Čini se kako predsednički izbori u Kazahstanu ne izazivaju previše pažnje u međunarodnom okruženju. Zanimljivo samo po sebi jeste što se za kandidovanje zahteva ispunjavanje niza uslova, mimo onih uobičajenih prikupljenih potpisa i stavljanja na uvid imovinske karte, što je deo izbornih pravila i u brojnim drugim zemljama. Kandidat za predsednika Kazahstana mora da bude stariji od 40 godina, da živi na teritoriji zemlje najmanje deceniju i po pre datuma glasanja, zatim da ima visoko obrazovanje, da je proveo najmanje 5 godina u javnoj službi ili na drugim funkcijama na koje je biran izborima i naposletku – da tečno govori državni jezik. Govori li jezik tečno ili ne određuje nadležna komisija u čijem opisu posla je i razgovor sa kandidatima.
Sve u svemu, neki od postavljenih kriterijuma deluju razumno, pogotovo ako se ima u vidu izvođenje obojenih revolucija prethodnih decenija, dovođenje podobnih kandidata iz inostranstva i oslanjanje na disidente koji u političkim poslovima nisu imali nikakvo iskustvo. Bolje sprečiti nego lečiti. Kuriozitet je i da kandidat za potrebe kandidature unapred uplaćuje izbornoj komisiji iznos od 50 minimalnih plata, pa ako prebaci 1% taj novac mu se vraća. Ako ostane ispod ovog praga ostaje i bez novca. Dakle, izbori su ozbiljna stvar, ne sme se od njih praviti zabava, niti dozvoliti da se u trku uključi politički pajac poput Zelenskog.
Prema svim prognozama, aktuelni šef države Kasim Žomart Tokajev ubedljivo vodi, sigurno će pobediti već u prvom krugu. Uostalom, Tokajev je i 2019. godine osvojio preko 70% glasova. Pored Tokajeva, od još 11 potencijalnih protivkandidata njih petoro je uspelo da ozvaniči taj status, a među njima su i dve žene. Moguće je da su neki protivkandidati, svesni uloge apsolutnih autsajdera na tekućim, rešili da zauzimaju poziciju za naredne predsedničke izbore. To nije rđava računica, pogotovo ako se sa značajnim procentom osvojenih glasova zauzme drugo ili trećo mesto. Međutim, pažnju izazivaju kako događaji koji su se odigrali pre izbora, tako i razlozi za njihovo raspisivanje i ono što može uslediti nakon njih.
Prvo, predsednik Tokajev je prebrodio „januarsku krizu” i uspeo da spreči značajniju destabilizaciju. Imao je u tome i pomoć od saveznika iz ODKB-a, ali se tek kasnije pokazalo da su izazovi bili veći i daleko opasniji nego što se tada činilo. Kako bi se osigurala dugoročna stabilnost sprovedene su krupne ustavne promene. Kruna tih promena treba da budu kako ovi predsednički tako i prolećni parčamentarni izbori. Time će se potvrditi institucionalne reforme i dobiti novi period od sedam godina za završetak ovog procesa. Drugo, novina je uvođenje jednog sedmogodišnjeg predsedničkog mandata bez prava reizbora. Ovo rešenje je originalno, u komparativnoj politikologiji uočava se tek u nekoliko zemalja, a obrazloženo je osobenošću kazahstanskog političkog sistema i neophodnošću demonopolizacije.
Tokajev iza sebe ima ogromno političko i ništa manje diplomatsko iskustvo. Karijeru je započeo davne 1975. godine kao sovjetski diplomata u Singapuru. Očigledno, stalo mu je da se politički sistem menja, da se proces donošenja odluka u određenoj meri transformiše, da se u javni život uključe razne društvene grupe, postojeće i nove partije, da izbori budu legitimni i neupitni. Očigledno, stalo mu je i da se pojedinci na funkcijama ograniče, da se spreči zloupotreba položaja i sticanje statusa večitih poslanika i ministara. Kako bi zamišljeno sproveo, zato je i raspisao prevremene predsedničke izbore i ustanovio pravilo o jednom sedmogodišnjem mandatu u trenutku kada se nalazio na vrhu popularnosti. Koristi momentum i podršku koju ima za završetak reformi i zaokruživanje nove legislativne konstrukcije. I to je sve logično.
