Усташки режим и политика терора у НДХ (1)

Посебна карактеристика убистава била је њихова крвожедна и ритуална природа. Период масовног убијања на селу поклопио се са почецима култа мучеништва, назван „револуцијом крви”

Поглавље из књиге The Routledge Handbook of Balkan and Southeast European History, eds. John R. Lampe and Ulf Brunnbauer (London and New York: Routledge, 2021), стр. 383-400.

Независна Држава Хрватска. коју је 10. априла 1941. године основао фашистички Усташки хрватски ослободилачки покрет (Усташки покрет), углавном је позната по две ствари: бруталној и крвавој природи владавине и кампањи геноцида коју је водила против мањина, првенствено аутохтоног српског становништва, као и Јевреја и Рома. Расна политика и решавање српског и јеврејског питања били су у средишту државног живота и готово сваки аспект националног живота, укључујући културну политику, друштвени систем и економију, био је или упућен или усмерен ка њиховом решавању.

Усташки врх, државни планери и већина партијских теоретичара сматрали су да се одржива хрватска држава може остварити само искорењивањем Срба. Парадоксално, међутим, кампање масовног убијања, депортације, присилне асимилације и затварања у концентрационе логоре умногоме су допринеле нестабилности и коначном уништењу државе. Спонтана оружана побуна међу Србима као реакција на геноцид чинила је срж партизанског устанка против нове државе у којој је учествовао и све већи број Хрвата, што је довело до збацивања усташтва и пропасти усташке државе.

Почеци Усташког покрета

Усташки покрет формирали су негде почетком 1930-их као Усташко-хрватску револуционарну организацију (УХРО) Анте Павелић, адвокат и посланик у југословенској скупштини радикалне националистичке Хрватске странке права (ХСП) и новинар ХСП Густав Перчец. Организација, која је основала низ кампова за обуку терориста, углавном у Италији, била је посвећена „ослобођењу” Хрватске од Краљевине Југославије и оснивању велике Хрватске која би обухватала најмање Хрватску, Босну и Херцеговину и Срем. Назив организације и њених чланова – Усташе – настао је од српскохрватске речи за бунтовника. Амблем бомбе која експлодира симболизовао је усташку револуционарну побуну против југословенске државе. Иако су усташке пропагандне брошуре и новине биле двосмислене по националном питању, већина усташа се слагала да ће у будућој хрватској држави српска мањина бити уклоњена. Насупрот томе, муслимани у Босни су проглашени хрватском „крвном браћом”. Усташки покрет настао је тобоже као одговор на увођење монархистичке диктатуре од стране југословенског краља Александра, након убиства вође Хрватске сељачке странке (ХСС) Стјепана Радића у југословенској скупштини 20 јуна 1928.

Већина усташа у камповима за обуку са Павелићем и Перчецом били су радници, сељаци и поморци, али је постојао и интелектуалнији „домаћи” огранак усташког покрета који су предводили студенти Хрватског свеучилишта у Загребу. Уз то, постојала је и шира група радикално-десничарских и сепаратистичких интелектуалаца, уметника, научника и писаца који формално нису били део усташког покрета, али који су делили његову визију ауторитарне, етнички чисте велике Хрватске. Ови интелектуалци ће касније постати изузетно утицајни у културној, социјалној, економској и расној политици државе. У међувремену су млади усташки интелектуалци под вођством Младена Лорковића и Бранимира Јелића, обојица докторанди, основали канцеларију у Берлину. Студенти из хрватских породица у дијаспори у Немачкој, као што су Теодор Узоринац и Фриц Ваљавец, нису формално били део усташког покрета, али су захваљујући својим позицијама у разним националсоцијалистичким истраживачким центрима утицали да хрватски национализам задобије нацистичке особине.

Пропагандни летак УХРО из 1929. године поводом убиства хрватских посланика у скупштини Краљевине Југославије (Фото: Wikimedia/UHRO)

До касних 1930-их, усташке идеје постају све снажније и међу неким припадницима хијерархије Католичке цркве у Хрватској, али посебно међу сеоским свештеницима и фрањевцима, као и младим католичким интелектуалцима и католичким омладинским организацијама. Током 1930-их, неколико усташа-емиграната вратило се у домовину да врше терористичке нападе, често нападајући југословенске институције као што су зграде Сокола и жандармске станице. Возови и инфраструктурни објекти такође су били мете. Илегални припадници усташког покрета који су остали у Југославији понекад су вршили нападе на институције или планирали атентате на појединце повезане са југословенским режимом. Све до средине 1930-их, фокус радикалног национализма био је „проблем” српске мањине. Међутим, крајем 1930-их антисемитизам почиње да заузима истакнуто место у књижевним делима и у политичкој публицистици, јер су Јевреји идентификовани са одржавањем југословенске државе. Есеји у интелектуалним часописима су такође усвојили националсоцијалистичке идеје о економији, држави и расној науци.

Усташки врх и његова база остали су у Италији. Споразумом Цветковић-Мачек из августа 1939. створена је Бановина Хрватска. Дозвољен је повратак око 200 усташких емиграната, али не и руководства. До 1940. регрутовано је око 2.000 нових чланова и повећано је супротстављање споразуму и хрватском бану Ивану Шубашићу, који је служио у српској војсци на Солунском фронту. ХСС, са својим вођом Владком Мачеком као потпредседником у новој југословенској споразумашкој влади, стекли су контролу над унутрашњом администрацијом бановине. ХСС-ов режим се убрзо суочио са економским проблемима и растућим комунистичким утицајем, као и са изазовом усташа и њихових терористичких напада. У децембру 1940. године бановинска полиција ухапсила је један број усташких активиста. До 1941. шира народна подршка усташама остала је ограничена, али је наставила да расте на загребачком универзитету, где су неки од његових чланова заговарали нацистичку идеологију и антисемитизам, као и на новим територијама Бановине са мешовитим хрватско-српским становништвом. У марту и априлу 1941. дошло је до војног пуча у Београду, а потом и до напада сила Осовине и брзог пораза југословенске војске. Прво су Мачек, а потом и мађарски режим одбили нацистичку понуду да формирају нову владу Хрватске. Усташко вођство у Италији је спремно прихватило позив и вратило се у Загреб.

Геноцид утемељен законима

Независну Државу Хрватску 10. априла 1941. званично је прогласио Славко Кватерник, који је убрзо постао командант хрватских оружаних снага. Неколико дана касније вратио се Павелић и, као поглавар усташког покрета, прогласио се за поглавника нове државе, формално заклевши своју владу. Један од првих чинова усташког покрета након доласка на власт било је увођење низа расних закона против Јевреја и Рома. Роми су пре 1941. године једва били заступљени у усташкој расној пропаганди, али након оснивања нове државе, партијске новине почеле су да их повезују са нечистим навикама, номадским начином живота и криминалом у градовима. Заједно са Јеврејима, они су дефинисани као неаријевски народ према расном законодавству државе.

Крајем априла 1941. године донета су два закона: о расној припадности и о заштити и части аријевске крви хрватског народа. Ти закони у великој мери били су копија Нирнбершких закона. Према законима, Јевреји и неаријевци били су сви припадници државе са три претка другог колена (у неким случајевима са оба родитеља), док су припадници хрватске државе са само једним јеврејским претком могли добити пуно хрватско држављанство. За Роме и Синте, закони су били још строжи, дефинишући као Роме свакога ко је имао најмање два ромска претка другог колена. Ови расни закони допуњени су законом о држављанству, који је као држављанина дефинисао државног припадника аријевског порекла који није радио против „ослободилачких тежњи” хрватског народа и који је био спреман да служи хрватској држави и народу. За разлику од припадника државе, само држављанин је био носилац политичких права. То је значило да они припадници државе који се не сматрају аријевцима или који нису дефинисани као држављани немају законску заштиту и могу бити прогањани. Јевреји су морали да се региструју код власти и да носе жуту звезду на руци и на леђима која означава њихово јеврејско порекло. Продавнице у власништву Јевреја морале су бити означене на сличан начин, док су све државне институције морале да попуне упитнике за све запослене са детаљима не само о њиховом расном пореклу, већ и о њиховом „аријевском понашању”.

