S čim to imamo posla

Lomparova knjiga zbilja nas upozorava: prijatelji, ne smemo se dati, oni zaista to što rade doživljavaju kao „ko će koga”, kao „borbu na život i smrt”. Sada jasno znamo s čim imamo posla

Milo Lompar, Uspon kolonijalne svesti: lažna istoriografija Latinke Perović, Beograd: izdanje autora i Catene mundi, 2022, 134 str.

 

List Danas, taj naš omiljeni The Colonial Times, poklanja čitaocima svakog ponedeljka, od 1. septembra 2022. pa do danas (123), knjižice u kojima se preštampavaju delovi iz monografije Latinke Perović Dominantna i neželjena elita (2015).

Pošto je Lompar, čim se pojavila Latinkina knjiga, objavio njenu opširnu kritiku – najpre u nedeljniku Pečat, a onda i u svojim Polihistorskim istraživanjima (2016, str. 115-224) – on je odlučio da o svom trošku (a uz pomoć Catene mundi) odštampa ovu kritiku kao zasebnu knjigu, kako bi se, takođe besplatno, delila čitaocima na Sajmu knjiga. Tamo sam je i ja dobio.

Lompar se na ovaj neuobičajeni gest odlučio u skladu sa svojim superiornim stavom da „ne postoje intelektualci da bi nešto znali, već da bi – pogotovo u onim trenucima kad se rešava sudbina naroda – svedočili ono što znaju”.

Za Lompara je, naime, Latinka Perović jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” u Srbiji, kako stoji u ovoj knjizi (13). I to je potpuno tačno. Recimo, suizdavač prvog izdanja Latinkine knjige bila je Radio televizija Vojvodine – javni servis koji se finansira novcem poreskih obveznika. Takođe, u prilozima RTV posvećenim ovoj knjizi, Perovićeva – koja je još ranije nazvana „majkom Druge Srbije” – slavljena je kao „superstar”! A evo, list Danas sada ima dovoljno para i interesa da može već mesecima besplatno da deli brošure sastavljene iz delova te knjige.

Lompar Latinkino pisanje podvrgava strpljivom seciranju (tzv. close reading), sistematskoj i pažljivoj analizi i tumačenju, raskrivajući ideologiju koja iza tog pisanja stoji – njenu unutrašnju logiku i ključne entimeme (silogizme u kojoj se velika premisa podrazumeva), uz kritiku konsekvenci te ideologije po srpsku kulturu, pa i po sve nas.

Evo nekih osnovnih Lomparovih nalaza.

Okupaciono-kolonijalna moć

Latinka Perović u javnosti nastupa kao istoričar, i ona zbilja jeste rodonačelnik jedne uticajne, finansijski i grantovima snažno podržane istoriografske škole. Međutim, njenu knjigu odlikuje prezentocentrizam (12) – projektovanje u prošlost sadašnjih odnosa, verovanja ili predrasuda.

Tako je titoizam, iz njene vizure, tranziciona etapa kretanja od komunizma (boljševizma) do atlantizma (amerikanizma) – tog modernizacijskog eshatona, te konačne svrhe cele istorije (48). Titoizam je – a Lompar ga sjajno karakteriše kao „antirusko kretanje u spoljnoj politici i antisrpsko kretanje u unutrašnjoj” (59) – kao ideologija i politika, po Latinki Perović, vodio u dobrom smeru: ka atlantističkom eshatonu.

Latinka Perović (Foto: Medija centar Beograd)

Titoizam je, dakle, bio pozitivan, ispravan istorijski fenomen, te su otuda, dakako, i funkcioneri tog poretka ispravni, progresivni akteri – uključiv i sekretarku CK SKS 1968-1972. Ovakvo naknadno učitavanje istorijskog smisla u titoizam izvan je horizonta samorazumevanja aktera čitave te epohe, i zato to i jeste školski primer istoriografskog anahronizma.

Drugo što Lompar nalazi u delu Latinke Perović jeste prikrivena apologetska namera – želja da se ideološki odbrani, opravda i ukonači sadašnja struktura moći u Srbiji. Nju Lompar, kao što je rečeno, naziva „okupaciono-kolonijalna moć”, smatrajući da je uspešno „slomila javnu volju za intelektualnim oblicima otpora svojim zastrašujućim medijskim i praktičnim demonstracijama okupaciono-kolonijalne moći u nas” (13).

Dajući naučni legitimitet toj moći, Latinka Perović zapravo hoće da svaki otpor prikaže kao neznanje, zaostalost, tupost. Tako se kritika i otpor stavljaju u položaj da su u javnom prostoru diskurzivno nemogući: svako ko ima primedbe na atlantizam automatski se stigmatizuje kao glupak ili ideološki fanatik.

Lažna neželjena elita

Treće što Lompar nalazi u delu Latinke Perović jeste lažno predstavljanje neželjene elite – elite koja je, u srpskoj istoriji, navodno bila proganjana i zatirana od strane „dominantne elite”. Lompar se s pravom pita zašto za Latinku Perović „neželjena elita” nisu bili vrhunski srpski građanski intelektualci, koji su odbili da, kako se to kaže, „poljube papuču” novodošavšem primitivnom autoritarizmu – Milutin Milanković, Brana Petronijević, Ivan Đaja, Radivoj i Milan Kašanin, Justin Popović, Milan Grol, Nikola Radojčić…(14)?

Kako svi ti ljudi, pita se Lompar, kojima se danas dičimo – a koje je titoistički režim svojevremeno progonio ili u nekom času osudio na „javni zaborav” (damnatio memoriae) – nisu bili „neželjena elita”? Nego su srpska neželjena elita, u interpretaciji Latinke Perović, bili baš Ivan Stambolić, Ivan Đurić, Bogdan Bogdanović, Slobodan Inić, Novak Pribićević, Marko Nikezić… (17)?

Latinka Perović i Marko Nikezić (Foto: Vikipedia/Stevan Kragujević/CC BY-SA 3.0 RS)

Lompar odbija ovakvu istorijsku refleksiju naše kulture, i objašnjava da je ta „neželjena elita” Latinke Perović zapravo bila alternativna elita titoizma – ona koja je izgubila u frakcijskim borbama unutar komunističkog sistema. Ali, ona nije bila istinska elita srpskog društva, ona nije bila istinska srpska alternativna elita (17-19).

Reč je, ocenjuje Lompar, o nastojanju da se izgradi jedna „nova mitologija” (27) kao oblik „kolonizacije javne svesti” (100). Već sȃmo proglašavanje, bez iole ozbiljnog obrazloženja, svih ovih ljudi za elitu koja nas je mogla spasiti – samo da je zaostali Srbi nisu odbacili – jeste, zapravo, svojevrsna modernizacijska soteriologija projektovana unazad, u istoriju.

Karakter „istoriografske škole”

Kao četvrto, Lompar u delu Latinke Perović nalazi brojne faktografske netačnosti, nedopustive za istoričara (20-26). Čitavi pasusi u ovom njegovom eseju sastoje se od rečenica koje počinju sa nije tačno (21-24). Recimo, nije tačno da je knjiga Dobrice Ćosića Moć i strepnje izašla 1969. godine jer je ona objavljena i zabranjena 1971; nije tačno da je Dušan Nedeljković bio na Filozofskom fakultetu do udaljavanja Mihaila Markovića, već je on izgubio svoju profesuru dve decenije pre toga, itd.

Takođe, Latinka Perović netačno izveštava i o argumentaciji koja je korišćena u raspravi Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca, 1961-1962. godine, prikrivajući i nacionalno-suverenističke argumente Pirjevca – jer poziciju ovog slovenačkog intelektualca treba prikazati kao proevropsku, ali prikrivajući i internacionalističko-kosmopolitske argumente tadašnjeg Ćosića – jer njegovu poziciju treba prikazati kao oduvek nacionalističku (29-30). To je „prevarni interpretativni manevar”, s pravom ocenjuje Lompar (38).

Latinka Perović (Foto: Medija centar Beograd)

Upućeniji čitalac može da potvrdi da i Lomparove rečenice koje počinju sa „pod sumnjom ostaju”, a koje se odnose na pojedine iskaze Latinke Perović, takođe ukazuju na faktičke neistine – na primer, Perovićkina tvrdnja da je Ivan Đurić 1990. „dobio u Vojvodini više glasova od Slobodana Miloševića” (Dominantna i neželjena elita, str. 327). To nije tačno, u Vojvodini je Slobodan Milošević dobio 707.674 glasova, a Ivan Đurić 196.117 glasova. To znači da je Milošević dobio 2,5 puta više glasova od Đurića. Istoričarka koja pravi ovoliko faktografskih grešaka – ne govori li to ponešto i o karakteru te „istoriografske škole”?

