Katar – svojeglava i superbogata monarhija

Kako je jedna mala ali svojeglava monarhija uspela da postane važan faktor ne samo zalivske, već i globalne politike, prkoseći bogatijim komšijama u političkom i čak verskom smislu?

Katar je minidržava na Persijskom poluostrvu, ali sa veoma ambicioznom politikom i ekonomskim planovima. Nije preterano reći da je Katar svetsko čudo jer svojim uticajem mnogostruko prevazilazi svoju veličinu i često se nalazi rame uz rame s globalnim velesilama. Sve zahvaljujući gasu.

A pre samo nekoliko decenija, Katar je bio zapravo niz sela koja su se bavila ribarenjem i siromašnom poljoprivredom. U paragraf iz dosijea Britanskog admiraliteta iz 1916-17. sumira se situacija u Kataru pre otkrića nafte: „Glavno zanimanje u El-Kataru je lov na bisere, na nekim mestima dopunjeno uzgojem kamila. Interesi poluostrva su u suštini pomorski; ljudi žive pored mora i veći deo godine provode na njemu; gradovi i sela okreću leđa takoreći neplodnoj zemlji… Malo stoke je u vlasništvu lokalnih stanovnika”.

Katar se danas nalazi na prvom mestu u svetu prema bruto nacionalnom dohotku na osnovu kupovne moći i to decenijama zaredom. Zemlja ima 2,6 miliona stanovnika od kojih je samo 300.000 lokalnih „Kataraca”, a ostalih 2,3 miliona su stranci. Prostire se na 11.000 kvadratnih kilometara na poluostrvu koje se graniči samo sa Saudijskom Arabijom, dok ga Bahreinski zaliv odvaja od konkurentskog Bahreina. Raspolaže jednim od najmoćnijih i najbogatijih investicionih fondova u svetu. Energija, voda i obrazovanje u zemlji su besplatni.

Velike rezerve prirodnog gasa su locirane kod severoistočne obale Katara. Dokazane rezerve gasa u Kataru su treće po veličini na svetu, iza Rusije i Irana, i premašuju 870 triliona kubnih stopa. Ove rezerve, procenjuje se, dovoljne su za eksploataciju u narednih 200 godina. Ekonomija zemlje je podstaknuta 1991. godine završetkom prve faze razvoja gasnog nalazišta „Severno polje”, a 1996. godine „Katargas” je počeo da izvozi tečni prirodni gas (LNG) u Japan. Nalazište „Severno polje” Katar deli sa Iranom što uslovljava specifične političke odnose sa ovom zemljom.

Nije lako povući granicu između bogatstva i moći Katara i interesa vladarske porodice Al Tani. „Cela država Katar je postala skoro neka vrsta korporacije, sa šeikom kao izvršnim direktorom“, pisali su zapadni mediji o Kataru. Ovo se odnosilo na šeika Hamada bin Kalifu, oca današnjeg emira Tamima ibn Hamada, ali princip je ostao isti. Svojim mudrim ulaganjem u tečni prirodni gas (LNG), Katar je postao peti najveći svetski izvoznik svih oblika prirodnog gasa i najveći izvoznik LNG-a sa 31 milionom tona godišnje. Nasuprot tome, Katar je tek šesnaesti u svetu po izvozu sirove nafte – iako je to još uvek značajna količina sirove nafte za malu zemlju. Prirodni gas je, međutim, glavni pokretač ekonomskog uspeha zemlje.

Sa milijardama koje potiču od izvoza gasa i njegovih ogromnih rezervi u masivnom Severnom polju čija će eksploatacija zaći daleko u u budućnost, počela je era naizgled neograničenih budžeta potrošnje. Arhitekte i planeri sa Zapada doživeli su nešto što možda nikada ranije nisu iskusili: njihovi razvojni projekti i predlozi često su bivali odbačeni u Kataru ne zato što su bili previše dalekosežni, već zato što nisu bili dovoljno ambiciozni.

