Pouka brazilskih izbora

Lula da Silva je na kraju izbora konstatovao da mu protivkandidat nije Bolsonaro, već „sistem”. Po svemu sudeći, očigledno da ni „sistem” nije dobio podršku od strane zapadnih centara moći

Čini se kako je povratak Lule da Silve na čelo Brazila očekivan. Pogotovo nakon prvog kruga predsedničkih izbora kada mu je malo nedostajalo da „prebaci” granicu od 50% osvojenih glasova. Prednost u odnosu na drugoplasiranog Bolsonara iznosila je 6 miliona glasova, što je predstavljalo „sigurnu zalihu” za bezbrižan drugi krug u trci za šefa države. Međutim, u događajima koji su prethodili izborima i odigrali se između dva kruga glasanja bilo je i nečeg neočekivanog.

Najpre, Lula je u drugom krugu pobedio, ali sa razlikom od dva miliona glasova. Da bi pobedio, morao je ostvariti istorijski rezultat po broju osvojenih glasova. I Bolsonaro je ostvario istorijski rezultat, ali mu to nije bilo dovoljno za pobedu. Izlaznost je prevazišla neverovatnih 80 odsto, glasalo je preko 118 miliona birača.

Inače, Bolsonaro je prvi predsednik države još od „povratka” na ovaj način izbora 1985. godine, koji nije reizabran. Iako se pretpostavljalo da u onom kontigentu „neopredeljenih”, „neodlučnih” ili birača koji su glasali za nekog trećeg kandidata u prvom krugu ima više Lulinih pristalica – ispostavilo se suprotno. Brazilsko društvo je, po ovome sudeći, mnogo više podeljeno i daleko dublje polarizovano nego što se mislilo.

Zatim, Bolsonaro, u čiji je dolazak na vlast Vašington poprilično investirao, nije dobio „vetar u leđa” iz SAD na način kako je to zamišljao. Sasvim sigurno, za SAD i EU u ovim međunarodnim okolnostima on je bio bolje rešenje, ali to „bolje rešenje” nije pogurano u obimu i sa sredstvima kako je to, recimo, učinjeno u periodu od 2016–2018. godine. Razlog za to verovatno se nalazi u činjenici da Bolsonaro uopšte nije krio svoju oduševljenost Donaldom Trampom. U novoj realnosti, sa Bajdenovom administracijom, to je postalo „kamen spoticanja” u međusobnoj komunikaciji.

Uklonjen favorit SAD

Izbore su pratile i brojne neregularnosti, razne manipulacije, Lula da Silva je na kraju konstatovao da mu protivkandidat nije Bolsonaro, već „sistem”. No, i pored toga, očigledno je da „sistem” nije dobio podršku od strane zapadnih centara moći da i upotrebom vojnih jedinica kreira ili preinači izborni rezultat. Ostaje da se nagađa, po narodnoj izreci „šta bi bilo kad bi bilo”, kakav bi izborni rezultat bio da je Bolsonaro dobio silniji „vetar u leđa” iz SAD? Moguće je da su i procene u Vašingtonu bile da Lula da Silva „lagano pobeđuje”, te da je bolje „stvarati kontakt” sa njegovim okruženjem, nego ponovo značajnije investirati u „propali projekat”.

Kada je reč o odnosu sa SAD, treba podvući i da se u Vašingtonu od Bolsonara više očekivalo. Jer, suma sumarum, on u prethodne četiri godine nije uspeo da promeni spoljnopolitički kurs zemlje. Neke procese je nesumnjivo usporio, neke nove stranice u odnosima sa SAD otvorio, ali niti je „promenio kurs” ka ekstremnoj antikineskoj poziciji, niti je „sabotirao” BRIKS, niti je povukao odluku o priznavanju Palestine iz 2010. godine (pošto je Arapska liga oštro protestovala zbog jedne izjave, shvatio je da u toj jednačini ima više nepoznatih), nije čak bio od pomoći argentinskom kolegi koji je izbore „lagano” izgubio.

Žair Bolsonaro poklanja dres fudbalske reprezentacije Brazila Donaldu Trampu tokom sastanka u Beloj kući, 19. mart 2019. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Pokazalo se, kao i u mnogim slučajevima pre toga, da promenama na čelu države izdejstvovanim obojenim revolucijama ne može doći i do brzih političkih zaokreta na spoljnom planu. Neka druga politika je u međuvremenu postala legitimna, nije jednostavno ili uopšte nije moguće prebaciti se na „drugi kolosek”.