Međutim, kako će se sve to odvijati u budućnosti, krajnje je nepredvidivo. Nesumnjivo, pred Tokajevim je još jedan predsednički mandat, trajaće do 2029. godine. Ali, šta će to značiti za sam politički sistem – ostaje da se vidi? Borba za njegovog naslednika može početi samo dan nakon završetka izbora. I to ne među opozicionim protivkandidatima koji se vode svojim računicama, već unutar sistema, u njegovom neposrednom okruženju. Predsednik Tokajev danas nudi demokratizaciju, demonopolizaciju i liberalizaciju, no po stabilnost političkog sistema to sve može biti koliko dobro, toliko i rizično. Jer, oblikovanje političkih sistema u centralnoazijskom arealu determinisali su istorijski i društveni procesi koji se po mnogo čemu razlikuju u odnosu na one detektovane na Zapadu.
Recimo, u pojam nacije, onako kako se on definiše na liberalnom Zapadu, teško je ili čak nemoguće „upakovati” narode koji žive u ovom delu sveta. Tu su identiteti građeni na kompleksniji način, pripadnost grupi određuje se višeslojno i drugačijim parametrima. Ili, široko promovisani koncept demokratskih izbora prema kojem strana koja osvoji 50% plus jedan glas „nosi sve” apsolutno je neprimenjiva u Centralnoj Aziji. To bi, u jednom potencijalnom razvoju situacije značilo da partije okupljene oko brojnijih (sub)etničkih, plemensko-klanovskih ili religijskih grupacija dobijaju priliku da upravljaju nad onim malobrojnijim, koje bi onda teže mogle da zaštite svoje interese. Postavljala bi se pozornica za izbijanje beskrajnih sukoba, slabijeg ili snažnijeg intenziteta, vrata za mešanje eksternih aktera večito zainteresovanih za širenjem uticaja na sredinjem delu negdašnjeg Puta svile ostala bi stalno otvorena. Politika u Centralnoj Aziji mora biti inkluzivna, uključivati predstavnike svih zajednica, garantovati prava svih društvenih grupa.
Za razliku od svog prethodnika, kao i za razliku od brojnih primera iz najbližeg komšiluka, predsednik Tokajev pokazuje da na politiku koju vodi ne stavlja tačku, već samo zapetu. On se ne vodi poznatom i čestom citiranom krilaticom: „Država, to sam ja!” Dalekosežnost reformi koje sprovodi i originalnost rešenja koja nudi na to ukazuju. Te reforme i ta rešenja treba da traju, da zažive unutar sistema i nakon njegovog mandata. Otuda insistiranje na demokratizaciji, demonopolizaciji i liberalizaciji. Za procene dokle će i kako u tome stići, te kakvi će neposredni efekti biti – neophodno je sačekati neko vreme. Po svoj prilici, to će zavisiti od čitavog niza okolnosti. Ne samo onih unutar Kazahstana, već i globalnih „gibanja” koja će uticati na ekonomske i socijalne prilike. Do tada, iz kazahstanskog primera nešto bi se moglo naučiti, a nešto i preuzeti. Na primer – uvođenje ograničenja za kandidovanje na najviše državne funkcije. Pomoglo bi to brojnim evropskim zemljama. Izbori su ozbiljna stvar, ne sme se od njih praviti zabava, niti dozvoliti da se u trku uključi politički pajac poput Zelenskog.
Autor Dušan Proroković
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: President of Kazakhstan website via Reuters
BONUS VIDEO:
