Veoma je važno, kad govorimo o ovakvim knjigama, da se prethodno nad svim onim što smo pročitali zamislimo i da vidimo kako to utiče na preispitivanje naših okoštalih predstava, u ovom slučaju – o prošlosti, budući da se radi o istorijskom romanu.
Mi svi imamo neka predubeđenja, neke slike koje smo poneli iz detinjstva, mladosti ili smo ih kasnije odnekud pokupili, ali ovakve knjige teraju čoveka da se preispituje i objasniću zašto.
Ovaj roman govori o početku srpskog dvadesetog veka, ali ne o 1903. godini, što bi bila prva asocijacija na taj period. Zapravo, gostujući često na raznim tribinama, na promocijama sopstvenih i nekih drugih knjiga, prolazeći srpskim zemljama, primećujem da su pitanja koja nam publika najčešće postavlja 1903. godina i Crna ruka, Jasenovac, da li su se Srbi doselili na Balkan ili su autohtono stanovništvo, i reklo bi se da nema četvrte teme koja nas interesuje. Najveći deo našeg interesovanja i želje da uspostavimo nekakvo istorijsko znanje, istorijsku vertikalu, potiče iz te tri uporišne tačke. Ljudi koji se bave temama izvan ova tri polja, a pogotovo ako su im hronološki bliska a ne dotiču ih se, čini se da su na nekom sasvim drugom koloseku ili van njega.
Želja Tajane Poterjahin da izborom teme, pristupom temi, konačno, ćiriličnim pismom i činjenicom da ne piše u prvom licu muškog roda iako je ovo pretežno muški roman, sa muškim likovima i njihovim dijalozima, pokazala je da ona ne vapi za visokim tiražom i ekskluzivizmom, već je prosto napisala ono što je smatrala da treba da kaže i predstavlja se jednoj vrsti, rekao bih, odabrane publike. Nije slučajno da je početak dvadesetog veka, konkretno 1900. godina, kojom počinje ovaj roman, potisnuta iz našeg istorijskog sećanja.
Pozornica 1900. godine
1903. je zaista bila ključna. To su bili burni događaji koji su označili diskontinuitet u srpskoj istoriji, započeli nešto novo, a sama pojava kralja Petra Prvog Karađorđevića na istorijskoj pozornici je donela jednu ikoničnu ličnost u našu istoriju. Tokom jednog dela te godine vladao je kralj Aleksandar Obrenović, tokom drugog i u godinama potom, kralj Petar Karađorđević, i nisam siguran da mi, izuzev one jedne fotografije, njegove venčane, imamo drugu sliku o Aleksandru Obrenoviću. Gde to mi vidimo njegov lik? Kakva je naša predstava o kralju Aleksandru, koji je, rekao bih, naš savremeni Uroš Nejaki?
Kako je Uroš Blagi, ili Nejaki, kako ga zovemo, poslednji car Nemanjić, nepravedno zapostavljen u našoj istoriji, nepravedno zapostavljen u našoj narodnoj epici, isto bismo mogli reći za kralja Aleksandra Obrenovića, kao velikog reformatora na razmeđu vekova i uticaja različitih imperija na Balkanu.
Taj period pre 1903. godine za mene je značajan po tome što se 1902. rodio moj čukunded, ali ni sam nisam naročito dobro bio upućen u to šta se dešavalo na samom početku veka. Tu Tajana Poterjahin zaslužuje zahvalnost, jer je uspela u tome da nam prikaže pejzaž jedne srpske varoši grada, srpskih prilika te međaške 1900. godine.
Kada se osvrnemo na period koji je doveo do 1900-1903. godine, vidimo četvrt veka pre toga, kada je svaka druga ili treća godina toliko burna da može da predstavlja vododelnicu srpske istorije. Samo nekoliko tačaka koje su vodile do dinastičke smene, o kojima možemo da porazmislimo: 1875-1878. – velika Istočna kriza i 1876-1878. – veliki Srpsko-turski rat, koji će dovesti i do nezavisnosti Kneževine Srbije. 1882. godina, uzdizanje Kneževine Srbije u rang kraljevine, već 1883. godine Timočka buna, velika narodna pobuna protiv kralja Milana Obrenovića, koja je takođe imala dalekosežne posledice. 1885. godina i Srpsko- bugarski rat. Poraz srpske vojske. 1887. i Narodni odisaj, sukob radikala i naprednjaka, jedan pravi mali građanski rat koji se dogodio u Srbiji i potom iščileo iz našeg narodnog pamćenja iako je imao uticaj na dinastičke i političke sukobe koji će se dešavati kasnije. Najočigledniji je taj uticaj 1941-1945. Ustav iz 1888. godine, dakle, dosta se toga dešava u svakoj od ovih godina i sve to ima refleksije i na taj konačni diskontinuitet koji sam već pomenuo.
U pozadini svega ovoga su čitav niz ustava, ustavnih reformi, suspendovanja ustava, državnih udara, smenjivanja vlada, razvijanje višestranačja, sučeljavanje na terenu programa političkih stranaka, razvoj gradova, atentati, spletke, izgradnja infrastrukture, železnica, to je zaista buran period o kome mi, pak, jako malo znamo.
Šta od literature imamo na tu temu? O ranom periodu Obrenovića, usponu Aleksandra Obrenovića i unutrašnjim sukobima govorili su nam Slobodan Jovanović, Suzana Rajić u svojoj biografiji kralja Aleksandra od pre desetak godina i meni više ništa kapitalno u našoj istoriografiji ne pada na pamet.
Ljudi sa razglednice
Što se tiče književnosti, izuzev Ćosića i njegovih Korena, šta je još, ali kapitalno, napisano o kraju devetnaestog veka? Mi naravno imamo realizam, pripovetke koje mogu da nam služe kao istorijski izvori, ali veliki istorijski roman koji govori o ovom periodu nemamo.
U odjeku svih velikih istorijskih događaja o kojima govorimo formira se troknjižje Tajane Poterjahin i sazrevaju njeni likovi. U središtu sukoba koje pratimo u romanu Neman, kao trećem i poslednjem delu njene Varoške legende nalaze se Gvozden, Maksim i Damjan, tri glavna lika oko kojih se plete ova priča. Oni su učesnici istorijskih događaja, ali svaki za sebe, imaju svoj život i u političke i ideološke sukobe uvode i ličnu dimenziju.
To je možda prva stvar nad kojom se zapitate kada čitate ovakvu vrstu literature: koliko u političkim sukobima, građanskim ratovima, svim tim srpskim sudarima, zapravo ima, već decenijama unošenog, tog ličnog, porodičnog, nasleđenog? To je možda bio i moj najjači utisak, za istoriografsko razmišljanje koje treba preneti i u oblast kojom se sam stručno bavim.
U romanu se pojavljuju i realne istorijske ličnosti. Od zagonetnog i inspirativnog grofa Čedomilja Mijatovića, o kome je mnogo pisano, govoreno i nagađano, pa do Vladana Đorđevića. Ovaj poslednji koji je, kako je rekla Suzana Rajić, pouzdani obrenovićevac, premijer krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Ima poznatog sina, to je kapetan Milan Đorđević, koji je srpsku vojsku doveo u Dubrovnik u novembru 1918. ali ima i kći koja takođe ima sina. Taj Vladanov unuk se zove Jovan Derok. I on novembra 1941. gine baš u Kraljevu i mi ga znamo po čuvenoj pesmi. Ne znam da li ih je Tajana svesno uvodila u Kraljevo kao ljude koji će nekim sudbinskim prizivom biti ponovo vraćani na to isto mesto ali eto, Vladan Đorđević se pojavljuje na ovoj pozornici 1900. godine a 1941. njegov unuk, koji je rođen daleko od Kraljeva i nikakve veze sa Kraljevom nije imao, dobija tamo ratni raspored i gine u jednoj od prvih borbi u građanskom ratu između četnika i partizana.
Ova knjiga govori o tim ljudima sa razglednice. O ljudima koji nam, kada gledamo razglednice iz Vrnjačke ili Vranjske banje iz 1900. godine i uporedimo ih sa onim iz 2022. pokazuju sliku dve Srbije. Ne prve i druge, već dve različite dimenzije jedne iste zemlje, i čak padamo u iskušenje da idealizujemo prošlost i da se zapitamo kako su ovi ljudi, sto dvadeset godina ranije izgledali gospodstvenije, obrazovanije, dostojanstvenije od nas. Ova knjiga govori o tim vremenima i tim ljudima.
Književne vrednosti
Njena prva vrednost je to što nas podstiče na razmišljanje o tom periodu. Uprkost tome što u svom središtu ima jedan sukob, usudiću se reći, nije mračna kao što su Ćosićeve knjige. Ovo nije naš „mračni” devetnaesti vek i početak dvadesetog veka. U Varoškoj legendi nalazite zaplet, više dimenzija, ali to nije ono srpsko selo, ona srpska varoš kakvu je Ćosić slikao – u kojoj se samo tuku, ubijaju, gde vlada incest i nema ničega svetlog što može da se desi, nema ideala. A ti ideali, koji u Ćosićevom opisu srpskog kasnog devetnaestog veka ne postoje, samo petnaestak godina kasnije doneli su pobede u Kumanovskoj, Bregalničkoj, Kolubarskoj, Cerskoj bici, i na kraju doveli do pobede na Solunskom frontu i osnivanja jugoslovenske države.
Druga vrednost knjige je to što ima malo autora koji, poput Tajane Poterjahin, razmišljaju o decentralizaciji naše kulture. Radnje brojnih modernih spisateljica i njihovih romana dešavaju se u Beogradu. Na beogradskim žurkama. Radnje filmova naših domaćih umetnika dešavaju se na beogradskim žurkama. A možda je tako i bolje, što ljudi koji ne razumeju Srbiju ne pišu i ne stvaraju o njoj, jer bi nas tek tako unakazili. Tajana piše o Kraljevu a da pritom njen roman nije lokalan, to nije lokalna priča i istorija. Ovo je srpska nacionalna priča u lokalnim okvirima. Zato i kaže, ono što nas prati do dana današnjeg „Ono što je u Beogradu jasno, do Kraljeva se zamuti.” Tu sliku, koja se jeste zamutila, autorka pokušava da nam približi. Da nam razjasni, kako je izgledala na prelazu između dva veka.
Treći kvalitet je lep jezik kojim je knjiga pisana. On naglašava autentičnost opisa epohe. Ambijent je verno izgrađen. Tajana nije pala u iskušenje, često kod stvaralaca ove vrste literature, da zablude i mišolovke našeg vremena prebacuje u prošlost, pa da prepisuje naše savremene političke prilike kako bismo mogli da ih prepoznamo kada roman ponesemo na plažu.
I četvrta vrednost knjige – da bi stvorila ovako autentičan svet, Tajana Poterjahin se zaista pripremala za pisanje ovakvog romana. I to ne čitanjem feljtona, tekstova sa društvenih mreža, gledanjem emisija na internetu u trajanju od dvadesetak minuta, kao što smo naučili, da sažvakanu tumačimo našu istoriju, koja je sva dramatična u vremenu o kome je ovaj roman. Poterjahin je čitala ozbiljnu literaturu i rekao bih, barem po prepisci i izveštajima u novinama koji se pojavljuju u romanu, da je čitala i autentičnu primarnu građu, arhivska dokumenta i novine iz tog perioda. Mora vam biti drago kada vidite takvu ozbiljnost u pristupu, činjenicu da neko nije hteo da postigne (komercijalno) čudo, ali se temeljno i ozbiljno spremao za ono što će staviti među svoje korice.
Britko pero, retke vrline
Takvo delo može da stvori samo osoba koja je duboko zamišljena nad sudbinom svog naroda, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Tajana je po obrazovanju antropolog i to je sigurno njena prva vrlina koja je spaja sa ovakvom vrstom literature, poznati su joj i narodni običaji i narodne pesme, šta se valja ili ne valja, međutim, ona tu nauku nije ostavila iza sebe. I po njenim tekstovima druge prirode i načinu na koji politički razmišlja, mi vidimo da je duboko zamišljena nad istorijom svog naroda, pritom bez političkih ambicija i skretanja u populizam. Različitom vrstom tekstova pokušava da nam servira tu, nekada oporu, epsku vertikalu i epsku istinu o nama. Upravo zato, kao autor, Tajana Poterjahin je originalna, njeno pero je britko. Jer piše istinu.
Veliki problem, još od 1945. godine do danas, je to što srpski narod nema svoju autentičnu elitu koja nije u sukobu sa njim, već koja pokušava da prenese njegov glas u institucije bez modifikacija, koja svoj narod ne prezire i ne misli da je bolja od njega, poput one ranojugoslovenske koja je otvarala kišobran u Beogradu kada kiša pada u Parizu.
Tajana je jedan izdanak te autentične srpske elite koja, i to nije slučajno, uglavnom nije verifikovana u naučnim ili političkim krugovima. Te ljude ne viđate u magazinima, emisijama gde gostuju trend-seteri. Ta elita je uglavnom negde po provinciji, raštrkana svuda po Srbiji, ponekad se oglasi na nekom podkastu, jutjub kanalu, portalu, i uglavnom je to sve. Uprkos njenoj skromnosti, mislim ipak da su Tajanin trud i britka misao prepoznati danas u Srbiji. Moje poštovanje je stoga povezano sa njenom književnošću, ali ne nužno. Od izbora teme, sadržaja, pisma, vraćamo se na početak, Tajana bira sve suprotno od onoga što je danas komercijalno i lako. Rezultat je ovakvo delo, koje zaista vredi pročitati.
Govor na promociji romana u Biblioteci grada Beograda, 17. novembra 2022.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Fejsbuk/Tajana Poterjahin
BONUS VIDEO:
