S. Terzić: Ruski uticaj na Balkanu ne šire mediji nego istorijska svest Srba

„Propaganda je da ruska meka sila ima maligni uticaj, jer nažalost, Rusija vrlo malo radi na Balkanu, gotovo da ništa ne radi, a glavna meka moć Rusije je istorijska svest Srba i drugih hrišćana”

Kada danas govorimo o našim odnosima sa Rusijom, moramo da imamo u vidu da pravoslavlja na Balkanu gotovo da ne bi bilo da nije bilo velike Ruske imperije koja je štitila pravoslavne narode na Balkanu, kaže u intervjuu za Sputnjik istoričar i bivši ambasador Srbije u Rusiji dr Slavenko Terzić.

Propaganda je da ruska meka sila ima maligni uticaj, jer nažalost, Rusija vrlo malo radi na Balkanu, gotovo da ništa ne radi, a glavna meka moć Rusije je istorijska svest Srba i drugih hrišćana.

Dakle, ono što je Rusija činila za Srbe i druge balkanske hrišćane tokom vekova – sve te knjige, novčana pomoć, ikone, sasude, odežde, vojnička podrška oslobodilačkim pokretima – to je ono što živi u svesti ovih naroda do danas i to je ruska meka sila, a ne bilo kakav organizovani uticaj ruske države.

– Rusi su vekovima bili više prisutni u Srbiji i na Balkanu nego što su danas. Počeli su da dolaze početkom 13. veka, a moguće i ranije, jer znamo da je Sveti Sava – tada Rastko Nemanjić – imao prve kontakte sa ruskim monasima i da je posle tih susreta odlučio da ode na Svetu Goru, gde je u ruskom Manastiru Pantalejmonu bio zamonašen. Odlaskom grofa Save Vladislavića u Rusiju počinju življi odnosi – i politički, i vojni i društveni. Sava Vladislavić je bio desna ruka Petra Velikog. Formalno, on je bio savetnik za pitanja pravoslavnog Istoka i zahvaljujući njegovoj sposobnosti, uticaju i okretnosti, Srbi masovno dolaze u Rusiju – 1752. godine formira se Nova Srbija na čelu sa generalom Horvatom, a 1753. godine i Slavenosrbija koja je dobrim delom na teritoriji današnjeg Luganska i jednim delom Donjecka.

Tokom 19. veka već imamo dolazak Rusa na Balkan. U vreme Prvog srpskog ustanka prvi put dolazi do direktne vojne saradnje. Desno krilo ruske Dunavske armije sarađuje u nizu bitaka sa Karađorđem…

Kakva su bila ruska znanja o nama u to vreme?
– Dragocene podatke ostavio je ruski konzul Ivan Stepanovič Jastrebov. Bio je i u Skadru, jedno vreme i u Mostaru i Solunu, ali dugo u Prizrenu. On je napisao nekoliko knjiga o nama i dao je dragocene priloge o crkvenim prilikama na prostoru centralnog Balkana. U knjizi Stara Srbija i Albanija on daje niz vrlo dragocenih podataka o običajima, naročito na Kosovu i Metohiji. Prvi piše o arnautašima tj. Srbima koji su primili islam živeći u nesnosnim okolnostima na KiM, a koji su počeli da nose arbanašku odeću, da govore arbanšaki i koji su prešli u Arbanase. On kaže da su oni, nažalost, često radikalniji od pravih Albanaca koji su došli iz Albanije…

Postoje i dve zanimljive priče vezane za Jastrebova…
– On je bio vrlo hrabar čovek, visok, nosio je zvaničnu uniformu ruskih diplomata. Jednom prilikom su Arbanasi oteli neku srpsku devojku – otimanja su bila redovna pojava, islamizacija nasilna, ubistva, pljačke. Ja sam nedavno objavio knjigu Na kapijama Konstatinopolja, gde sam detaljno na osnovu ruskih izvora opisao sve te prilike. Dakle, oteta je devojka, a Srbi i njena rodbina nisu smeli da je vrate, pa je on u uniformi sa pištoljem otišao u albansku kuću, što je bilo vrlo rizično, uzeo devojku i vratio je kući. I drugi primer, knjige koje su iz Beograda slate u Prizrensku bogosloviju, otvorenu 1871. godine, nisu smele direktno da se šalju, nego su išle preko ruskog konzultata. Turska policija je doznala da su knjige stigle u Bogosloviju i htela je da ih oduzme tj. da napravi inspekciju. Jastrebov, pošto je odlično znao i arpaski i turski i mnoge druge evropske jezike, napisao je na turskom jeziku i ostavio na vratima Prizrenske bogoslovije natpis: „U ime ruskog cara zabranjujem ulazak“ i turska vojska je odstupila. To je bio jedan neverovatan čovek koji je toliko mnogo zadužio srpsku kulturu, srpsku nauku i Srbe u celini da smo mu 1996. godine podigli spomenik u Prizrenu na mestu gde je bila zgrada ruskog konzultata. Međutim, 1999. godine, teroristi tzv. OVK su srušili taj spomenik…

Kako je Rusija pomagala našoj zemlji za vreme Srpsko-turskog rata?
– Srpsko-turski rat počinje 1876. godine. Srbija i Crna Gora ratuju protiv Turske i skoro 5.000 ruskih dobrovoljaca stiže na Balkan, najveći broj u Srbiju i delimično u Crnu Goru, a takođe i oko 300 lekara i medicinskih sestara. Mi smo to zaboravili… U Srbiju stiže i 2.300 vojnika i oko 600-700 oficira na čelu sa generalom Černjajevim koji učestvuju u oslobođenju Srbije. Ovde dolazi i čuveni slikar Polenov i niz drugih ruskih aristrokata, plemića koji učestvuju u borbama za oslobođenje Srbije, a dolazi i pukovnik Nikolaj Rajevski, navodno grof Vronski kod Tolstoja, koji ovde, posle dvadesetak dana, gine u jednoj borbi. Na tom mestu je podignuta crkva u Adrovcu… Majka je posle mesec dana došla i njegovo telo prenela u Rusiju. Veliko opelo je održano u Sabornoj crkvi u Beogradu, kome je prisustvovao i knez Milan Obrenović i mitropolit Mihailo i praktično cela srpska vlada. Tako je nastala legenda o grofu Vronskom, pukovniku Rajevskom, koja kaže da je srce grofa Vronskog ostalo u Srbiji.

Kako vreme odmiče, do Prvog svetskog rata sve više Rusa dolazi – slavista, naučnika, razvija se naučna i kulturna saradnja. Čajkovski 1876. piše onaj čuveni „Rusko-srpski marš“ povodom Srpsko-turskog rata u kome učestvuje veliki broj Rusa. Naravno, odziv je veliki u ruskom javnom mnjenju – Dostojevski piše o tome, svi ruski pisci, filozofi i mnogi drugi. Kako su i komunikacije već bile bolje – pisci, slavisti, istoričari dolaze u Srbiju… Postoji i određeni ekonomski, ali dosta slab interes… U to vreme, Austrougarska je, pošto je okupirala BiH, imala ambiciozne planove na Balkanu, pre svega da kontroliše ceo Balkan i da potpuno potisne Ruse kao što to danas čine NATO i Zapad.

 

Autor Olivera Ikodinović

 

Izvor Sputnjik, 11. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u