Politika Katara

Dinastija Al Tani vladajuća je porodica Katara. Porodica je iz plemena Tamim, koje je migriralo na istok iz centralne Arabije i na poluostrvu Katar postala dominantna vladajuća dinastija sredinom 19. veka. Drugi šeik Katara, Kasim ibn Muhamed, koji je vladao od 1878. do 1913, smatra se osnivačem Katara. Sedmi šeik, Kalifa ibn Hamad, bio je ključan za dobijanje nezavisnosti Katara od Britanije 1971. i postao je njegov prvi emir. Njegov sin, Hamad ibn Kalifa, svrgnuo ga je 1995. u unutrašnjem državnom udaru, ali bez prolivanja krvi. Hamad je bio taj koji je usmerio pomeranje zalivske države od proizvodnje nafte ka razvoju snažne industrije tečnog prirodnog gasa.

Pod Hamadom Katar je krenuo u ogromnu ekspanziju svoje međunarodne uloge. Godine 1996. osnovao je Al Džaziru, uticajnu medijsku kuću sa sedištem u Dohi, i počeo da repozicionira Katar kao ključnog regionalnog igrača i, preko državnog fonda od 500 milijardi dolara, ogromnog globalnog investitora. Hamad je abdicirao 2013. u korist svoga sina Tamima ibn Hamada. Ova promena je pomogla nasledniku da se izbori sa katarskim susedima koji proizvode naftu i odredi politički pravac zemlje koja je bila nezavisna od drugih zalivskih dinastija. Porodica Al Tani posebno je velika među vladajućim dinastijama zalivskih država: brojeći na desetine hiljada članova, ona čini većinu katarskih državljana.

Za zemlju otprilike veličine sedmine Srbije, Katar je, zbog svog ogromnog bogatstva gasom i naftom, enormno proširio svoj uticaj u regionu. Politika Katara obeležena je potragom za samostalnošću i specifičnim pristupom, najviše kako bi se izbegla dominacija u svakom pogledu bogatije i moćnije susedne Saudijske Arabije koja inače bespogovorno dominira poluostrvom i svim zalivskim monarhijama, izuzev Katara. Uprkos svojoj maloj geografskoj veličini, Katar se pojavljuje kao relativno veliki igrač u Zalivu, donekle i na račun Saudijske Arabije. Veliki deo politike Katara može se shvatiti kao pokušaj da se ukloni ili smanji percipirana saudijska premoć.

Sedište arapske TV stanice Al Džazira u Dohi, 28. februar 2011. (Foto: Wolfgang Kumm/dpa/EPA-EFE)

Jedan od razloga zašto se Katar tako rano okrenuo prirodnom gasu nije samo što ima relativno siromašna nalazišta nafte, nego i da bi se udaljio od ekonomije u kojoj je saudijska dominacija zagarantovana. Animozitet Katara i Saudijske Arabije pokazao se svojevremeno i u saudijskoj podršci skoro svakom pokušaju državnog udara protiv prethodnog emira, Hamada bin Kalife.

Jedan primer katarskog instinkta za samostalnošću i nezavisnošću jeste onaj iz vremena kraja Hladnog rata. Naime, Katar je iznenada priznao SSSR 1. avgusta 1988, samo nekoliko godina pre pada Sovjetskog Saveza. Sjedinjene Države su ostale zatečene ovim potezom da mali odvažni emirat ima drskost da napravi tako direktan izazov kako nadmoći Karterove doktrine, koja je počivala na direktnom američkom mešanju u zalivske zemlje i arapski svet, tako i glavnom američkom savezniku Saudijskoj Arabiji.

Glavni razlog za ovo izazovno, ali prilično kasno i neblagovremeno priznanje Sovjetskog Saveza od strane Katara, godinu dana pre pada Berlinskog zida, bio je regionalni: Katar je želeo da na crnom tržištu nabavi rakete „Stinger” američke proizvodnje za odbranu svoje granice od Bahreina. SAD su, međutim, slične rakete isporučile Bahreinu, ali ne i Kataru. Videvši da su njegovi regionalni interesi ignorisani, Katar se, kao što se dešavalo tokom Hladnog rata, okrenuo SSSR-u.