Autoritarna modernizacija

Sledeća odlika dela Latinke Perović jeste slavljenje autoritarne modernizacije. U toj vizuri, modernizacija je „magijska i šamanska reč našeg sekularnog sveštenstva” (27). Naročito je to primetno kod Latinke Perović kao očigledne prvosveštenice te ideologije.

Kod nje se modernizacija vidi kao dozvoljeno nasilje koje elita sme da izvrši nad društvom kako bi se to društvo promenilo u smeru u kojem to hoće elita, bez obzira na to šta samo društvo želi. Perovićkina „neželjena elita“ mogla je, eto, da usreći srpsko društvo – naravno, protiv njegove volje, ali primitivni Srbi su se odveć opirali. Ne samo da su gunđali i sabotirali, već bi na kraju uvek odbacili čitavu tu „elitu”. Konsekvenca ovakvog viđenja srpske istorije jeste da, navodno, ima nečeg dubinski pogrešnog u srpskom društvu – i to ne samo danas, već poslednjih dvesta godina.

Upravo zato je važna istoričarka, jer ona daje legitimitet i utehu našim današnjim preumiteljima i usrećiteljima Srba i Srbije: i onima koji „za naše dobro” hoće da nas gurnu u NATO, i onima koji „za naše dobro” hoće da nas „oslobode tereta” Kosova, i onima koji „za naše dobro” hoće da nas prisile da Rusiji uvedemo sankcije… Sve njih ova istoričarka teši da njihov neuspeh sa Srbima ne dolazi od toga što nešto nije u redu sa njihovom idejom. Ne, njihova ideja sasvim je na mestu. Njihov preumiteljski i usrećiteljski neuspeh dolazi od toga što nešto suštinski, dubinski, već dva veka, nije u redu sa srpskim narodom i društvom.

Spomenik deci ubijenoj tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine (Foto: Naslovna fotografija: Wikimedia/Simon Legner, CC BY-SA 4.0)

Zato se Srbi moraju, „za njihovo dobro”, naterati da se civilizuju i modernizuju. Ovakva apologija autoritarne modernizacije, ukazuje Lompar (str. 77 i dalje), mora da ima, kao nužnu konsekvencu, i autoritarnu negaciju srpskih demokratskih i kulturnih tradicija. Otuda Latinka kao „elitu” promoviše Olgu Popović Obradović, predstavnicu Latinkine istoriografske škole, čiji je glavni zadatak bio da „dekonstruiše” srpske demokratske tradicije, pogotovo da „demistifikuje” period 1903-1914. (o čemu sam kritički pisao ovde, 799-817; 821-839).

Ali, ti pokušaji manipulativne reinterpretacije – ma koliko obilno bili finansirani i medijski podržavani – pokazali su se kao neuspešni. To je bilo zato što oni jednostavno nisu bili u skladu s istorijskim činjenicama. Jer, Srbija neosporno ima vrlo pristojnu i nezanemarljivu demokratsku tradiciju kroz ceo 19. vek (i to ne samo za balkanske prilike), ali i kroz deo 20. veka (ovde, 27-142). Srbija je imala demokratske kapacitete u strukturi stanovništva, u mentalitetu, u kulturi… – zašto oni nisu došli više do izražaja, to je pre sticaj istorijskih okolnosti (od ratova, do pravljenja nefunkcionalne države s „pogrešnim” narodima), a ne nekakve „defektnosti” srpskog društva.

Ali, koga briga za istorijske činjenice, sve što je važno i vredno u srpskoj tradiciji treba ismejati, negirati, umanjiti – tome i služi čitava ova ideologija i njena istoriografska „superzvezda”.

Borba na život i smrt

Šesto, upozorava Lompar, negativna hipergeneralizacija o nekom narodu može biti uvod u njegovu nihilaciju. Preterano iskrivljeno prikazivanje (čak laganje) o nekom narodu, često i jeste uvod u njegovo uklanjanje. Čitav diskurs ove ideologije, upozorava Lompar, kao da upravo tome i teži – i to svakako nije samo Lomparov utisak (up. ovde).

