N. Vrzić: Šolc i Makron se svađaju i prete Bajdenu, da li je ugroženo jedinstvo Zapada?

Koga će Nemačka poslušati – svoje potrebe ili svoje saveznike? Koliko je dubok razdor između Berlina i Pariza? I mogu li u takvom stanju oni da se suprotstave Vašingtonu kao što navodno priželjkuju?

Tokom troipočasovnog radnog ručka predsednika Francuske Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca prošle srede u Parizu, otkrio je portal Politiko, na meniju su bili riba, vino, šampanjac, i mogući trgovinski rat sa Sjedinjenim Državama. Razume se, ako Evropa prethodno uspe da ne ostane bez svoje industrije u korist Amerike. Jer u tom slučaju razloga za ovakav rat neće ni biti.

„Nemački ekonomski model je propao”

Volstrit žurnal je, naime, već arogantno konstatovao da se „pojavljuje veliki pobednik iz evropske energetske krize – to je ekonomija SAD. Dok rat u Ukrajini podiže cene energenata u Evropi, veliki broj evropskih proizvođača privučen je relativnom stabilnošću Sjedinjenih Država… U zavisnosti od dana, cene prirodnog gasa su i 10 puta više nego što su bile pre godinu ili dve”, objašnjava njujorški poslovni dnevnik novi biznis-model američkog pljačkanja sopstvenih saveznika.

I Janis Varufakis, nekadašnji grčki ministar finansija, s dozom zluradosti ovih dana procenjuje da je „nemački ekonomski model propao” jer je bio „baziran na jeftinoj energiji iz Rusije i na prodaji industrijskih proizvoda Kini”. A sve je manje i jednog i drugog.

Dok Blumberg, da ove ocene potvrdi i konkretnim slučajevima, javlja da „evropski industrijski lideri, od francuskog proizvođača guma ‘Mišelin’ do nemačkog hemijskog giganta BASF, počinju da pucaju pod teretom rekordnih cena energije i sirovina, šaljući zloslutan signal ukupnoj privredi u regionu”.

„’Mišelinovi’ troškovi porašće ove godine za 2,6 milijardi evra”, a „BASF-u je račun za gas porastao za 2,2 milijarde evra već u prvih 9 meseci ove godine”. Iz tog razloga, najavljuje uz sličnu računicu i Fajnenšel tajms, „BASF će morati ‘trajno’ da smanji proizvodnju u Evropi jer je visoki troškovi za energiju sve više čine nekonkurentnom”.

Alarm za uzbunu

Suočeni sa ovakvom perspektivom – kakve ne bi bilo samo da su se na vreme usudili da se suprotstave transatlantskim diktatorima njihovih geopolitičkih izbora – „Šolc i Makron prete Bajdenu trgovinskom odmazdom”, javlja Politiko.

Makron se, inače, i pre toga drznuo da primeti da SAD vode politiku „dvostrukih standarda” – zato je Blumberg shvatio da „raste ozlojeđenost zbog ekonomske cene koju Evropa plaća zbog rata u Ukrajini” – a Politiko je sad ukazao da su, „posle javnog sukoba, Olaf Šolc i Emanuel Makron pronašli nešto oko čega se slažu: a to je sve snažniji alarm za uzbunu zbog nefer konkurencije iz SADi potencijalne potrebe da Evropa uzvrati udarac… Oni su se saglasili da nedavne američke državne subvencije – smanjenje poreza i energetske povlastice za investitore u SAD – krše principe slobodnog tržišta u cilju ubeđivanja kompanija da prebace proizvodnju u Ameriku”, naveo je Politiko pozivajući se na nezvanične izvore.

„Ako Amerika ne odustane od ovih mera, EU će morati da odgovori istom merom”, opominje se dalje, „i to će stvoriti rizik da transatlantski odnosi budu gurnuti u novi trgovinski rat”. Citiran je i Makron koji se navodno požalio da „Kina štiti svoju industriju, Amerika svoju, a Evropa je otvorena kuća“, i navodi se da je „ključno što Berlin – koji je tradicionalno suzdržaniji u sukobima s Amerikom oko trgovinskih sporova – sad zaista podržava francuski stav. I Šolc smatra da će EU morati da sprovede kontramere ako Vašington odbije da odgovori na primedbe Berlina i Pariza”, poziva se portal Politiko na izvore bliske Šolcu.

Sukob Berlina i Pariza

Berlin i Pariz, inače, prethodno su se i sami našli u sukobu koji je bio dovoljno ozbiljan da svečani francusko-nemački samit bude otkazan i zamenjen spomenutim skromnim radnim ručkom uz vino i šampanjac posle koga čak nije bilo ni zajedničkog obraćanja dvojice lidera.

„Geopolitičke tenzije, od evropske energetske krize do odnosa sa Kinom, stvaraju razdor između Nemačke i Francuske”, objasnio je tim povodom Volstrit žurnal, dok agencija Rojters upozorava da, „uprkos naporima da se očuva fasada jedinstva, rivalstvo oko liderstva u Evropi i šire strateške razlike sad izbijaju na površinu”, i čak u donekle tabloidnom duhu spominje mogućnost razvoda francusko-nemačkog para.

„Makron je otvoreno postavio pitanje da li je mudro dozvoliti Kini da ulaže u infrastrukturu koja je od ključnog značaja za Evropu nakon što je Šolcova vlada dopustila kineskom brodarskom gigantu, kompaniji ‘Kosko’, da investira u najveću nemačku luku u Hamburgu”, ukazao je Volstrit žurnal na geopolitičku dimenziju francusko-nemačkog trvenja.