Ubrzo po priznanju, SSSR i Katar su razmenili ambasadore, a kao odgovor na to američki Kongres je zabranio prodaju oružja Kataru. Poruka Katara je bila jasna: zemlja može da bude mali i generalno saveznički partner u očuvanju interesa SAD, ali svoje neposredne regionalne, ekonomske i političke interese uvek će stavljati na prvo mesto. Katar je nastavio ovu politiku, generalno podržavajući SAD, ali istovremeno i sledeći vlastite lokalne interese i kreativne i inovativne spoljnopolitičke inicijative sve do danas. Katar je tako investirao u Rusiju oko 13 milijardi dolara, od aerodroma u Sankt Peterburgu do kompanije „Rosnjeft”, ali se zbog sukoba u Ukrajini nije povukao iz Rusije.

U islamskom svetu

Katar je saveznik Muslimanske braće i pobornik učešća, pa i dominacije političkog islama u arapskim državama, bez velikog obzira što velike zemlje poput Egipta i Saudijske Arabije na to gledaju neprijateljski. Ali, ne samo da je Katar finansirao Hamas, libijske i sirijske pobunjenike i Muslimansko bratstvo u Egiptu, već je održavao odnose i sa Sjedinjenim Državama koje Hamas vide kao terorističku organizaciju, i sa Iranom, koji podržava Asadov režim u Siriji. Katar je tako stekao reputaciju svojeglave male ali moćne imperije.

Svaka od ovih odluka, naravno, ima svoje racionalno utemeljenje, čak ako je ono i ideološko. Katar naime predstavlja jedan pol rivalskih ideoloških koncepata unutar zalivskog islama. Katarski islam je suni vahabizam i u tom pogledu nadmeće se sa saudijskom interpretacijom čistog i pravovernog islama koja je dominantna ne samo u Zalivu nego i u čitavom islamskom svetu. Izuzev u Kataru.

Katarski emir šeik Tamim bin Hamad al Tani (desno) sa ocem, šeikom Hamadom bin Kalifa al Tanijem (Foto: Noushad Thekkayil/EPA-EFE)

Rivalske koncepte u Zalivu predstavljaju dvojica uticajnih islamskih šeika: Jusuf al Karadavi i Abdulah bin Baja. Nadmetanje između Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata povodom značenja i uloge Arapskog proleća i Zalivske krize, ilustruje odnose između egipatskog šeika Jusufa al Karadavija i katarske kraljevske porodice Al Tani s jedne strane, i između mauritanskog šeika Abdulaha bin Baje i vladarske porodice Abu Dabija i Ujedinjenih Arapskih Emirata, Al Nahjana, s druge. Ovi odnosi sežu decenijama unazad, do ranih 1960-ih i 1970-ih.

Karadavijev i Bin Bajin rivalski projekat ključno su oblikovali konkurentske državne stilove i spoljnu politiku Katara i UAE, otvarajući pitanje kako se uspostavljaju odnosi između muslimanske naučne elite (uleme) i nacionalne države. Tokom Arapskog proleća i Zalivske krize, Karadavi i Bin Baja su na važne načine oblikovali suprotstavljene ideologije porodica Al Tani i Al Nahjan. Bin Baja, pripadnik sufi reda snažno ukorenjen u Egiptu, takođe je predsednik Saveta Ujedinjenih Arapskih Emirata za fatvu. Njih dvojica uspeli su da uspostave Dohu i Abu Dabi kao hegemonističke centre islamskog naučnog autoriteta, pored istorijskih centara kao što su Kairo, Medina ili Kom.