Законом о расној припадности при Министарству унутрашњих послова основан је Расно-политички комесаријат за одлучивање о граничним случајевима и изузецима од закона. Једна од новина закона била је да неко ко је класификован као неаријевац и који може да докаже да је учинио нешто „заслужно” за хрватски народ може да се код Министарства унутрашњих послова пријави за статус „почасног аријевца”. Током пролећа и лета 1941, хиљаде Јевреја и мали број Рома су се пријавили за почасни аријевски статус. Међутим, осим неколико истакнутих присталица усташког покрета и супруга водећих усташа, већина ових молби је одбијена; чак и међу онима који су добили почасни аријевски статус, многи су на крају ухапшени и депортовани у логор Јасеновац-Стара Градишка где су убијени. Антисемитски тон је био наглашен у првих неколико недеља постојања државе када је Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова, изјавио да ће јеврејско питање бити „још радикалније решено” у хрватској држави него што је то било чак и у нацистичкој Немачкој. Трећим законом, Законском о заштити аријевске крви и части хрватског народа, забрањено је Јеврејима било какво учешће у друштвеном, омладинском, спортском и културном животу хрватског народа.

Службени проглас стварања Независне Хрватске Државе, 10. април 1941. (Фото: Wikimedia/Unknown author)

Репресија над Јевреја почела је скоро одмах после проглашена нове државе. У Загребу је 10-11. априла 1941. ухапшена група угледних Јевреја и затворена како би се изнудила откупнина. Исто се догодило у Осијеку 13. априла где је хрватска и фолксдојчерска руља спалила синагогу и јеврејско гробље. Синагоге широм државе су уништене између 1941. и 1942. укључујући сефардску синагогу Ил Кал Гранди у Сарајеву (коју су уништили њемачки војници и њихове усташке присталице убрзо након што су ушли у град 15. априла 1941.) и синагогу у Загребу која је је срушена циглу по циглу од октобра 1941. до априла 1942. по налогу усташког начелника Ивана Вернера. Једно од првих масовних хапшења Јевреја догодило се почетком маја 1941. године када је усташка полиција у Загребу ухапсила 165 јеврејских младића, од којих су многи били чланови спортског клуба Макаби, и депортовала их у концентрациони логор Даница у Копривници. а одатле у концентрациони логор Јадовно код Госпића где су сви осим тројице убијени. У мају и јуну те године усташке власти оснивају логоре за Јевреје који су у Хрватску дошли као избеглице крајем 1930-их и почетком 1940-их, као и за Јевреје из Бихаћа, Карловца, Сарајева, Вараждина, Бјеловара и других градова. Неки од ових Јевреја, посебно избеглице, одмах су убијени, али је већина, укључујући велики број деце, депортована у Јадовно где су ликвидирани. Друге јеврејске институције, осим оних из јеврејске заједнице, насилно су затворене, а два државна јеврејска фудбалска тима у Загребу и Осијеку забрањена су.

Парадоксално, иако Срби нису били подвргнути расним законима, они су вероватно били жртве најтеже репресије у периоду формирања државе. Терор над Србима брзо је постао систем за себе. Само недељу дана након успостављања државе 17. априла 1941. године, донет је закон којим се ствара правни основ за хапшење, затварање и стрељање угледних Срба. Законском о одбрани државе прописано је да ће свако ко је увредио „част или виталне интересе хрватског народа или на било који начин угрозио опстанак НДХ, макар и покушајем” бити сматран кривим и могао је бити осуђен на смрт. Већина оваквих суђења вођена је пред новим ванредним судовима, а касније и пред ванредним мобилним судовима, којима су углавном председавале усташке судије или фанатични партијски активисти. Они који су проглашени кривима су, у већини случајева, осуђени на смрт, с тим да је казна морала бити извршена не дуже од три сата након изрицања казне. Судови нису кажњавали искључиво Србе, већ и Јевреје и Роме, док су Хрвати такође могли бити изведени пред суд за кривична дела, од обављања абортуса до гомилања основних потрепштина. Међутим, Срби су били главна мета и они су чинили огромну већину жртава.