Put u Kinu

Uprkos tome, Olaf Šolc spakovao se za put u Kinu s privrednom delegacijom, što je izazvalo pravu provalu nezadovoljstva u političko-medijskim krugovima koji su sa zadovoljstvom pozdravili nemački razvod od jeftinih ruskih energenata, pa bi sad to da ponove i u slučaju ogromnog kineskog tržišta.

„Olaf Šolc putuje u Kinu – a saveznici sumnjaju na zlo”, opominje Špigl. „Da li je Nemačka izvukla pouke iz svoje nevolje s Rusijom? Test dolazi u Kini”, preteći ukazuje Njujork tajms, dok Blumberg sve to sumira prekorom: „Nemačka se udvara Siju uprkos njegovoj užasnoj vezi s Putinom. SAD i ostali saveznici traže da se Berlin ‘razdvoji’ od preteće autokratije, a Nemačka samo želi da se ‘diverzifikuje’”.

Koga će Nemačka poslušati – svoje potrebe ili svoje saveznike? Koliko je dubok razdor između Berlina i Pariza? I mogu li u takvom stanju oni da se suprotstave Vašingtonu kao što navodno priželjkuju?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” razgovarali su dr Aleksandar Mitić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, i nekadašnji dopisnik Politike iz Nemačke Miroslav Stojanović.

Udar na srce moći

„Nemačka je možda i ponajveća žrtva ovih lomova globalnih razmera koji se događaju. Njenu privredu ozbiljno potresaju udari na dva noseća stuba njene industrijske moći, koje je Janis Varufakis ispravno označio kao jeftine ruske energentei ogromno kinesko tržište”, ističe Miroslav Stojanović.

„Nemci su do sada, uprkos sveopštoj finansijalizaciji ekonomije Zapada, uspevali da sačuvaju srce svoje industrijske moći te se stoga i udar na nju upravo u Nemačkoj najviše oseća. Šolcova vlada sad pokušava da finansijskim stimulansima ublaži posledice tog udara, međutim, ti potezi – subvencija od 200 milijardi evra stanovništvu i privredi za ublažavanje posledica energetske krize – sad izazivaju trvenje sa EU saveznicima, prvenstveno sa Francuskom, jer je reč o potezu koji je povučen jednostrano, bez solidarnosti sa ostalima, i koji pritom Nemačku stavlja u povoljniji položaj u odnosu na saveznike koji ovako nešto ne mogu da priušte”.

„Ako je Nemačka u teškoj situaciji, možete samo da zamislite kako je u ostatku Evrope. A pritom treba imati u vidu i da od stanja nemačke industrije zavise i svi ostali koji su s njom povezani, uključujući i našu zemlju. Svaki udarac na nemačku industriju reflektovaće se i na sve ostale”, ukazuje Aleksandar Mitić, napominjući da iskustvo iz dosadašnjih kriza pokazuje da je toliko spominjana solidarnost među saveznicima po pravilu postizana prekasno, i sa prevelikim posledicama.

„Čini se da između EU i SAD, unutar EU, pa i same vladajuće koalicije u Nemačkoj, jedinstvo u velikoj meri postoji samo kada je reč o njihovom odnosu prema Rusiji. Mada je pitanje i koliko će to potrajati”.

S takvim prijateljima…

„Lista nesporazuma sve je duža – od ličnih netrpeljivosti među liderima do suštinski važnih pitanja kao što je odnos prema Kini, ili najavljeno povećanje nemačkog vojnog budžeta u sklopu koga se, pritom, ad akta stavljaju zajednički nemačko-francuski vojni projekti”, skreće pažnju Miroslav Stojanović.

„Čak nije prihvaćena ni ideja da u posetu Kini sa Šolcom krene i Makron kako bi se pred Si Đinpingom demonstriralo evropsko jedinstvo. Šolcov odlazak u Peking, štaviše, još i manje odgovara Americi, jer je do njega došlo usred američkih pritisaka na saveznike da naprave otklon od Kine. Na isti način, inače, i Angela Merkel je prkosila pokušajima SAD da Evropu odvrate od saradnje s Kinom, a sada očigledno i Šolc dolazi do zaključka da bez toga nema nikakve šanse za izbavljanje nemačke privrede iz problema u koje je zapala. Otuda i njegova, mora se priznati, hrabra odluka da ode u Kinu… Američka i evropska privreda oduvek su rivali; ako je u današnjim okolnostima nerealno očekivati njihovo političko razmimoilaženje, potrebe nacionalnih ekonomija zapadne saveznike mogu da prisile na trgovinski sukob. Toga je, uostalom, među njima bilo i ranije”.

Kineski Global tajms, na tom tragu, ukazuje: „S prijateljima kao što su SAD, kome su potrebni neprijatelji? Kako bi ostvarile svoje geopolitičke ciljeve, SAD se nikada ne stide da žrtvuju svoje saveznike”.

Zaključuje Aleksandar Mitić: „Amerika želi da demonstrira da postoji transatlantsko jedinstvo, kako u odnosu na Rusiju tako i u odnosu na Kinu, makar i ako zbog toga žrtvuje interese svojih saveznika. Francuzi se ne ustežu da zbog toga otvoreno kritikuju SAD, mnogo oštrije nego što to čine Nemci. Međutim, pitanje je mogu li, osim iskazivanja nezadovoljstva, da postignu bilo šta konkretno”.

 

Autor Nikola Vrzić

 

Izvor Sputnjik, 5. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Christophe Ena

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u