Argentina – zemlja Maradone, Sabata i dobrih ljudi

Argentinski pisac Ernesto Sabato je smatrao da ne postoji slučajnost, već samo sudbina. Tako je i moj „slučajni” susret bio najava velikog putovanja u Buenos Aires

Mladi Iranac, devet godina zarobljen u hotelu u Australiji (link), izjavio je da je u prošlosti ubio čoveka do sada bi izašao na slobodu, a ovako mu mladost prolazi u nezasluženom zatvoru. Tražeći po internetu izjavu mladog Mehdija, potresla me je vest o Irancu koji je preminuo nakon 18 godina provedenih na aerodromu u Parizu (link), a po kome je snimljen poznati film.

Postoji vic o braku i robiji po kome bi Muja nakon 20 godina izašao iz zatvora, umesto što je oženio Fatu, ali je, eto, još uvek u braku. Ovaj vic je više primenljiv na moju suprugu koja me je 20 godina istrpela – gore nego da je sedela u zatvoru. Vic je više motivacioni, a mladi Iranac je veza između Đokovića i Maradone i materijalističke civilizacije u kojoj živimo.

Odluka za putovanje u Argentinu, povodom 20 godina braka, nastala je nakon što sam sreo Mišu Đurkovića, čiji sam tekst o Argentini pročitao na Stanju Stvari (link). Dok pišem tekst pronađoh i gostovanje na Oku RTS-a (link) gde je Miša spominjao i Sabata i Junake i grobove, ali pošto ne gledam TV to do trenutka pisanja nisam primetio (ni kada sam čitao tekst).

Kako bi napisao Sabato (parafraziraću ga često, jer su mi njegove knjige u porodičnoj biblioteci u Jagodini) – ne postoji slučajnost, već samo sudbina, jer kako objasniti da razgovor sa istim čovekom jednog odvede u revoluciju, a drugog ostavi ravnodušnim? Stoga je taj „slučajni” susret bio najava velikog, ali kratkog, putovanja u Buenos Aires.

„Maradona, Božja ruka”

Spremajući se četiri meseca za putovanje, od jula do novembra, razmišljao sam o tekstu koji bi se zvao „100 kilometara avenijama i ulicama Buenos Airesa” (prepešačili smo 120 za 7 dana). Međutim, prvi događaj nakon dolaska, a zatim i potvrda Guida Sabata da možemo posetiti kuću-muzej Ernesta Sabata, uticali su da zaboravim na pisanje turističke informacije, već da se skoncentrišem na najjače utiske sa putovanja.

Tek što smo došli u Buenos Aires, koliko god da smo bili umorni od puta, i nakon što smo pola dana izgubili na putu za hotel, zbog nekog saobraćajnog zastoja, krenuli smo u skraćenu šetnju da ne izgubimo prvi dan. Stigli smo do parka General San Martin i seli pored spomenika poginulima u ratu za Malvine, da se odmorimo uz jednu cigaretu. Tu se održavao skup oficira iz vojnih atašea ambasada u Argentini. Poželeo da se slikam ispred spomenika i sačekao sam da oficiri izađu sa prostora spomenika, a da bih prišao vojnicima da pitam za dozvolu da se slikam.

Nakon nekoliko promašaja, kontaktirajući strane oficire, naišao sam na mladog vojnika koji zna engleski jezik i on me je doveo do glavnog argentinskog funkcionera (delovao je kao službenik ministarstva) da izrazim želju. Nosio sam kopiju pasoša da se identifikujem a koju su oni gledali. Uz njih dvojicu bio je i pukovnik argentinske vojske. Počeo sam da pričam kako smo u vreme rata za Malvine u Srbiji navijali za Argentinu i oni su pokušavali da nešto od moje gestikulacije i reči razumeju. Onda sam rekao čarobne reči „Maradona, Božja ruka”, gde su se nasmejali i pukovnik je napravio dve fotografije, na moju molbu da imam jednu. Moja ludačka neposrednost nije bila kažnjena. Naprotiv, nasmejano su me ispratili a onda smo za nama čuli komentar prisutnih oficira „bivša Jugoslavija…” Sledio je odlazak u Maipo ulicu broj 900.