Problemi pred Lulom

U svakom slučaju, pred novim-starim predsednikom, prvim u istoriji države koji je izabran po treći put, stoje veliki problemi. Pre svega na unutrašnjem planu. Samim tim i za međunarodne odnose u celine. Jer Brazil je veliki, važan po svim parametrima. Gledajući na međunarodne odnose iz perspektive evropskih analitičara, Brazil je verovatno i najpotcenjeniji akter. Daleko potcenjeniji i od Indije, na primer. Posmatrajući indikatore ekonomske, vojne i političke moći, skoro u svakom pogledu Brazil je među prvih deset na svetu. Posmatrajući resursne potencijale – od Brazila zavisi još i više – i to u globalnim razmerama.

Problem za Vašington sa Brazilom u prvoj deceniji 21. veka nastajao je postepeno. Dok se u svom prvom mandatu Lula da Silva koncentrisao na unutrašnje teme, to i nije izazivalo toliku pažnju. Insistiranje na odgovornijoj socijalnoj politici, investiranje u iskorenjivanje siromaštva i dostupnost obrazovanja za sve slojeve društva bili su razlozi za negodovanje oligarha, naviklih na privilegovani položaj, kao i nezadovoljstvo multinacionalnih korporacija, pošto su morali da u državni budžet uplaćuju više. Ali u kratkom roku ne samo da se procenat onih koji su sebe smatrali srednjom klasom povećao do 50 odsto, a broj siromašnih smanjio za četvrtinu, već je i brazilska ekonomija rasla, postala izvozno orijentisana i „platežno sposobna”, što je otvaralo vrata za dobijanje novih, povoljnijih kredita i posledično ublažile kritike sa raznih strana.

Međutim, od trenutka kada sa novim samopouzdanjem Brazil „utrčava” u međunarodnu arenu, a što se povezuje i sa drugim mandatom Lule da Silve osvojenim 2006. godine, to izaziva pozornost. Na regionalnom nivou ohrabrena je ideja boljeg povezivanja unutar Merkosura, a relacije sa Venecuelom i Kubom ostale su pristojne. Istovremeno, u svetskoj areni Brazil je osnivač BRIK-a (potom BRIKS), a Lula oživljava i koncept „južnog partnerstva”.

Ozbiljni izazovi

O Brazilu kao novoj stalnoj članici Saveta bezbednosti govori se dugo, još od ere Butrosa Galija. Za mandata Lule da Silve sa reči se prešlo na dela, nisu se čekale odluke drugih o reformi UN, već se za stalnu stolicu na Ist riveru aktivno lobiralo. Vašingtonu se nije svidelo ni priznavanje Palestine 2010. godine, iako nakon te odluke nije usledilo uspostavljanje punih diplomatskih odnosa i otvaranje ambasade.

U diplomatske uspehe samog Lule da Silve ili njegove naslednice Dilme Rusef mogu se ubeležiti i dobijanja domaćinstava Svetskog prvenstva u fudbalu 2014. i Olimpijskih igara dve godine kasnije, pošto se to ne tiče samo sporta. I pored niza negativnih komentara o problemima u organizaciji takmičenja, ugled Brazila se nakon toga u svetu nesumnjivo povećao. I otuda sve dešavanja iz perioda od 2016-2018. godine, „priprema terena” za pobedu novog, Vašingtonu naklonjenog kandidata, svrgavanje Dilme Rusef i eliminisanje Lule da Silve iz trke, uz zatvaranje, zabranu kandidovanja i skandalozne ekspresne presude.

Brazilski predsednik Luiz Injasio Lula da Silva sa svojim pristalicama nakon izlaska iz zatvora, 8. novembar 2019. (Foto: Reuters/Rodolfo Buhrer)

Nesumnjivo, Lula da Silva nastaviće tamo gde je stao. To su i njegove poruke nakon pobede nad izborima. Brazil će biti prisutniji u međunarodnoj areni, sa više entuzijazma aktivirati se u organizovanju regionalnih integracija i stvaranju formata BRIKS+. Od toga zavisi i rešavanje nagomilanih unutrašnjih problema, otvorena su pitanja cena energenata, prehrambene bezbednosti, kredita i investicija, preko toga i borbe protiv siromaštva u postpandemijskom vremenu.

Međutim, pitanje je kojim tempom i na koji način će se to odvijati u uslovima velikih društvenih podela i duboke političke polarizacije. Iza četiri godine Bolsonarove vladavine ostaje nekakvo nasleđe. Uprkos tome što izgleda kako će pritisak SAD i njihovih zapadnih partnera makar u prvim mesecima vladavine biti manji nego u ranijim periodima, prosto – za njih su aktuelnije neke druge teme na koje se moraju fokusirati, pred Lulom da Silvom su novi i ozbiljni izazovi. To su pokazali i rezultati izbora. I pored toga što je njegova pobeda u najvećoj meri očekivana, pojavile su se i neke neočekivane stvari.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Reuters/Diego Vara

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u