Uzrok raskola

Katarski islam oblikovao je egipatski islamski teolog Jusuf al Karadavi koji je preminuo u septembru ove godine. Zvaničnici Katara i Hamasa bili su među hiljadama koji su išli u pogrebnoj povorci uticajnog egipatskog šeika, dok su mu ličnosti iz celog muslimanskog sveta odale počast. Karadavi, duhovni vođa Muslimanske braće, umro je u Kataru u 96. godini. Bio je među najpoznatijim – i najkontroverznijim – teolozima i javnim intelektualcima u islamskom svetu. Bio je i jedan je od najsnažnijih glasova unutar islamske uleme koji su javno 2011. godine podržali pobune tokom Arapskog proleća u Egiptu i širom arapskog sveta.

Karadavi je boravio u Kataru od 1960-ih pošto kao istaknuti pripadnik tada zabranjene Muslimanske braće nije više mogao da deluje u Egiptu. Zaputio se u sićušnu zalivsku državu Katar da predaje, a vrlo brzo je njegovo znanje i prijateljstvo potražio šeik Ahmad bin Ali al Tani. Ovaj katarski emir, koji je preminuo 1977. godine, dao je katarsko državljanstvo Kardaviju, koji je postao učitelj i vaspitač katarske vladarske porodice.

Posvetivši se radu u Kataru, šeik se upustio u uticajnu izdavačku delatnost, a stil kojim je iznosio svoje stavove obezbedio mu je divljenje generacija muslimana na Zapadu kojima je njegovo pisanje bilo lako razumljivo. Kada je 1996. godine pokrenut kanal Al Džazira, Al Karadavi je dobio sedmičnu emisiju pod nazivom „Šerijat i život” koja je postala najgledanija emisija u udarnom terminu ove televizije sa više od deset miliona gledalaca širom sveta.

Jusuf al Karadavi, popularni islamski teolog (Foto: Munir Zakiroglu/Anadolu Agency/Getty Images)

Karadavi je imao prilike da proširi svoju karijeru van Katara, ali je u nekoliko navrata odbio vodeću ulogu u Muslimanskom bratstvu u Egiptu. Kao neko ko je lako stupao u kontakt s onim ko bi sedeo za njegovim stolom, koristio je islam da razgovara o svemu, od religije do politike, zapadne demokratije i klimatskih promena, kao i o izazovima s kojima se suočava muslimanski svet, uključujući i palestinsko pitanje.

Sve to mu je donelo titulu „globalnog muftije”. Njegova podrška Arapskom proleću i protivljenje egipatskom predsedniku Sisiju navode se kao jedan od razloga za diplomatsku krizu između Dohe i nekoliko arapskih zemalja, koja je 2017. godine dovela do četvorogodišnjeg bojkota Katara. Egipat, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein su Karadavijevu organizaciju Međunarodnu uniju islamskih učenjaka, označili kao „terorističku”, a raskol je okončan tek nakon prošlogodišnjeg samita Zalivskog saveta.

Drugi stub

Drugi, politički stub katarskog uspona bila je vladavina emira Hamada al Tanija od 1995. do 2013. godine. Kao polaznik britanske vojne akademije „Sandherst”, Hamad al Tani je još kao prestolonaslednik spretno usmeravao sredstva ka modernizaciji katarske vojne infrastrukture. Hvaljen kao vojni heroj zbog komandovanja katarskim snagama koje su oslobodile saudijski grad Kafdži tokom rata u Persijskom zalivu 1990-1991, on je brzo stekao prestiž ne samo u Kataru već i u međunarodnoj zajednici.

Puč koji je izveo 1995. svrgnuvši svog oca Kalifu ibn Hamada, počeo je u stvari skoro šest godina ranije, 1989, kada je Hamad podstakao rekonstrukciju kabineta i postavio svoje saveznike na položaje u vlasti. Još jedna promena u kabinetu tri godine kasnije dodatno je konsolidovala njegovu poziciju i otežala saveznicima Kalife i Abdalaziza, drugog potencijalnog Kalifinog naslednika, da učvrste vlast, tako da je nakon završetka rata u Persijskom zalivu Hamad je praktično već imao kontrolu nad zemljom. Nakon toga, uspešno je smenio šeika Abdalaziza sa pozicije ministra finansija, da bi ovaj, napustivši Katar sa dosta novca, a zapravo pošto je bio prognan, u Parizu i Njujorku privlačio pažnju kao bogat igrač na tržištu nekretnina.

Sjedinjene Države uvidele su važnost održavanja snažnog savezništva s Katarom i implicitno su podržavale Hamadovo jačanje, a njegovo iskustvo u „Sandherstu” i veliko interesovanje za vojsku samo su dali dodatnu snagu njegovoj poziciji. Kao vrhovni vojni komandant i odlikovani ratni heroj imao je više uticaja i kontrole nad oružanim snagama od svog oca.

Pošto je njegov otac Kalifa u nekoliko navrata pokušao da vrati Abdalaziza iz egzila, Hamad je odlučio da deluje. Pažljivo je prikupio neophodnu podršku kako unutar porodice Al Tani tako i od drugih istaknutih ljudi Katara, uključujući i vojsku, i kada je Kalifa napustio zemlju i otišao u Ženevu na lečenje, Hamad je naredio tenkovima i oficirima da opkole i zauzmu emirovu palatu. Kroz nekoliko dana, porodica Al Tani i vođe istaknutih katarskih plemena dali su Hamadu svoju „baju”, ili zakletvu vernosti.

Najpoznatije (žensko) lice

Druga žena šeika Hamada, šeika Moza, dugo je bila najpoznatije lice Katara u svetu. Ona se za Hamada udala 1977. godine i s njim je dobila sedmoro dece. Njen drugi sin, Tamim ibn Hamad, sada je emir Katara. Prvi sin, Jasin, bio je prestolonaslednik do 2003. kada je Tamim preuzeo njegovo mesto. Reklo bi se da istorija Katara nije dramatična, ali samo na prvi pogled. Ona je, kao i istorija svih zalivskih monarhija, puna unutardinastičkih i međuplemenskih borbi, zavera, sukoba, kompromisa i pomirenja. Sudbina šeike Moze upravo to i ilustruje.

Moza je ćerka Nasera bin Abdulaha Al-Misneda, poznatog katarskog opozicionog aktiviste i šefa plemenskog saveza Al Muhanada Bani Hadžera. Nakon što je 1964. pušten iz zatvora u kome je bio zbog svojih političkih aktivnosti kojima je prkosio politici kasnije svrgnutog emira Ahmada bin Ali Al Tanija, Naser bin Abdulah je odveo ceo klan Al Muhanada u samonametnuto izgnanstvo u Kuvajt. Naser se vratio u Katar sa porodicom 1977. godine, kada se njegova ćerka Moza udala za Hamada bin Kalifu al Tanija, tada prestolonaslednika Katara. Tako je Moza postala instrument pomirenja između dve porodice i dve rivalske političke orijentacije.

Šeika Moza sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, Katar, 28. februar 2018. (Foto: mozabintnasser.qa)

Šeika Moza je najverovatnije najbogatija žena na svetu. Ona poseduje nekretnine širom sveta, a 2014. postala je vlasnik Kornvol terasa, najskuplje kuće u Velikoj Birtaniji, nedaleko od Ridžents parka u Londonu, koja je plaćena 120 miliona funti i koja je danas londonska rezidencija njenog sina, emira Tamima bin Hamada al Tanija. Inače, multimilijarderski vladari Katara su, kako mediji navode, u Britaniji vlasnici „Šarda”, „Harodsa”, Olimpijskog sela, zgrade američke ambasade na Grosvenor skveru, dela Kamden marketa, polovine „Jedan Hajd parka” u Najtsbridžu, najskupljeg stambenog bloka na svetu i velikih nekretnina u Čelsiju, kao i 8 odsto Londonske berze… Ukupno poseduju više Londona, kako mediji navode, nego britanska kraljevska kuća.

Šeika Moza javno se fokusirala na obrazovanje kao sredstvo za širenje katarskog uticaja. Pokrenula je sopstvenu kampanju „Obrazovanje za sve”, sa ciljem da obezbedi školovanje za 10 miliona dece širom sveta. Cena ove kampanje se procenjuje na milijardu dolara, od čega će Katar platiti trećinu. Polovina budžeta njene fondacije za pomoć u inostranstvu posvećeno je obrazovanju, a veći deo troši se na mestima koja imaju mali strateški značaj. Bez obzira na to, mnogi posmatrači pretpostavljaju da je ova kampanja deo katarskog širenja uticaja i igre „meke moći”. Šeika Moza to odbacuje: „Ljudi uvek misle da pomoć iz inostranstva treba da povežete sa nacionalnim interesima onih koji daju novac”, rekla je na jednom samitu o obrazovanju u Dohi. „Da li to treba uvek da bude tako? Ja ne mislim tako. Ja to vidim kao izraz globalne odgovornosti prema drugima.”

Fudbal i meka moć

Katar je, ipak, svestan važnosti „meke moći”. „Vidljivost” – to je jedno od glavnih katarskih pravila. U to ime preduzimaju se veliki poduhvati koji su bili nezamislivi za zalivski i arapski svet. A u njih spada i organizovanje Svetskog prvenstva u fudbalu i izgradnja tehnički najsavremenijih stadiona viđenih do danas u svetu. Već sada se primećuje da je Katar u mnogo čemu prevazišao susedne zemlje, i to baš zahvaljujući ovom mundijalu.

Kada je FIFA 2010. objavila da će Katar biti domaćin Svetskog prvenstva, fudbalski navijači i sportski stručnjaci su se češali po glavi. Katar, ponavljalo se, nema prave uslove da bude domaćin turnira: klima je prevruća, nema dovoljno stadiona, a zemlja nema nijedan čak ni iole pristojan fudbalski tim. Bivši predsednik FIFE Sep Blater, koji je pre 12 godina i objavio pobedničku ponudu Katara, nedavno je sa žaljenjem rekao: „Fudbal i Svetsko prvenstvo su preveliki za ovu zemlju.”

Na jednom nivou, kao što su neki mediji navode, Svetsko prvenstvo u Kataru predstavlja sve što nije u redu sa ovakvim megadogađajima: globalne konsultantske kuće, multinacionalne korporacije, vladine agencije, samu FIFU. Pa ipak, ovogodišnji turnir takođe jasno pokazuje da fudbalska igra više nije ekskluzivni domen evropskih država i njihovih nekadašnjih latinoameričkih kolonija.

Ceremonija otvaranja Svetskog prvenstva u fudbalu, 20. novembar 2022. (Foto: Tasneem Alsultan/The New York Times)

Katar je hteo da pokaže da želi da izađe iz te matrice, pa je 2015. u cilju promocije ovogodišnjeg prvenstva organizovao Svetsko prvenstvo u fudbalu za siročad. Na čelu ovog događaja bila je mlada Šeika al Tani, i pored nje njena majka Mešhat, supruga brata Hamada al Tanija. Među ambasadorima prisutnim na ovom prvenstvu bio sam i ja, zajedno sa brojnim fudbalerima, fudbalskim trenerima i drugim sportistima. To prvenstvo se održavalo sve do početka pandemije kovida, a danas organizatori ovog događaja iz porodice Al Tani učestvuju i u organizaciji pravog Svetskog prvenstva.

Fudbal jeste kulturna sila kao nijedna druga. Njegova istorija prevazilazi granice i zauzima srca miliona i na Bliskom istoku. To je nešto na šta se projektuju nade i strahovi, strepnje i težnje. Kako timovi koji predstavljaju 32 nacije budu izlazile na teren u narednih mesec dana, to će se još jednom pokazati.

 

Izvor RTS Oko

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u