Borhes i Sabato

Ranih 90-tih godina 20. veka, kao studenti bez para za život bili smo prepuni vremena za čitanje dobrih knjiga. Delili smo se na „Borhesovce” i „Sabatovce”, prošlo je srednjoškolsko vreme identifikacije sa rok i pank grupama. Isto tako su se delili i u Argentini, pa je i objavljena knjiga razgovora Borhesa i Sabata gde je vodič razgovora iskazivao svoju iskrenu sklonost ka Sabatu: „Pili smo viski, a Borhes je pio vodu”.

Obišli smo adresu na kojoj je trebalo da se nalazila Borhesova kuća (ili restoran gde su razgovarali), a obišli smo i kulturne centre ove dvojice velikih pisaca. Borhesov se nalazi u Galerías Pacífico, u jednom od najluksuznijih tržnih centara Buenos Airesa, a Sabatov se nalazi pri ekonomskom fakultetu. Simbolika je maksimalna: globalizam i antiglobalizam, voda (levičarska globalistička agenda) i viski.

Kulturni centar Ernesta Sabata (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Ekonomski fakultet u BA ima i jedinstven muzej spoljnom dugu. Ali, muzej kao i ekonomisti ne mogu da spreče ponavljanje ekonomskih katastrofa koje se ciklično događaju. Ovo je prva sličnost Srbije i Argentine (link). Obe su pod dugom prismotrom MMF-a zbog stanja javnih finansija i javnih dugova. I obe nisu mnogo napredovale u prethodnih 40 godina: Srbija je na istom nivou BDP-a kao i tada, i sa istim brojem stanovnika, a Argentina je udvostručila BDP i stanovništvo. Pri istom BDP-u po stanovniku njegova raspodela je pogoršana, pa je u obe zemlje povećano siromaštvo.

Maradona, Mesi i Đoković

Drugi dan je bio fizički mnogo zahtevniji kako bi se obišlo mnogo turističkih mesta, što planiranih a što slučajnih, jer je bilo nemoguće sve isplanirati. Najnoviji mural posvećen Maradoni bio je slikan nakon povratka iz Boke, a pošto taksista, kao i većina Argentinaca, nije razumeo engleski jezik, nismo obišli još jedan gde je Maradona predstavljen kao fudbalski bog.

Neplanirano je uslikana razbijena bista posvećena Mesiju i ovo je jedna od mnogih argentinskih krajnosti koje je karakterišu. Veliki broj Argentinaca oblači svoju decu u dresove Mesija, a i sebe same, i svi mnogo očekuju od svetskog prvenstva u fudbalu. Istovremeno, u Porto Maderu, uz biste najpoznatijih argentinskih sportista njegova stoji razbijena. Tu je i bista Fanđu koji je ušao u srpski narodni jezik „voziš kao Fanđo” kada se za nekoga želi reći da vozi previše brzo, vozaču i šampionu formule jedan. Mladi Iranac je na početku postavljen zbog paralele između Đokovića i Maradone (link). Obojica predstavljaju simbole antiglobalizma. Ponižavanje Đokovića u Australiji uticalo je da ne pomislim više ikada u životu da posetim tu zemlju.

Razbijena bista posvećena Lionelu Mesiju (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Đoković nam se javio u mislima kada nas je u hotelskom liftu neki čovek pitao da li smo iz Brazila. „Iz Srbije” rekli smo, a on „iz Evrope”. Tada smo shvatili da ako neko nije čuo za Srbiju, kada joj dodamo Đokovića razumeće odakle smo. Dodatak Srbiji i Đokoviću bio je bivša Jugoslavija. Samo jednom smo bili u situaciji da neko ne razume sve tri odrednice, ispred muzeja posvećenog Karlosu Gardelu, argentinskom pevaču i glumcu koji je najviše popularisao tango. Na Srbija, Đoković, bivša Jugoslavija žena azijatskog porekla je pitala da li smo iz Rusije. Moja supruga joj je odmah uzvratila uvredom „da li ste iz Kine”. Uvređeno je odgovorila da je iz Toronta u Kanadi. Jedina osoba koju smo sreli u Argentini koja nije izgledala neposredno i bila je distancirana je slučajna strankinja.

Hram ljudskosti

Koliko god da sam detaljno planirao odlazak u kuću Ernesta Sabata, nisam mogao da predvidim da će nam taksista reći da je Santos Lugares provincija i da on tamo ne vozi. U panici sam počeo da pokazujem na park Arenales i na Devoto tržni centar koji su u Vilji Devoto najbliži Santos Lugaresu, samo da se približimo cilju, pa da brzim korakom dođemo na vreme na zakazano mesto.

Poslužilo nas je nekoliko srećnih okolnosti: taksista je ipak odlučio da nas odveze do parka koji je u blizini železničke stanice, kod parka nas je čovek na engleskom uputio na nju, a na stanici je službenik na svojoj karti za prevoz napravio nama karte, jer nismo imali njihovu karticu za javni prevoz. Sve se toliko dobro poklopilo da smo bili sat vremena ranije na zakazanom mestu i bili smo u restoranu fudbalskog kluba ovog mesta da popijemo kafu pre obilaska kuće. Tu se moja supruga rasplakala od sreće jer joj se toliko dobrih, lepih susreta već dogodilo da je na kraju radnica odbila da joj naplati kafu, a nakon što sam joj dao mali bakšiš za prethodno naručena peciva. Osetili smo se vraćeni u 70-te ili 80-te u socijalistički realizam i romantizam, kada su ljudi bili mnogo bolji nego što su danas, pretvoreni u Sabatove zupčanike (link).

Lusiana Sabato je bila zbunjena našim dolaskom, ali joj je još jedna dobra žena prevela da smo tu samo da bi smo sve videli i da bih imao jednu fotografiju sa njom. Prezentaciju Sabatove unuke sam većinom razumeo na osnovu čitanja Pre kraja i Otpor. Supruga se slatko nasmejala kada je rekla da je Ernesto bio u sukobu sa suprugom oko vaspitavanja dece, jer je bio protivnik vaspitavanja (link). To je i moj stav, da je najbolje vaspitavanje odsustvo vaspitanja, samo ljubav i podrška deci u onome šta ona sama žele. Ćerka nam studira fiziku (ES!) a sin je košarkaš, što znači da su izuzetno udaljeni od naših kvalifikacija doktora ekonomskih nauka i diplomiranog ekonomiste. Ima još nekih sličnosti (komisije, samoodbacivanje…), ali ne bih da sebe uzdižem koristeći Himalaje na koje se nisam popeo.

Lusiana nam je pokazivala sobe velikog Ernesta, pričala o njegovom životu i puštala kratke video snimke iz života. Gledajući u njegovu biblioteku, u sobu za pisanje i u atelje za slikanje, mislio sam na pokojnog brata i koliko sam bio uljez u ovoj poseti kući Sabata. Koliko je puta više to zaslužio on da je živ! Kada bih u 49. ili 50. godini doneo u Jagodinu Otpor, Pre kraja i Pojedinac i univerzum, majka bi me informisala da te knjige već imamo i da ih je moj brat kupio pre 20 ili 25 godina.

Koliko nije slučajno ovo moje veliko kašnjenje u čitanju i sazrevanju, ukazuje činjenica da je Bratislav bio rođen par minuta nakon velikog Sabata: on par minuta posle ponoći 24. juna, a Ernesto pred ponoć 24. juna. Obojica su mučila majke pitanjem da li su sigurne o kojoj ponoći kojeg dana su rođeni. Pošto mi je brat bio u horoskopu rak sa podznakom ovna – kao i Nikola Tesla – to dovodi do dalje paralele između velikog Ernesta Sabata (rak/ovan) i Nikole Tesle: obojica su bila materijalno skromni, a gigantskog duha i uma. Tesla je umro u njujorškom hotelu u potpunoj materijalnoj bedi, uprkos izumima koji su čovečanstvu doneli nemerljive koristi (do vojnih dronova koji su ratove dodatno dehumanizovali da mogu da se snimaju direktna uništavanja drugih ljudi-vojnika (link)).

Mural Ernesta Sabata preko puta njegove kuće, delo umetnika Martina Rona (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Kuća Sabata odiše skromnošću i jednostavnošću jednog od najvećih umova čovečanstva. Bio sam u hramu ljudskosti kakav ne postoji na planeti. Mogao sam da zamišljam starca koji piše pismo mladom umetniku „Dragi daleki mladiću” (link), nešto po meni najsnažnije napisano u istoriji književnosti. I da se upitam šta bih mogao da preporučim mladom ekonomisti koji je upravo završio studije: da li da traži bolje plaćen posao u velikoj stranoj kompaniji, da se zaposli u državnoj službi ili da započinje sopstveni posao? Kako da pri kraju života savetujem nekog ko je tek na njegovom početku u potpuno drugačijim uslovima?

Život Ernesta Sabata je dokaz da slučajnosti ne postoje, već samo sudbina: (1) u tunelu je jedna slika motiv romana, a on je pri kraju života postao slikar; (2) napisao je Izveštaj o slepima da bi pri kraju života i sam oslepeo. Slikar Domingez mu je bio dokaz da postoji i iracionalno, jer je pre isterivanja oka samog sebe slikao bez njega. Odlazak u hram ljudskosti obogatio je smisao jednom na početku planiranom turističkom putovanju.

Odlazak iz kuće Sabata u centar BA ponovo me je uputio na sudbinu. Kusturica je napravio film o Maradoni, a Sabato je pohvalio Kusturičin film (link) i dopunio ga je scenom iz voza. Vraćajući se iz Santos Lugaresa, doživeo sam sličnu scenu kao i Ernesto – da je mlada majka, koja je ustajala sa sedišta, imala pretežak teret u rancu i držala je dvomesečnu ili tromesečnu bebu na grudima. Bio sam unezveren kako da joj pomognem, dok mi čovek koji je sedeo pored nje nije rekao naredbodavno na engleskom „sedi dole”. Vozom smo se vraćali sa dve Argentinke koje su pošle sa nama jer je vožnja vozom opasna. Mislio sam da su uplašene, ali sam tek kasnije shvatio da je njihova želja bila da one nas zaštite od mogućih neprijatnosti sa prosjacima, kime god.

Mural Ernesta Sabata preko puta njegove kuće naslikao je Martin Ron, isti umetnik koji je naslikao najveći mural Maradone.

Državni terorizam

Nakon ispunjavanja smisla boravka u Argentini obilaskom kuće Ernesta Sabata otišli smo na mesto najveće tišine u Argentini: memorijalni park žrtvama državnog terorizma. Park služi za sećanje na period koji više nikada ne bi smeo da se ponovi u Argentini (i bilo gde u svetu – sugestija supruge) – da nevini ljudi budu žrtve državnog terorizma.

Ernesto Sabato je rukovodio komisijom za ispitivanje žrtva koji su počinile vojne hunte (link). U tom smislu je on moralna vertikala Argentine – a ne samo intelektualna – pa je i ponajmanje književna. Luisiana nam je pokazala podrum gde je on sakrivao prijatelje, poznanike i slučajne nesrećnike koji su bili žrtve progona. I sam je progonjen u mladosti ranih 30-tih kao komunista-anarhista. Sudbinski je otišao iz Brisela u Pariz, umesto u Moskvu, jer da je otišao u ovu drugu postao bi još jedna od bezbrojnih žrtava koje nisu realizovale svoj životni potencijal.

Memorijalni park u Buenos Airesu posvećen žrtvama državnog terorizma (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Na drugoj slici se nalazi ime žrtve-trudnice, što je moja supruga primetila na osnovu dopisa uz ime i godine embarazada. Na trećoj slici je spomenik 14-togodišnjem dečaku koji likvidiran i bačen u zaliv kao najmlađa žrtve terora.

I u Srbiji je postojao državni terorizam od zabrane komunističke partije preko komunističkog terora po ulasku u Beograd, pa dalje do Golog otoka i do žrtava Miloševićevog režima i nakon njega do danas. Bratislav je isprebijan u večeri nakon kontra-mitinga pristalica Miloševićevog režima kada je prišao da podigne isprebijanu staricu. Prekomerno prebijanje ljudi, i bez njihove fizičke likvidacije (i bez nasilnog ponašanja žrtve), predstavlja državni terorizam i on se kod nas i dalje događa, poput batinanja učesnika na protestima 7-8. jula 2020.

Sveta zemlja

Sveta zemlja je turistička atrakcija koja predstavlja kopiju Jerusalima sa hrišćanskim motivima, ali i simbolima islama i judeizma. Meni je neprilično da se nalazi u blizini Parka uspomenama na državni terorizam. Na par stotina metara dalje od ove prelepe prezentacije hrišćanstvu nalaze se imena mladića i ljudi koji su umrli u mukama i sigurno su se zapitali o postojanju Boga, ukoliko im se takve stvari najčešće potpuno nevinima događaju.

U Pojedinac i univerzum Sabato je pisao o totalitarizmima koje je izrodio racionalizam ubijanjem vere u ljudima materijalističkim realizmom, a i sam je preživeo jedan – vojne diktature. Mi živimo u vremenu digitalnog totalitarizma i postoje turističke atrakcije poput Svete zemlje kao mogućnosti za lepu zaradu, dok je istinska duhovnost gotovo potpuno uništena. Preporuka za turiste: vredi posetiti.

Turistička atrakcija Sveta zemlja u Buenos Airesu (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Ne znam podatak koliko Jevreja ima u BA ali su svima lako uočljivi jer se oblače veoma ozbiljno. Ernesto Sabato je napisao da je ljudska sujeta čudna i za primer je naveo dolazak Jevreja, koji su bili prilikom dolaska presrećni jer su spasili živote, a već su nakon par godina bili nezadovoljni svojim materijalnim i društvenim statusom. Sudeći po njihovoj brojnosti, očigledno je da su veoma uspešan sloj argentinskog društva.

Prosjaci i psi

Ograničenja za kretanje ljudi zbog širenja korone, a pri dozvoli vlasnicima pasa da ih iz zgrada prošetaju, uticala su na veliko umnožavanje pasa u Beogradu. Tu su BA i Beograd veoma slični: smrde na pseći izmet. BA je u prednosti u odnosu na Beograd jer je već razvijen posao sa čuvanjem pasa. U prilogu je fotografija sakupljenih pasa koji čekaju da im se još jedan pridruži. Čuvari pasa čuvaju po 10 do 15 iste rase te je ovde ekonomska specijalizacija Adama Smita došla do potpunog izražaja.

Ovde mi se nameće pitanje o simpatijama za pse i o okretanju glave pred prosjacima i beskućnicima. Ne mogu da poredim BA sa drugim velikim metropolama jer dugo nisam putovao u velike gradove. Da su beskućnici mnogobrojni u centrima gradova čitao sam za Sao Paolo, velike gradove u SAD i u Kanadi. Ne znam da li je mnogo ili malo par hiljada očiglednih beskućnika u BA u odnosu na 14 miliona stanovnika u celoj aglomeraciji.

Zaprepastio sam se kada smo prilazili Sermiento ulici iz pravca avenije Korijentes, kada je iz kontejnera izašao čovek i počeo da razdragano razgovara sa prolaznikom. Kada smo i u Aveniji Santa Fe videli čoveka kako izlazi iz kontejnera, postao sam pažljiv prilikom bacanja đubreta. Prilikom prolaska kroz ulice Palerma video sam beskućnike koji žive na pragovima kuća imućnih ljudi i rađaju asocijaciju na pse čuvare. I to mi opet gadi iskrenu ili odglumljenu simpatiju prema psima.

Ulica Kaminito, turistička atrakcija u naselju La Boka (Foto: Pixabay)

Tokom boravka u BA nismo imali ni jednu međuljudsku neprijatnost. Par puta su mi se obratili prosjaci na ulici, ali bez ikakve agresivnosti. Razmišljanje i pisanje o njima mi je izazvalo osećaj sramote sobom samim (jer o čemu god da pišemo, pišemo zapravo o sebi samima). Baratam hiljadama demografskih, socijalnih i ekonomskih statistika, a nikada se nisam zainteresovao koliko je hiljada ljudi koji su korisnici socijalne pomoći u Srbiji i da li je njihov broj u porastu ili smanjivanju.

Broj prosjaka u Beogradu je u očiglednom porastu i od sada neću okretati glavu, već ću uvek imati spremne sitne novčanice da ih pružim samo iz pomisli koliko sam ja srećan čovek jer nisam u njihovoj poziciji i uz pitanje kakva ih je muka naterala na prosjačenje. Osim dodeljivanja malo novca, počeću da razmišljam i o sistemskim rešenjima za smanjivanje socijalnih problema, a koji ne podrazumevaju silu i izgradnju Potemkinovih sela.

Zemlja dobrih ljudi

Tokom boravka u BA lično smo komunicirali samo sa ženama koje su kao i mi obožavatelji Ernesta Sabata. Međutim, u svakom susretu imali smo potvrdu koliko su ljudi dobri, od zaposlenih u hotelu u kome smo bili, do slučajnih prolaznika na ulicama i do zaposlenih u restoranima, picerijama, kioscima, muzejima.

Imao sam događaj koga se lično stidim. Kupovali smo dres Maradone u prodavnici u Palermu i prodavac i jedan kupac su stupili u razgovor sa nama. Prodavac nije znao da ima dres Maradone pa mu je kupac pokazao gde stoji. A onda je mojoj supruzi sugerisao da može da kupi i neku lepu majicu sebi. Prodavac je objašnjavao da je ovaj što preporučuje kupac, a ne prodavac kao i on. Pošto nisam imao gotovine pitao sam za plaćanje karticom. Prodavac je uzeo karticu, pokazao mi je na iznos i skinuo pare preko mobilnog telefona. Nakon nekog vremena rekao sam supruzi da sam možda žrtva prevare i da je njihovo ponašanje bilo skretanje pažnje da bi mi skinuo koju nulu više sa računa. Supruga mi je rekla da grešim, da su svi oni jednostavno srdačni ljudi. I bila je u pravu.

Suveniri iz Argentine: upaljač i figurice Sabata i Maradone (Foto: Miroslav Zdravković/makroekonomija.org)

Stigli smo u Beograd i nije bilo nikakve prevare. Meni je ostao osećaj sramote da sam posumnjao u dobre ljude. Pošto ne želim da opisujem obiđene parkove, muzeje, kvartove, restorane i druga mesta, za sve turiste ostavljam sliku sa vašara umetnika ispred groblja Rekoleto, a koji nam je preporučila Argentinka iz voza iz Santos Lugaresa za centar grada.

Bezdušni vladari

I ovo je bio planirani kraj teksta po napuštanju Argentine. Međutim, u avionu KLM-a sam doživeo neprijatnost zbog koje treba dodati još par rečenica. Bilo je puno slobodnih mesta i preko razglasa su rekli da su moguće promene mesta sedenja u okviru istih klasa sa sedenje. Poslovna klasa je odvojena, a naša mesta su bila u 23. redu. Otišao sam na početak aviona nakon poslovne klase, video par mesta uz prozor i vratio sam se da kažem supruzi kako ću sesti uz prozor da gledam malo Argentinu i Urugvaj pre povratka na svoje mesto.

Osoba ženskoliko-muška ili muškoliko-ženska me je odmah prijavila i došla je ljutita stjuardesa da mi pokaže gde je granica u klasama sedenja. Ova muško-ženska prilika me je gledala bez treptanja očiju i možda sam po prvi put u životu osetio nasilnost prema drugom ljudskom biću. Stjuardesa me je zatim, osetivši koliko smrdim na cigarete, ozbiljno upozorila da je u avionu najstrože zabranjeno pušenje. Pitao sam je da li misli da sam ja idiot i da planiram da zapalim cigaretu u avionu.

Vratio sam se na svoje sedište i osećao sam ljutinu. I pomislio sam opet na prvu sliku i događaj iz teksta. Da sam isto tako pokušao da priđem na susretu vojnih atašea u Londonu ili Amsterdamu, tiho bi me upozorili da se ne približavam, tek da ispoštuju protokol, i zatim bi me ubili. Opravdali bi postupak da nisam ispoštovao upozorenje i da sam izgledao kao terorista. To je razlika između zemalja dobrih ljudi i zemalja bezdušnih imućnih vladara planete.

U Amsterdamu sam se zabavljao slikanjem miševa na aerodromu u oba pravca, kako prilikom odlaska u Buenos Aires, tako i prilikom povratka u Budimpeštu (jer nam je let za Beograd otkazan). Ovi miševi su dokaz da nije tačno da ekonomski liberalizam čini bogate ljude još bogatijima, a siromašne još siromašnijima (link). Miševi su dokaz da u globalizaciji napreduju i druge, neplanirane vrste životinja, kao i planirani političari koji su posrednici krupnom kapitalu. Miševi žive u tunelima, kao i simbolički slepci koji upravljaju našom civilizacijom. Duboko sakriveni u tajnim društvima i zaverama, kao i miševi u tunelima za ventilaciju.

 

Izvor makroekonomija.org

 

Naslovna fotografija: Tomas Cuesta/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u