V. Prvulović: Ko podiže decu, roditelji ili onlajn platforme?

Većina razmažene dece će u tridesetim godinama biti nedovoljno sposobna za samostalan život u nemilosrdnom okruženju i da, na bazi svoje „stručnosti”, sami nađu posao i uspešno grade karijeru

Najteže je savetovati roditelje kako da podižu svoju decu. Ljubav prema deci je bezgranična, želja da im se pomogne ogromna, kao i nastojanje da se ona oslobode teškoća i problema. Ali koji je pravi put za podizanje dece u zdrave i uspešne ljude?

Neposredni povodi su vesti da je tokom upisa, na Niškom univerzitetu ostalo oko 1.400 nepopunjenih mesta, od čega čak 635 sa finansiranjem iz budžeta (dakle bez plaćanja školarine). Od toga najviše na egzaktnim naukama. Na Univerzitetu u Kragujevcu je preko 1.310 neupisanih studenata, od kojih 361 o trošku države. Uporedo, za studente koji više od deset godina studiraju, vlada odobrava produženje roka da završe fakultete za još dve godine!?

Zapitao sam se za razloge. Je li to zbog slabog kvaliteta udžbenika, nastavničkog kadra, kriterijuma ocenjivanja ili eksperimenata sa maturom u našim školama? Ili svršeni srednjoškolci veruju da će, uz pomoć roditeljskih veza, poprečnih kanala i nepotizma, uspeti u životu, bez potrebe da „trljaju klupu” na fakultetima četiri ili više, a na medicini sa stažom i specijalizacijom, čitavih osam godina. Prvu pretpostavku ostavljam za posebnu kolumnu. Istovremeno, afirmiše se koncept i ekspanzija tzv. dualnog obrazovanja. Većina ljudi ne zna šta to podrazumeva. U stvari, za potrebe zapadnih investitora, traže se brojni radnici usavršeni preko različitih kurseva i smerova dualnog obrazovanja u srednjoškolskim ustanovama. Uglavnom za mehaničke operacije na proizvodnim linijama, gde će dobro zarađivati bez prevelikog zamaranja mozga.

Ovo piše neko ko se, tokom 42 godine iskustva u prosveti, potvrđivao kao univerzitetski asistent, docent, vanredni i redovni profesor. Kome su roditelji bili seoski učitelji širom bivše Jugoslavije. Brat i snaja su bili nastavnici u osmogodišnjim školama, a njihove dve ćerke nastavnice u specijalizovanim srednjim školama. Dakle, većina u porodici sa iskustvima u radu sa đacima i procesom učenja. I sa sopstvenom decom, koja su završila studije i obezbedila za to odgovarajuće pozicije. Zato smatram da ako deci želite dobro, treba da čujete sledeće savete.

Najdobronamerniji savet roditeljima je da decu ohrabruju za hvatanje u koštac sa svakim problemom i da sami pokušaju da ga reše. Ako ne uspevaju, treba ih utešiti, uz savet da iz tog iskustva izvuku pouke za dalje suočavanje sa problemima u životu. Ohrabrivati, savetovati, a ne umesto njih rešavati probleme. Bolećive majke uglavnom, ali i očevi, odmah nastoje da, uz pomoć svojih iskustava, veza, uticaja i sredstava, rešavaju sve probleme, „da se deca ne iscrpljuju i sekiraju”. Zbog toga će većina tako razmažene dece, u tridesetim godinama biti nedovoljno sposobna za samostalan život u nemilosrdnom okruženju. Nesposobna da, na bazi svoje „stručnosti”, sami nađu posao i uspešno grade karijeru. Zato u zabrinjavajućem procentu ostaju da žive sa roditeljima, koji će umesto njih zarađivati i omogućiti im „lagodan” život.

Učiti danas, znači samostalno razmišljati, čitati i obrazovati se, savladavati postavljene zadatke (a ne da to roditelji rade umesto deteta). Suočavati se uspesima i neuspesima, iz kojih se uči. Savestan roditelj, sa bogatijim životnim i radnim iskustvom, treba svojoj deci da analizira razloge eventualnog neuspeha. Time im pomaže da shvate kako se ti problemi savlađuju sopstvenim naporima, a ne uz pomoć tuđih odluka. To podrazumeva i rešavanje problema u odnosima sa vršnjacima, kolegama na studijama i na poslu, nemilosrdno okrenutih sebi i trci za boljim standardom. Dete, uz smirene i razložne roditeljske savete, treba samo da pronađe prava rešenja. A ne da, uz pomoć lekova za podizanje energije koja im generalno nedostaje ili sredstava za smirenje, zapada u „dubioze” i serijska razočaranja. Sve više takve dece odlazi na seanse kod psihoterapeuta. Ili poseže za sredstvima koja ih „podižu”.

Ne možemo umesto dece da živimo njihov život. Da im preporučujemo čak i modele poželjnih partnera za zabavljanje ili ženidbu, propisujemo formule za uspešan brak ili život, rešavamo probleme u radnim odnosima ili u druženjima. Čini se da to nije svima jasno. Pogledajte poražavajuće podatke o procentu dece sa preko 30 godina koja još žive sa roditeljima, a ne samostalno. Ranije su se kod nas, a posebno u razvijenim zemljama, deca posle punoletstva odvajala od porodica i osamostaljivala za život u surovim ekonomskim odnosima. Roditelji su, naravno, tu da pomognu ako ekonomsko osamostaljivanje zapadne u teškoće, materijalne, a ređe mentalne prirode.

Decu od malena treba stimulisati da čitaju, čitaju i stalno čitaju stručne knjige, ali i beletristiku, kao nužan uslov za uspeh u školovanju, odnosno studiranju. Nikako da im roditelji obezbeđuju skraćene sadržaje i pouke, sažvakane i sa izvedenim zaključcima. Šta tako lenjoj deci preostaje: dualno obrazovanje za rad na pokretnim trakama, bez uključivanja sopstvene pameti u proizvodne operacije?

Ovo su preporuke na bazi iskustava u sopstvenom odrastanju i školovanju na univerzitetu daleko od roditelja, kao i razvoju i školovanju svoje dece. Isti saveti su, na vreme, isporučivani potomcima, za podizanje i vaspitanje njihove dece. To je neophodna praksa i uslov pravilnog razvoja dece i njihovog uspešnog života i karijere. U tome nikakve onlajn platforme za brzo učenje ne mogu zameniti iskustva uspešnih roditelja i porodične sredine. Tako je bilo od davnina i biće ubuduće.

 

Autor Vladimir Prvulović

 

Izvor Politika, 7. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Photo by Dom Fou on Unsplash 

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u