Pa i pravljenje „neželjene elite” od Ivana Stambolića, Bogdana Bogdanovića ili Novaka Pribićevića takođe nije slučajno – preko elitizacije ovih kadrova „brani se sadašnja kolonizacija naše javne svesti”, kaže Lompar (64; 100), odnosno obezbeđuje „produžetak titoizma kolonijalnim sredstvima” (65).

Latinka Perović i Marko Nikezić (Foto: Muzej Jugoslavije)

Sedmo, Lompar citira reči Marka Nikezića iz 1972. godine: „Za četiri godine rada sadašnjeg CK glavno političko pitanje bilo je borba sa velikosrpskim nacionalizmom. (…) Rešava se ko će koga u Srbiji” (nav. u Perović, 141; Lompar 67). „U nekim stvarima prevešćemo i na administrativne mere” (69). To isto veli i Latinka Perović: „Nema kolebanja Saveza komunista Srbije u pogledu potrebe za administrativnim merama” (69).

Administrativne mere – pa to vam, u vremenu u kom se takve izjave daju, znači pretnju zatvorom. Lompar podseća i na izjavu Latinke Perović datu HTV da je odnos dve Srbije „borba na život i smrt” (70). To je, očigledno, čitava jedna filosofija akcije koja neće koegzistenciju različitih stanovišta, koja neće legitimni pluralizam ideja, već koja naš društveni život vidi prvenstveno po modelu „ko će koga” i kao „borbu na život i smrt”! Zar su to liberali, pita se Lompar.

Spočitavanje srpske krivice

Osmo, tu je i neprestano minimalizovanje hrvatskog nacionalizma, ali i svih drugih – albanskog, slovenačkog, muslimanskog… njihovo prikazivanje kao čisto reaktivnog u odnosu na srpski nacionalizam, kao i proglašenje srpskog nacionalizma glavnim uzrokom raspada Jugoslavije. Cilj je utvrđivanje za večnost kompleksa srpske krivice (97).

No, „srpska krivica” treba da postoji ne samo u vezi s raspadom Jugoslavije. Srbija je, po Latinki Perović (154), svoj pogrešan put, koji ju je odveo u polom devedesetih, „sama izabrala početkom sedamdesetih godina 20. veka”. Dakle, nije Tito 1972. godine počistio srpske „liberale”, ne, „Srbija” je tada nešto pogrešno „izabrala”, Srbija se odrekla „neželjene elite”, pa je zato i doživela sve što ju je snašlo tokom devedesetih…

Deveto, kod Perovićeve postoji, ukazuje Lompar, neprestani pojmovni redukcionizam. Recimo, sve što je u Srbiji nacionalno svodi se na nacionalističko, pa tako u modernoj srpskoj istoriji ne postoje ni nacionalni liberali, ni agrarni konzervativci, ni narodnjaci, ni patriotski socijalisti… ne, postoje, samo i jedino, srpski nacionalisti (99). I još jedan Latinkin redukcionistički niz: Srbija mora da se modernizuje – modernost je ono što je Zapad – zapad su zapravo SAD – za Srbiju je najbolje da sluša SAD (96). Šta je ovakvo redukcionističko izvođenje drugo do ideologija?

I deseto, karakteristično za delo Latinke Perović, jeste to što se u njemu afirmiše retorički trik kojim se palankom i palanačkim imenuje zapravo svaki otpor. Otpor guranju građanske Srbije u komunizam, pa otpor guranju Srbije u sve antisrpskije forme Jugoslavije i konačno otpor guranju Srbije u atlantizam (113). U tom smislu, Lompar Filosofiju palanke naziva „amblemom” (72) čitave jedne „ideološke formacije” (113). U njoj palanka postaje istoznačnica, uočava Lompar, ne toliko za sve što je uopšte nacionalno, već za sve što je srpsko.

Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

Dakle, palanka nije ono što je nacionalno-francusko, nacionalno-špansko, a taman posla nacionalno-američko… Ne, palanka je samo i isključivo ono nacionalno-srpsko. Palanka je objašnjenje i za 1941, i za 1991, i za 1999. – jer , u Srbiji, uz pomoć retoričkog trika s palankom, kaže Lompar, „biti nacionalan znači biti unapred kriv, unapred odgovoran” (124). A to s palankom takođe je manipulativno preterivanje o jednom narodu, čak laganje o njemu – uz punu svest da sistematsko i dugotrajno laganje o nekom narodu zaista može biti uvod u njegovu nihilaciju.

