od nadležnih, ni sa jedne strane, ništa ne objašnjava. Niko sa „KS” tablicama još nije prešao ni jedan administrativni prelaz, zato što niko još nije ni uzeo „KS” tablice. Pitaju se da li da ih uzmaju? U opštoj konfuziji najveći deo njih se odlučuje za „RKS” tablice, s time da će plaćati i registraciju na nove tablice sa oznakam gradova Kosova i Metohije koje izdaju naše vlasti. Prinuđeni su na to! Znači opet dupla registracija, dupli izdatak, menjanje tablica – a sve da bi se bar malo osećali slobodnim. Druga solucija je da prestanu da voze.
Srbi sa Kosova i Metohije opet se osećaju kao kolateralna šteta sopstvene države i odbijaju da plate duplo osiguranje za jednu registraciju, jer to ih direktno stavlja u poziciju građana druge države. Do sada su se sa starim tablicama sa imenima kosovskometohijskih gradova krili po pokrajini, sa „KS” tablicama moraju da se kriju i u pokrajini i u centralnoj Srbiji.
Svesni su da će koliko sutra pojedini zvaničnici iz Beograda reći kako je i to integracija u tkz. kosovske insitucije, ali oni poručuju: toliko o slobodi kretanja, o slobodi uopšte! Tako to izgleda na terenu, a vi odlučite da li je napred napisano puko preživljavanje ili integracija u tkz. kosovsko društvo i ko je Srbe sa Kosova i Metohije naterao na jedno ili drugo.
*****
„Demokratski” poredak
Zatečena kao i gotovo svi Srbi na Kosovu i Metohiji, pokušala sam tada da prenesem kako je narod ostavljen – a bio je to tek početak implementacije nečeg dogovorenog u Briselu od strane Beograda, na štetu Srba koji žive na KiM. Ne treba ni da podsećam gde smo sa tim sporazumom 11 godina posle stigli i kolika nam je šteta i nepravda učinjena. (Posle svega što smo iz Brisela dočekali, za nas sa KiM na listi učinjenih ustupaka u korist zaokruživanja „kosovske državnosti” registarske tablice su pri samom dnu važnosti. Sva priča oko ove teme namenjena je narodu u ostatku Srbije, nas ovde niko ništa ne pita. Mi smo kolateralna šteta.)
Posle 11 godina sasvim je jasno da je integracija bila u pitanju i da se sa njom išlo korak po korak, jer o slobodi kretanja se i dalje ne može govoriti. Preživeli jesmo, ali nas je sve manje. U takozvanu državu Kosovo nas – Srbe sa Kosova i Metohije – integrisali su zajedno država Srbija, „država Kosovo” i međunarodna zajednica u Briselu. Jasno je kao dan ko je gubio državnost, ko je istu dobijao, a ko stajao po strani, komandovao i pričao o putu u Evropsku uniju. Sada se ova priča prenela na severni deo pokrajine i o tome se toliko govori ovih dana da mi je zaista teško o tome pisati, ali uporediću vreme onda i vreme sada – šta se promenilo i šta je ostalo isto.
„Prednost” Srba sa severa pokrajine je u tome što im je sve mnogo jasnije nego što je nama bilo onda kada smo morali da preregistrujemo vozila. Oni u startu znaju da im srpska dokumenta ne važe, da moraju da imaju izmirene sve obaveze prema „državi Kosovo”, znaju sve o osiguranju, koji tehnički pregled će im priznati i gde će ga raditi. Jedino što ne znaju, a tu smo mi bili u „prednosti”, jeste da li će morati da uzmu „KS” tablice ili se neće popustiti i ostaće „RKS” kao jedina opcija. (Nama su odmah bile ponuđene dve mogućnosti. Daj Bože da se čudo dogodi i da mogu da zadrže „KM” tablice. Daj Bože!) Ostaje rizik da će im na nekom od parkinga u ostatku Srbije ukrasti „kosovske” tablice, ogrebati auto, slomiti retrovizor, šoferšajbnu i slično. To se dešavalo. Naša praksa je da skidamo tablice kada parkiramo auto.
Da kažem i da je opcija plaćanja duple registarcije i dalje važeća i da možete na Kosovu i Metohiji voziti auto sa „RKS” tablicama, pa da ih na prelazu zamenite tablicama „PR”, „UR”, „PZ” i slično. Mora pri tome da se pazi da vas pripadnici kosovske policije ne vide, ali i da ne platite kaznu kada sa tim tablicama stanete pred srpsku policiju, jer ima i toga, na žalost. Ukoliko vas vide kosovski policajci, rizikujete da vam pri povratku pretresu auto na prelazu ili negde u blizini i pronađu srpsku vozačku dozvolu izdatu od policijskih uprava izmeštenih sa KiM u ostataku Srbije, kao i tablice. Tada vam sve pronađeno zaplenjuju, određuju kaznu, pa vi sve to ponovo plaćate kod naših policijskih uprava kao duplikate, da bi regularno vozili po ostatku Srbije. (Te policijske uprave ne bi trebalo da postoje, po Briselskom sporazumu, i za mnogo administrativnih poslova u ostatku Srbije dokumenta – lične karte, na primer – koje izdaju često ne važe.)
