Cedulje za onostrano

Ostrvo i manastir svetog Nektarija su mesto najvećeg hodočašća na prostoru celokupnog grčkog pravoslavlja. Ono što za Srbe predstavlja manastir Ostrog, to je za Grke Egina

Sa ovog ostrva najmlađi među projavljenim grčkim svetiteljima otišao je „u daljinu i tišinu”. On, Nektarije, napitak božanski. Iza njega, do danas, stoje čuda i ovo mesto najbrojnijih hodočašća u grčkom pravoslavlju. Ovde je prvi starogrčki oltar i najstariji sačuvani hram. Ovde su, u zbegu, skrivane velike svetinje iz palog Carigrada. Odavde je komediograf Aristofan, ovde je Kazancakis prevodio Ničeovog „Zaratustru” i stvorio Grka Zorbu. Ovde smo i mi ostavili jedno svoje skitačko pozno leto, a poneli celu jednu buduću knjigu.

Izranjamo, u zoru, iz nedovida Saronskog mora. Šire se svetle mrlje nad horizontom, sviće. Prokapava dan. Iza se bele Pirej i Salamina, solonski umudrena. Ostrvo ispred nas nekada davno, u potonulom svetu, zvalo se Enona. Onda je Zevs opčinio Eginu, lepu kćer rečnog boga Asopa, i na tom ostrvu sa njom dobio Eaka. Ostrvo Enona je od tada Egina, a Eak je njen prvi kralj. Tako veli mit, koji pamti kad su bogovi još bili među nama. Ili u nama. Tu stvarnost i simbole izgleda još samo pesnici u sebi osluškuju.

Milenijumima uz ovaj uglačani kamen pristaju brodovi. Nekada su sa tog doka putnici najpre odlazili ka Apolonovom svetilištu iz VI veka stare ere, na malom rogu severno od grada, gde je sada Arheološki muzej. Danas prvo odlaze u Kapelu svetog Nikole Talasinosa, tu belu školjku u pristaništu, na talasu. Miris tamjana i voštanice meša se sa slanim dahom velike vode.

Na obrisu ljupkog mediteranskog gradića, koji nosi isto ime kao i ostrvo i stara boginja, odmah se uočavaju zvonici još bar tri pravoslavna hrama. Crkva svetog Leontiosa je u obalskom bulevaru Kazancakisa, na skveru gde se uliva ulica Ahileos. Velika Crkva svetog Nikole, sa dva moćna zvonika, na oko pet stotina metara je od obale, kraj kule koja je danas gradski muzej. U blizini su Crkva Presvete Bogorodice Panagise, kao i lepo zdanje Mitropolije iz 1806. Od obale ideš prvo Sokratovom, pa Mitropolijskom, pa Svetog Atanasija. A možeš i sa istočne strane, ulicom nazvanom po najpoznatijem svetitelju na Egini.

Arheološki muzej i Apolonovo svetilište na Kolonu (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

„Sveti Nektarije Eginski, najmlađi među projavljenim svetiteljima grčke crkve, zaštitnik je ovog ostrva. Ovde je, u XX veku, proživeo poslednjih dvanaest zemnih godina, ovde se prestavio u Gospodu”, priča mladi Vasilije, Srbin a rođeni Krićanin, student teologije u srpskoj prestonici, sveštenički sin. „Brojna su se čuda dogodila na krilima njegovih molitvi, još za života, i nad njegovim moštima docnije. Zato su ovo ostrvo i manastir svetog Nektarija mesto najvećeg hodočašća na prostoru grčkog pravoslavlja. Ono što je za Srbe Ostrog, to je za Grke Egina. Za dva dana, 3. septembra, praznik je Prenosa moštiju svetog Nektarija. Svi ovi ljudi, sa ove grdosije od broda, zato su tu.”

Žitije svetog Nektarija, rođenog 1846. kao Anastasije u Silivriji Trakijskoj, nećemo prepričavati. Taj put krotkosti i podviga, ta trpija puna čuda i bogovida, znani su. Silivrija Trakijska, Carigrad, Hios, Atina, Aleksandrija, opet Atina, Evija, Ftiotida i Fokida, Atina treći put… Beograđanka Jelena Popović snimila je o njegovom životu grčko-američki igrani film Božji čovek koji je 2021. punio bioskope.

Godine 1908, u svojoj šezdeset drugoj, izranavljen od sveta, čežnjiv da se pogruzi u najdublju molitvu, podnosi ostavku na mesto upravnika Rozarijeve bogoslovije u grčkoj prestonici. Povlači se na ostrvo Egina, tridesetak kilometara južno od Atine i Pireja. Tu je četiri godine pre zasnovao manastir i posvetio ga Svetoj Trojici. Sestrinstvo manastira činile su njegove učenice, njegova čeda duhovna; prva nastojnica bila je Ksenija, slepa a vidovita. Nektarije dođe da bude duhovnik i sveštenoslužitelj. „Tu provede ostatak zemnog života u postu i molitvi, u duhovnom i telesnom trudu.” Narod je dolazio, preko mora, sa svih strana. Svetitelj, uz sve ostalo, molitvama isceljivao, otvarao nebesa za hlebnu kišu, oslobađao đavoimane. „Sveti je ove darove, kao i sve vrline svoje, skrivao. Ali ne može se sakriti grad koji na gori stoji.”

Nekoliko čestica Carigrada

Orlovski pogled sa venca iznad Paleohore. Veliki manastirski kompleks Svetog Nektarija, oko pet kilometara od grada Egina (na severozapadu) ka Agija Marini (na severoistoku), kraj puta. Nekoliko stotina metara istočnije, kao u kakvoj jaruzi, manastir Sveta Katarina. „Sev beline i terasâ ka bezvremenom”. U njemu ruka svete Katarine, čestica moštiju svetog Spiridona i neobična ikona ovog svetitelja koji, na njoj, stolećima otvara i zatvara oči. Udesno, ka zapadu, kroz brdovit predeo vijuga drum kojim smo došli; niz njega vidimo okrajak mora, onaj između rta Plakakija i luke u Egini. Ako se okrenemo na drugu stranu, ka severu, videćemo niziju sa raštrkanim malim naseobinama, oskudnim rastinjem, na rubu plaveti i Suvalu, luku i sumpornu banju.

„Ovo što sad vidiš u zapusteloj i urušenoj Paleohori, sve tamo do sela Mesagros, ostaci su ostataka”, objašnjava stari Jorgos P., pesnik i hroničar saronski, živi model po kojem sam napisao jednu pesmu u mom Ostrvu.

„Ovde, u unutrašnjosti ostrva, sat i po hoda od obale i zaklonjeno od pogleda sa mora, još u davnini je bilo selo. Od IX veka, sklanjajući se od pirata i pustahija, sve više stanovnika se povlači ovamo. Ušuškano mesto u brdima, sa dobrim osmatračnicama, prerasta u središte ostrva. Legenda kaže da je u tom gradiću, na ovoj skrovitoj padini, bilo čak 365 malih hramova. Za svaki dan u godini jedan hram i jedan svetitelj ili praznik. Od toga sada možeš videti još trideset šest crkvica, kao saće po bregu. U nekim još postoje delovi fresaka iz srednjeg veka. Obrati pažnju, pesniče, na Crkvu Svetog Krsta, na ulazu u Paleohoru, pa na Crkvu Panagije Fortisi na nekadašnjem glavnom gradskom trgu, pa na Sabornu crkvu svetog Dionisija, pa na Svetog Jovana Bogoslova, Svetog Dimitrija, Uspenje Bogorodičino, pa na Preobraženjsku crkvu… Ne žuri, mili. Penji se polako, širom otvorenih očiju, kao uz Goru posvećenja. Nema tu sada skoro ničega, samo kamenjar i te čudne crkvice. A, ti znaš, sve je tu. I tvoja možda najbolja knjiga je tu, samo je uberi. Ostaci tvrđave na vrhu su od Venecijanaca, iz XVII veka. To možeš slobodno da zaboraviš. Kad se popneš gore, znaj da stojiš na temeljima potonulog sveta iz kojeg i sam vučeš korene. […]”

Pogled iz Paleohore ka manastiru svetog Nektarija i putu za Eginu (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

Prema jednom starom apokrifu, posle pada Carigrada, u XV veku, u Paleohoru su se privremeno sklonili mnogi njegovi važni žitelji. Ovde su doneti i neki od najtajnovitijih sakramenata iz tog grada nad gradovima.
„Paleohora, stari grad ili stara zemlja, počinje da se osipa i gasi u XIX veku, nakon potiskivanja Turaka i stvaranja novovekovne Grčke. Ljudi se opet spuštaju sa brda na obalu. Središte ostrva postaje grad Egina.”
„Misliš da mogu da prevedem ovo: Ovde više nema ničega, a tu je sve?”
„Ne znam. Na tebi je.”
„Ovde negde podvizavao se i sveti Dionisije Zakintoski?”
„Da, ovde. A tri kilometra odavde, u brdima, nalazi se i Hrisoleondise, mali hram gde se u samoću i tihovanje povlačio sveti Nektarije.”

Najvažnije mesto na svetu

Septembar 2017. U manastir svetog Nektarija ulazimo sa gornje strane, stare. Prilaz kapiji, kao grudobran, odnekud podseća na Sremsku Ravanicu. U nevelikom smo dvorištu, popločanom znalački tesanim kamenom. U središtu je česma sa pitkom studenicom (nema mnogo mesta na ostrvu gde izvire voda bez primesa slane). Pored je kapela u kojoj je veliki mermerni ćivot, prvobitni grob svetog Nektarija. Ispred nje bor, kažu, zasađen 1905. Levo je crkvica posvećena Svetoj Trojici, ona koju je 1904. podigao sam Nektarije.

Mnogo ljudi, pa ipak je tiho. Kao da pokušavaju misleno (duhovno) da se osame, usredsrede ka unutra. Kao da u tom unutarnjem beskraju očekuju znak od svetitelja samog, glas, čak susret sa njim. U grobnoj kapeli, tu gde je do projavljenja počivalo telo svetog Nektarija, tu gde sa oltarskog zida smotri Bogorodica Šira od Nebesa, običaj je da se prisloni uho na kameni ćivot. Oni uistinu predani u molitvi često iznutra čuju isto.

„Videla sam da se ljudi mole i da osluškuju”, veli Valentina Zlatanović Marković, u oktobru 2015. Ona je profesor u Užicu, književnik, doktor filoloških nauka. „Prislonila sam uho. Čujem otkucaje srca, tišinu, korake, opet tišinu. Ne znam da li sam ovo zaista čula! Otkud u čoveku potreba da zemaljskom merom meri ono što je poruka od Svevišnjeg?! Misleno sebi upućujem prekor. Svoje iskustvo merim pričama onih koji su doživeli slično. Neko je čuo isto, neko samo hodanje. Dobro je što nema čuđenja. Otac Mihajlo reče da ovde niko ne dolazi bez poziva svetog Nektarija i da će ovde on, Sveti, o nama brinuti. I brine, to smo svi osetili. Zato niko ništa ne objašnjava. Kod takvih iskustava reči zapinju. Prosto osetiš, i zahvališ Bogu na toj milosti.”

Ćivoti sa moštima svetog Nektarija (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

Ulaz u Hram Svete Trojice je dvostruk: muški (levi) i ženski (desni). Ispred oltara, „u muškom delu hrama”, nalaze se mošti svetog Nektarija. Srebrni ćivot, pozlaćena mitra. Poklonjenje, celivanje, šapat na mnogim jezicima. Cedulje sa imenima, molitvama, porukama.

Na stepeništu koje od donje razine dvorišta vodi ka manastirskoj prodavnici zaustavlja me starica, monahinja. Antiliki, predstavlja se. Pita odakle smo.
„Beograd? Ah, Beograd! Tvoj grad je, sinko, važno čvorište zemno i nebesko. Upamti: živiš na jednom od najvažnijih mesta na svetu. A to nikad nije lako, pogotovu nije danas.”
Zadržava me rukom, sedam kraj nje na kamen. Povremeno u njenim starmladim očima promine neka bezvremenost kao u drevnim proročištima.
„Dolazi ovde kod nas, kod mati Teodosije, igumanije naše, jedna Jelena rodom iz tvog Beograda. Jelena Popović. Možda je znaš. Divno stvorenje Božje. S Božjom pomoći, ona će snimiti film o svetom Nektariju.”

Belutak i glasovi

Kraj hrama je mala kuća. Nevelikim stubištem iz dvorišta stiže se do kelije svetog Nektarija.
„O keliji Svetoga brine mati Filoteja. Ona je Ruskinja, zna i srpski. Njoj se javite.”
Filoteja? Ljubav i Bog. Ljubav prema Bogu. Božanska ljubav.
Sveti Nektarije ovde je probdeo poslednjih dvanaest godina zemnih. Pred njegovom dnevnom sobom, pod njegovom ikonom, veliki kamen.
„To je kamen iz rodne kuće svetog Nektarija u Silivriji Trakijskoj”, kaže mati Filoteja.Po zidovima fotografije, kraj prozora sto, stolica. U vitrini knjige. Uglavnom svetootačka literatura na grčkom. Mati Filoteja pokazuje gde je Sveti sedeo kad je pisao, čitao. Držimo u ruci mali belutak kojim je pritiskao rukopisane papire, da ih saronska promaja ne odnese. Da li je to onaj isti belutak iz Ilandže, iz Grebenca, iz Jadra?
„Taj okrugli drveni stočić, pun rukopisa, napravio je sam sveti Nektarije. On je deljao, zakivao, farbao”, kaže Filoteja. „Na tom stočiću nastala je pesma ‘Raduj se, Nevesto Nenevesna’…”
Dodirujemo svetiteljev jastuk, sedimo na njegovom krevetu, prelistavamo njegovu svesku, kao rod rođeni. Mati Filoteja, uprkos gužvi, zadržava nas da ostanemo koliko želimo.
„Bože, kako je u pravoslavlju sve prisno i jednostavno, sve dostupno, bez fetiša i bogomoljačkog kiča, bez aparatizovane religije”, pomišljam dirnut. „Samo da nas ne upropaste pučkim turizmom i trgovačkom kvareži. Da ne pretvore svetotajinsko u suvenir i selfi.”

Od starog dela manastira polukružna betonska staza i stepenište vode naniže, ka golemom novom hramu posvećenom svetom Nektariju. Uz stazu i po padini lep vrt, mediteranski. Bilje pustilo ulja svoja na saronskom suncu, opojni mirisi nam ulaze pod svod lobanje. Razaznajemo bosiljak, ruzmarin, majčinu dušicu, lavandu, limun, bugenviliju, lijander. Povrh vrta je veliki konak u kojem hodočasnici iz daleka mogu da zanoće.

Pogled na grobnu kapelu i kuću Svetog Nektarija (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

„Crkva svetog Nektarija, osveštana 1994, velelepna je. U nekim važnim elementima podseća na carigradsku Svetu Sofiju i na beogradski Hram svetog Save. U izgradnji je sudelovala cela Grčka”, upućuje nas Rada Sević. „Ima dva velika zvonika, ogromnu kupolu, četiri reda prozora ukrašenih arkadama. Srebrno zvono u tornju crkve, kažu, najveće je ikada napravljeno u Grčkoj. Teško je tri tone, visoko 1,75 metara.”

U vreme kad mi boravimo ovde (septembar 2017), unutrašnji radovi u Crkvi svetog Nektarija još nisu završeni. U naosu su skele, radnici. No već se vidi sva veličina i lepota hrama, uskoro svakako jednog od najznačajnijih u pravoslavnoj vaseljeni. Kada hram bude sasvim dokončan, kažu nam, ovde će biti prenet deo moštiju svetog Nektarija. U posebnom paraklisu biće čitani akatisti i molitve za pomoć i isceljenja svekolika. Sve se to radi i sad, u malom starom hramu, samo što će ovde moći da pristupi mnogo više ljudi.

Preda mnom je brdo štampanih svedočanstava o čudima nad moštima svetog Nektarija. Može li se preneti brdo odavde do Beograda? Ili smestiti u sebe? Ili sažeti u jednu pesmu, u jedan prosjaj?

Kraj mene prolazi mladić koji je pre tri i po godine ovde ustao iz invalidskih kolica, raširio ruke, zaplakao, i ponovo prohodao. Korak mu je sada pun i odmeren, mladić zna vrednost svakog od njih, smeši se. Čujem odnekle tihi glas starca Nektarija Vitalisa, onog koga je od raka iscelio sveti Nektarije Eginski, onog koji je bio blizak sa svetim Porfirijem. Nikada ga nisam sreo, znam da je sada u Kamarizi, daleko odavde, ali siguran sam da je to on. Glas tih ali jasan: „Čedo Božje, imaj ljubavi, smirenja i strpljenja prema zlu. Budi u miru sa svima i imaj dobre odnose sa svima. Ćuti o tuđim gresima. Ne ogovaraj, ne osuđuj, ne komentariši postupke, ponašanja i sagrešenja nijednog čoveka, pa će ti Bog i sveti Nektarije uvek i u svemu pomoći.”

Odiseja na Egini

„Όρτσα, παιδιά, καί πρίμο φύσηξε τοῦ χάρου τό ἀγεράκι.” „Isplovi, družbo, jer pirnu povoljni Haronov vetrić.”
Stojim pred kućom Nikosa Kazancakisa, u Egini, gde glavni bulevar, na obali, rekoh, nosi njegovo ime. Veliki grčki pisac, čudni Krićanin, u ovom gradu se skrasio 1927, u svojoj četrdeset četvrtoj, posle mnogih lutanja po svetu. Ovde je nastavio da piše svoju Odiseju, započetu 1924; objaviće njenu sedmu verziju, napisanu 1938. baš u ovoj kući. Taj spev, koji se nadovezuje na istoimeni Homerov i koji će sam Kazancakis nazvati „najvećom epopejom bele rase”, ima 33.333 stiha u sedamnaestercu. Pisac ga je smatrao svojim najboljim delom.

„Rođen sam na Kritu, ostrvu koje je sinteza Grčke i Azije. Moj Odisej nije ni Grk ni varvarin, nego oboje. On je Krićanin”, zapisao je. Iako „prvo Krićanin, tek potom Helen”, Kazancakis je svoja najvažnija dela ipak napisao ovde, na Egini, u ovoj kući. Ovde ga je zatekao i Drugi svetski rat. Ovde je napisao roman Doživljaji Aleksisa Zorbasa po kojem je 1964. snimljen film Grk Zorbas Mihaila Kakojanisa. (Naslovnu ulogu tumačio je Entoni Kvin, a muziku komponovao Mikis Teodorakis.) Ovde je prevodio Ničeovog Zaratustru i Danteovu Božanstvenu komediju, ovde je 1948. napisao Poslednje Hristovo iskušenje (roman po kojem je Martin Skorseze 1988. snimio istoimeni film).

Kapela svetog Nikole Talasinosa u eginskom pristaništu (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

„Ad tuum, Domine, tribunal appello.” „Στο δικαστήριό σου ασκώ έφεση, ω Kύριε!” „Na tvoj se sud pozivam, Gospode.” Tako je napisao 1954, kada su dva njegova romana stavili u Index librorum prohibitorum, a njega „skoro prokleli”.
Tražim po gradu ima li nekoga ko može da me provede Nikosovim stazama po ostrvu.
„Nećete naći”, kaže mladi Georgios, prodavac u knjižari, u ulici Inois. „Davno je to bilo. Starih odavno nema, mladih još nema. A ni onih koji se zanimaju za tako nešto, kao Vi, skoro da nema. Možda će neko jednom napraviti aplikaciju koja bi Vam pomogla. Nikos Kazancakis umro je davne 1957. u Nemačkoj, u Frajburgu. Sahranjen je u Iraklionu, na Kritu. Znate li šta piše na njegovom grobu?”
Klimam glavom, zahvaljujem, izlazim. Znam. Svi znamo: „Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan.”

Drugu polovinu dana provodim na brdu Kolon, na monumentalnim ostacima Apolonovog hrama. Tu je i dremljivi Arheološki muzej, čija važna prednost je ostrvska neusiljenost osoblja. Skoro sat sozercavam nad jednom Pitagorinom glavom od belog mramora i nad reljefnim profilom koji bi mogao biti Platonov. Neka tuga obuzme me na ovakvim mestima, tuga veća od Saronskog mora. Njih dvojica su bili poslednji, oni su kraj, iza njih je neprozirni zastor, a senilni varvari post-zapada i dalje brane doktorate u kojima su Pitagora i Platon na početku, u osvitu.

Lek za sećanje

Na rivi i malim trgovima koji se kao proširenja otvaraju naspram obale, po rubu trgovačkog dela grada, u mnoštvu šarenih kućica, na pultovima i štandovima, odvija se septembarski Sajam pistaća. Kolike su na Krfu šume maslina, na Eviji borova, čini se da su tolike ovde šume pistaća. Zapanjujuće je šta sve ostrvljani na Egini znaju na naprave od pistaća. Više desetina prvoklasnih proizvoda. Probamo kremove, slatko, likere, biskvite nalik orasnicama, pistaće u karamelu.

Dugo skitamo uskim kamenim ulicama ovog gradića, kažu, starog preko pet i po milenijuma. Osluškujući smeh po rukavcima i unutrašnjim dvorištima, tragam ima li u njemu nešto od Aristofana, čuvenog antičkog komediografa rođenog na Egini (kako sam nagoveštava u Aharnjanima).

„Dobro, znaš već: Minojci, Ahajci, Dorci, Vizantinci, krstaši, Mlečani, Turci, Novogrci… Od 1827. do 1829. prestonica Grčke. Janis Kapodistrios i zgrada prve vlade moderne Grčke. Kapralos muzej, Ružičasta Markelos kula, nekada sedište prve postrevolucionarne vlade, danas kulturno središte i izložbeni prostor… Sve si već video i svi turistički vodiču drobe o tome. Dosadno je. Ti pripadaš narodu koji je dao jednog Crnjanskog, ne slušaj to”, Jorgos P. odmahuje rukom. „Nego, uzmi fijaker, idi na riblju pijacu, kupi kalamari. Večeras ćemo iznad Suvale da raspalimo žar, ima i dobrog saronskog vina. Moraš da gledaš kako noć pada na Peloponez, moraš dobro da osetiš ostrvo. Samo tako ga možeš napisati.”

U obalskom Bulevaru Kazancakisa (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

Suvala je, rekoh, mesto i banja na severu ostrva, na samoj obali, s pogledom na Salaminu i Pirej u daljini. Sumporna banja. Banja koja leči sećanja. A kad izlečiš sećanja, ti onda vidiš kroz vremena i razlikuješ duhove.
„Da, vidim”, zadirkujem Jorgosa P., starog šaljivdžiju. „Zato i znam da vi, današnji Grci, nemate skoro nikakve veze sa starim svetom na koji se pozivate. Nemate ni rasno, ni kulturno, ni jezički, ni umetnički. Ono je bio duhovni poredak, scientia sacra, a vi ste prodavci suvenira. Ono su bili Hiperborejci, a vi ste Levantinci. Ono je bilo mistična poezija, a vi ste trivijalna književnost.”
Jorgos se smeje celim telom, skoro se zakašljava (ali lulu ne ispušta). Briše suze, namiguje mi:
„I Dorci su, naravno, bili Srbi, kao i Orfej? I Hiperboreja je u jednom razdoblju bila u srednjem Podunavlju, baš pored kafane u kojoj ti s proleća piješ kafu? I Apolon je dolazio tamo da zimuje, i to kolima u koja su upregnuti labudovi?”
Ja se ne smejem, smešim se.
„Ko zna, moj Jorgonja, ko zna! Možda si upravo napipao velike istine. Ako je to od sumpora, vredi ići u Suvalu.”
„Idi ti, molim te, po taj kalamari. Evo fijakera, dolazi”, smeje se i dalje. „Tvoje stanje je teže nego što sam mislio. Ne pomaže tu saronsko vino, moram nabaviti tesalijsko, ili iz neke druge pokrajine koja je bila u Dušanovom carstvu.”

Berba pesama

Agija Marina, na severoistoku ostrva, u istoimenom zalivu, plitkom a širokom, tačno je naspram grada Egina na severozapadu. Crkvica svete Marine, Ognjene Marije, koju Grci slave 17. jula, nalazi se na špicu duge peščane plaže, najveće na ostrvu, tamo gde se linija obale počinje dizati ka središnjim brdima. Stoji kao beli čun sa plavim opšivima. Ovde vikendom i praznicima Atinjani srednjeg kalibra beže od agonije metropolizacije i turističke okupacije. Imaju malu trajektnu i hidroglisersku liniju, pristanište za jahte, letnjikovce po bregu zalepljene kao školjke, među borovima i lijanderima. Pritisak je veliki, demonija novca i pomahnitale vremenske mašine, ali Atinjani se ne odriču ovog bekstva i utočišta. Ovde, u Agija Marini, i Srbi uglavnom odsedaju.

Na završetku planinskog venca iznad mesta, severno, nalaze se dva sakralna dragulja. Prvo je lepi, ne mnogo veliki manastir svetog Mine, skroviti a dalekovidi, kažu iz XIV veka, sa vrednom ikonom ovog svetitelja takođe veoma poštovanog kod Grka, i sa nekim vanvremenim mirom među procvetalim kaktusima. Onda se nastavi istom stazom ka zaravni na vrhu. Kad pred nama izroni Afajin hram, potres je neizbežan. Potres od lepote čak i samo ostataka ovog dorskog hrama, potres od izuzetnosti ovog mesta. Čitam:

„…Podignut 570. godine stare ere i posvećen Afaji, postradao šest decenija kasnije. Na njegovim ostacima docnije, da ohrabri Grke u Trojanskom ratu (među njima i Eginjane, koji se pridružuju vojsci svojim brodovima), ovde je podignut nov hram. Ovaj čije ostatke danas vidimo sagrađen je 490. godine stare ere i poslužio je kao uzor za mnoge hramove, od Sicilije do Azije, uključujući i onaj na atinskom Akropolju. […]”

Afajin hram iznad Agija Marine, VI vek stare ere (Foto: Branislav Matić/Nacionalna revija)

Vraćam se ovde više puta tokom boravka na Egini. Ovde nastaju bar tri pesme iz mog Ostrva. Očuvane unutrašnje kolonade sa desetinama dorskih stubova, monumentalnost ovog božanskog priviđenja, „pragovor nad pravodom”, uvek me vraćaju „kozjom stazom, uzdignutim očima, progledalim prstima”. „Trougao” u Beležnici:

„Od atinskog Partenona do Afaje na Egini i Posejdona na Sunionu, u zlatnom preseku, u geometriji jezgra, ispod ruševina i stenja još stoji poslednja runa arhajskog doba, prozor ka počelu, prolog istoriji spasenja. Postoje zagonetni trenuci, u neko doba dana i vedrine, kada se vidu otvara put i on živo uspostavlja taj trougao, svemirsko trojstvo. To sazvučje svetilištâ, nebesko sašaptavanje, prasvojstvo, ovoga leta i ti malen čekaš.”


***

Uzvišene pohare

I na ostacima Apolonovog hrama na Kolonu, i na Afaji iznad Agija Marine, i drugde na ostrvu, jasno se uočava da nedostaju skulpture, predmeti, ukrasi…
„Dobro uočavate”, kaže mlada žena koja je kustos u Arheološkom muzeju u Egini. „Najlepše primerke iz Afajinog hrama možete pronaći u minhenskoj Gliptoteci, a odavde, sa Apolonovog svetilišta, u Britanskom muzeju i drugde. Mi smo zemlja izložena pohari, i nekad i sad. Nekad su otimali, tovarili na brodove, nosili, danas to rade drugačije, kroz dužničko ropstvo i ucene.”

***

Prvi oltar

Iznajmljenim automobilom krstarimo ostrvom. Na jugu, penjemo se na Oros, dokle god se može planinskim drumom ispresecanim vododerinama i oštrim kamenom. Izlazimo iz automobila, nastavljamo pešice nesigurnom stazom. Na vrhu Helanios je najstariji sačuvani oltar starog sveta. Pored, mnogo kasnije, podignuta je bela crkvica Ilije Gromovnika. (Tako se Grci dozivaju u daljinama, preko pučina, tako obeležavaju i uvezuju svoje raštrkane prostore, teško branjive.) Čudesan osećaj: ukopani u nebo, nad velikom vodom, kao da dopiremo do kraja sveta i početka vremena. Vidimo dobar deo Peloponeza i Atike, Poros, Idru, Metanu, Epidaurus, Agistri, Glifadu… Kad bi se ovde duže zadržali, ko zna ko bi nam se sve javio.

***

Perdika

Još odozgo, sa Orosa, opčinjeno smo gledali ovaj lepi gradić na jugozapadu Egine, belo maramče zalepršano ka Agistriju i Epidaurusu, Starom i Novom.
„Tamo ćemo ručati.”
Banusmo na lokalni vašar, ali odlučno zaobilazimo sve te tugaljive tezge prepune bofla kitajskog. Prolazimo ka obali, gde nas čeka đerdan odličnih konoba i malih restorana, sa kariranim stoljnjacima i plavim drvenim stolicama. Gde god da svratiš, nećeš pogrešiti. Riba je sveža, vino prihvatljivo, engleski loš. Ali nesporazuma neće biti. Arapske brojeve svi dobro razumeju.

 

Izvor Nacionalna revija

 

Naslovna fotografija: Branislav Matić/Nacionalna revija

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u