U vezi s tim Lompar se osvrće i na stav Latinke Perović koja kaže da Jasenovac ne može biti „metafora istorije Srba i Hrvata” (nav. u Lompar, 63). To je nekako sasvim u skladu sa sistematskim ćutanjem o Jasenovcu, posle 1945, s ćutanjem u kome je aktivno učestvovala, dok je bila visoki politički funkcioner, i autorka kritikovane knjige.

Ovde Lompar citira Hanu Arent koja saopštava: „Shvatila sam i to ponovila mnogo puta: kada ste napadnuti kao Jevreji morate se i braniti kao Jevrejin. Ne kao Nemac, i ne kao građanin sveta, i ne kao zagovornik ljudskih prava. Ne, nego – šta mogu konkretno da uradim kao Jevrejin!”. A onda, posle ovog citata, sledi sjajna Lomparova rečenica: nemojmo se zavaravati, „genocid je zauvek metafora istorije dva naroda” (63). Nažalost, potpuno tačno – jer, šta su Jasenovac ili „Oluja” drugo do sinegdoha odnosa Hrvatske spram Srba.

Znate sa čim imate posla

Konačno, Lompar kroz ovu kritiku afirmiše i autentično srpsko nacionalno stanovište, a ta afirmacija je važna u trenutku kada je na delu „zapadna (američka) kolonizacija srpskog naroda” (129). Srpsko nacionalno stanovište, po Lomparu, podrazumeva kako demokratiju, tako i duboku i snažnu nacionalnu kulturu – u smislu negovanja jednog jasnog sistema vrednosti. „Otud je ono”, kaže profesor Lompar, misleći na srpsko nacionalno stanovište, „u odnosu na ideologiju globalizma – subverzivno” (125).

I to jeste jedan od ključnih nalaza ovog oštroumnog eseja, koji smo sada dobili i u obliku zasebne knjige. Ovo je jedna subverzivna, i zato opasna knjiga, knjiga koja odlučno staje naspram ne samo čitave jedne dominantne ideologije, već i naspram svega što tu ideologiju podupire. A to što je podupire počinje od osamsto vojnih baza SAD širom sveta, nastavlja se s moćnom medijskom industrijom preko koje se uspešno kolonizuju umovi miliona običnih ljudi, i završava se moćnom akademskom i kulturnjačkom industrijom preko koje se vlada umovima na hiljade intelektualaca…

Milo Lompar u emisiji „Dijalog” u produkciji portala Novi Standard (Foto: Snimak ekrana/NS)

Jedna knjiga, i njen autor koji ju je drsko sam izfinansirao, stali su dakle ne naspram druge knjige, već naspram ozbiljne sile u njenoj pozadini. To jeste subverzivno i hrabro, ali i opasno. Svakako da nije bezopasno biti njen pisac, možda nije bezopasno biti ni njen prikazivač, a možda nije sasvim bezopasno ni biti njen čitalac.

Ako mislite da preterujem, odmah ću vam izvesti moguću optužbu iz vladajuće ideološke formacije. Podsetiću da drugosrbijanska apologija Filosofije palanke kaže da je to „antifašistička knjiga” (recimo, Milorad Belančić). Ne sledi li, onda, da je svaki njen oštriji kritičar zapravo – fašista? Ne žali li se Danas, koji je i izdavač ovih knjižica Latinke Perović, da je meta sve češćih „jezivih pretnji”? Eto, sve se uklapa: čitalac uzme Lomparovu knjigu, padne mu mrak na oči, postane fašista i krene da bije po Danas

Ali, Lomparova knjiga zbilja nas upozorava: prijatelji, ne smemo se dati, oni zaista to što rade doživljavaju kao „ko će koga”, kao „borbu na život i smrt”.

Hvala profesoru Lomparu što je napisao i, „o svom ruhu i kruhu”, odštampao ovu knjigu. Posle nje više niko ne može reći da nismo znali sa čim imamo posla. Znamo, sada jasno znamo.

 

Izvor Iskra

 

Naslovna fotografija: Fejsbuk/Catena Mundi

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u