Da ne grešim dušu, jedno vreme nismo morali da se krijemo i tablice smo menjali na prelazima, pred svima, ali više ne možemo. Naredbom iz Prištine i to se zabranilo. Međunarodna zajednica je i tada ćutala, bivala razočarana, iznenađena, kao i sada kada je aktuelna priča oko preregistarcije na severu KiM. Tako to ide u ovom „demokratskom” svetskom poretku. Posle višemesečne borbe, skrivanja tablica, zaplene, pretresa, plaćanja kazni, vađenja duplikata, ljudi su počeli da odustaju od duple registarcije, ali ona i dalje važi sa srpske strane. Srbi južno od Ibra su i to preživeli.
Oči uprte u Istok
Sada pratimo i slušamo sve o situaciji na severu i posebnu pažnju smo obratili šta je Radio televizija Srbije prenela posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, a odnosi se na predsednikove reči: „Prištinski režim ugrožava stabilnost, mir i opstanak srpskog naroda na KiM pretnjama da će nastaviti akciju u vezi sa preregistracijom vozila, istakao je predsednik Aleksandar Vučić i dodao da ćemo u potpunosti biti uz srpski narod na Kosovu i Metohiji. Nema predaje, poručuje Vučić. Napominje da Beograd sve vreme insistira na KS – statusno neutralnim tablicama, za koje oni kažu da su ih ukinuli”.
U svom obraćanju posle pomenute sednice, predsednik je pomenuo i da „KM” tablice ostaju – što među narodom na severu izaziva konfuziju – odnosno pozdravljaju odbranu „KM” tablica, ali ih ovo sa „KS” tablicama zbunjuje? (Ta zbunjenost dolazi iz silne želje da da se bore u pravom smislu te reči, otuda sporo ide prihvatanje da postoji mogućnost da su „KM” tablice ukinute sporazumom iz 2016. godine. Pričam o običnom narodu.)
Da li se i šta može ispraviti? Da bi se to dogodilo morali bismo da se vratimo u februar 2008. godine, i istog dana kad su jednostrano proglasili nezavisnost izađemo sa odlukom da je Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija pod okupacijom NATO i Albanaca sa KiM. Ne bi bilo Briselskog sporazuma i sve napred navedeno bismo, možda, i u tim uslovima prošli, ali pod zvaničnom okupacijom i bez saglasnosti srpskih zvaničnika. Ovako trpimo teror koji je usmeren ka tome da odavde nestanemo i sve to ima prećutnu saglasnost zvaničnog Beograda koji ne odustaje od dijaloga. Slaba nam vajda to što stalno kukaju da Priština ne ispunjava obaveze preuzete u Briselu, iskreno. Pošto vremeplov ne postoji u pravom smislu te reči i pitanje je da li je tako nešto uopšte bilo moguće uraditi, nisam političar i ne razumeme se u te stvari – ali činjenica je da bismo bili pošteđeni mnogih bruka i sramota koje smo uradili i koje nisu donele ništa dobro, već samo vode ka potpunoj predaji KiM – zbog čega nam je ostalo samo da pišemo i podsećamo kakvu nam realnost kroje u Briselu.
Šta god da političari rade, pregovaraju, dogovaraju, potpisuju – narod mora da stvari gleda svojim očima i da misli svojom glavom. Da razmislimo i zapitamo se kako je moguće istovremeno braniti „KM” registarske tablice, insistirati na „KS” registarskim oznakama i priznavati lične karte „države Kosovo” za kretanje po ostatku Srbije, na primer. Kako ćemo odbraniti Srbiju čuvanjem „KM” tablica kada smo integrisali sudstvo u kvazi državu? Čak i sada, u svoj ovoj priči koja nam se danima servira na različite načine – Srbi učestvuju u radu kosovskih institucija – u „kosovskoj vladi” na čijem je čelu Aljbin Kurti. Sve se to mora izdržati i opstati na Kosovu i Metohiji.
Trenutno stanje je loše, najgore do sada. Istina je da „KM” tablice ostaju do eventualnog dogovora o ponovnom uvođenju „KS” tablica – samo toliko, na žalost. Čak i da dozvole statusno neutralne tablice za godinu-dve, Priština će ih opet ukinuti. Sve se to već desilo nama. Dijalog iz Brisela doveo nas je na ivicu ambisa. Ipak, u svetu se stvari menjaju i tu je naša vera, nada, da možda i pravdu dočekamo. Zato naše oči nisu uprte u Beograd – već negde na Istok. Ne zato što to želimo ili ne volimo svoju zemlju, već što nam nije ostavljena druga mogućnost – barem je mi ne vidimo. Mi smo i bukvalno davljenici koji se za slamku hvataju.
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinovic
BONUS VIDEO:
