M. Ković: Sve je počelo na Balkanu

Kao i u svakom od ranijih pohoda, koji su se pod različitim izgovorima ponavljali, sudbine Srba i ostalih balkanskih pravoslavnih hrišćana zavisiće od ishoda ratova na istočnim, ruskim prostranstvima

Kada i gde je počela ratna kriza koja, kroz oružani sukob u Ukrajini, potresa ceo svet? Od odgovora na ta pitanja zavisiće celokupno tumačenje i svaka istoriografska interpetacija ovog krupnog i odsudnog događaja. Zapadni mediji i političari tvrde da je sve počelo pokretom ruskih trupa ka Ukrajini 24. februara 2022. ne bi li, prikrivanjem predistorije, optužili Rusiju za agresiju.

Nepristrasniji posmatrači ukazaće na pokret NATO trupa ka Rusiji koji je, uprkos datim obećanjima najviših zapadnih zvaničnika, započeo ulaskom Poljske, Češke i Mađarske u ovu vojnu organizaciju 1999. godine. Potom će, zauzimanjem Litvanije, Letonije, Estonije, Slovačke, Slovenije, Rumunije, Bugarske NATO nastaviti svoj marš ka ruskim granicama (2004). NATO trupe tada su stigle gotovo do predgrađa Sankt Petersburga.

Uprkos svim ruskim upozorenjima, naročito u minhenskom govoru Vladimira Putina iz 2007, NATO je obećao članstvo Ukrajini i Gruziji na konferenciji održanoj u Bukureštu 2008. godine. Ruska vojna intervencija u Gruziji imala je za cilj da pošalje jasnu poruku, spreči ovakav razvoj događaja, kao i da odbrani Južnu Osetiju. Usledilo je popunjavanje pozadine već uspostavljenog antiruskog fronta: Hrvatsku i Albaniju NATO je zauzeo 2009, Crnu Goru 2017, Severnu Makedoniju 2020. godine.

Evromajdan – početak ulaska NATO u Ukrajinu

Evromajdan u Kijevu 2014. bio je početak nezvaničnog ulaska NATO u ovu zemlju, praćenog progonima i likvidacijama nad Rusima i terorističkim napadima na civile u Donbasu.

Na Zapadu se tvrdi da su ove zemlje ušle u NATO dobrovoljno, dok je Ukrajina napadnuta. No velike sile, još od kada su se, krajem 15. veka pojavile na mapi Evrope, ne bave se pitanjima demokratije, nego bezbednosti, strategije i moći. Osim toga, da li su građani ovih zemalja zaista odlučivali o tome da li će pristupiti NATO? U slučaju Crne Gore i Severne Makedonije to je učinjeno direktno protiv njihove volje, a uvlačenje Ukrajine u NATO praćeno je masovnim zločinima i nasiljem nad Rusima.

Pohod NATO ka Rusiji počeo je, međutim, razbijanjem Jugoslavije, uz brutalnu upotrebu sile. Ekonomske, obaveštajne, diplomatske pritiske i naoružavanje secesionista već 1994. zameniće vojna agresija protiv Srba u Republici Srpskoj, potom i neposredno učešće NATO avijacije u etničkom čišćenju Srba u Hrvatskoj. Jelena Guskova je u svojoj temeljnoj studiji o spoljnoj politici Rusije u tim godinama, pokazala kako su srpska upozorenja da je sve to bio samo uvod za pohod na Rusiju, nailazila na ravnodušnost Andreja Kozirjeva i kruga njegovih saradnika.

Medlin Olbrajt je, u otvoreno antiruskom i antisrpskom govoru, na ceremoniji pristupanja Poljske, Češke i Mađarske NATO, zapretila Srbiji napadom ukoliko ne propusti NATO trupe na svoju teritoriju. Agresija na SR Jugoslaviju, započeta samo nekoliko dana posle tog događaja, duboko je uznemirila i konačno probudila rusko javno mnjenje, kako je primetio Aleksandar Soženjicin u intervjuu Špiglu (2007). Ratni požari i napredovanje NATO logistike preko Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine ka granicama Srbije na balkanskom mikroplanu najaviće opkoljavanje Rusije na evroazijskim prostranstvima. Tobože mirno učlanjenje Albanije, Crne Gore i BJR Makedonije u NATO biće samo nastavak ovog procesa. Kosovski Albanci korišćeni su na sličan način kao Čečeni u Rusiji. Sve je bilo praćeno nemilosrdnim uništavanjem i asimilacijom srpskog, potom i ruskog stanovništva u ratovima i sukobima koji su bili posledica širenja NATO i razaranja postojećih država.

Iste teme antisrpske i antiruske kampanje

Zapadni mediji su preko stradanja Srba i Rusa prelazili ćutke, dok su gromoglasno i svakodnevno izveštavali o tobožnjim srpskim, potom i ruskim zločinima. Ključna je bila činjenica da je antisrpska, potom i anturuska medijska propaganda otpočela pre ratnih dejstava. Stanovništvo zapadnih zemalja unapred je pripremano za ove ratove. Otvoreno i javno podsticanje mržnje prema Srbima, umnogome slično antisemitskim kampanjama u Hitlerovoj Evropi, počelo je bar od dolaska Slobodana Miloševića na vlast 1987. godine.

Antiruska medijska kampanja započela je sa prvim znacima nezavisne spoljne politike Vladimira Putina, da bi zauzela ratni kurs već od njegovog minhenskog govora i intervencije u Gruziji. Pri tome, propagandna slika Slobodana Miloševića i Vladimira Putina, koju su stvorili zapadni mediji, umnogome je slična. Tu su i javne pretnje ruskom predsedniku krivičnim sudom, pri čemu je poznata odgovornost Haškog tribunala za smrt Slobodana Miloševića. Bivši britanski premijer Boris Džonson je pre nekoliko dana iznova uporedio stav Putina prema Ukrajini sa odnosom Miloševića prema Kosovu i Metohiji.

Glavne teme antisrpske i antiruske medijske kampanje u osnovi su iste: to su kulturni rasizam i verske predrasude. Njih u zapadnim opisima Srba i Rusa srećemo već u srednjem veku. Današnje zapadno javno mnjenje, na prvi pogled ateizirano, Srbe i Ruse međutim iznova, sa istom strašću, označava kao jeretike, samo što je sada reč o otpadništvu od ideologija liberalizma, ljudskih prava, prava seksualnih manjina, itd.

Istoričari, uvežbani da u savremenim događajima i procesima uočavaju posledice mnogo dubljih kretanja, reći će da je sve počelo pre punih osam vekova. I ratnički pohodi zapadnih krstaša na istočne, pravoslavne jeretike započeli su na Balkanu, u 13. veku, da bi se potom proširili u švedske i tevtonske napade na Rusiju. U svakom od tih pohoda, koji su se u narednim vekovima pod različitim izgovorima ponavljali, sudbine Srba i ostalih balkanskih pravoslavnih hrišćana zavisiće od ishoda ratova na istočnim, ruskim prostranstvima. To je, međutim, tema za poseban članak.

 

Autor Miloš Ković

 

Izvor RT, 15. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Tviter @mfa_russia

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u