У првих неколико месеци постојања државе, усташки министри и партијски лидери одржали су низ скупова на којима су директно претили Србима. На пример, Милован Жанић, председник Законодавног већа, изјавио је на митингу 6. јуна да су Срби дошли у Хрватску као „имигранти” и „раширили се као јежеви” и да ће сада морати да оду. „Ово је хрватска земља и никога другог, и нема метода које нећемо употребити да бисмо ову земљу учинили истински хрватском и очистили је од свих Срба који су нас вековима угрожавали и који би то поново учинили првом приликом.” Пре тога, на митингу у Санском Мосту у Босни, 30. маја 1941, Виктор Гутић, партијски шеф у Босанској Крајини, рекао је својим следбеницима да је „објавио драстичне прописе за потпуно економско уништење (Срба) и да ће уследити нови за њихово потпуно истребљење”. Позвао је своје следбенике да их „униште гдје год их нађу” како би заувек нестали из Хрватске. Истовремено, донете су и прве законодавне мере за масовно протеривање српских цивила у Србију. Закон из априла 1941, на пример, наложио је депортацију Срба који су се као добровољци настанили у Хрватској после 1918. и конфискацију њихове имовине и имања. У неким крајевима као што је Босанска Крајина, усташки званичници су наредили хитно протеривање Срба и Црногораца који су се на том подручју населили после 1918. године – и пре објављивања закона – што указује да је општи план за протеривање Срба договорен унутар усташког покрета чак и пре него што је дошао на власт 1941.

„Револуција крви”

Усташка стратегија према Србима, Јеврејима и Ромима пратила је образац већине геноцида: прво су жртве биле изоловане, затим лишене свих средстава за самосталну егзистенцију и на крају етнички очишћене или, чешће, убијане. Један од првих аката у овој општој политици био је низ наредби које су објавили Равнатељство усташке полиције у Загребу и подручни усташки редарственици у другим градовима којима се Србима и Јеврејима наређује да се преселе у одређене делове градова. За њих су важили строги полицијски час и прописи о томе где и када могу да купују или буду напољу. Иако је полицијски час важио и за Хрвате, та мера је, кад се односила на Србе и Јевреје, имала за циљ да их одвоји од шире хрватске популације и била је праћена разним покушајима да се спречи међусобно општење Срба, Јевреја и Хрвата. Осим тога, усташке власти су увеле економске мере за осиромашење српске и јеврејске заједнице. Након успостављања нове државе, скоро сви запослени Јевреји и Срби отпуштени су из полиције, администрације, привреде и образовања. Основне државне службе са много запослених, као што су здравство и правосуђе, биле су обавезне да Министарству унутрашњих послова поднесу спискове свих запослених Срба и Јевреја ради отпуштања. С обзиром на недостатак стручних кадорва, нарочито у здравству, то се у пракси није увек дешавало и неки су успели да задрже своје позиције. У другим случајевима, Србе и Јевреје који су се налазили на управљачким положајима у државним предузећима денунцирале су у националним новинама њихове колеге, што је био сигуран знак да ће ускоро бити смењени.

Министарство за социјално старање и задруге је 23. маја 1941. године издало пропис према коме су приватни послодавци могли отпустити своје запослене уз отказни рок од једног месеца и двомесечну плату ако, по мишљењу послодавца, нису испунили своје дужности. Званично, овај пропис је представљен као средство за повећање економске ефикасности у приватном сектору. Међутим, сврха је била да руководиоци предузећа отупусте своје запослене, „стране елементе”, односно Србе, Јевреје, Роме и друге нехрвате. Иако су неки послодавци погрешно схватили значење закона и уместо тога отпуштали лоше раднике Хрвате, закон је углавном ефикасно примењен, праћен денунцијацијама у предузећима. Намера је била да се упражњена радна места попуне хрватским радницима, чиме би се предузећа очистила од „страног” утицаја и обезбедила пуна запосленост. Масовно отпуштање српских, јеврејских и ромских радника довело је до њиховог скоро тренутног осиромашења, погоршаног конфискацијом српских и јеврејских банковних рачуна и пљачкањем сефова. Истовремено, Министарство за економско планирање – Уред за привредну обнову (касније преименовано у Државну дирекцију за привредну обнову) – почело је да спроводи конфискацију и национализацију српских, јеврејских и ромских предузећа и имовине. Осиромашени и на ивици глади, поједини Срби из средње класе и професионалци затражили су дозволу да „емигрирају” у Србију, у оквиру чега су морали да потпишу документ којим се заувек одричу хрватског држављанства и сваког потраживања своје бивше имовине. Оваква опција је постојала за мали број Јевреја. Неки који су осетили опасност одмах су успели да побегну на јадранску обалу коју су окупирали Италијани, а одатле у Италију, али је већина чекала, покушавајући некако да преживи и надајући се да би их изјаве лојалности могле спасити од прогона.

Усташе убијају и бацају у јаму затворене Србе у Јасеновцу (Фото: Wikipedia)
Усташе убијају и бацају у јаму затворене Србе у Јасеновцу (Фото: Wikipedia/Unknown author)

Масовне конфискације и отпуштања били су претежно урбани процес. На селу су локалне „дивље” усташке милиције, заједно са студентским и полицијским јединицама упућеним директно из Загреба, спроводиле програм „чишћења” српског становништва, а понекад и Јевреја. У многим случајевима лажне оптужбе за побуну биле су изговор за масовна хапшење Срба, који би потом камионима били одвезени на ивицу крашких јама где би их убијали секирама, чекићима, ножевима и бацали у јаме. Често је то било праћено уништавањем православних цркава, српских и југословенских споменика и објеката који су припадали српској заједници. Најпре су били хапшени и убијани локални интелектуалци или сви одрасли Срби на одређеном подручју, али касније све је више било масакрирања жена, деце и стараца, посебно у случајевима када су одрасли мушкарци побегли у шуму. Посебна карактеристика убистава била је њихова крвожедна и ритуална природа. Жртве су обично биле брутално мучене пре него што су убијене, а њихова ексхумирана тела су често проналажена унакажена и кастрирана. Овај период масовног убијања на селу поклопио се са почецима култа мучеништва палих усташа, а усташки идеолози су га називали „револуцијом крви”.

Други талас чишћења

Једна од непосредних последица масакра на селу била је појава оружане српске побуне. Она је почела у малим размерама, али се брзо проширила и, под вођством комунистичких активиста, убрзо попримила карактер масовног устанка. До касног лета, велики делови села су већ били ван контроле усташких власти и заповедници регуларне хрватске војске, домобрана, као и поједини усташки званичници жалили се на неселективне масакре милиција. Крајем јуна 1941. Павелић је сазвао хитан састанак свих обласних усташких поглавара у Загребу. Он их је осудио што су дозволили милицијама да стварају хаос на селу, критиковао их је што су отишли даље од добијених наређења и жалио се да, иако су циљеви милиције били и државни, мора да постоји „наредба” за чишћење. Преко ноћи је прекинуо чишћење и наредио милицијама да престану са акцијама, а било је чак и неколико процесуирања пред усташким дисциплинским и кривичним судом припадника милиција који су починили посебно стравичне злочине. Они су постали жртвени јарци за злочине покрета и државе.

У разговору са регионалним лидерима најављен је и почетак нове политике која је имала за циљ протеривање великог броја Срба који су требали да буду депортовани кроз серију „логора за пресељење” у Србију. Одлука о пресељавању десетина хиљада Срба била је резултат договора између немачких окупационих власти и усташког режима средином јуна 1941. На том састанку је одлучено да, у замену за прихватање 100.000 „нелојалних” словеначких избеглица, Хрватској ће бити дозвољено да протера сличан број Срба. Потајно су усташке власти хтеле да протерају далеко већи број Срба него што је то било предвиђено споразумом. Држава је успела да протера око 160.000 Срба пре него што је процес заустављен. У међувремену је формирано посебно министарство, Државно равнатељство за господарствену понову (ДРП) са регионалним огранцима широм државе да би се омогућила масовна протеривања Срба и одузимање њихове имовине.

Адолф Хитлер поздравља Анте Павелића у свом дому, 9. јун 1941. (Фото: Wikimedia/United States Holocaust Memorial Museum)

Од тренутка када је усташки покрет дошао на власт, демографски статистички заводи, попут Хрватског државног завода за статистику и Хрватског завода за рад, радили су на прикупљању статистичких података о броју Срба, Јевреја и Рома. ДРП је наставио овај посао, слањем упитника локалним филијалама тражећи информације о броју Срба, величини њихових фарми, имања и вредности имовине. Друга институција, Завод за колонизацију, основана је да организује насељавање хрватских и словеначких сељака на празна српска имања. Посебна милиција у оквиру ДРП-а, пратила је Србе, вршила пресељење и управљала логорима за пресељење. У почетку су били прво протерани имућни и образовани Срби, али су убрзо обухваћени сви слојеви Срба. Иако је процес требао да буде организован ефикасно, у пракси је био бруталан и неселективан. У неким случајевима масовно је депортовано српско становништво из читавих градова. Депортованима је било дозвољено да са собом понесу оно што може да стане у врећу од педесет килограма, као и драгоцености и новац. Међутим, у пракси су се често дешавале пљачке на путу, а шеф ДРП-а Јосип Рожанковић је издавао упутства особљу да подстакне Србе да са собом понесу што више драгоцености и новца како би их било лакше одузети.

Услови у логорима су били изузетно лоши, а стопа смртности висока. Дошло је и до најмање једне побуне која је резултирала масовним стрељањем логораша. У страху од онога што их чека у логорима, неки Срби су се обраћали властима и тражили добровољну „емиграцију”, док су други тражили да пређу у католичанство у нади да ће им бити дозвољено да остану у Хрватској. За кратко време, насиље током депортација довело је до појачаног отпора Срба јер су многи претпостављали да их усташе одводе на егзекуцију. У неким крајевима Срби су се повлачили у планине и брда око свог града и нападали усташке милиције или војску када су оне дошле да одведу локално становништво. О општем неуспеху кампање депортације такође сведоче и покушаји Срба да поново пређу границу и врате се својим кућама у Хрватској. Нагло окончање протеривања заменио је други талас чишћења од стране милиција, који је имао за циљ да трајно сломи устанак и искорени велики број Срба. Овај други талас масакра, као и први, укључивао је и „дивље усташе” и елитне јединице из Загреба. Док су многи српски цивили постали жртве масовних убистава од стране усташа, масакри су подстакли проширивање устанка.

Крајем лета немачке окупационе власти вршиле су притисак на усташко руководство да прекине масакре над Србима, јер велики делови руралних територија нису били под контролом. Усташке јединице су по наредби начелника полиције Божидара Черовског нагло повучене из акција чишћења села у Загреб и у наредних неколико месеци милиције су или распуштене или спојене у јединице „усташке војнице”, званичне партијске војске. У том периоду почело је да се јавља ново решење за српско питање у виду програма масовног присилног покатоличавања како би се „преобразили” у Хрвате. Почетком лета било је спорадичних конверзија, али је политика систематског преобраћања почела тек у јесен. Док већина историчара сматра да је таква одлука донета од стране врха власти НДХ и да је произашла из политичких дебата унутар усташког покрета, као и немачких окупационих власти, могуће је да је генеза идеје о програму масовног преобраћања потекла од самих жртава. Хиљаде Срба су, у атмосфери терора, у пролеће и лето писали разним државним министарствима тражећи покатоличење како би остали у држави и избегли прогон.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Аутор је британски историчар Рори Јоманс. Текст је из 2021. године и до сада није објављен на српском језику.

 

Са енглеског превео Мирослав Самарџић

 

Извор и опрема текста Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Mondadori via Getty Images

 

БОНУС ВИДЕО:

Пратите нас на YouTube-u